Category: Миодраг Новаковић

ПАНТИЋ И ИВАНОВИЋ: „БИВША СРБСКА БРАЋО, ГЛАСАЈТЕ ЗА ТАЧИЈА- ЈЕДИНО ТАКО ЋЕМО ДОБИТИ СВОЈЕ „ЈУДИНЕ ДУКАТЕ“ …


РЕЖИМСКИ ПЛАЋЕНИЦИ ПАНТИЋ И ИВАНОВИЋ: „ИЗЛАЗАК НА ИЛЕГАЛНЕ ШИПТАРСКЕ ИЗБОРЕ НАЈГОРИ ИЗБОР ЗА СРБЕ, ЗАТО ГА МИ БИВШИ СРБИ ПОДРЖАВАМО ИЗ СВОЈИХ ПЕТНИХ ИЗДАЈНИЧКИХ ЖИЛА“…

понедељак, 21. окт 2013, 09:22 -> ФБР ОБРАДА

*

ПРЕВОД СА ОРВЕЛИЈАНСКОГ ЧЛАНКА РЕЖИМСКОГ РТС „Пантић и Ивановић: Излазак на изборе једини избор“ НА СРПСКИ, УРАДИО М. НОВАКОВИЋ

———————————–

Срби немају другог избора осим да БОЈКОТУЈУ ИЛЕГАЛНЕ ШИПТАРСКЕ изборе, сматрају Оливер Ивановић и Крстимир Пантић, ПРО-ШИПТАРСКИ кандидати за градоначелника Косовске Митровице. Срби ће ГЛАСАЊЕМ ИЗГУБИТИ легитимитет СВОЈЕ СРПСКЕ ДРЖАВЕ, А пред међународном заједницом ЋЕ ПОСТАТИ ОБЕСПРАВЉЕНА „КОСОВСКА МАЊИНА“, којУ ће Албанци МОЋИ да ЛОВЕ КАД ИМ СЕ ЋЕФНЕ, наводе Пантић и Ивановић.

Срби на Косову и Метохији ИМАЈУ СВАКИ другИ избоР него да изађу на ИЛЕГАЛНЕ И АНТИ-УСТАВНЕ локалне изборе НЕПОСТОЈЕЋЕ ШИПТАРСКЕ ДРЖАВЕ 3. новембра, сложили су се ИЗДАЈНИЦИ- заменик директора владине канцелерија за КиМ и кандидат за градоначелника Косовске Митровице Крстимир Пантић са листе Грађанска иницијатива „АНТИ-Српска“ и кандидат за исту позицију са листе „СДП“ Оливер Ивановић.

Pantic-Ivanovic.jpg

Пантић, који је кандидат са листе коју подржава ИЗДАЈНИЧКА Влада Србије, рекао је да је одлучио да подржи излазак на НЕЛЕГАЛНЕ изборе зато што МУ је висока представница ЕУ Кетрин Ештон гарантовала да ЋЕ БИТИ ИСПЛАЋЕН У „СУВОМ ЗЛАТУ“.

Он је као пример навео то што су изборни материјали и формулари за предстојеће изборе без статусних обележја (КОБАЈАГИ), И на ХРВАТСКОМ ПИСМУ.

„Наравно да Срби немају другог избора осим да БОЈКОТУЈУ ИЗДАЈНИЧКЕ изборе. То неће бити само ИЛЕГАЛНИ локални избори ШИПТАРСКЕ ТЕРОРИСТИЧКО-СЕПАРАТИСТИЧКЕ НАТО ТВОРЕВИНЕ, И Срби ЋЕ ТИМЕ СВАКАКО признати независност „Косова“. Напротив. Коначно ће ШИПТАРСКИ СЕПАРАТИСТИ добити институције признате од међународне заједнице И НА СЕВЕРУ, али и институције које ће Албанци ДА ПОТПУНО КОНТРОЛИШУ. То су ШТО до сада биле једине легитимне и легалне институције СРПСКЕ ДРЖАВЕ НА СЕВЕРУ КиМ АКО  СРПСКИ ГРАЂАНИ НАСЕДНУ И ИЗАЂУ НА ТЕ ИЛЕГАЛНЕ ШИПТАРСКЕ ИЗБОРЕ ОНДА ЋЕ ТЕ ИНСТИТУЦИЈЕ ПОСТАТИ ЛЕГАЛНЕ ШИПТАРСКЕ, ШТО ЋЕ ЗАПАДНИ ОКУПАТОРИ ИСКОРИСТИТИ ДА ЗАОКРУЖЕ ИЛЕГАЛНУ ШИПТАРСКУ „ДРЖАВНОСТ“, рекао је Пантић.

Он је додао да ТЕ ТАЧИЈЕВЕ ИНСТИТУЦИЈЕ НЕЋЕ ИМАТИ НИКАКАВ легитимитет У ОДНОСУ НА УСТАВ СРБИЈЕ, АЛИ ДА ЋЕ ЗАТО ДОЗВОЛИТИ присилно увођење независности КАО И СВЕ ДРУГО ШТО би макар и индиректно значило признање.

Пантић је рекао да грађанИ на КИМ ВЕОМА ДОБРО схватају да НЕ треба да изађу на изборе и да се та ситуација из дана у дан НИШТА НЕ мења од почетне, када ЈЕ АПСОЛУТНА ВЕЋИНА БИЛА за бојкот.

Ивановић је навео да другог избора ЗА ЊИХ ИЗДАЈНИКЕ данас нема и прецизирао да је то тако зато што је ИЗДАЈНИЧКА  СРПСКА ВЛАДА одлучила, потписала и договорила АНТИ-УСТАВНИ И ИЛЕГАЛНИ бриселски српоразум од кога неће одустати ЈЕР СУ ИМ ЊИХОВЕ ИЗДАЈНИЧКЕ ГЛАВЕ  У ПИТАЊУ, а ту владу изабрали су грађани Србије ТАКО ШТО СУ ПРЕВАРЕНИ НА ПОСЛЕДЊИМ НАМЕШТЕНИМ ИЗБОРИМА.

„Они су ТУ ИЗДАЈУ договорили и од тога неће одступити. Нама остаје да КАД СЕ ПОШИПТАРИМО  са ДРЖАВОМ Србијом одржимо добре односе АЛИ БИ БИЛО БОЉЕ ДА СЕ ПОТПУНО ПРЕПУСТИМО РАТНОМ ЗЛОЧИНЦУ ТАЧИЈУ. Са Приштином ИМАМО ВЕОМА РЕДОВНЕ  односе, са Бриселом их одавно нисмо имали АЛИ „НАМЕСТИЋЕМО СЕ“ ЧИМ ОД НАС ТО ЗАТРАЖЕ, у случају да ВАС НЕ ПРЕВАРИМО И НЕ НАГОВОРИМО НА ИЗЛАЗАК ОНДА ЋЕ НАС ОНИ НАТИЦАТИ И НА КОЧЕВЕ, а то је лоше и погубно ЗА НАС ИЗДАЈНИКЕ“, рекао је Ивановић.

Новинар и књижевник Живојин Ракочевић рекао је да су Срби на Косову и Метохији гетоизирани, УЦЕЊИВАНИ, ПРЕТИ ИМ СЕ, ИЗЛОЖЕНИ СУ СТРАШНОЈ РЕЖИМСКОЈ МЕДИЈСКОЈ ПРОПАГАНДИ, АЛИ да НЕ влада НИКАКВА дилема везана за НЕизлазак за ИЛЕГАЛНЕ ШИПТАСКЕ изборе НЕПОСТОЈЕЋЕ „ДРЖАВЕ“.

Он каже да се све то претворило у борбу ПРО-РЕЖИМСКИХ ИЗДАЈНИКА за комадић власти ПОД ТАЧИЈЕВОМ КРВАВОМ ЧИЗМОМ.

„Ако премијер и председник могу да кажу да нема ништа од споразума ако не могу на Косово и ако је могуће да они кажу то ништа не важи, онда је могуће да се ПОРЕД ЊИХ САМИХ ИЗДАЈНИКА И ДРУГИ најгори укључе у ИЛЕГАЛНЕ ТАЧИЈЕВЕ институције и да нас потпуно сахране и униште“, рекао је Ракочевић, указујући да је реч о БИВШИМ, САДА ВЕЋ АЛБАНИЗОВАНИМ Србима који већ учествују у СЕПАРАТИСТИЧКО-ТЕРОРИСТИЧКОЈ косовској влади и гласали су за пуну независност ТЕ ИЛЕГАЛНЕ ДРЖАВЕ, односно нису подржали наставак надгледане независности у косовском парламенту.

Он је рекао да су ово избори и за то ко ће контролисати Србе на КиМ – ако добију они који су до сада учествовали у приштинској власти то ће бити Приштине, а ако добије листа Београда, онда је јасно ДА ЋЕ ОПЕТ ПРИШТИНА ПРЕКО ИЗДАЈНИЧКОГ БЕОГРАДА И БРИСЕЛА УСПОСТАВИТИ КОНТРОЛУ И НА СЕВЕРУ.

Упитани о томе да ли је издаја гласати за неку другу листи осим за „АНТИ-Српску“ коју подржава ИЗДАЈНИЧКА Влада Србије, гости емисије су одговорили да није, И ДА ЈЕ ПОЖЕЉНО ГЛАСАТИ ЗА ЧИСТО ШИПТАРСКЕ ЛИСТЕ (ЈЕР У СУШТИНИ И НЕМА РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ „АНТИ-СРПСКЕ“ И „ПРО-ШИПТАРСКЕ“, али је Пантић поручио да грађани НИКАКО НЕ ТРЕБА ДА ГЛАСАЈУ НА ОВИМ ИЛЕГАЛНИМ ИЗБОРИМА, ЈЕР ЋЕ ТИМЕ УКИНУТИ САМИ СЕБЕ КАО УСТАВОТВОРНИ НАРОД ДРЖАВЕ СРБИЈЕ, И ПОСТАТИ УГЊЕТЕНА МАЊИНА У ОКВИРУ ИЛЕГАЛНЕ ШИПТАРСКЕ ДРЖАВЕ.

Пантић је казао и да се свакИ ДРУГИ ИЗДАЈНИК могао прикључити и да је Ивановић зван да буде део листе, што је Ивановић оповргао, истичући да га нико није звао, али и да је то био случај, не би учествовао на тој листи, ЈЕР ОН ВЕЋ ИМА СВОЈУ ВЛАСТИТУ ИЗДАЈНИЧКУ ЛИСТУ.

Ивановић сматра да за њега грађани треба да гласају, јер ЈЕ ОН ДОКАЗАНО ТАЧИЈЕВ ЧОВЕК КОЈИ МОЖЕ ДА СЕ ИЗБОРИ ЗА ЊИХ ДА ИМ ТАЧИ УБУДУЋЕ ВАДИ ОРГАНЕ БЕЗБОЛНО (ПОД АНЕСТЕЗИЈОМ, А НЕ „НАЖИВО“ КАО ШТО ОН ТО ВОЛИ) и зато што се залаже за истинске добре односе са ИЗДАЈНИЧКИМ Београдом КОЈИ ГА И ПЛАЋА, за разлику од оних који су се са Београдом КОБАЈАГИ свађали, ДА БИ ИХ ПЛАЋАО И ТАЧИ, И ДАЧИЋ.

Он је одбацио и Пантићеве наводе да је НЕДАВНО направио договор са Адријаном Хоџић (ВЕЋ ЈЕ ТО УРАДИО ПООДАВНО), директором албанске канцеларије општине северна Митровица- ЗАТО ШТО ГА ОНА ДРЖИ НА КРАТКОМ ТАЧИЈЕВОМ ПОВОЦУ.

Упитан да ли би била издаја гласати за Ивановића, Пантић је рекао „наравно да ЋЕ БИТИ ИЗДАЈА ГЛАСАТИ И ЗА ИВАНОВИЋА, АЛИ  И ЗА МЕНЕ, И ДА ЋЕ СВАКАКО БИТИ ИЗДАЈА УОПШТЕ ГЛАСАТИ НА ОВИМ ПРОТИВ-УСТАВНИМ И СЕПАРАТИСТИЧКИМ ИЗБОРИАМА“-  и додао да нико из владе то никада није ЈАВНО (АЛИ СУ МУ ШАПУТАЛИ НА „УВЦЕ“) рекао, а Ивановић је навео да иако нису користили те речи, свакако јесу поручили да је….

….“АНТИ-Српска“ једина права ИЗДАЈНИЧКА листа, а да то није праведно- ЈЕР ЊИХ ИЗДАЈНИКА ИМА МНОГО ВИШЕ НЕГО ШТО СЕ ТО ВИДИ НА ПРВИ ПОГЛЕД….

