Песниче, одакле си?
Тихо на јави шуморе ветрови плави.
Одасвуд долазим кроз времена многа.
Цео свет дамара у мојим недрима
и зелена маслина зри ми у оку
што кроз вечност прогледа.
.
Каквом су бојом насликани твоји снови,
слике далеке и детињства одњихани дани?
.
Моји су разбоји од живог сна, јер га цвет мами и
мрва сјаја што нас спаја од плоти моје
до бескраја, до ушиљеног сунчевог зрака…
.
Јер стварност сам потапана у бићу,
и јато сам птица што лишћем облака гнезда сплићу.
.
На пољу дланова мојих песмом урешен
одмара крилати мост
.
Песниче, од кад у харфу песничку упредаш
љубав вечну распињућу
и из детињства зањихане слике?
.
С пролећа, кад лептир на круни цвета процвета,
дубину трајања цветом и плодом усним,
трагом, за зрнцима душиним
што се зачну у светле дубине…
И као звезда просинем међ сунчево грање.
.
И тако, разливен као прах облака
кроз време путујем.
У белом мастилу речи снујем:
где ћути мудрост старог повесма.
А чежњом набујале плаве траве
и у мени се
разбокорила песма.

Фото: Облаци; Википедија