Фото: Фототека Србског Журнала

Из дана у дан бомбастичне и забрињавајуће вијести;

страх и пријетње хаоса лебде изнад људских глава, неизвијесност и „брижност“ за човјека и његове ближње… и гле чуда, све то до човјека из истог извора и кроз иста врата долази кроз његове очи, уши… кроз његов разум жељан одговора.

Неда се човјеку мира. Толиког је маха то ухватило да би човјек на трен помислио да је сув лист на грани чвршће везан за грану него ли човјек за животни дах.

А човјек… изгубљен, заглупљен, избезумљен., изблесављен… не одваја очи од екрана паметног телефона, прати сваки трептај одатле, као да му од њег зависи следећи дах. Он ЈАДАН тражи спасење а одатле му се јаднику, гле чуда, јавља његов СПАСИТЕЉ.

О „човјече, гд‌је ти нестаде „здрав разум“? Гд‌је ти је Савјест?

Отргни очи са екрана на трен, отвори их широм, окрени се око себе, погледај природу, дрвеће, траву … вид‌јет’ ћеш да они не маре за испразан садржај екрана. Научи од њих да разазнајеш истину од лажи, фикцију од чињеница. Врати свој фокус у сада и овд‌је.

Тада „контролори перцепције“ (а уистину твоја несвјесна потреба да будеш контролисан) неће моћи управљати твојим разумом. Тад најјаче и до сад најопасније оружје=медији, више неће имати моћ да управљају твојом пажњом, јер им је нећеш дати.

Вид‌јет’ ћеш тад да ти дрво зеленилом своје крошње показује на свој спокој а на твоју заблуђеност и глупост узроковану твојим сопственим избором. Ти, да Ти (Творац неосвијешћен Себе у човјеку) Ти бираш у што гледаш. ТВОЈ фокус одређује какву стварност видиш. А Ти си се заробио у екран… заборављајући да је тај екран само један мали дио Тебе и Твоје стварности коју за Себе пројектујеш на Свом божанском екрану; у свом Уму.

Па није чудо да се осјећаш као лутка на концима јер Ти си Онај који си се поистовијетио с лутком и који своју моћ предајеш у руке „луткара“.

Ко је онда „луткар“?

Ко други???

Опет ТИ. Другог НЕМА.

Ти си се поцијепао у поларизацији и сваки пол у Теби тражи да буде потврђен другим полом. Црно није црно без бијелог. Свјетлост се тад не може испољити без Таме.

Ах… Илузија …

…

И док писах ове ријечи, прије него ли схватих да корачам… нађох се у башти иза куће.

Склоних поглед са екрана.

Обли ме призор плаветнила Неба.

Поведе ме воља зрацима и вид‌јех Сунце како милује крошње дрвећа.

Потврдише ми и Небо и Земља оно што управо исписах:

„Истина је свугд‌је око тебе. Отвори очи-виђет’ ћеш је, отвори уши-чут’ ћеш је. Надасве отвори свој разум ка Богу- Бог ће ти се јавити у Срцу!“

Љубав ће тад обгрлити твој уплашени его и дозвати га Једноти душе у којој је спокој и јасноћа твог битисања.

Схватит’ ћеш тад све истине, а лажи ће к’о балони од сапунице нестати у даху. Никаква помрачења те више неће страшити јер ћеш свој свијет освјетљавати изнутра. Твоје унутрашње Сунце не може бити помрачено, јер између Њега и Тебе нема препреке; Једно сте. Небо је у Теби и оно не зна за помрачење.

Сви страхови и неизвијесност твог ега бит’ ће просвијетљени и претворит’ ће се у Љубав и извијесност. То је Твоја истинска природа. Тад ћеш (човјече) и медије вид‌јети за оно што медији јесу; оружје у рукама неосвијешћених. Но у Свјетлости твог унутрашњег Сунца оружја се заједно с егом топе и постају свијећњаци за душе чији пламенови горе захваћени Твојим вјечним пламом.

…

Овај дан је, човјече, као и сваки дан; дат ти да у њему освијетлиш таму своје ноћи. Сунце је у теби. Оно вјечно сја.

Како унутра-тако споља.

Како горе-тако доле.