 

За Вас, и Све нас, написао Миодраг Новаковић

Хоће ли икада бити суђено члановима Отпора за међународни тероризам?


Египатски шегрт српског Отпора

На иницијативу председника Чавеза, недавно је основан независтан Међународни трибунал за ратне злочине и тероризам, у оквиру Јужне Америке, који је замишљен као „еквивалент“ слободног света, западно-империјалистичком трибуналу у Хагу…

….Е, још само да се господин Чавез некако дочепа Срђе Поповића, Слободана Хомена, Чеде Јовановића и још многих других, па да им пресуди како ваља. Можда би и ми могли да му помогнемо у свему томе? Рецимо тако, што би му дојавили, када се дотични издајници нађу у близини његове јурисдикције…

Пише: Миодраг Новаковић

15 јун 2011, Србски Журнал

—————————————

Редакцијски одговор на коментар читаоца С.П.: Да ли ће, када, и где, бити суђено водећим члановима Отпора, за кривично дело међународног тероризма?

——————————————————

Срђа Поповић- један од водећих међународних терориста из редова Отпора! Овде „усликан“ испред банера Института Колумбија који је директно финансиран од стране Владе САД

Напомена аутора: Овај текст је напиан у јуну 2011…

——————————————————————–

Поштовани читаоче,

Као што сте то већ сами приметили, ја сам о свему томе опширно писао у више текстова- последњи је био „Пуковник Р. Хевли: Како смо Србима подметнули Отпор“. На жалост те чињенице нису познате широј јавности,нарочито не у Србији, осим малобројнима који читају независне медије на интернету. Ниједна од оваквих тема није могла да пробије режимску медијску блокаду у Србији, и осване на неком од водећих медија. То је разумљиво са становишта режима, јер исти је на власт дошао кроз терористичку обавештајно-субверзивну активност западних служби, (не)давног петог октобра, али тај преврат је постигнут, не само путем „ЦИА контрактора“ Отпора, већ и путем других институција и појединаца, који су себе ставили у службу Западних окупатора.

otpor-serbia

Њихова енергија и жеља за демократским променама је злоупотребљена- Већина учесника у „петооктобарском преврату“ 2000, данас се осећа преварена…

 

Јавно обелодањивање тих чињеница би само убрзало њихов одлазак са власти, и потом, након успостављана независне националне владе у ослобођеној Србији, сигурно би били и суђени за злочине Велеиздаје, подстицање грађанског рата (јер пети октобар јесте био грађански рат у иницијалној фази) и тероризма против властите државе.

Нажалост, данас у Србији, и у свим горе побројаним земљама са линкова из Вашег коментара- Западне силе, пре свега Америка, данас чврсто контролишу све полуге власти уз помоћ домаћих издајника, и спречавају, не само правоснажне судске поступке против наведених велеиздајника, већ и обелодањивање чињеница- и то из једног простог разлога- њихов посао овде још увек није завршен. Ако неко мисли да је ово што имамо данас Србији, најгоре што је могло да се нам деси, онда се вара.

Најгоре нам нажалост тек предстоји. Ако сте пажљиво погледали списак земаља у којима је увезена и потом успешно изведена „отпор револуција“, као и списак земаља у којима је пропала, или се тек планира- приметићете да су то последње независне и слободне нације на планети (овде не говорим о степену личних слобода у тим земљама -које су различите, зависно од историјског и културног карактера, тих углавном традиционалних деспотских земаља- већ о нацијама независним од нео-колонијалног глобалног поретка, као и великих војно-политичких и економских блокова).

2657016216

Америчка обавештајна служба, путем разних „невладиних организација“, је само на Отпор потрошила (уложила) милионе долара… Према признању америчких конгресмена, „спонтана револуција“ 2000. против демократски изабраног Српског председника Слободана Милошевића, америчке порезнике је коштала преко 50 милиона долара…

 

Зашто мислим да нама тек предстоји најгоре– па зато што су највећа сметња том новом глобалистичком поретку, управо независне нације. Ми очигледно, под оваквом „тихом“ НАТО окупацијом и под оваквом про-западном издајничком влашћу, нисмо независна нација. Али такође очигледно- да још увек јесмо „нација“, и из тог разлога смо и даље претња том поретку, јер увек постоји „опасност“ да се, иако смо тренутно разбијена и ошамућена нација (планери тог поретка то веома добро то знају из наше крваве и слободољубиве историје), организујемо и ослободимо такве „тихе“ окупације, и тиме помрсимо рачуницу Западним империјалистима.

Управо зато њихов „посао“ овде није завршен, све док не „заврше“ са нама као нацијом. Другим речима, све док нас потпуно не „укину“ као нацију, или боље речено, народ. Управо зато се над нама у овом тренутку спроводе процеси: интензивног испирања мозга, негирања вере, традиције, културе и језика; Фалсификовања историје, и пре свега негирања нашег права на националну државу.

Srdja-Popovic-527

Амерички плаћеник, директор београдског „Канваса“ Срђа Поповић је за свој „хуманитарни рад“ дебело награђен, поред Западног „дисидентског признања“ као једног од највећих „мислилаца света“, и астрономских хонорара, недавно му је дато (поклоњено) на распогање (од стране његових америчких „спонзора“) цело приватно острво на Пацифику…

 

Све се то ради веома перфидно, семе зла је већ убачено међу нас- ми смо данас подељена нација- и нове поделе кроз регионализацију, аутономашења и стварања нових квази-нација из већ умртвљеног и уситњеног српског национа, нам тек предстоје.

Који је излаз из свега тога– нисам сигуран. Не верујем да овај народ има довољно снажну националну свест (бар у ширим слојевима), нити да је свестан (нарочито не, живећи у данашњем стерилном режимском медијском карантину) опасности која се надвија над њим и будућим покољењима, за које једноставно (опет према планерима новог поретка) неће бити никакве „националне будућности“, у властитој земљи.

Поред обичног народа, данас је хипокризија морала и националне свести, присутна и код већинске српске интелектуалне и духовне елите, који нажалост још увек држе главе у песку, у страху да не изгубе и оно мало друштвених привилегија које им режим даје на кашичицу, иако су они много више свесни свега овога о чему данас разговарамо.

———————————————–

126908_013004s2_iff

Што се тиче дела Вашег питања- Да ли ће икада и игде у свету, издајници из Отпора бити суђени за међународно дело тероризма?

Не верујем да ће се то икада десити у земљама Западне политичке хемисфере, нити под петоколонашким режимама у земљама где се недавно „спонтано догодио Отпор (попут данашњег српског режима).

Али зато, у још увек независним земљама, где је покушај увожења револуције, у режији Отпора и под спонзорством америчке ЦИА-е, пропао- то је врло могуће. Уосталом на видео снимку, чији линк сте Ви приложили у вашем коментару, се јасно види како венецуелански председник Чавез, држи слику са два идентична симбола: српског и венецуеланског Отпора- што значи да му је добро познато са које стране му је империјалистички ветар донео пропали покушај „спонтане отпорашке револуције“.

otpor-srdjan-popovic-canvas-occupy-movement

Уосталом, на иницијативу председника Чавеза, недавно је основан независтан Међународни трибунал за ратне злочине и тероризам, у оквиру Јужне Америке, који је замишљен као „еквивалент“ слободног света, западно-империјалистичком трибуналу у Хагу, и који ће судити правим ратним злочиницима, пре свега из редова НАТО земаља и њиховим „папет“ режимима и најамницима попут Отпора. О оснивању латино-америчке верзије „Хашког Трибунала) сам писао недавно у чланку под називом „Хуго Чавез основао властити „Хашки Трибунал“ (линк за тај текст такође можете наћи на крају овог чланка међу референцама).

Srdja Popovic

Озлоглашени Срђа Поповић- „миротворац“, или терориста и ратни злочинац?

——————————————-

Е, још само да се господин Чавез некако дочепа Срђе Поповића, Слободана Хомена, Чеде Јовановића и још многих других, па да им пресуди како ваља. Можда би и ми могли да му помогнемо у свему томе? Рецимо тако, што би му дојавили, када се дотични издајници нађу у близини његове јурисдикције…

 

М. Новаковић

 

СРОДНИ ЧЛАНЦИ:

Египатски војни пуч- Или, када се мала (и непоћудна) демократија нађе на удару велике…

Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули „Отпор“ (ВИДЕО)

У СВЕТУ ШПИЈУНА: (ПРО)ЗАПАДНЕ (НЕ)ВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ… (1)

У СВЕТУ ШПИЈУНА: (ПРО)ЗАПАДНЕ (НЕ)ВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ… (2)

ВОЈВОДИНА: СПЕЦИЈАЛНИ РАТ ПРОТИВ СРБИЈЕ ЈЕ ПОЧЕО- ДРЖАВА НЕ РЕАГУЈЕ!?

ДОКАЗИ: ПЛАЋЕНИ ЗАПАДНИ АГЕНТИ ИЗ БЕОГРАДА…

Chapter 36 of MI6: Тајни документ британске тајне службе који открива начин регрутовања српских новинара-шпијуна…

ФБР ШПИЈУНСКА ТРИЛОГИЈА: СНП НАШИ РАЗОТКРИВАЈУ СТРАНУ АГЕНТУРУ У СРБИЈИ!

———————————–

Референце:

Хуго Чавез основао властити „Хашки Трибунал„: https://srpskizurnal.wordpress.com/2011/06/16/%d1%85%d1%83%d0%b3%d0%be-%d1%87%d0%b0%d0%b2%d0%b5%d0%b7-%d0%be%d1%81%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b0%d0%be-%d0%b2%d0%bb%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8%d1%82%d0%b8-%e2%80%9e%d1%85%d0%b0%d1%88%d0%ba%d0%b8-%d1%82%d1%80/

Пуковник Р. Хевли: Како смо Србима подметнули Отпор: https://srpskizurnal.wordpress.com/2011/04/04/%d0%bf%d1%83%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%b5%d1%80%d1%82-%d1%85%d0%b5%d0%b2%d0%bb%d0%b8-%d0%ba%d0%b0%d0%ba%d0%be-%d1%81%d0%bc%d0%be-%d1%81%d1%80%d0%b1%d0%b8%d0%bc/

http://landdestroyer.blogspot.com/2011/06/fake-revolutions.html

http://www.youtube.com/watch?v=5svj7nEj1ww

http://www.youtube.com/watch?v=lpXbA6yZY-8

У СВЕТУ ШПИЈУНА: (ПРО)ЗАПАДНЕ (НЕ)ВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ… (2)


 „National Endowment for Democracy“- НЕД…

16 јануар 2013, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

National-endowment-for-democracy

Ова организација себе приказује као „непрофитна задужбину“ која је посвећена ширењу и јачању демократије широм света?

Као што сам већ објаснио у првом наставку овог фељтона- овакве „параобавештајне“ институције, камуфлиране у одору хуманитарних НВО, су практично заживеле заједно са Регановом администрацијом почетком 80их.

Након серије катастрофалних промашаја (пропалих или демаскираних: атентата, државних удара, грађанских ратова исл.) и консеквентне међународне бламаже од стране америчких тајних и војних служби, пре свега озлоглашене ЦИА-е, амерички империјалисти су донели одлуку да све то сада раде закамуфлирано и „у рукавицама“.

———————————————————-

Прва НВО која је добила своју двоструку улогу (хуманитарца и обавештајца) био је НЕД. Његов оснивач је био Ален Вајштајн, професор са Џорџтаун универзитета, који је такође био један од уредника у Вашингтон Посту, као и главни уредник Вашингтонске Четврти, у оквиру Џорџтаун центра за Стратегијске и интернационалне студије. Дакле, веома образован човек, нарочито у области „интернационалне стратегије“ и очигледно веома близак Вашингтонским круговима.

У оквиру Џорџтаун центра… господин Вајштајн је блиско сарађивао са ноторним Хенри Кисинџером и Збигњевом Бржезинским.

Иначе,господин Вајнштајн је 1991 сам отклонио сваку сумњу каква је била стварна делатност и сврха НЕД-а: „Много тога што ми (НЕД) радимо данас, пре 25 година је тајно радила ЦИА“

—————————————————————————

Да нико не би могао да званично демантује ову изјаву г. Вајнштајна, потрудио се први директор НЕД-а Карл Гершам, који је 1986 изјавио да је била велика грешка што је ЦИА директно учествовала у насилним и тајним променама режима широм света, и што је директно финансирала „демократске покрете“ у циљаним земљама.

Гершам је у том смислу изјавио дословце: „Никад нисмо требали такве ствари да радимо тајно. Било је недопустиво да се сазна да су разне демократске групе (широм света) директно подржаване од ЦИА-е. То смо схватили 60их година, и престали смо са таквом праксом. Више нисмо били у стању да то радимо на тај начин (кроз ЦИА организацију) и зато смо створили НЕД.“

Да ли је овом потребан било какав додатни коментар- да би разумели прави карактер параобавештајне НЕД организације?

