Песма посвећена Великом Умјетнику Урошу
Тошковићу

Тежак је то пут…
Онај који то знаа,
зна да не може његовијем путем…
то је пут којим се ређе
и најређе иде,
то је пут Богова…

То је пут на који се
не можеш зауставити,
јер нема назад.
То је пут на коме мораш вид‌јети чијо пут.
Пут који нама личи
на жртву,
а њему на љубав.

Када би знали колико Он љуби Бога,

плакали би зашто и ми немамо својега Бога…
Када би знали колику вјееру носи
и како добро зна,
да је од Бога проси.
Кад би знали
колико неба
мораш да имаш,
да би знао
шта од Бога примаш…

Он је давно виђео,
не своју муку,
већ је виђео
Божију руку…
Он није бјежао од искушења.
За њега је благослов љубав једна једина
и кад му је Бог у руке даде, и мука му тада
стаде…

Чијо живот је радио
за кап неба, јел је то

то њему треба.
Пред Бога је чврсто стао.
Молитвом га упитао.
Могу ли твојијем путем даље ?
Бог му поверење одмах даде,
јер вид‌је шта његове руке раде.

Радио је. Није знао кад је сутон пао,
нити када зора руди.
Он никад није стао.
До судњега дана
је тачно знао
што је
Богу љубав дао.