Некад беше овако,
то је знао свако,
везене чарапе и опанак,
да си Србин је знак.
Некада је момак сваки,
имао корак лаки,
обуо би опанак
и пошао на уранак.
Цуре брале смиље и босиљe,
па их гледале, па им се дивиле,
љубави се многе тако родиле.
Ал дошла тешко време,
на Србина пало тешко бреме,
морао је да обује опанак и да диже устанак.
Србски горштак, србски јунак,
да се бори за све нас, за Србије спас.
Уместо на мобу, отишао србин у борбу,
да обезбеди будућност и слободу.
И гле тужне србске судбе,
уместо женидбе и веселе свадбе,
наше родољубе замало да истребе.
Много их је са опанком живот дало,
мало нас остало, скоро и нестало…
А ми данас заборавили, од свега се одродили,
Није опанак нас постидео,
у њима су наши преци поносно ходали,
а ми их из живота избрисали
и срамно издали,
за мало пара се продали,
пред прецима обрукали.
Прети нам нестанак,
за наш опстанак да обујемо ми опет опанак,
прецима да осветлимо образ,
деци нашој да будемо добар путоказ.
Да одбацимо све што је лажно,
да се сетимо шта је свето, шта је важно.
Некад беше тако и све беше лако,
ред се знао, зато србство беше јако.
Вредностима да се правим вратимо,
себе да повратимо,
србско име осветлимо,
опанак опет обујемо.

Фото: Србски опанак; Википедија