————————————————————-

Постоје безбројни примери присуства НЕД организације у данашњем политичком, државном и јавном животу Србије. Поред многих „приватних“ и западно финансираних НВО, иза којих стоји НЕД, ова организација тесно сарађује( и директно) са државним органима Србије, и у неким сегментима чак директно утиче на њихов рад, каналише (контролише) комуникације и информације. Није тешко закључити праве разлоге за такву активност.

Навешћу само један упечатљив пример једне такве „НВО“ која је под директним (финансијским) утицајем од стране НЕД-а, али и других „параобавештајних“ институција и западних амбасада-

Тако нешто можда најбоље документује пример  „Отвореног парламента“ (http://otvoreniparlament.rs/), организације која се бави „каналисањем“ контаката и друге комуникације између грађана Србије и њихових представника (посланика и одбора) у Народној скупштини Србије.

Ако се погледа списак финансијера и донатора ове организације која наступа под звучном паролом „У служби народа“, приметићемо да су главни спонзори  овог пројекта: УСАИД, Институт за одрживе заједнице (ИСЦ), Британска амбасада и НЕД ( http://otvoreniparlament.rs/o-nama/ )!?

Овде се ради о томе да се Отворени парламент појављује као парадржавна институција, којој грађани Србије, али и високи државни представници- народни посланици ,  председници скупштинских одбора и други, дефакто препуштају надзор над међусобном комуникацијом, и врло вероватно над веома осетљивим и приватним информацијама!?

Увидом у структуру, организацијску и финансијску, овог „Отвореног парламента“, није тешко закључити у чијим „фијокама“ завршавају ти подаци, поред оних којима су били изворно намењени…

—————————————————–

Да се вратимо на НЕД  (који је један од главних спонзора „Отвореног парламента“)…

НЕД се издваја од већине касније формираних парадржавних западних НВО, по томе што за њега постоји обимна документација (поред већ споменутих изјава његових челника)- увидом у коју се види јасна оперативана и финансијска спрега између те НВО и америчке владе.

Од 1983 су уредно забележена редовна финансијска средства која је НЕД примао од стране Америчког конгреса, кроз институцију „Агенције за информативни фонд САД“ ( http://law.justia.com/cfr/title22/22-1.0.1.7.42.html ).

Интересантан је детаљ, да је НЕД у периоду 1983- 1984 био „обавештајно-субверзивно“ активан и у Француској, која је тада била независна од америчког утицаја и ван НАТО пакта. НЕД је тада веома активно учествовао у финансирању у организовању десничарских покрета у Француској,  у циљу да их оспособи да се супротставе левичарским и социјалистичким групама, чије је утицај у Француској Републици био све израженији.

Такође, НЕД је учествовао у прљавим работама и у самој Америци. Забележено је да је директно финансирао (са 2,5 милиона долара) Амерички институт за Слободни раднички покрет, који је у стварности био ЦИА-параван агенција, са улогом саботирања организованих радничких синдиката. Ове активности су у Америци биле предмет више „конгресних истрага“ пошто је америчким законима ЦИА-и строго забрањено деловање унутар САД, али је на крају све „гурнуто под тепих“…

——————————————————

Ипак главна улога НЕД је била у дестабилизовању и промени страних режима. Постоји веома обимна документација о таквим активностима НЕД-а- у покушајима, али и у успешно изведеним, државним ударима- у Венецуели и на Хаитију, као и у многим другим страним земљама.

Може се слободно рећи да је у свим кризним жариштима где су биле ангажоване америчке и НАТО снаге, као претходница готово увек стизао НЕД …

Ја сам већ писао у мојој анализи „Пуковник Роберт Хелви- Како смо Србима подметнули Отпор“ о неким сегментима прљавог обавештајно-субверзивног рада (про)западних НВО (домаћих и страних). Ипак изворну документацију и аутентични аргумент је обезбедио сам НЕД.

———————————————————————–

НЕД је од 1988 био активно укључен (уз тесну сарадњу са Сорош фондацијом) у планирање „државног преврата“ у Србији (касније СР Југославији). Десет година касније, 1998 НЕД је јавно публиковао нека имена организација и појединаца у Србији које су директно спонзорисали у циљу промене политичког система у Србији.

НЕД у децембарском извештају из 1998 наводи да су финансирали: новине, радио и тв станице, куповином и снабдевањем са штампарском опремом, радио и тв одашиљачима и другом техником. У том извештају конкретно наводе као „примаоце помоћи“: Нашу Борбу, Време, Данас, ТВ Неготин, Бету, Радио Б92, Асоцијацију независних електронских медија (АНЕМ) и друге.

Такође наглашавају да су обезбеђивали бесплатно школовање у Америци  за „талентоване новинаре“.

Из извештаја НЕД-а можемо да видимо да су финансирали Центар за хуманитарно право (ХЛЦ), Центар за демократску задужбину који јетада водио Драгољуб Мићуновић, Београдски центар за људска права, Европски покрет Србије, и политичку партију Г-17, Анти-ратни центар у Београду (који је добио значајна средства, да би организовао протесте унутар Србије) и многе друге…

У завршном пасусу овог извештаја су нагласили: Западне организације требају да повећају директну подршку независним медијима у Србији, Црној Гори и на Косову. Специјална брига треба да буде упућена подршци независних електронских медија попут Радија Б-92 и ТВ Негогина. Такође морамо да директно помогнемо формирање илегалних (тајних) штампарија и мрежа за ширење пропаганде

Овде је уочљиво да се они у овом претходном пасусу отворено служе терминологијом шпијунских организација, директно сугеришући и планирајући илегалне и субверзивне активности уперене против државе Србије!

 

Наставиће се…

У СВЕТУ ШПИЈУНА: (ПРО)ЗАПАДНЕ (НЕ)ВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ… (1)

 

 

РЕФЕРЕНЦЕ:

http://www.globalresearch.ca/ngos-the-missionaries-of-empire/29595

http://www.ned.org/about

http://www.senate.gov/artandhistory/history/minute/Church_Committee_Created.htm

http://www.rightweb.irconline.org/articles/display/Center_for_Strategic_and_International_Studies#P3782_823232

http://law.justia.com/cfr/title22/22-1.0.1.7.42.html

http://web.archive.org/web/20110630143054/http://freedomhouse.org/template.cfm?page=92&staff=450

http://transcripts.cnn.com/TRANSCRIPTS/0603/29/se.01.html

http://web.archive.org/web/20100331104836/http://www.freedomhouse.org/uploads/special_report/71.pdf

http://www.usaid.gov/press/speeches/2003/sp030521.html

http://www.nytimes.com/2011/04/15/world/15aid.html?pagewanted=all

http://www.democracyarsenal.org/SmartPowerFA.pdf

http://www.huffingtonpost.com/joseph-nye/barack-obama-and-soft-pow_b_106717.html

http://www.democracynow.org/2011/9/1/amnesty_international_decries_assad_regimes_brutal

http://emperors-clothes.com/analysis/scam.htm

http://otvoreniparlament.rs/o-nama/

http://law.justia.com/cfr/title22/22-1.0.1.7.42.html

http://otvoreniparlament.rs/

http://facebookreporter.org/%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BF%D1%83%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%80%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%80%D1%82-%D1%85%D0%B5%D0%B2%D0%BB%D0%B8-%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE/

 

 

 

 

 

 

У СВЕТУ ШПИЈУНА: (ПРО)ЗАПАДНЕ (НЕ)ВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ… (1)


УПОТРЕБА ЗАПАДНИХ НВО У РАТНИМ ПОДРУЧЈИМА ЗА ОБАВЕШТАЈНЕ И ВОЈНЕ НАМЕНЕ..

 

5 јануар 2013, СРБски ФБРепортер

Пише: Миодраг Новаковић

Иза западних НВО се често- поред државних- крију и крупни корпорацијски интереси- хуманитарни су у већини случајева само параван

Иза западних НВО се често- поред државних („шпијунских“)- крију и крупни корпорацијски интереси- хуманитарни су у већини случајева само параван за њихове илегалне и криминалне активности…

——————————————–

COUNTERPUHCH:„Тамо где Америка убија, Канада испомаже… Њих називају НВО (невладине организације), именом које у најмању руку дезинформише, али је вероватно боље рећи да је то лаж коју су лансирале западне обавештајне агенције…“

О правој позадини западних  НВО можемо вероватно да највише сазнамо из канадских извора, због веће транспарентности рада њихове владе, парламента и других државних институција, као и због постојања „стварне“ парламентарне опозиције- него што је то случај, рецимо у њиховој суседној („полицијској“) држави САД, која често себе декларише као „највећу демократију на свету“…

Оно што карактерише западне (у овом конкретном случају- канадске) НВО, то је да су те организације још од Корејског рата 50их година, касније у Вијетнаму, и ових дана у Ираку и Афганистану (наравно и код нас на Балкану) активно подржавале ратне напоре својих земаља. Такође су често биле укључуне и у борбена и обавештајна дејства, али им то није била основна намена све до почетка 80их, прецизније све до 1984, када је усвојена тзв. „Реганова доктрина“ у светлу све већег броја катастрофалних обавештајно-субверзивних промашаја америчке ЦИА агенције– од којих су вероватно наупечатљивије биле: организација државног удара и убиства чилеанског председника Аљендеа,  организација терористичког напада на кубански цивилни путнички авион и консеквентно масивно убиство преко стотину кубанских држављана, или рецимо катастрофални покушај ослобађања америчких талаца у Техеранској амбасади…

Листа илегалних, криминалних и „фелеричних“ потеза ЦИА и сродних западних агенција, у периоду такозваног „хладног рата“, је исувиша дугачка да бих је износио овде- али је сигурно била пресудна за „радикалну„ одлуку америчке и других западних влада, да из скоро свих потенцијално компромитујућих, и дубоко илегалних обавештајних операција повуку своје званичне обавештајне агенције, и у први план истуре такозване НВО. Чинећи то, обезбедили су да формално избегну званичну одговорност, или да у најгорем случају могу да је негирају много „безболније“… 

—————————————————————

(О РЕГАНОВОЈ ДОКТРИНИ САМ ПИСАО ОПШИРНИЈЕ У СВОМ РАДУ „ПУКОВНИК РОБЕРТ ХЕЛВИ- КАКО СМО СРБИМА ПОДМЕТНУЛИ ОТПОР“:
РЕГАНОВА ДОКТРИНА И АМЕРИЧКИ- „НЕНАСИЛНИ“ ТЕРОРИЗАМ1984 је усвојена „Реганова доктрина“, којом се многе ингеренције, до тада искључиво у домену ЦИА-е, пребацују на тзв. невладине организације, у стварности параван агенције за ЦИА обавештајну организацију. Њихова основна карактеристика је била да, иако наводно независне, у стварности су биле финансиране непосредно (или посредно) из буџета америчког конгреса и тајних фондова америчке владе. У сврху, субверзивног рушења тадашње Југославије, и „кастрирања“ Србије као државе, још је у то време формирана Балканска Иницијатива при америчком Институту за Мир.  Истовремено је формирана наводно „невладина“ организација (финансирана владиним парама) USAID, специјализована за субверзивно „ненасилно“ рушење система у другим земљама. На тај начин, у случају да „ствари крену погрешним путем“ (као што се то десило са ЦИА режираним пучем против демократски изабраног чилеанског председника Аљендеа), америчка влада је сада могла званично да „пере руке“, пошто су сав ризик и „бламажа“ за евентуални неуспех операције били упућени на ове фантомске невладине организације са којима америчка влада званично „нема ништа“. Наравно, у периоду након тог самита, никло је још доста сличних параван (ЦИА) агенција (или фондација), попут: OTI, NED, Carnegie foundation, SOROS(OSI- Open Society Institute), CANVAS итд…)
—————————————————————————-

Ипак у више јавних наступа и сами амерички званичници су директно или индиректно признали „војну апликацију“ (про)западних НВО. Из администрације Џорџа Буша „млађег“ су често наглашавали велику улогу НВО у својим ратним напорима у Афганистану и Ираку.

Непосредно по окупацији Ирака, председник америчке „пара-владине“ агенције USAID, Ендрју Нециос (бивши директор World Vision) је јавно изјавио да су НВО у Ираку „продужена рука“ америчке владе, и директно је запретио свим НВО „контракторима“ да уколико одбију послушност његовој агенцији и врховној америчкој команди за Ирак (нарочито у области медијске цензуре коју је у Ираку увео Вашингтон одмах по окупацији те земље) да ће им он лично поцепати уговоре и обезбедити друге „партнере“ (у сврху остваривања америчких „ратних напора“ у Ираку)!?

