На столу лежи увела ружа.
Сахат у куту откуцава поноћ.
У зрцалу се прострла постеља бијела,
и жеља,
да ћеш к’ мени ноћас доћ’.
.
Око срца ми топло
иако напољу студен гуди.
Пламене сијенке,
нечујне, на зиду, сјаје.
У мислима те призивам,
привијам на рањене груди,
ноћ би ова, вјечно да траје.
.
Рукама те милујем.
Осјећам иње у твојој коси.
Кошуто, промрзла од студи,
што ли сјеверац ка теби пахуље носи,
привићу те у загрљај
све док тама зори пркоси.
.
Кроз окно се пробија
искричави звијезда сјај.
Усне ми нудиш,
са њих горак укус вина пијем.
Куда ме водиш ноћи ове,
у ватрени огањ или у рај?
Разбиј ми слутње,
љубав не желим да кријем.
.
Жудње се, ко пахуље,
вију изнад узглавља.
Свака би да се растопи
у страствене чежње плам.
Да искри,
као да је дио претпразничког славља,
да наздравља,
док студеном покрову душе правим рам.
.
Промрзла од студи,
грана, о прозорско окно удара.
Сребрне шаре на њем’
дрхтавим покретом рише.
На зиду луча зари, чађава, стара.
Назрети се да покрет пера
док ти стихове пише.
.
На пожутјелој хартији разбирам ријечи
као да их туђа рука ниже.
Из груди се уздах оте,
душа болно зајечи.
Катрига зашркипи мукло
кад уморно тијело са ње подиже.
.
Чим врата одшкринух,
сјеверац ледени ковитлац направи,
у полумраку помете слутњу што се искрала.
На прагу се осврну,
ледену круну на главу стави,
огољена душа,
бездану студ је познала.
.
Постеља пуста,
чиста ко душа што пости.
Тамјана мирис опојно чула ми буди.
Испосничку душу ломе незвани гости.
И Бог је заспао,
нема ко гријехе да опрости.
Зора се буди,
остај пострани животе худи.

Фото: Фототека Србског Журнала