мене ће чувати прејаке речи
јер изнад зла сам
давна и пробуђена нада

да ме излечи
узлеће криком рањена птица
са усана драге моје
и у другу стварност
препуна љубави пада

син нека ме
уз свако јутрење слути
сенке смиреног тела и лица
под танком граном
бесни док растржу пси

опрости невина стварности
за аманет
просут у ођеке сутра
то певали смо љути
туга нас притисла
док ћутали су зли

окован свет
сужњи пред даном
на обронцима смисла
и сви већ казују песме
слободама старим
а опет тако новим

анђелима се браним
беспочетне зоре
из очију ми краду светлост
и ја се свепогледан раздањавам
да вечну смрт поновим

надом се храним
јер ноћ ће моја бескрајно
из костију и давно слегнуте земље
нерођене песнике
силином сазнате таме
да буди

над хоризонтом
сном умирен лебдим
распрснут тајно
пре новог рођења
на прерано речима слатким
отворене груди

Фото: Фототека Србског Журнала