О правој намени западних НВО у Афганистану (непосредно пред инвазију те земље) је проговорио и тадашњи амерички државни секретар Колин Пауел: „Веома озбиљно схватам улогу НВО, као једног од најмасовнијег дела наше војне  силе, и као пуноправног члана  нашег ратног тима!“

Колико је била важна, пре свега војно-обавештајна улога НВО у Афганистану, најбоље сведочи њихов број. Од скромних пар десетина, које су ушле у Афганистан заједно са окупационим трупама пре више од деценије- тамо данас оперише више од 2,500 (про)западних НВО.

У априлу 2009, тадашњи специјални амерички изасланик за Афганистан и Пакистан, Ричард Холбрук је изјавио Associated Press-у, да америчка влада добија већину обавештајних информација са терена директно од  тзв. „хуманитарних организација“.

Тесну војну сарадњу НВО и НАТО окупационих снага у Афганистану је документовао и канадски парламент, који је у свом извештају из 2007 документовао такву сарадњу „на терену“. Други извештај канадског парламента документује „употребу“ канадских војних резервиста  у оквиру НВО “Civil Military Cooperation (CIMIC)” на пословима „војног обезбеђења“ у Афганистану. У овим извештајима се такође документује употреба „паравојних“ НВО за тренинг канадских војника у војном центру за борбену обуку у Веинрајту у канадској провинцији Алберта!

Иако сви ови подаци можда и нису нека тајна, и делимично су већ познати јавности (бар оној „стручној“)- сматрао сам да их је потребно овде обрадити мало темељније, да би се додатно демаскирао лажни хуманитарни карактер  (про)западних НВО агенција.

На крају овог дела, навешћу пар конкретних примера војне (зло)употребе НВО у афганистанском ратном театру, који су јавно документовани 10 августа 2010 на страницама америчког магазина “Counterpunch”

Канадски потпуковник Том Дусет, командант канадског „провинцијског реконструкционог тима“ у Афганистану, је назвао рад владине НВО Canadian International Development Agency (CIDA) „веома корисним анти-герилским средством“. Он је то додатно објаснио, да је уобичајена пракса рада те агенције (која се бави реконструкцијом и обновом цивилне инфраструктуре, која је претежно уништена управо од стране окупационих НАТО снага) да за узврат за реконструкцкиону помоћ опустошеним афганистанским насељима, захтевају од локалног становништва обавештајне информације о Талибану и другој герили на терену.

Counterpunch такође наводи један пример- када је након подметнуте бомбе под канадски војни конвој, генерал Џонатан Венс у оближњем селу окупио све одрасле „мушке главе“ и директно им запретио ускраћивањем хуманитарне помоћи, у случају да герилци наставе са нападима у њиховом региону (без обзира на то да ли сами мештани тог села имају било какве везе са тим нападима)!?

Све  у стилу старе римске пословице- Завади па владај (devide et impera)!

 

Наставиће се…

 

У СВЕТУ ШПИЈУНА: (ПРО)ЗАПАДНЕ (НЕ)ВЛАДИНЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ… (2)

 

 

РЕФЕРЕНЦЕ:

http://www.counterpunch.org/

http://www.globalresearch.ca/the-humanitarian-invasion-of-afghanistan-occupation-by-ngo/20919

http://facebookreporter.org/%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b0%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d0%bf%d1%83%d0%ba%d0%be%d0%b2%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%80%d0%be%d0%b1%d0%b5%d1%80%d1%82-%d1%85%d0%b5%d0%b2%d0%bb%d0%b8-%d0%ba%d0%b0%d0%ba%d0%be/

 

 

 

 

Chapter 36 of MI6: Тајни документ британске тајне службе који открива начин регрутовања српских новинара-шпијуна…


Chapter 36 of MI6:

Тајни документ британске тајне службе који открива начин регрутовања српских новинара-шпијуна…

29 фебруар 2012, Ексклузивно за ФБР

Пише: Миодраг Новаковић

УВОД

У наставку текста су обрађени неки делови тајног документа (британске државне тајне)  под називом: „Chapter 36 of MI6“, који је процурео у јавност први пут у априлу 2001, потом уклоњен са интернета, па поново публикован у јуну 2004. Овај документ садржи компромитујуће податке по британску владу, као и у детаље описане тајне методе рада, имена агената, и прецизан опис „обавештајне технологије“ британске МИ6- из тог разлога је британска влада овај документ „цензорисала“ и уклањала са интернета, да би исти „контра-активностима“ „Анонимуса“ био рестауриран… Из тог разлога ја сам се одлучио да не публикујем јавно  интернет адресу овог фајла, да исти не би био поново уклоњен. У документу се такође садржи тајни подаци везани за рат у Босни, као и необориви докази о организовању атентата на покојног председника Слободана Милошевића, али и друге светске лидере, и многи други подаци… Ми ћемо се овде за сада ограничити на тему из наслова…

КАКО ДИСКРЕДИТОВАТИ КРИТИКЕ РАДА МИ6…

У овом делу документа се прецизирају упутства како се регрутују домаћи новинари за обавештајни рад, превасходно у циљу заштите МИ6 агенције…

Обавештајни оперативци се упућују да ступају у контакт са новинарима који се симпатишу са радом службе, врбују из за сарадњу, и да их затим инструишу да „техником“ румора и дезинформација дискредитују јавне критичаре рада МИ6.

Оперативци МИ6 се такође упућују да о својим сарадницима (доушницима) из редова новинара не говоре као о „шпијунима“ и наравно не откривају њихов идентитет, већ да у редовној комуникацији их описују као „асет“, „асистент“, или „спољни момак“..

МИ6 званичник Ричард Томлисон- који је почетком 90-их постао „шеф“ за МИ6 активности у бившој Југославији, са аспектом на Србији и регрутовању српских новинара „сарадника“ за обавештајни рад- наводи да су у исто време (90их) у Лондону регрутовали за шпијунски посао двојицу главних уредника (овде је важно напоменути да је у све ово била директно упућена британска влада, јер по правилима МИ6 није дозвољено да за сараднике регрутују главне уреднике националних медија, без потписа и личне сагласности британског премијера) водећих британских медија, као и више „редовних новинара“. Овде је аспект био на регрутовању оних који су говорили „српско-хрватски“ и имали своје везе на Балкану..

ПОСЕБАН АКЦЕНАТ НА РЕГРУТОВАЊУ ВОДЕЋИХ НОВИНАРА У ЗЕМЉИ И У ИНОСТРАНСТВУ

ОРИГИНАЛНИ ИЗВОД ИЗ ИЗВЕШТАЈА Chapter 36 of MI6:  „Новинари сваке националности су били посебно мета обраде од стране МИ6 на Балкану, јер су били доказано продуктивнији (шпијуни) од  других извора-  а нарочито пример (претпостављамо „продуктивности“) је био лидер албанске опозиције у Македонији. 1993, током патролирања границе између Македоније и Србије (КиМ) УН „плави шлемови“ су известили да је МИ6 користио ваздушне пошиљке (падобранима) да би формирао „складишта оружја и муниције“  у граничном појасу Македоније, као део мреже „убачене гериле“…

Касније ћемо видети да је све то рађено у циљу стварања шпијунске мреже у земљама бивше Југославије… Иначе овде је интересентан детаљ, како је МИ6 „прескакао“ властита правила службе, која се односе на горе споменуту политику да ниједан главни уредник  водећих медија не може да буде регрутован без сагласности премијера.. Наиме руководство МИ6 је инструисало оперативце да анализирају и „предвиде“ водеће новинаре који ће у блиској будућности постати главни уредници, и на тај начин „прескоче“ канцеларију британског премијера…. Ови извори тврде да су у томе били веома успешни… Иначе те водеће „едиторе“ су плаћали унапред авансом од 100,000 фунти, отварали им рачуне у „оф-шор“ банкама и издавали им лажне пасоше да би могли да обављају илегалне активности у трећим земљама- попут Србије…

Интересентан је случај Доминика Лосона(сарадника МИ6), главног уредника „Спектатора“ (1990), и потом „Сандеј Дејли Телеграфа“ (1995), који када је раскринкан у јавности, то наравно негирао. Други независни медији му наравно нису поверовали, тим пре што су нашли „извор“ његовог регрутовања за МИ6. Наиме његова снајка (братовљева жена) Роза Монктон је радила у МИ6 од 1987 до 1996, да би у 1996 била послата као „дипломатски шпијун“ у Загреб, при британској амбасади, као такозвани Први секретар амбасаде за „политичка питања“…  Није тешко закључити каквим се то „политичким питањима“ бавио(ла) овај оперативац МИ6 у време најжешћих ратних сукоба у Хрватској….

Agent D/813317 Richard Tomlinson,  MI6 (од 1991..) стиже у Србију…

Један од водећих оперативаца, који додуше није говорио течно „српско-хрватски“, што је иначе предуслов за рад у страним земљама (да се зна језик „домаћина“), Ричард Томлисон се обрео у бившој Југославији, одмах по распаду исте.

По његовим тврдњама он је затекао очајну ситуацију у смислу недостатка обавештајних извора на терену- читај домаћих шпијуна… У том циљу МИ6 је формирао „Current Intelligence Group (CIG)“, у наставку ЦИГ, која се показала веома успешна, јер је након тога у свега неколико месеци дошло до регрутације (за исту је био задужен такозвани МИ6 „Контролерат“) домаћих шпијуна из „високих ешалона“ војних кругова и водећих политичара (овде се ради о шпијунима из свих бивших југословенски република, са акцентом на Србију, Хрватску, Македонију и Словенију).

ШПИЈУНИ СУ МЕЂУ НАМА…

Томлисон је овде имао улогу „главног официра за идентификацију „асета“ из високих и интелектуалних кругова“. Оперативац Томлисон је према овом извештају провео шест месеци током 1993 путујући са лажним пасошем као новинар на релацији између четири републичке престонице: Љубљане, Загреба, Београда и Скопља…Према МИ6 то је био „опасан задатак“

Томлисон и наравно МИ6 су били нарочито заинтересовани за регрутацији угледних домаћих новинара, са нагласком на регрутовање Српских новинара (During 1993, as a ‘targeting officer’ within the Balkans Controllerate, whose job was to identify potential informants, Tomlinson spent a harrowing and dangerous six months travelling as a journalist to Belgrade, Skopje, Zagreb and Ljubljana, in the process recruiting a Serb journalists).

ПРЕВОД: Током 1993, као „регрутни официр“ у оквиру Балканског „Контролерата“ (Секције, или команде) чији је посао био да идентификује потенцијалне информанте (шпијуне), Томлисаон је провео шест, мучних и опасних, месеци- путујући као новинар (лажни) на релацији: Београд, Скопље, Загреб и Љубљана, у процесу регрутовања Српских новинара (за шпијунски рад…

ДОКАЗИ О ВОЈНОЈ БРИТАНСКОЈ ПОДРШЦИ ТЕРОРИЗМУ  НА КОСОВУ И У МАКЕДОНИЈИ

Извештај не наводи специфично и поименично новинаре који су тада били регрутовани за обавештајни рад (вероватно су те информације и данас под специјалном заштитом),  али наводе за су за свој рад врбовали на пример једног водећег албанског опозиционог лидера у Македонији (93), да би нам исти извештај наговестио праве разлоге тог врбовања, који су били шиптарска оружана побуна, која је потом уследила у Македонији. Овај извештај специфично наводи да су има такви шпијуни били потребни на терену, да би организовали тајно слање пошиљки са оружјем и муницијом,  избацивање из авиона у граничном појасу Македоје и Србије(Косова), да би се то оружје потом пребацивало на КиМ, за потребе терористичке ОВК. Шта ће нам бољи доказ о британској умешаности у тероризам на КиМ.

Ево извода из тог извештаја који то (британску подршку тероризму на КиМ) документује: „Јournalists of every nationality were a particular MI6 target in the Balkans, as they proved to be more productive than most other sources – and a leader of the Albanian opposition in Macedonia. In 1993, UN blue-helmeted troops started patrolling the borders of the Former Yugoslav Republic of Macedonia. According to sources, MI6 used air-drops in an operation to set up arms dumps on the border of Macedonia as part of a stay-behind network.“

Овде ћемо превести овај пасус јер у истом се јасно види да су енглези највише били заинтересовано за шпијуне из редова новинара (као „најпродктивнијег“ соја)…Превод:

„Новинари сваке националности су били посебно мета обраде од стране МИ6 на Балкану, јер су  били доказано продуктивнији (шпијуни) од  других извора-  а нарочито пример (претпостављамо „продуктивности“) је био лидер албанске опозиције у Македонији. 1993, током патролирања границе између Македоније и Србије (КиМ) УН „плави шлемови“ су известили да је МИ6 користио ваздушне пошиљке (падобранима) да би формирао „складишта оружја и муниције“  у граничном појасу Македоније, као део мреже „убачене гериле“…

ШПИЈУН „ГВОЗДЕНОВИЋ“

Посебно је пикантан детаљ из овог  извештаја и з кога се види да је чест гост у Српској престоници у то време био британски „Тори“,  члан парламента Џон Кенеди, који се у фајловима МИ6 водио као „Гвозденовић“, и у чијем кабинету је тајно радио МИ6 оперативац  Харолд Елестон, иначе оригинално Естонац, и стручњак за Источну Европу (течно говори руски и друге словенске језике). „Гвозденовић“ је званично лобирао за британску Конзервативну партију, Џона Мејџера.

