Tagged: ubistva

17 октобра, 2013

ХАШКИ ТРИБУНАЛ ЈЕ ЗАТАШКАО ТРГОВИНУ ОРГАНИМА (УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…)

УНМИК ИЗВЕШТАЈ „CКX103“- СРБЕ СУ КОМАДАЛИ ЖИВЕ…

Превод: Миодраг Новаковић

29 јануар 2011

——————————————–

Допуњено оригиналним документима 21 септембра 2012

– СРБски ФБРепортер је посредством Уједињеног Равногорског Покрета дошао до фотографија оригиналног Унмиковог извештаја- које прилажемо у наставку превода…

Напомена аутора (преводиоца):

Аутор је у посед овог извештаја УН-а (Хашког трибунала), који документује судбину преко 300 отетих Срба на Косову, дошао у децембру 2010 године, када је извештај посредством сајта www.press.com први пут обелодањен нашој јавности, али само у енглеској верзији, тако да је аутор урадио први превод овог документа са енглеског на српски језик, који је потом преузет од више домаћих „патриотских“ сајтова (аутор је објавио овај извештај у целини, у својој недавно публикованој књизи „УСТАЈ БРЕ СРБИНЕ“). Упркос значају и актуелности овог документа, исти је упорно заташкаван од стране режима и режимски контролисаних главних медија, све док се није појавио у преведеној верзији на више алтернативних српских медија. Ипак и после тога овај извештај није привукао довољно, не само медијске (водећих медија), већ и званичне „пажње“, ради покретања поступка за процесуирање шиптарских ратних злочинаца и злочинаца против хуманости.

Увидом у извештај се јасно види да исти садржи све елементе за подношење кривичних пријава против извршилаца ових недела, њихових налогодаваца и помагача, али пре свега одговорних челника терористичке ОВК, чија је одговорност по принципу „командне одговорности“ непобитно утврђена у извештају. Подсећам, да се по истом принципу недавно судило целом бившем српском државном руководству, и избегавање процесуирања шиптарских злочинаца по истом принципу, би било најгрубље игнорисање универзалног принципа једнакости пред законом. Са тог аспекта закона и принципијелности српска држава је потпуно подбацила- бар када су у питању српске жртве.

Извештај је урађен веома професионално и непобитно документује отмице, злостављања, силовања и убиства отетих Срба, али и припадника других (углавном словенских) националности, од стране шиптарских терориста и њихових ОВК лидера. У извештају се прецизно идентификује један број жртава, места и начина извршења злочина, као и пар десетина непосредних извршилаца злочина. Такође се идентификују њихови налогодавци. Посебну тежину овом извештају, поред идентификовања једног броја умешаних руководилаца ОВК, дају и индикације о директној умешаности западних и НАТО званичника у ова тешка кривична дела, или бар њихову прећутну сагласност. Ове индиције је потврдио и документовао швајцарски тужилац Дик Марти у свом прошлогодишњем извештају Европском Савету. Са становишта доказивања свих горе наведених тешких кривичних дела- са изузећем продаје људских органа, које вероватно захтева још додатне истражне радње и форензичке доказе- овај извештај садржи практично све елементе за подношење кривичних пријава. Разлози зашто то није урађено од 2003, када је извештај комплетиран па до данашњих времена, су чисто политичке природе.

Оно што практично чини Хашки трибунал (тужилаштво) саучесником у овом монструозном злочину над отетим Србима јесте чињеница да су у време писања овог извештаја, према поузданим изворима у Албанији још увек постојали живи Српски заточеници.

Хашки трибунал и НАТО окупатори не само да нису ништа учинили да их ослободе, већ су суспендовали ову истрагу, да би потом накнадно у трибуналу уништили и све форензичке доказе прикупљене са локације Бурел…

———————————————————————

СПЕЦИЈАЛНИ ДОДАТАК

(У НАСТАВКУ СУ ИЗВОДИ ИЗ „ХРОНОЛОГИЈЕ ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА“ АУТОРА М. НОВАКОВИЋА, КОЈИ БАЦАЈУ ДОДАТНО СВЕТЛО НА ОВАЈ СЛУЧАЈ)

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО НА ЛОКАЦИЈИ „ЖУТЕ КУЋЕ“ У БУРЕЛУ…

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија.

Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

У видео прилогу су приказани искази двојице заштићених хашких сведока и једне заштићене жртве албанске националности, али је такође наведено да постоје бројни други заштићени сведоци и неколико преживелих жртава- нажалост међу њима ниједна српска жртва!

