Не заборави драга
она наша пролећа
и дане
кад смо одлазили на трг
тамо где долазе
људи и птице
која су нам миловале дланове
кад смо их даривали
мрвицама љубави
да нас више воле
и кад су заједно самном
чувале твоја снивања
док си се њихала
на крилима развигора
испод којих сам крио пољупце за тебе
плашећи се твојих буђења.
.
Увек ћу се сећати
оних дана
и пролећа
кад сам те чекао
у сенкама белог багрема
на трамвајској станици
тамо где сви
неког чекај
и цртају њихове кораке
чежњама мајских мириса
и капима сетне кише
док бехар мирише
и зелена седмица
у којој смо се
држали за руке
гмиже својом путањом.
.
Не заборави мила
пролећа и дане
о којима не волим
писати истрошене песме
и похабане стихове
…јер сви говоре
да се љубав
рађа у пролеће
а наше је тада изгубљена
и никад се
вратити неће
…нити вечери ћутања
крај зелене реке
чији хладови у тишини самују
и сакупљају приче
о нашој прошлости.
.
…И сада
понекад туда прођем
и сећањем грлим
исти онај трг птица
на коме и сада долазе
птице и људи
и клупу у сенкама багрема
где неко некога чека
иако су отишла наша пролећа
која изгужваше године
уморне од снова
и живота
у пролазу
према забораву.

Фото: Бели багрем; Википедија