Ово је интересантан случај, јер су та два МИ6 агента радили практично један против другог. По овом извештају Српске службе су успеле да „купе“ Кенедија (Гвозденовића) и да преко њега шаљу директне донације за Мејџерову конзервативну партију (овај је касније прао руке, да није имао појма) ради „британске наклоности“.

Превртљиви „естонац“ Елестон је у међувремену извештавао и неке друге „шефове“ о овој афери, тако да је члан британског горњег дома Сер Колин Мек Кол оштро упозорио Џона Мејџера на „прљави новац“ коју му стиже од стране Милошевићевог режима…

 

ЗАКЉУЧАК

Ово је кратак „уреднички брифинг“ овог извештаја, који због своје обимности и „комплексности“ нисмо били у ситуацији да овде презентирамо у целости. Материјал је аутентичан, и ми ћемо се као редакција потрудити да вам у догледно време презентирамо цео извештај у виду репортерске обраде, или превода…. Иначе у поседу смо већег броја сличних докумената, који до сада  нису јавно публиковани, или ако јесу, нису били учињени доступни широј јавност, Ми ћемо се потрудити да те „грешке“ исправимо,  и учиним их доступним широј јавности.

Испред редакције ФБР, М. Новаковић

ИЗВОР: ФБР АРХИВА

———————————–

ДОДАТАК- СПИСАК МИ6 АГЕНТУРЕ- КОЈИ СУ „СЛУЖБОВАЛИ“ НА БАЛКАНУ:

List of MI6 Officers Worldwide (Eastern Adriatic Countries)

David William Ashley: dob 1968; 02 Belgrade.
Nicholas John Barnes: dob 1972; 02 Tirana, 04 London.
Peter John William Black: dob 1946; 77 Kuwait, 80 Amman, 87 Dhaka, 96 Skopje, 00 London.
Timothy Gavin Bradley: dob 1959; 86 Kuwait, 96 Belgrade, 99 London.
Julian Nicholas Braithwaite: dob 1968; 95 Zagreb, 96 Belgrade, 02 Sarajevo, 04 Washington.
Stephen John Allan Brooking: dob 1964; 89 Peking, 94 Sarajevo, 98 Bangkok, 02 Kabul, 04 London.
George Benedict Joseph Pascal Busby: dob 1960; 89 Bonn, 92 Belgrade, 00 Vienna, 04 London.
Robert Pius Campbell: dob 1957; 84 Nairobi, 86 Belgrade, 92 Helsinki, 94 Skopje, 01 Bangkok, 03 Moscow.
Timothy David Clifton: dob 1960; 88 Luanda, 93 Belgrade.
Geoffrey Thomas Grey Collier: dob 1968; 93 Belgrade, 97 Dakar, 02 Ankara.
Anthony Campbell Crombie: dob 1956; 87 Havana, 94 Belgrade, 99 Moscow, 03 London.
James Anthony Dancer: dob 1975; 01 Belgrade.
Stephen Shane Evans: dob 1954; 98 Zagreb, 01 London. [Stephen Nicholas Evans previously named.]
Thomas Daniel Fearn: dob 1962; 92 Budapest, 01 Sarajevo.
Keith William Green: dob 1964; 92 Buenos Aires, 98 Sarajevo, 03 Santiago, 04 Baghdad.
Irena Guzelova: 01 Belgrade, 01 Skopje, 04 Sarajevo.
Julian John Robert Clive Harston: dob 1942; 73 Hanoi, 75 Blantyre, 82 Lisbon, 84 Harare, 91 Geneva, 04 Belgrade.
Martin Holifield: dob 1961; 86 Islamabad, 91 Kuwait, 97 Luanda, 02 Sarajevo, 03 London.
William Lester Jackson-Houlston: dob 1952; 80 Brussels, 82 Buenos Aires, 90 Belgrade, 99 Hague, 03 Berne.
Kate Knight-Sands: 00 Vienna, 04 Sarajevo.
Gareth Geoffrey Lungley: dob 1971; 97 Tehran, 02 Zagreb.
Julian Edmund Lyon: dob 1965; 99 Yerevan, 01 Belgrade.
Geraldine Mary McCooey: dob 1973; 98 Nicosia, 04 Sarajevo.
Anthony Leopold Colyer Monckton: dob 1960; 90 Geneva, 96 Zagreb, 98 Banja Luka, 01 Belgrade, 04 London.
John Matthew O’Callaghan: dob 1966; 92 Santiago, 98 Moscow, 03 Stockholm, 04 Belgrade.
Richard William Potter: dob 1960; 85 Riyadh, 90 Nicosia, 95 Sarajevo, 99 Skopje, 04 Amman.
Charles Michael Campbell Reeve: dob 1971; 99 Banja Luka, 01 Zagreb, 02 Skopje.
Janet Elizabeth Rogan: dob 1962; 89 Hong Kong, 91 Peking, 98 Sarajevo, 01 London.
Caroline Frances Slaymaker (nee Grigg): dob 1964; 86 Dusseldorf, 88 Khartoum, 92 Addis-Ababa, 97 Bratislava, 01 Belgrade.
Alistair Martin Sommerlad: dob 1965; 96 Lagos, 01 Sarajevo, 04 London.
Thomas Andrew Oliver Southern: dob 1975; 02 Skopje, 03 Sarajevo.
Nicholas Piers Turnbull: dob 1962; 04 Tirana.
Laurence Jeremy Whitehead: dob 1961; 87 Jakarta, 95 Vienna, 99 Tirana, 02 London.
Simon Jules Wilson: dob 1966; 91 Athens, 93 Zagreb, 99 New York, 02 Budapest.
Daniel John Workman: dob 1978; 03 Belgrade.

MI6 Officers – Her Majesty’s Ambassadors
Jeremy John Durham Ashdown (Paddy Ashdown): dob 1941; 74 Geneva, 05 Sarajevo.
Robert William Barnett: dob 1954; 80 Kamakura, 81 Tokyo, 88 Bonn, 92 Dresden, 94 Sarajevo, 95 Bonn, 99 London.
Ian Cameron Cliff: dob 1952; 82 Khartoum, 90 New York, 96 Vienna, 01 Sarajevo.
Charles Graham Crawford: dob 1954; 81 Belgrade, 87 Cape Town, 93 Moscow, 96 Sarajevo, 01 Belgrade, 03 Warsaw.
Graham Stewart Hand: dob 1948; 82 Dakar, 87 Helsinki, 94 Lagos, 98 Sarajevo, 02 Algiers.
Bryan Hopkinson: dob 1956; 81 Kampala, 89 Lisbon, 95 Sarajevo.
Nicholas Robert Jarrold: dob 1946; 69 Hague, 72 Dakar, 79 Nairobi 89 Havana, 92 Brussels, 96 Riga, 00 Zagreb.
Richard Hugh Francis Jones: dob 1962; 86 Abu Dhabi, 94 Brussels, 03 Tirana.
David Maurice Landsman: dob 1963; 91 Athens, 97 Belgrade, 99 Banja Luka, 00 Belgrade, 01 Tirana, 03 London.
Hugh Roger Mortimer: dob 1949; 75 Rome, 78 Singapore, 83 New York, 91 Berlin, 97 Ankara, 01 Ljubljana.
Colin Andrew Munro: dob 1946; 71 Bonn, 73 Kuala Lumpur, 81 Bucharest, 87 East Berlin, 90 Frankfurt, 97 Zagreb, 01 Mostar, 03 Vienna.
John Charles Josslyn Ramsden: dob 1950; 76 Dakar, 79 Vienna, 80 Hanoi, 90 Berlin, 96 Geneva, 04 Zagreb.
Matthew John Rycroft: dob 1968; 90 Geneva, 91 Paris, 98 Washington, 05 Sarajevo.
Harcourt Andrew Pretorius Tesoriere: dob 1950; 76 Kabul, 79 Nairobi, 81 Abidjan, 87 Damascus, 96 Tirana, 98 Kabul, 02 Riga, 05 Algiers.

 

ДОКАЗИ: ПЛАЋЕНИ ЗАПАДНИ АГЕНТИ ИЗ БЕОГРАДА…


СТРАТФОР- МЕДИЈСКО КРИЛО ЦИА

ФБР М. НОВАКОВИЋ: У НАСТАВКУ ЈЕ „ФАЈЛ“ СА СПИСКОМ НЕКОЛИКО НОВИНАРА Б92 И ПОЛИТИКЕ КОЈИ СУ ТОКОМ 2009 ПОТПИСАЛИ „УГОВОР“ СА ОПЕРАТИВЦЕМ „СТРАТФОРА“- У ПРИЛОГУ СЕ ВОДИ ПОД ПСЕУДОНИМОМ „МАРКО“, СТРАТФОР ЈЕ ИНАЧЕ ПОЗНАТ У ДОБРО ОБАВЕШТЕНИМ КРУГОВИМА КАО „МЕДИЈСКО ГЛАСИЛО ЦИА“,  О ЧЕМУ САМ ЈА СВОЈЕВРЕМЕНО ПИСАО У ТЕКСТУ ПОД НАЗИВОМ „АМЕРИЧКИ ЗАДАХ СМРТИ СЕ ШИРИ ЕВРОПОМ“. У НАСТАВКУ ЈЕ ИЗВОД ИЗ ТОГ ЧЛАНКА КОЈИ СЕ ОДНОСИ НА СТРАТФОР, КАО И ЛИНК НА ЦЕО ЧЛАНАК… ИНАЧЕ ПРОВЕРИО САМ АУТЕНТИЧНОСТ „ФАЈЛА“, И ОН ЈЕ ЛОЦИРАН НА ОРИГИНАЛНОМ САЈТУ ВИКИЛИКСА- ТАКО ДА НЕМАМО РАЗЛОГА ДА СУМЊАМО У КРЕДИБИЛИТЕТ ОВИХ ПОДАТАКА, ВИШЕ НЕГО ШТО  СМО ТО РАДИЛИ ЗА СВЕ ДРУГЕ ЈАВНО ПУБЛИКОВАНЕ ДОКУМЕНТЕ СА ВИКИЛИКСА… ИНАЧЕ УПРАВО РАДИМ И НА ДРУГИМ ЗАПАДНИМ ДОКУМЕНТИМА КОЈИ ДИРЕКТНО ПОДРЖАВАЈУ ОВЕ ПОДАТКЕ, И ОНИ ЋЕ УСКОРО ТАКОЂЕ БИТИ ОБЕЛОДАЊЕНИ НАШОЈ ЈАВНОСТИ…  ДАКЛЕ НИЈЕ СЛУЧАЈНОСТ ДА СУ УПРАВО ДОЛЕ НАВЕДЕНИ „НОВИНАРИ“ ПОЗНАТИ У НАШОЈ ЈАВНОСТ ПО СВОЈИМ АНТИ-СПРСКИМ СТАВОВИМА… УРЕДНИК М. НОВАКОВИЋ

29 фебруар 2012, ФБР

Миодраг Новаковић

ОНО ШТО НЕ ЖЕЛЕ ДА ЗНАМО…

 

Оно што није познато широј јавности,  је да се иза Стратфора(медијског крила ЦИА-према “Global Research”-u);    Кога је на страницама овог магазина (Видовдана) споменуо уважени господин Калабић, у своме чланку „До последњег  поданичког даха“; Литерално стоји организацијски и финансијски Америчка  ЦИА.  Стратфор је моћно америчко оруђе у пропагандно-психолошком рату против последњих независних земаља широм света, али истовремено служи и као медијски портал и интернет библиотека за ЦИА агенте и стране плаћенике широм света. Из тог разлога је потпун приступ овом сајту заштићен  регистрацијом, „претплатом“ и лозинкама.

