О, да сам знао да је тако,

Још на почетку свом раније:

Да стих са крвљу гуши лако,

Навре на грло и – убије

.

Ја бих се шала тих одреко –

С том позадином – истог маха.

Почетак беше још далеко,

А радозналост пуна страха

.

Али та старост, попут Рима,

У замену за лаж водвиљску,

Неће од глумца текст што има,

Но погибију пуну, збиљску.

..

Кад осећање песму даје

Оно на сцену роба шаље.

И сва уметност ту тад стаје.

А гле, судбина – дишу даље.