Фото: Класје пшенице; Википедија

Још увек живе у мени слике
мог оца драгог, на крају њиве.
Класју, ето, милује стабљике,
на драго биће сећања живе.
.
Гледам га како му поглед пуца
преко тог класја у смирај дана.
Лице му блиста као зрак сунца,
коса на ветру ињем прошарана.
.
Да ли је добро налило зрно?
– узима нежно и класје кида.
-Ваљда му није род посрн’о ?
– на длану са њега плеву скида.
.
-А када први падне откос
то мило зрње држи на длану.
Груди му тада обузме понос;
два Сунца сијају у том дану.
.
Чудни су били његови пути.
Мамина сенка њега прати.
Увену, као листак жути;
мила му беше моја мати.
.
-И сада заједно жању небом,
са кишним класјем они живе.
Закле ме, овим житних хлебом:
„Ево ти, кћери, па ори њиве !“