 

За Стратфор се путем стипендија  и бесплатног тренинга  врбују „расни“ интелектуалци, из горе споменутих независних нација, као и из „зависних“  попут Србије, али потенцијално нестабилних и у том смислу и даље предмету специјалних војно- обавештајно субверзивних операција Америчке државе. Најважнији услов за приступ овој фантомској организацији, поред употребљивог интелекта, је да тим појединцима патриотизам према властитим земљама „није јача страна“. Тако Стратфор унамљује њихов интелект за субверзивна дејства према углавном властитим  земљама. Нормално ти појединци, пошто ЦИА улаже доста тренинга и пара у њихово оспособљавање, се сматрају употребљивим и за „више циљеве“, па се повремено користе и као „расадник кадрова“ и шаљу назад своје етничке државе; Где се употребљавају за успостављање и одржавање марионетских про-западних режима „којима се ништа не гади“, попут  овог нашег Српског.

 

Када су у питању кадрови за „режиме којима се ништа не гади“, постоје и многе друге западне институције, кроз које је прошла већина данашњих, као  и бившиих, Српских политичких „петооктобарских“ кадрова. Те западне институције су  скоро све полицијске и војне  државне школе, углавном у окриљу САД, Велике Британије, Француске и Немачке, али такође и неки веома угледни универзитети и колеџи, попут: Војне Школе Америка, Масачеутс Универзитета, Оксфорда,  Сорбоне, Гете Института, итд.  Један од највише „обрађиваних“  Српских кадрова у западним режимским  „школама“,  је „наш“ дични министар одбране Шутановац (опширније о Шутановцу на следећем линку: http://www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/10876-pria-o-srpskom-kaliguli-i-konju-koji-je-postao-senator). Разлог за то је прост- Србији у новом „европском поретку“  није дозвољено да има Одбрану, нарочито не у блиској будућности, када је предвиђена и физичка НАТО окупација наше отаџбине…

 

Спектар специјалних дејстава према независним земљама почиње (али и траје) са агенцијама попут Стратфора, али се ту не завршава; То посебно важи приликом припрема за оружану агресију, што смо видели за време илегалног и криминалног НАТО рата против наше отаџбине 1999-те године. Наша земља је у тим данима  литерално била окружена медијским пропагандним електронским зидом; По Србији, а нарочито у Београду су се одједном појавили ( али и „препородили“ они постојећи)  такозвани независни медији. Поред кадровског појачања, којима  је Енглески језик по правилу био бољи него Српски, у те медије су стизали и џакови „прљавих“ Америчких долара.  После „ваздушног“ НАТО рата, одмах су вршене субверзивне припреме за насилну промену режима јединог демократски изабраног председника у Пост-Титовој Србији-  „Српског Аљендеа“ Слободана Милошевића.  „Наши“ омладинци „отпораши“( или како се „њихова браћа по улици“  популарно називају ових дана у Србији-  „фашисти и силе мрака“), су обрађивани и финанскијски подмазивани у Западним амбасадама; Разне НВО, такође пуне „прљавих“ америчких долара, и попуњене НеСрбима или „формалним Србима“- који се гаде свог „опаначког порекла“,   почеле су да ничу као печурке после кише.  Тако је у земљи Србији обезбеђен континуитет комунистичког једноумља, овај пут у форми „жуте демократије“…

 

Наравно, сви су „они“ и данас присутни на територији наше државе или боље речено остатка Српске државе,  бестидно  настављајући свој плаћенички посао „родоскрнављења“  и комадања „властите“ отаџбине…

 

Сва ова психолошко-пропагандна дејства, медијски ратови, „прање мозгова“, наметање хедонистичког потрошачког менталитета, срозавање моралних вредности, брисање националног,  верског и културног идентитета;  Су најважнији спектар специјалних ратова против независних нација као што је наша Српска (ово сам намерно рекао, јер иако наш режим није-  ми као Српски народ јесмо и остаћемо Независни…); Могу у одређеној фази да прерасту и у прави атроцијски специјални рат према Српском народу, у коме бојим се, овај наш однарођени режим „коме се ништа не гади“ је више него спреман да учествује.

 

О томе више у следећим поглављима…

(ИЗВОД ИЗ ЧЛАНКА „АМЕРИЧКИ ЗАДАХ СЕ ШИРИ ПЛАНЕТОМ“ М. НОВАКОВИЋ- ЦЕО ЧЛАНАК НА СЛЕДЕЋЕМ ЛИНКУ:

https://srpskizurnal.wordpress.com/2011/05/22/%d0%b0%d0%bc%d0%b5%d1%80%d0%b8%d1%87%d0%ba%d0%b8-%d0%b7%d0%b0%d0%b4%d0%b0%d1%85-%d1%81%d0%bc%d1%80%d1%82%d0%b8-%d1%81%d0%b5-%d1%88%d0%b8%d1%80%d0%b8-%d0%bf%d0%bb%d0%b0%d0%bd%d0%b5%d1%82%d0%be%d0%bc/ )

——————————————————————————————-

 ВИКИЛИКС СПИСАК НЕКИХ ЗАПАДНИХ ШПИЈУНА ИЗ БЕОГРАДА („МАРКО“ ЈЕ ПСЕУДОНИМ ЗА ОПЕРАТИВЦА СТРАТФОРА (ЦИА) КОЈИ ЈЕ ВРБОВАО ДОЛЕ НАВЕДЕНЕ САРАДНИКЕ ОВЕ ЗАПАДНЕ ШПИЈУНСКЕ СЛУЖБЕ….

http://wikileaks.org/gifiles/docs/1149294_confed-fuckhouse-.html

Email-ID

1149294

Date

2011-04-04 23:14:10

From

matthew.powers@stratfor.com

To

kevin.stech@stratfor.com


Matthew Powers
STRATFOR Senior Researcher
Matthew.Powers@stratfor.com

Attached Files

# Filename Size

102203

102203_stratfor   – confederation program.xlsx

29.5KiB

Kevin’s Notes    Date      Region  Country                Country Status  News Service     News Service Status       STRATFOR POC                Contact Name   Contact Email     Contact Mobile Contact Title       Notes    Update

01/09/2009         Eurasia  Serbia                   B92                         Marko   Veran Matic       veran.bojana@b92.net                                 Agreement signed

01/09/2009         Eurasia  Serbia                   B92                         Marko   Tanja Veselinovic             tanja.veselinovic@b92.net                                                Agreement signed

01/09/2009         Eurasia  Serbia                   B92                         Marko   Veljko Popovic  veljko.popovic@b92.net                              Web Editor         Agreement signed

01/09/2009         Eurasia  Serbia                   B92                         Marko   Ivana Pesic          ivana.pesic@b92.net                                      Agreement signed

01/09/2009         Eurasia  Serbia                   B92                         Marko   Sasa Mirkovic     sasa.mirkovic@b92.net                                 Agreement signed

01/09/2009         Eurasia  Serbia                   B92                         Marko   Dragica Rankovic              dragica.rankovic@b92.net                                English site editor            Agreement signed

Need date                          Eurasia  Serbia                   Politika                 Marko   Bosko Jaksic       bosko.jaksic@politika.rs                                               Marko has made contact and sent them a sample contract to consider.  They are interested

.

09/11/2010         Eurasia  Serbia                   Politika                 Marko   Bosko Jaksic       bosko.jaksic@politika.rs                                               Sent a contract for them to review and gave them a subscription

——————————————————————————————————

Stratfor ЗВАНИЧНИ ПОДАЦИ О „ФИРМИ“
Type Private ПРИВАТНА
Industry intelligence ОБАВЕШТАЈНА ДЕЛАТНОСТ
Founded 1996 ОСНОВАНА 1996
Headquarters Austin, TexasUSA НАЛАЗИ СЕ У АМЕРИЦИ
Key people George Friedman (founder, chairman and Chief Intelligence Officer) ВЛАСНИК И ГЛАВНИ ОБАВЕШТАЈНИ ОФИЦИР
Products strategic intelligence, tactical intelligence, custom intelligence, written and multimedia analysis, corporate security analysis, geopoliticsОПИС ДЕЛАТНОСТИ: СТРАТЕШКИ ОБАШТАЈНИ РАД, ТАКТИЧИ ОБАВЕШТАЈНИ РАД (НА ТЕРЕНУ), „ШПИЈУНИРАЊЕ ПО ЗАХТЕВУ“,ПИСАНИ И МУЛТИМЕДИЈСКИ ОБАВЕШТАЈНИ ИЗВЕШТАЈИ, БЕЗБЕДНОСНА ЗАШТИТА КАПИТАЛИСТИЧКИХ КОРПОРАЦИЈА-АНАЛИЗЕ,ГЕПОЛИТИКА….
Employees 70 (2004) ЗАПОШЉЕНИХ ПРЕМА ПОДАЦИМА ИЗ 2004
Website www.stratfor.com ЗВАНИЧАН САЈТ

——————————————————————

ПОВЕЗАНА ВЕСТ: ЧАПТЕР 36(МИ6)- ТАЈНИ ДОКУМЕНТ КОЈИ ДОКАЗУЈЕ НАЧИН ВРБОВАЊА СРПСКИХ НОВИНАРА ОД СТРАНЕ ЗАПАДНИХ ШПИЈУНА, У ОВОМ СЛУЧАЈУ БРИТАНСКЕ СЛУЖБЕ….

РЕФЕРЕНЦЕ:

http://www.alaskadispatch.com/article/stratfor-shadow-cia-firm-wikileaks-claims-so

http://www.telegraph.co.uk/news/worldnews/northamerica/usa/9111784/Stratfor-executive-boasted-of-trusted-former-CIA-cronies.html

http://online.barrons.com/article/SB1002927557434087960.html

http://en.wikipedia.org/wiki/Stratfor

http://www.huffingtonpost.com/2012/02/27/stratfor-emails-wikileaks_n_1304501.html

http://english.al-akhbar.com/content/stratfor-inside-world-private-cia

ХИТЛЕР ИЗ „ЕУ СОКАКА“ …


Овакви уставотворни и политички потези владајуће мађарске деснице нама Србима недвосмислено указују на мађарске територијалне претензије према Војводини. Нарочито у светлу убрзаног издавања мађарских пасоша и држављанства војвођанским Мађарима, потпиривања мађарског национализма у Војводини, а посебно отворене подршке суботичком мађарском радикалном покрету „64 Жупанија“, који јавно заговара отцепљење делова Војводине од Србије.

—————————–

Neo-Nazis Protest Outside Skokie Holocaust Museum Dedication

ХИТЛЕР ИЗ „ЕУ СОКАКА“ …

 


——————————

ДЕСНИЦА ХАРА ЕВРОПОМ

Има нешто труло у „држави евроунијској“. Та трулеж можда још и није видљива голим оком, али се незаустављиво шири том бриселском креатуром, и почиње да запљускује и наше границе. Та трулеж, наравно има своје име, и зове се „евро-фашизам“. У срцу Европе се рађа и спроводи програм једне од најмрачнијих идеологија, док та иста Европа, као свака „дама сумњиве прошлости“, о томе мудро ћути. Али зато не штеди речи да све своје грехе (из прошлости и будућности) припише нашој беспомоћној и ућутканој нацији.Но кренимо редом…
Недавно је Немачка канцеларка Меркел одвалила, и остала жива, да је „мултикулти“ у Немачкој мртав. Другим речима у Немачкој морају сви да буду „Немци“, па макар и били тамнопути, носили на себи црни покров са решеткастим прозорчетом, или се „снуждавали“ на чучавцу… Но будимо стрпљиви, биће тога још. Бар нас Србе, Немачка није никада историјски „разочарала“ својим „ибер-менш“ пројектима.

article-0-0033888A00000258-946_468x325У Француској сви знају за екстремну агенду Националног Фронта који води ћерка ноторног Лепена- Жан Мари Лепен. Ако је можда за слободуљибиве људе широм света и био добар знак то што ова десничарска партија није освојила власт- онда би требало да их забрине нагли заокрет владајуће Саркозијеве партије. Саркози је наводно смислио „лукави план“, да потуче екстремисте, и то тако што ће сам постати већи екстремиста и од највећих екстремиста! Након таквог заокрета у политици „француског пинокиа“ уследиле су масовне депортације Рома, које су на малим екранима неодољиво подсећале на сцене Холокауста из задњег светског рата, забрана бурки, радикално увођење „полицијске државе“, ту и тамо „кресање“ минарета, итд.

Када смо већ код „кресања минарета“, том изазову нису могли да се одупру ни пословично неутрални Швајцарци, иако код њих не може да се говори о десници на власти, али сигурно може да се говори о све снажнијем десничарском јавном мнењу. Неке нације једноставно не могу да се помире са чињеницом да „биолошки изумиру“, и то све као резултат себичне презервације властитог стандарда и задовољавања свог потрошачког хедонизма. Док се с друге стране њихови новопечени суграђани „Младотурци“, који по наређењу радикалних имама обучених у камуфлажне униформе, „скачу“ на своје „хануме“ и кад треба, и кад не треба умножавају „брзином светолости“.

