Фото: Дуња; Википедија

На дуњицу моју долетела је птица
да ми шапне неке старе слике
како шуме реке, како лају птице
разувери моје као челик неверице .
.
Слете ми на раме и тихо ми рече:
„Што пропусти синоћ тако дивно вече?
Дотакла би зору кад бремена се буди
и зелено класје месечину кад љуби.“
.
Тужно спустих главу, лице невесело.
– Иди птицо моја ти у друго село,
однеси ми драгом трунку моје боли,
путем којим хода да га не заболи.
.
Напушта ме јесен у крошњама дуње
железна ми љубав привукла све трње,
сад громови туку, нигде нема штита,
иди птицо, песмо, кажи, да бол за љубав пита.