(делови поеме)

…
– Облак ће ускоро са нашим доћи,
град му заштиту златом плаћа.
Послах Игора још прве ноћи,
већ му је вријеме да се враћа…

.
Те им ријечи дадоше наду,
да ће се судбина смиловати
и учини им се на западу
да већ се назиру српски ати.

.
Дал’ су то били коњи њини,
ил’ им се само чинило оку…?
Тад Миле спозна у даљини
фигуру познату, високу.

.
– Јест! То је Игор. Не лажу очи!
А ено и Ратибора…!
Знао сам да ће и он доћи…
И увијек први бити мора…!

.
Ех, тај не може без такмичења,
он никоме не да преда се.
Па ни старост га не мијења…
Види се одмах: Љутића расе!

.
Ал’ не дају се ни остали.
Који ће барјак стићи прије…?
Сви са Монголима ратовали…
старе, искусне, мегданџије.

.
На барјацима грбови славни,
од свуда гдје је српскога рода.
Прославише их преци давни.
Ко да помисли част да прода…?

.
Са Лене, Сене, Двине, Дрине,
Дунава, Рзава, Драве, Саве,
Дона, Оба, Лаба, Цетине,
Рајне, Мајне, Волге, Мораве,

.
Модре, Висле, Бојне, Бојане,
Босне, Неретве, Тисе, Немана,
Северне, Неретве, Марице, Сане…
– јавили су се са свих страна.

.
Свако је племе момке дало
да част му бране у армији
тражећи да, кад би се ратовало,
баш они буду најхрабрији.

.
Бодрићи, Љутићи, Ордовићи,
Силуре, Мацуре, Балте, Дробњаци,,
Лемовићи, Кривићи, Браничевићи,
Лужићи, Севери… – сви јунаци.

.
Зову их Срби, Серби, Сорби,
Суеби, Венди, Винди, Венети…
Непобједиви су у борби,
на коњу сваки к’о да лети.

.
Џиновска раста, познати свима…
Стрепаше на земљи свака раса,
било на земљи ил’ морима,
да с војском на њих не набаса.

.
По племенима бијаху звани
а и по предјелу у ком живе,
по пољу, брду, ил’ ријеци знани,
добијајући тако називе.

.
Пољани, Пољаци, Полаци јесу
Срби из равнице, поља,
Брђани, Хрвати, Хрбати… гдје су?
– Увијек изаберу брда најбоља.

.
Крајишници су, ил’ Украјинци,
када су на градници – крају…
Загорци, Леси, Шумадинци…
када при шуми пребивају.

.
Деревјани, Лужичани и Ужичани
зову се по дрвету и шуми – лугу,
Босанци, Рашани, Полабљани,
Зећани… по ријечноме округу.

.
Поморци, Приморци кад су уз море,
Пречани кад су преко ријеке,
Ратари гдје се земља оре,
Љутићи кад су нарави пријеке.
…
Ражести се Латин јако,
не могавши да слуша више:
– Ако и јесте било тако,
баш ваши нам и послужише.

.
Они јесу владали Римом,
многи га и освајаше,
ал’, омамљени нашом климом,
прихватише баш све наше.

.
Рим је прогут’о многе,
к’о живо блато баш!
Кад ти се заглибе ноге,
‘залуд се отимаш….

.
Њима се јадним чинило само
да су освајали у свом интересу.
А ми што искористити знамо…!!!
Највећу корист нама донесу!

.
Већ смо вам узели југ цијели,
и то помоћу ваших.
Не знам да ли сте превидјели
да се ја мача још не маших.

А ви се крвите с Монголима,
који нам нису од вас мржи…
Вас ће сваки дан мање да има
а нас, нек се исти број држи,

.
па ћемо без и једног јунака
узет’ вам континент сав.
Немамо ни висока ни јака,
ево, ја нисам ни лијеп, ни плав….

.
а ето, видиш, ви сте се тукли
да бисте спас’ли оваква мене
и једва живу главу извукли,
док ми би, попут лаке жене,

.
на крају понизно пред њих стали
и дали им све што би хтјели.
Тако би главе сачували,
понизили би се, ал’ би преживјели.

.
Чит’о сам књиге о времену
када сте највећа сила били,
али сада се ћурак окрену.
Међусобно смо вас завадили.

.
Гдје год се ко-год завади,
ми једном помогнемо.
Он од тад за нас ради,
кад год у рат кренемо.

.
Кад је једном са нама,
нема му повратка више.
Не може назад од срама,
браћа га замрзише.

.
Кренусмо тако од Рима,
када му куписмо вође,
који удари по Галима
и чак вам до Лаба дође.

.
А ко нам бјеху војници!?
Све сама браћа твоја!
Чак и као заповједници,
током најљућег боја.

.
Ви сте на обје стране.
Ми само посматрачи.
Некад и опклада па’не:
– који је од вас јачи.

.
И ви ћете се тући годинама тако,
док вас језицима све не раздијелимо,
а тек онда ћемо, стрпљиво, полако,
играт’ се с вама како пожелимо.

.
Ви ћете кроз храбре битке нестајати
и послије сваке, бит’ ће вас све мање,
братоубилачки бој неће престати
ни кад вам запријети пуно нестајање.

.
А ако неко од ваших и схвати
шта се у ствари с вама дешава,
ми ћемо му одмах царску круну дати,
која памти много таквих сличних глава.

.
Рећ’емо му: – ти си сада владар Рима
и цијеле славне Римске империје,
клањамо ти се сви, колико нас има…
– и он ће заборавит’ ко је био прије!

.
Властољубље, то је стара болест ваша,
јер у златољубље оно се претвара,
а са њим се ратник к’о жена понаша,
гледајућ само да ризницу ствара.

.
Када је заслијепљен, онда нам је лако
да њим управљамо како пожелимо:
покажемо на вас и кажемо како
сви под истом круном треба да живимо

.
и како је он стварно заслужио
да влада читавим свијетом,
а језик наш, који је научио,
да се сматра ствари светом..

.
А како власти никада није доста
и како глад нема очију,
мало по мало и ништа не оста…
А наши се само смију

.
и полако за њим, трљајућ’ руке,
к’о дио “његове“ нове власти…
Богатимо се без по’ муке!
Зар има на свијету веће сласти…?
…