Дан се просуо низ видике,
Наилазе часи безмерне туге
Када ће свете источнике
Прекрити црне, смртне пруге.
.
И у тој кобној јези смрти,
Последњим зраком занесени,
Док им се гасе светли врти
Умиру сунцокрети испијени.
.
Отужно дижу ка Сунцу очи,
Сећањем љубе још вреле жуди,
Гасно је извор што тихо точи
Тај вечни живот у топле груди.
.
Све више слеп на рубу ноћи
Стојим без свога малог света,
И гледам у часу беспомоћи
Испијене очи сунцокрета.
.
Они ће опет подићи главе,
Јер то по вечном закону треба,
Својом ће жудњом пробудити траве
И мирно лећи у наручје неба.
.
Једино изгубљене очи моје
Родити се неће у обзорју млаком,
Тужно ће век свој да одстоје
Без свога Сунца, пијене мраком.

Фото: Сунцокрети; Википедија