Принцезо увек си ту.
И када те овде нема.
И кад кренеш пут плавог сунца,
да разносш трагове нашег времена,
кроз безпућа иза којих је тишина
закуцана у безкрај.
Ти си ту.
.
И када ме плаши твој Месец,
пун тајанствених сенки,
и хладних долина.
И кад се проспе туга
од бола и страха,
увек си ту,
бар као сан
или само као варка.
.
Јер ти знаш, попут велике глумице,
да ми будеш ту,
да ме водиш,
Ка дну наше улице.
Где нико не зна,
да твоја коса безбрижна,
носи мирис детињства
и да ме тамо љубиш.
.
Увек си ту.
Кад невидљивим оком гледам
дубље у године наше,
осетим и чујем,
онај меки осмех,
као укус вина са наше чаше.
И опет си ту.
.
Када су степенице твоје душе
зазидане тишином
горак укус твог ћутања,
одзвања ми у костима.
Ја се не предајем.
Ја те отимам, и не дам.
Зато си опет ту.
.
Зар замка даљине,
да ме вреба,
да никад нећу знати,
кад одеш и кад си ту,
да ли ћеш да се вратиш.
Не, ја нећу то да чекам,
твој плави ветар,
или ласте из наше баште.
Ти увек си ту.
.
Ја могу увек
ухватити још једну чашу
од старог времена,
са црвеном трешњом
на уснама твојим.
Јер знам –
само је љубав
нешто на свету.
И зато мораш да постојиш.

Фото: Фототека Србског Журнала