Фото; Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

Ти си од вечерас моја љубав нова,
у мом зимском врту цвијет си риједак,
руке смо ћутке у тишини сплели,
збуњени јер смо се тек сада
оком срца препознали и напокон срели.
Срце ти меко негдје далеко живи чак изнад неба,
и наша љубав све је што му на свијету треба.
Загрлили смо се оком и душама цијелим,
срцем у сну, из сна опет у сан.
И шта би било да се нисмо срели,
шта ли то од љубави љубав још већу дијели?
.
Та љубав наша нове очи има,
нове руке и срце ново, златнога сјаја.
Та љубав наша, нова и сочна,
она је вишња – опора а слатка,
са рукама грубим, а додира блага.
Љубављу нашом, њежном и новом,
опарану душу наново сам извезла,
у грудима птица од радости игра
и од пусте страсти златни свој кавез дрма.
И шта би било да се нисмо срели,
шта ли то од љубави љубав још већу дијели?
.
Нек живот ко ријека лагано пролази,
али ова љубав ће сваку тугу да згази.
Јер ти си судбина моја нова,
из сна цвијет риједак, захвалан Богу
што смо се оком срца срели и завољели.
Загрлили смо се мјесчином, смијехом,
додиром плахим, оком и душом,
срцем у сну, из сна опет у сан.
И шта би било да се нисмо срели,
шта од љубави љубав још већу дијели?