Ту снивам.
Нада мном
Под нијемим звоном у староме торњу
Долијећу тице.
Влат жуте сламе
У кљуну носе
И бијело јутро пуне радосним жагором.
Нијемо је звоно на небеском платну
Замрзла жалба,
Испод њега се, у мрамору и тами.
Камени мртва рука.
На прозору сунце
Божјој мајци свете руке љуби,
Шаровит полумрак
Небеског огња и
Њеног модрог скута
Лег’о на камен.
Непринесена жртва је
Сва моја снага и моја крв:
Узалуд сам тражио за кога да је пролијем
И сад ту спава.
Видовит вјетре и у торњу тице,
Што мојим крајем слободно летите
Реците:
Нек лоза тихо испред куће плаче.
Споро нек кестен смолав пуп завија
И сунчев лук нек полагано расте
Небом,
Јер црвен дамар у мраморју игра,
Млаз вреле крви већ тече потајно
Кроза њ;
Реците вјетри и тице, заклињем вас,
Нек споро пупа прољеће, полако љето зри,
Да ми се мртва из камена рука
Не такне звона
Прије времена и суђена сата,
Него кад дозри љето са врхунца
И испуни се глас и воја божја.
Кад море, поље и гора
Шапатом јекну; хора је хора!
Ускрснуће моја рука
И зазвониће кобан час.
Како се звони за посљедњи пут.
И моје никад мртво срце
Окренуће лице небу ко црвен цвијет,
Стаће ивањско на зениту сунце
И биће огњен, дуг и страшан дан.
Касних жртава.

Фото: Црвени хибискус; Википедија