Дошао сам кући.
Види се да ме дуго
није било,
али све је
на свом
месту. И она је ту!
Смеје се са морем
њених модрих
очију, нашој срећи.
Бршљени аплаудирају
музици златних
зрака. Ветар шапуће:
– Нема кретања,
постоји само буђење.
Као некада
пићемо вино, гледати
залазак сунца
и љубити се.
То је довољно.
Можда и сувише.
Скупио сам храбрости
да се заувек препустим
тренутку лепоте,
вечној стварности
наше душе.
– Где су остали? – питам.

Фото: Фототека Србског Журнала