Фото: Маслина; Википедија

С задовољством је гледао грађевину која је надвисила све у окружењу па и шире. Доминирала је простором, велелепна, као да је грађена за краља. Зидови су се белели и бљештали. Саградио је себи кућу какву немају владари. Сети се како је као младић, више у немању него у имању почео. Намучио се. Али, кад је схватио како систем функционише, он крену да зарађује не обазирући се на земаљске и божије законе. Вешто је користио све пролазе и могућности. Ето, докле је стигао! Изградио је империју. Многи су се дивили његовом богатству. Баци поглед на парк, који је окруживао грађевину. Зеленио се и уједно изгледао гламурозно. Засадио је ретке врсте биља и дрвећа. Његов парк је пристајао уз замак. Да, направио је замак. То је његов дом! Тело му обли осећај среће, налик егу који расте пут неба. Онда му прође кроз главу мисао да и други богаташи имају прелепе паркове. Шта да уради да баш његов парк буде посебан? Сетио се! Наћи ће најстарије дрво на свету и засадиће га.
Брже боље даде задатак!
-„Нађите најстарије дрво на свету! Желим да расте у мом парку! Нека кошта, колико кошта!“
Није прошло много, нађоше му у оближњој земљи маслину, стару миленијум и још нешто преко.
Маслина је расла на врху брежуљка, квргавог, задебљалог стабла, огрубелог од зуба времена. Беше старија од оближње црквице и многих светиња и свега што ју је окруживало. Гране су биле изувијане, као да су придржавале једна другу и правиле су крошњу веома необичног облика. Мештани су долазиле да се у њеном хладу одморе, чак помоле Богу или да са њом попричају. Веровали су да се у шуму њене крошње може чути прича, порука намењена особи која се у том часу налази поред ње. Стара маслина је испратила и дочекала бројне владаре, нараштаје, ратове и благостања. Одолевала је и пркосила времену, као да ће ту остати вечно. Постала је позната, али не и заштићена од државе као реткост, чудо природе, светиња. Обилазили су је туристи, гледали са дивљењем, грлили њено стабло, миловали гране. А што је било најзанимљивије, она је још увек рађала. Колико је чељади нахранила! Да је бројала, већ би се забројала. Било је и оних који су веровали да ако поједеш само и један њен плод, продужаваш себи живот и младоликост.
На дан кад дођоше стручњаци са огромном механизацијом да ископају маслину, сељак оде да се поздрави са њом. Беше му жао дрвета, али новац који је добио решиће га великих новчаних недаћа у које је упао. Стари отац је плакао и молио га да то не ради. Говорио му је да је то грех, да је свако дрво дар од Бога, да је ова прастара маслина светиња, да је отхранила њихове претке, да заслужује да умре ту, где је и засађена, рођена.
Путовала је маслина, брижљиво ушушкана да јој се нешто не догоди, кроз многе регије, док није стигла до новог власника.
Прво што је маслина приметила беше ново небо и сунце, који су изгледали другачије. Мора, тог великог пространства, није било нигде. Поглед је био скучен. Ваздух је мирисао другачије.Онда, кад су је убацивали у нову, брижљиво припремљену земљу, осети да је и земља другачија. Корење се опирало, али било је узалуд. Напокон, кад је засадише, угледа богаташа, који је радосно ширио руке и узбуђено говорио:
-„Добродошла! Добродошла!“
Он јој приђе, загледа се у њу. Призор је био величанствен. Њено столетно стабло изгледало је као најлепша скулптура. Изувијано, квргаво, површином рупичасто, дебело и помало неправилно, држало је гране које су подсећале на сплет потока и река, чија је кора патинирала и преливала се у милион боја. Листићи су били најразличитијих величина. Од најмањих до веома крупних, необично великих за једну маслину. Богаташ, опчињен својим новим власништвом, приђе и загрли је. У том тренутку, ветар дуну, крошња се узмешкољи, он зачу речи, споре, храпаве и обојене тугом:
-„Зашто си ми ово урадио? Зар није грех, мене овако стару, ишчупати из корена, убацити под стаклену куполу? Ја сам тамо била срећна. Волела сам ону танку земљу, мало воде што ми је давала, сунце, ветар и море. Тамо сам векове провела. Гледала сам како се мештани рађају и умиру, веселе и тугују. Хранила сам их својим плодовима, грлила хладовином. У топлим ноћима слушала љубавне уздисаје и у крошњи хватала снове.
Где су оне звезде са којима сам друговала у дугим ноћима? Где су виногради, маслине, моје друштво старо? Са ким ћу јутром да јутрујем? Чују ли се довде звона са оне моје црквице? Не, ти си мени направио затвор, леп затвор у којем ћу туговати. Ја сам твој заробљеник, заточеник. Узео си ми слободу! Узео си ми све!“
Богаташ се трже, нека језа га прође, онда помисли да му се све учинило.
А дрво, ако је нешто и причало, мислиће о томе неки други пут!