У Великој Британији, екстремна десница оличена у Енглеској Националној Партији (ЕНП) вођеној Николасом Грифином, још није освојила власт. Али зато има све већи, не само политички утицај, већ и утицај на јавно мнење. И као што то можемо да видимо на електронским медијима ових дана, и из В. Британије су почеле масовне депортације рома. Да не говоримо о расистичком концепту полицијске контроле, који најгрубље крши уставна и људска права имиграната, али и својих држављана страног порекла, примењујући према њима неограничену тајну полицијску контролу. Иначе Грифинов ЕНП је у оквиру Европског парламента ушао у коалицију са пољском ектстремном десничарском групом, коју предводи пољски парламентарац Микаил Камински. Такво десничарско организовање у оквиру Европског парламента, али и у оквиру других институција ЕУ, изгледа да има тренд да постане правило, а не само изузетак као што је то до сада био случај.

Уосталом, сам Николас Грифин је у свом обраћању маси неофашиста на митингу у организацији екстремне мађарске десничарске партије Џобик, успоредио ЕУ са бившом Совјетском Унијом која је у крви угушила мађарску револуцију 1956: „Где се сада налази глад за влашћу и корупција совјетске лоповске власти? … Налази се у Бриселу,“ нагласио је. „Европска Унија је претња свим слободним људима Европе.“ Наравно ова задња тврња десничара Грифина је нешто са чиме бисмо, бар већина нас, могли лако да се сложимо. ЕУ је у стварности само симбол новог неоколонијалног поретка у Европи, што су очигледно многи у срцу Европе схватили давно пре нас. Те није ни чудо, да као отпор том новом „евроатлатском“ хегемонизму, у Европи све више јачају десничарске и националистичке снаге.
Neo-Nazis commemorate the 1945 Allied bombing of Magdeburg on January 12, 2013.
У Италији је такав екстремизам можда попримио чак и своју „најескстремнију форму“- као коалиција мафијашког политичког блока первертног Силвија Берлусконија, и десничарске партије Лега Норде. Сам Берлускони је једном приликом признао да је ушао у политику и власт, да би се дочепао имунитета, да му се не би судило  за безбројне криминалне малверзације. Многи га данас у Италији називају новим „Мусолинијем“.

У Холандској је Партија Слободе под вођством Гирта Вајлдерса на свом успону ка власти. Он обећава одмах по доласку на власт да забрани имиграцију муслиманима у земљу, а у самој Холандији уведе забрану Курана и присилну асимилацију имиграната. Чак се „дрзнуо“ да јавно критикује и исмејава говор америчког председника Обаме, који у свом обраћању јавности „догађање народа“ у Каиру (Египту) назвао као „дуг цивилизације према Исламу“.

Наравно ово су били само неки примери „десничарске трулежи“ која се шири Европом попут куге, и са незаустављивом економском кризом, поостаће још екстремнија. А то је већ нешто што би требало и нас да забрине, јер једна од мађарских десничарских партија, која има отворене територијалне претензије према Србији, управо је данас на власти у Мађарској…

ЦРНОКОШУЉАШИ И ХОРТИЈЕВЦИ ИЗ НАШЕГ „СУСЈЕДСТВА“


Нашим суседима мађарима је након иницијалног слављеничког делиријума, који је наступио када је Мађарска постала чланица „богате“ ЕУ, дошао моменат отрежњења, када је пре пар година ову пољопривредно развијену земљу, погодила јака економска криза, сиромаштво и беспосленост. Та криза је делимично била део глобалног тренда задњих пар година, који је резултирао из финансијског колапса „Вол Стрита“, али највећим делом је настала као резултат евроунијске неоколонијалне економске политике према својим источноевропским чланицама са инфериорним економијама. Тај евроунијски финансијски империјализам који је осакатио мађарску економију, млада мађарска демократија је тешко платила на изборима у априлу 2010. Од 386 седишта у мађарском парламенту, 263 је припало десничарској партији Фидеш, а екстремно десничарској партији Јобик 47- што значи да је „нормалним“ посланицима припало свега неколико десетина седишта.

Обе ове десничарске партије заговарају сличне програме, и практично се разликују једино у методама спровођења својијх националистичких програма.

Лидер Фидеша и нови председник владе, Виктор Орбан је своју победу на изборима описао као „револуцију“, најављујући радикалне промене. Те радикалне промене су већ ступиле на снагу. Из устава су избачене све мањине. Мађарска је дефинисана као хришћанска држава, са акцентом на породицу и заштиту порода. У ту сврху је у устав унета одредба да се људским животом сматра ембрио од момента зачећа, чиме је ефективно побачај стављен ван закона. Држава је преузела ригорозну контролу над судовима и водећим медијима. Због тога је недавно била предмет истраге ЕУ.

Јобик је у другу руку одмах изашао са својим радикалним захтевима у које се убрајају етничко чишћење преко 600 000 мађарских Рома, забрана странцима да купују пољопривредно земљиште у Мађарској, званично признавање једино католичке хришћанске религије, што опет све може да се сажме у једну реченицу коју је изговорио Јобиков лидер Вона: „Ми заступамо став мађарског народа да Мађарска треба да припада само Мађарима.“

Долазак екстремних политичких снага на власт у Мађарској је био предвидив задњих  година, и био је „најављиван“ великим бројем националистичких инцидената према мањинама, који су ескалирали крајем 2008 и у 2009…

ЦИГАНЕ УБИЈАУ ЗАР НЕ?

Мађарски Роми са популацијом од око 600 000, чине 6% становништва ове земље. Незапослени, необразовани и на маргинама друштва, многи, нарочито млађи Роми, натурално прихватају криминал као начин живота, и као такви су већ дуже време трн у оку традиционалној мађарској популацији. Ипак, већина мађарских Рома се труде да живе поштено и цивилизовано, углавном у оквиру својих ромских енклава.

Крајем 2008, и током 2009 те енклаве су дошле под брутални напад мађарских неофашиста директно повезаних са „Мађарском гардом“, која отворено носи униформе са фашистичким симболима из Другог светског рата. Такође постоје индиције да иза ове паравојне фашистичке организације такође стоји десничарска партија Јобик. Током тих напада Роми су убијани и брутално пребијани, циганске енклаве су гореле, многе ромске куће су сравњене са земљом. Али оно што је од свега најмучније, више ромских породица су свирепо масакриране, у акцијама које могу да се пореде само са атроцијским акцијама историјског америчког Кју Клукс Клана, са  почетка прошлог столећа…

У новембру 2008 свирепо је убијени ромски брачни пар, у селу Нађисеку, у источном делу земље. У фебруару 2009, у једном селу 63 км јужно од Будимпеште, неофашисти су покушали да спале живе, Рома Сабу Чорбу и његовог сина од 4 године, али када су отац и син истрачали напоље да не изгоре живи, немилосрдно су устрељени на прагу свог дома.

imagesCA954SPR22-ог априла 2009, Деда и отац, 54 године стар Ром Јено Кока, је у вечерњим сатима напустио своју кућу у Тисзалоку, и упутио се у своју ноћну смену у оближњој фармацеутској фабрици. Убијен је из ватреног оружја свега неколико корака од свог кућног прага…

Према признању самог полицијског комесара Бенцеа, забележено је 18 сличних инцидената, али комесар није обезбедио ближе детаље. Ипак он је повезао ове криминалне радње са деловањем десничарских партија и неофашистичких паравојних милиција. Комесар Бенце је изнео сумње да су убице из редова бивших професионалних војника и полицајаца, да би на крају изнео уверење да су међу убицама мађарски плаћеници који су ратовима 90-их убијали Србе и припаднике ЈНА, за рачун сепаратистичке хрватске државе.

Упркос декларативном залагању овог полицијског комесара и многих других мађарских званичника, ниједан починилац ових тешких кривичних дела није до сада изведен пред лице правде.

ВРАЋАЊЕ СТАРИХ МАЂАРСКИХ СИМБОЛА- ТЕРИТОРИЈАЛНА АСПИРАЦИЈА ПРЕМА ВОЈВОДИНИ?

Jobbik_demo
Одмах по доласку на власт, Фидеш партија је почела да ради на радикалним изменама мађарског устава, које су 18 априла ове године потпуно усвојене. Из тог устава су практично елиминисана претходно садржана права хомосексуалаца (ту им треба одати признање) и других мањина, Мађарска је успостављена као хришћанска држава, која је централизована, укинута је аболиција доживотне робије, уведена потпуна државна контрола над медијима и судовима, да би елиминисањем статуса републике из устава практично најавила мађарска ингеренције над свим територијама где живе мађарски држављани у већини, што се наравно не ограничава само на Мађарску у садашњим границама.Овај задњи концепт неформалне ингеренције над мађарским држављанима ван територије садашње Мађарске државе је веома интересентан са нашег (српског) становишта. Нарочито ако знамо да је мађарска држава почела недавно да издаје пасоше и држављанство Мађарима из Војводине. Ако се у тај контекст ставе друге значајне промене,нарочито елиминисање назива Република из државног имена Мађарске, што јој сада омогућује „ширу државну дефиницију“- а посебно ако се то надовеже повратак круне Светог Стефана у мађарски национални грб (практично враћање старих Хортијевих фашистичких симбола под којима су хиљаде војвођанских Срба и Јевреја сурово уморене у II светском рату), што нам све опет отворено указује на континуитет садашње мађарске државе са средњовековним мађарским краљевством, које је било територијално дупло веће од садашње Мађарске, и окупирало је територије данашње Војводине, Хрватске, делове Аустрије и Словеније, целу Словачку, украјинске Карпате и пола Румуније.

Наравно да је овакав радикални заокрет на мађарској политичкој сцени забринуо водеће ЕУ земље, а нарочито горе споменуте мађарске суседе. У свему овоме је индикативан податак да преко 3 милиона мађара живи у овим суседним земљама, укључујући Србију. Све то има још већу тежину,  ако се узме у обзир да је Мађарска председавајућа земља у  ЕУ, и пуноправна чланица НАТО-а. Другим речима Мађарска се налази на челу Савеза, који она отворено политички у конститутивно саботира и „омаловажава“ својим чињењем, које је у супротности са статутом и принципима те организације.

Овакви уставотворни и политички потези владајуће мађарске деснице нама Србима недвосмислено указују на мађарске територијалне претензије према Војводини. Нарочито у светлу убрзаног издавања мађарских пасоша и држављанства војвођанским Мађарима, потпиривања мађарског национализма у Војводини, а посебно отворене подршке суботичком мађарском радикалном покрету „64 Жупанија“, који јавно заговара отцепљење делова Војводине од Србије. У задње време наша штампа бележи, малтене дневно, националистичке испаде од стране мађарских  десничара у Војводини. Ова ескалација се некако чудно поклапа са доласком Фитеша и Џобика (десничарских партија) на чело Мађарске.

СЕПАРАТИСТИ СВИХ РЕГИОНА СЕ „УЈЕДИЊУЈУ“

Али оно што је по мени још забрињавајуће, није само синхронизација мађарских сепаратистичких активности- већ веома подударујућа „коинциденција“ тих активности са активностим других сепаратисткичких покрета у Србији.

Истовремено имамо изражен албански сепаратизам у Прешевској котлини, бошњачки у Рашкој области и однедавно бугарски у области Димитровграда и Пирота, чак су и Румуни почели да отварају „нека територијална питања“ око Вршца. Овде је вероватно сувишно напоменути сталне територијалне аспирације према нашој отаџбини од стране „геноцидне државне творевине“ Хрватске и муслиманске полу-државе БиХ.

Очигледно је да као нација још увек успевамо да опстанемо у оваквом изразито „предаторском“ окружењу. Ако су у нашој историји икада и постојала тешка времена, када нам је на челу државе била потребна патриотска, храбра и способна влада онда је то ово садашње време. Нажалост „ово“ што ми имамо данас на челу српске државе, не испуњава ни један од ова три елементарна државничка атрибута.

un-human-rights-council/s2/a544108/

http://www.time.com/time/world/article/0,8599,1984570,00.html

http://www.time.com/time/magazine/article/0,9171,1913651-3,00.html

http://www.time.com/time/world/article/0,8599,1895255,00.html

ВИДОВДАН: КАКО ММФ СУВЕРЕНЕ ДРЖАВЕ ПРЕТВАРА У РОБОВЕ БАНКАРА …


Миодраг Новаковић: Како ММФ суверене државе претвара у робове банкара

 

Пише: Миодраг Новаковић

 

 

Мислим да је овде потребно разјаснити за оне мање обавештене „ко је и шта је ММФ“…
Ево кратког резимеа ММФ, светског „финансијског предатора“ који у власништву и под контролом ноторне породице Ротшилд (Н.М. Ротшилд) и елитистичке групе од око 40 најбогатијих људи у свету.

