Опале травке на стазе мрава
у смирај неких зимских вечери
и тако ињем посутих глава,
чекају безброј Зиминих кћери.
.
Ја с њима, тако, снежним и белим
у неке касне, вечерње сате
на стазе мога детињства пожелим
у давне сутоне да ме врате.
.
Па да ме опет снежним друмом
повезу оне саоне луде,
заискри оно иње, над дудом,
и све што је било, буде.
.
Ил’ да ми опет коњи јуре
на Бадње вече у родно село
и да под Сунцем никад не умре,
у ињу, дудово грање бело.
.
-Па деда Митар на салаш доће,
упрегне Чилу и Везира,
испод дудовог грања прође,
-саоне клизе до царског мира.
.
-И често тако мисао хитра
у мој се живот вешто прикраде.
Сећању на мога деда Митра,
моме се оку суза искраде.

Фото: Коњаници доносе бадњак; Википедија