Фото: Виолина; Википедија

Не умиру песници, моја Љиљо!
Душа им забруји као виолинска жица.
Одлети да пева заувек на небу.
Нема песника тамо где је био.
Песме остају да их пева птица.
Нађу се сваком ко осети потребу.
Лети високо у то плавтинило!
Не замери што твоји плачу!
Биће те где није те било.
Даривати радост ближу и јачу.
Љиљо моја,не умиру песници.
Тек без тела почињу да живе.
Дух им засветли стега ослобођен.
Стихови постану њихови весници
јер песме нису никоме криве.
Песник је кад умре онда рођен.
Путуј мирно и за нас не брини!
Људи смо па нам непознато тешко пада.
Кроз звезду или муњу на нас сини.
Обзнани да је живот стаза која се савлада !