Светим Витом у канон ушао

бог што свет кроз четир’ главе глед’о.

Свесловенству моћи он давао.

Жртвом народ дарив’о га радо.

.

На дан свети нас су нападали.

Црвенили крвљу Видовдана.

Умирасмо па се занављали.

Врцала омладак колевка родна.

–

Дан радости тугом нам црнише

да нас мучно потлаче под собом.

Победа неба часни пораз брише

смерне душе здружујућ’ с Богом.

.

Видовдан је олтар жртве наше

који вага пролазно од вечног.

Змајеви се рају узнесоше

семенећ’ крвљу божура косовског.

.

Самодрежом причешће појано

крстолико небо отворило

да пропусти у царство небесно

достојне којим земно се угасло.

.

Јахача су чет’ри узјахала.

Опет јашу пут апокалипсе.

Из гојимства раја прогледала.

Сад ратује за сопствене спасе.