Кад те мрзе, они ти трагове бришу,
Да за корацима твојим не запну поколења,
Да ти се унуци не упуте кроз оне шуме,
Па даље, над гај, за висове стења,
Још даље, за брда она, путевима истим
– Куда прошла је колона…
.
Када те мрзе, они то најпре крију,
Суседски осмех, чашица више,
И нуде ти млин, пашу за стада,
Комад круха, ког има за свију,
И хлеба, и погаче преко њега,
Нуде, нуде ти свега…
.
Кад те мрзе, они у шкрињи чувају слово,
Њино зрно мржње за Узгој – нека се нађе!
Можда ће из саставака што међе наше башче
Поплавит река плодиште његово,
Па ће те тужит: – Ти си је навео, пашче!
А онда киван међу жицом обрашће.
.
Када те мрзе, тад шаљу брзојаве:
Колико чељади, стоке и ара,
Колико се цене продане главе,
Како арчити што ти се похара,
Како да умукну меденице што у бегу звоне,
Дубље, и даље да их гоне… У јаме оне.
.
Када те мрзе, они ти кућу спале,
Стоку уморе, чељад прекољу,
Њиве преору, поруше штале,
Веле: – Нисмо се ми хранили истом сољу,
Наша је много љућа, много крвавија,
Али никако сланша, никако на С, ви и ја!
.
Када те мрзе, цркву ти сруше,
Звоник ти сравне, иконе оскрнаве,
Гробове раскопају, кости разнесу,
Међу њима ти тражећи душе,
Да и њу у сатанском плесу,
У крвавом пиру у смрт вазнесу.
.
Када те мрзе, они ти љагу баце на претке,
Измене књиге, преслове споменице,
Прекроје карте, доцртавају границе,
И служе ти за договор подмукло метке,
Док већ поджњевају твоје оранице,
Лажима исписују нове странице.
.
Кад те мрзе, они праве логоре,
Бешчасте девојке, пребијају старе,
Крећу у јуриш пре прве зоре,
Гоничи, што слушају своје поглаваре,
И раде све што им они зборе,
Уз лажни опроштај, и горе, и горе!
.
Када те мрзе, и кад више с тобом не живе,
Кад су ти спалили кућу, поробили стоку,
И кад су ти узели забран и до, и њиве,
Кад су ти узели јарам, клин и огњиште,
Узели све што им срце иште,
Тад од војевача и сами посташе Селиште.

Фото: Мрзитељи, Биљана Васић: Википедија