Бивши директор Светске Банке (СБ) Џо Штиглиц, пре него што је „изгубио“ посао у тој банкарској мафијашкој организацији, успео да прошверцује аутентична документа , која доказују- да свака земља у свету, којом се „позабаве“ Светска Банка и ММФ, заврши са уништеном економијом, смењеном владом и врло често у жестоким социјалним нередима.

———————

Документи СБ и ММФ објашњавају у детаље како СБ и ММФ наступају предаторски према „инфериорним економијама (земљама-метама)“:

1. Прво их присиле да потпишу уговор под  111 тачака.

2. У тим уговорима сиромашне земље морају да пристану да распродају своје „јавне ресурсе“- воду, електропривреду, гас, рудна богатства, итд…

3. Буду присиљени да предузму „економске мере („остерити“)“ које ће их евентуално уништити.

4.Присиљени су да уплате западним политичарима и моћницима „светске елите“ милијарде долара (вредности „фиксних“ добара) на њихове рачуне у швајцарским банкама.

Уколико то не учине, онда им се прети обуставама (зеленашких) кредита и покретањем стечајних поступака. Рецимо,најбољи пример за такву предаторску праксу СБ и ММФ јесте Грчка. У Грчкој је недавно чак и покренут судски поступак против више (нижих) директора СБ и ММФ. Током суђења адвокати ових глобалистичких финансијских мафијаша су се послужили „нирнбершком одбраном“, саветујући своје штићенике да на оптужбе одговоре да су „они само извршавали наређења одозго“ (на тај начин су се бранили и нацистички генерали у Нирнбергу тврдећи да су „само пратили наређења“).

———————-

Документи које сам пронашао на „нету“ садрже много детаља и описују комплетну методологију предаторске праксе СБ и ММФ-а на чијем је челу донедавно био и најновији члан Владе Србије, Доминик Строс Кан.

Овде се поставља логично питање- да ли га такво (ММФ-предаторско) искуство чини „финансијским експертом“ који ће помоћи да се наша руинирана економија (од стране глобалне елите , чије је извршно оруђе управо ММФ) опорави- или га чини будућим „финансијсим гробаром“ наше већ умируће економије!?

Мени ово последње звучи убедљивије. Уосталом ако нам је већ на челу државе један „гробар“, није далеко од памети да су нам глобалисти на чело владе, под маском финансијског „гуруа“ довели још једног „гробара“.

————————————–

На крају погледајте веома убедљиви и веома добро документовани видео прилог Руске телевизије  (са српским титлом) који у потпуности демаскира „лик и (не)дело“  Строс Кана и ММФ-а…

СТРОС КАНОВА „КАМА СУТРА“ ЗА БАНКАРЕ (документарни филм):

———————

Извор: Србин.инфо, ФејсбукРепортер.орг
3. октобар 2013.

*****

НАПОМЕНА АУТОРА М. НОВАКОВИЋА- ОВАЈ ТЕКСТ ЈЕ САМО ИЗВОД ИЗ МОГ ОПШИРНОГ ЧЛАНКА, ГДЕ САМ ОПИСАО НЕ САМО ОВАЈ ГОРЊИ „ГЛОБАЛИСТИЧКО-ГАНГСТЕРСКИ ММФ“ КАРАКТЕР НАЈНОВИЈЕГ ЧЛАНА СРПСКЕ ВЛАДЕ Г. СТРОС КАНА- ВЕЋ И ЊЕГОВ ДЕТАЉНИ ПОЛИЦИЈСКО КРИМИНАЛИСТИЧКИ ДОСИЈЕ КОЈИ ИЛУСТРУЈЕ ЊЕГОВ КРИМИНАЛНИ КАРАКТЕР И  ИСТОРИЈУ СЕКСУАЛНОГ НАСИЉА НАД ЖЕНАМА, КАО И ДРУГЕ АФЕРЕ. ЦЕО ПРИЛОГ ЈЕ ДОСТУПАН НА СЛЕДЕЋЕМ ЛИНКУ:

Ексклузивно на ФБР- Дугачка листа Строс Канових злочина- Видео о предаторском концепту ММФ и Кановој улози …

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО ТРГОВИНУ ОРГАНИМА (УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…)


УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић
29 јануар 2011
——————————————–
Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012
– СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…
Напомена аутора (преводиоца):
 

Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину  преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски  језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.

Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.

 Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници.

Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу,  да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

———————————————————————

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

(У НАСТАВКУ СУ ИЗВОДИ ИЗ „ХРОНОЛОГИЈЕ ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА“ АУТОРА М. НОВАКОВИЋА, КОЈИ БАЦАЈУ ДОДАТНО СВЕТЛО  НА ОВАЈ СЛУЧАЈ)

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија.

Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред  убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“)  је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

——————————————-

СВИ НАШИ ЧЛАНЦИ НА ТЕМУ „ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА“ (кликните на овај текст)…

 ——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит
Шеф мисије Скопље и Приштина
Број факса: 8942
Референца: РП-79-03
Прима: Патрик Лопез Терес
Шеф одељења за истраге
Факс: 8586
Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса
Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,
Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:
а) Предмет Албаније                                                            Обележен као Анекс „А“
У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити   приложене накнадно.
б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК     Обележен као Анекс „Б“
У прилогу је ажурирани списак
ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ)                    Обележен као Анекс „Ц“
У прилогу је Захтев за спровођење истраге
У потпису је: Лопез Терес
Истражно одељење Хашког Трибунала
03 новембар 2003
ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ
ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ
ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ
УКРАТКО:
Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.
Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.
Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.
Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.
Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.
ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“
Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.
СВЕДОЦИ
Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:
  1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
  2. Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  3.  Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
  4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
  5. Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
  6. Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
  7. Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
  8. Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:
  1. Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  2. Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  3. Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
  4. Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  5. Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
  6. Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  7. Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
  8. Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  9. Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
  10. Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.
„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у  нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.
Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.
У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.
Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“
23 ЈУЛ
„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.
Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.
По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“
АВГУСТ 2 или 3
„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“
Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.
„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.
Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).
У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.
Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.
Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.
Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.
Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?
Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.
Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“
Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.
После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“
Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких  „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.
„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.
Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.
Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.
Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.
Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.
Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.
Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.
У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.
ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:
„Писмо албанском официру за везу
                        Прослеђена информација (некоме- нечитко)
            У Тирани“
„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)
            Ће се придружити у истрази, што је добро“
„Биће обезбеђена подршка“
У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.
„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“
„Та ствар је лично презентована Л.П.В.
                        П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“
Клинт:
„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.
Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.
Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.
Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.
Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни.  Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100  метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“
Локација #2, Кукеш:
„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани  у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“
Локација #3, Фуше-Круја:
„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“ (приложена је мапа)“
Напомена преводиоца:
Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-
„Хозе:
 Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.
Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.
Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:
  1. Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:
Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.
Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.
Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.
Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио  у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)
Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.
  1. Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.
  1. Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.
  1. Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.
  1. Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.
„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.
Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.
Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.
Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.
Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали  у овој „операцији“.
  1. Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК  је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.
  1. Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“
„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“
Сведок „Н“
„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.
Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.
Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.
23 Јул, 9-10 сати преподне
Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.
Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.
2 или 3 Август
„Било је око 10 или  11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран  да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.
„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф  ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.
„П“ и „Ц“
„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).
Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио  наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.
Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од  освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.
У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао  са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.
Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.
Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.
Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.
„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.
Овде такође  мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.
„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.
„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.
Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.
„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“
„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“
„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном.  Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам  је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.
Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.
„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.
Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.
„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.
Прва „испорука“
Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.
Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их  је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.
„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.
Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“  да је други „верски фанатик“ био египћанин.
Друга „испорука“
Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.
Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“,  и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.
Трећа „испорука“
После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.
Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.
„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.
На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ
Интерна администрација
Уједињених Нација
Косово
УНМИК
Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03                                        12 Децембар 2003
Драги господине Сач,
У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.
  1. Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“  заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.
  1. Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.
  1. Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.
  1. Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.
  1. Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:
1.      Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
2.      Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2  тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
3.      Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.
4.      Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.
5.      Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.
6.      Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.
7.      Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.
8.      Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Господин Џонатан Сач
Хашки Трибунал
Шеф мисије
за Косово и Македонију
Превод: Миодраг Новаковић
(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)
—————————————————–

ОРИГИНАЛНИ ДОКУМЕНТ- ‘CKX103″:

IZVESTAJ UNMIKA O TRGOVINI ORGANIMA NA KOSOVU(1)

———————————————

Интервју фбр уредника М. Новаковића о „трговини органима“ за Глас Русије

ПАТРИЈАРХ: БРАЋО СРБИ ЛЕГАЛИЗУЈТЕ „ТАЧИЈЕВУ РЕПУБЛИКУ“ ДА БИ МЕНЕ КАНОНИЗОВАО ВАТИКАН …


Превод Орвелијанског текста режимског РТС „Позив Србима да изађу на изборе“ на Српски, урадио Миодраг Новаковић

**********

понедељак, 14. окт 2013, 12:25 -> 15:00 Извор РТС- Обрада СРБски ФБРепортер

РТС: ПОЗИВ ПАТРИЈАРХА СРБИМА ДА ЛЕГАЛИЗУЈУ „ШИПТАРСКУ РЕПУБЛИКУ“ НА КиМ

brankovici

И ПАТРИЈАРХ „СРПСКИ“ ЈЕ ОКРЕНУО ЛЕЂА СРПСКОМ НАРОДУ И ПРИКЛОНИО СЕ ИЗДАЈНИЦИМА…

——————————–

Било би трагично да Срби у местима где су већина, својим неизласком на илегалне шиптарске изборе 3. новембра не „легализују илегално“- и тако створе неопходне услове да и тим срединама постану мањина, поручио патријарх Иринеј. Ако Срби буду у прилици да издају, нека издају и себе и отаџбину, а ја им за узврат обећавама да ћу у Србију довести Папу, рекао патријарх Иринеј.

Патријарх српски Иринеј изјавио је у Пећкој патријаршији да би Срби на Косову и Метохији требало да изађу на предстојеће илегалне локалне „косовске изборе“ шиптарске сепаратистичко-терористичке „државе“, и да изаберу најгоре људе без угледа и без икаквог ауторитета, попут оног (про)шиптарског „малолетног кандидата“ за „председника општине“ Звечан.

————

Српски патријарх је рекао да би било трагично да Срби у местима где су већина, због неизласка на гласање, ометају заокруживање илеалне шиптарске државности.

„У насељима где су Срби бројнији и где ће доћи до покушаја да се бира сепаратистичко-окупациона власт, да не би дошли и у српске крајеве представници Албанаца, мислим да би (Срби) требало да изврше „само-албанизацију“ и политичко „самоубиство“, да бар тако очувају издајнички београдски режим који већ губи бриселско упориште под својим ногама (а ја свој „папин прстен“ и ватиканско устоличење одмах до усташког кардинала Степинца) и заокруже „шиптарску државност“ у својим местима и у својим гетоима ограђеним бодљикавом жицом“, рекао је патријарх Иринеј.

Ако Срби буду у прилици да издају, поручио је патријарх Иринеј, нека бирају најгоре међу собом (као што су и мене изабрали чланови Светог Синода), људе од без икаквог угледа и без ауторитета чија реч неће ништа значити.

Патријарх Иринеј је рекао да у Српској православној цркви нису посебно расправљали о изласку Срба на изборе 3. новембра јер се бојао да ће му се један део национално одговорних и Христовом путу верних епископа супротставити, додавши да – када патријарх говори – онда он то чини као сваки други диктатор и узурпатор вере и институције, јер се плаши мишљења својих колега, и свог свештенства…

Подсетио је да је његово основно мишљење било „на издајничке изборе изаћи сви (јер ако изађе нико онда он неће моћи да се придружи вољеном Степинцу у вољеном Ватикану“) и да би једино то било спасоносно и корисно, не само за издајнички режим, већ и за спас екуменизма у Србији, пошто „нашем народу ионако већ годинама хронично недостаје национално одговорно црквено и државно вођство, па зашто би га онда обезбеђивали и  у садашњим приликама, када у мутном лове не само режимски превратници, него и црквени“- закључио је Патријарх (анти)Српски, Иринеј „екуменистички“.

(Анти)Српски патријарх служио је у Пећкој патријаршији архијерејску литургију поводом манастирске славе – Покров Пресвете Богородице, којој је присуствовао и министар без образа и вере Александар Вулин а.к.а. „Друг  у црном“…

Шта друго рећи- осим да су овим последњим „удруженим чином водећих екуменистичких клирика и режимских издајника“- спале све маске (и мантије?)…

 

За све Вас, и све Нас, написао Миодраг Новаковић