И док хладно небо додирују гране,
а шушкор залеђен под чизмом пуцкета…
Пожелим да станем и залечим ране…
Ал ратник сам борац, народ на ме чека!
.
Не, не могу стати нит мелем нанети,
јер тамо је негде душманин заклети.
Гледам жир на стази, у њем’ живот замро,
уморан и слеђен… И он, ал и стабло.
.
А ја, јоште ходам, стопе су уморне
на челу од борби ничу нове боре.
Младост се повлачи, сазреваш у трену,
јер смрт вреба црна… Свуд јој видиш сену.
.
Да ли и ми тако као ове шуме,
далеко од рода, бранимо корење…
А, стабло ко стабло, чак и ако умре,
знаће да за жиле вредело је мрење.
.
Не, не дам се лако… Види капу моју,
прошла је страхоте, за Црвену боју.
Та Беретка знај ти није кора само,
ни живи ни мртви Србију не дамо!

Фото: Амблем спец, јединице; Википедија