Фото: Жар -птица – Феникс; Википедија

Знам да си сред страве и ужаса био
и видео крв из многобројних рана,
у студеној зори плам огњишта снио
док те је будила бука ратна – знана.
.
Горки тешки плач под ребрима носио,
јецај сиротица због пакла и таме,
за спас свог народа Богу се молио
док је шаржер један красио ти раме.
.
Пред тобом у трену нестаје све живо
и црвеном бојом прекрију се поља,
где је младост, радост о којој си сниво
док се прах барута лепи за кап зноја.
.
Преминула нада да ће бити боље,
триста мука ти је прешло преко главе,
а мисли ко студен стежу, све је горе,
спознао си чемер и невоље праве.
.
Осећам ти тугу из дубине душе,
оивичен камен стрмених врлeти,
дах који се губи, завесе што гуше,
а опет ти рука к обарачу лети…
.
Јер бранити мораш, залуд потапања
у дубокој води, свег прљавог муља,
ако л’ станеш на трен, биће чин страдања,
Tи, стражар свих српских утврђења – кула.
.
Жега, ни кап воде. Зиме без топлине,
ком реч говорити, коме се јадати,
кадa свако од вас носи своје бреме,
један другом неће ни грам бола дати.
.
Иза дом још чека, испред род што пати,
фијучу зрневља, грме ратне мине…
Напред, само напред… Не, не можеш стати,
јер невин не може, не сме да погине.
.
Спасоносног дана нема на видику,
крај се у безнађу не може чекати,
стежеш у капуту пожутелу слику…
Напред, само напред… Жар – птица у ватри!