Знам те, исти си
Дишем те понекад
У бајковитом држању
Дама из снова
Уз одјек душе
У камену хладном
Благ наклон госпође
И ријечи “ке нова“.
.
На обали снова
Раскошна стоји
Љубави жељна
Которска рива
Не зна за вријеме
Већ дуго спава
Просто не дише,
Нити је жива.
.
Чекаће стрпљиво
У својој тишини
Неко дуго вријеме и дане
И онај посебан дух што живи
У држању и ходу которске даме.
.
Шетаће ривом најљепши момци
Једном кад се пробуде срца пламена
И с поштовањем и лијепим маниром
Извуци хладни мач из камена.

Фото: Котор; Википедија