Када са Јелице планине угледам Тијанију
У мени заиграју и заспалице и дрхталице
Одједном је у мом бићу све на свом месту
Око се отвори – и видим да је свет – склад
.
Птице ронопролећнице распростиру гнезда
И непрекидно певају песме богоузносице
Стара лија се прикрада тетребу занесеном
Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме
.
Гавран – стражар будно на јастребе мотри
Да му не покраду гнездо на електро стубу
Гуштери се јурцају по осунчаним стенама
Чобан тера овце и козе –покретни акварел
.
У мом дому стали и заспали кућни сатови
Заспали у времену али су будни у вечности
Нећу да их из вечности дирам нити навијам
Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније

Фото: Село Тијање, Орлова