Уз уздах ових мермерних плоча,
расуте глаткоће тужних епитафа,
сјајних очију украшених болом,
оковани стојимо уз тишину храмова и јецај гробова.
У сенци камења и комада земље
који под сузама сећања омекшава.
Отворена врата раја
са топлим небеским ветровима стварају лавиринте.
И сваки њихов скривени пут
води до заласка Сунца.
Ледене усне се не мичу,
не говоре… Ћуте!
Очи од камена милују стене
расипајући пену прохујалог живота,
мирис тамјана и догорелих свећа
дошаптава незаборав.
Све оне сетве бољитка
сасечене туђим жетвама, боле земљу.
Утопљеник светлости тоне у мрак,
прерије пустињских ратника почивају на светом тлу
по којем су расуте ватре крвожедног света.
И сви они лешинари и даље круже
око нашег хоризонта,
чекају и вребају за неки нови напад…
А, ми само желимо мир,
желимо да нас не дирају,
да не газе преко костију наших предака,
да застану колоне,
спаљена огњишта да се изнова изграде,
да вратимо отето и сачувамо Свето!
Уморни смо, али и снажни…
Не шаљите нам рат, ни бол,
и знајте… нас бол снажи!

Фото: Шесникиња Раадица Матушки; Википедија