Тај видео запис недвосмислено доказује да су српски цивили и ратни заробљеници, били киднаповани од стране Тачијеве ОВК, и у једној компликованој и „скупој“ операцији пребацивани у Албанију. Пошто се радило углавном о сиромашним српским цивилима за које никада није тражен озбиљан откуп (осим пар појединачних директних уцена српским породицама од стране нижих ОВК „кадрова“, где је одређена сума новца изнуђена, али до откупа и примопредаје талаца никада није дошло, јер то никада није ни било на „распореду“ тих „другоразредних“ разбојника), и пошто се радило о ратним заробљеницима, углавном младим српским војницима, безначајне или никакве обавештајне вредности, поставља се једно врло логично питање: зашто су ти јадни људи шверцовани у Албанију таквом компликованом и ризичном операцијом? Јер ако су шиптарски терористи желели да их муче и физички ликвидирају, то су могли да учине без много ризика на безбројним локацијама унутар Косова.

Једини логичан одговор на такво питање који се сам намеће, јесте: мрачне намере тих шиптарских крволока и њихових западних савезника да учине „нешто нечасно“ са њиховим телима. Ако ту нису били у питању сатанистички обреди жртвовања тих мученика Блеру, Клинтону, Солани, Кушнеру и осталим западним девијантима, онда опет једини логичан закључак, и сурова истина чији нам се хорор сценарио управо презентује од стране највишег легалног органа Европе, и који ова Мартијева истрага документује безбројним материјалним доказим, индицијама и сведочанствима очевидаца, јесте: „крађа“ људских органа, за „девијантно“ западно и блискоисточно тржиште. Управо док је овај текст у припреми, неки медији тврде да су у овој мучној крађи људских органа учествовали и војни лекари из састава окупационих НАТО трупа на Косову.

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

У сваком случају, добро је документован случај аустралијског хирурга хрватског порекла Др Крега Јуришевића, који је јавно признао да је пришао ОВК, и потом свој „стетоскоп“ заменио за оружје, где је по властитом признању поред оружане борбе у оквиру ОВК, лично убијао српске рањенике да би им (његовим речима) „скраћивао муке“. Поред убијања заробљених Срба, Др Јуришевић је активно сарађивао са западним обавештајним службама у току НАТО рата, и под маском доктора хуманитарца шпијунирао српске трупе. По његовом хвалисању био је одговоран за навођење НАТО авиона на српске циљеве, којом приликом је убијено преко 400 Срба.

Али оно што је индикативно за ову истрагу (напомена ово је део ауторове „истраге“) је то да је дотични Јуришевић боравио у Априлу 1999-те на локацији Кукеш (локацији тајног затвора у коме су држани и убијани Срби којима су „одстрањивани“ органи) у Албанији, и да је тамо према његовим речима био сведок неких „аномалија“ у локалној болници која је била под контролом извесног доктора- команданта ОВК (претпостављам да се овде ради о Др Шаипу Муји). Др Крег Јуришевић данас живи и ради у аустралијском граду Аделаиди, где је запошљен као кардио-торациони хирург у Краљевској Аделаида Болници.

Ми се овде надамо да су ови подаци доступни како нашим српским истражним органима, тако и Мартијевој истрази- јер овде је веома важна улога Др Јуришевића не само као ратног злочинца, већ пре свега као, потенцијално једног од кључних сведока у овој монструозној афери.

——————————————-

СВИ НАШИ ЧЛАНЦИ НА ТЕМУ „ТРГОВИНЕ ОРГАНИМА“ (кликните на овај текст)…

——————————————–

ПРЕВОД ИЗВЕШТАЈА:

Шаље: Емон Смит

Шеф мисије Скопље и Приштина

Број факса: 8942

Референца: РП-79-03

Прима: Патрик Лопез Терес

Шеф одељења за истраге

Факс: 8586

Напомена: На захтев Патрика Л. Тереса

Датум: 30 октобар 2003

ПРЕДМЕТ: САДРЖАЈ ПОСЕТЕ ШЕФА ОДЕЉЕЊА ЗА ИСТРАГЕ И ЊЕГОВОГ САСТАНКА СА ДИРЕКТОРОМ ОДЕЉЕЊА ЗА ПРАВДУ УНМИК-а

Патрик,

Након посете 23 октобра 2003, срео сам се јуче у вечерњим сатима (29 октобар) са Полом Кофијем, Директором Одељења Правде (ДОП) УНМИК-а. Уз извештај прилажем следеће:

а) Предмет Албаније Обележен као Анекс „А“

У прилогу је материјал примљен од ДОП у вези истог. Фотографије ће бити приложене накнадно.

б) Ратни Злочини, досијеи-Истражне радње-УНМИК Обележен као Анекс „Б“

У прилогу је ажурирани списак

ц) Информација о УНМИК хапшењима (РЗ) Обележен као Анекс „Ц“

У прилогу је Захтев за спровођење истраге

У потпису је: Лопез Терес

Истражно одељење Хашког Трибунала

03 новембар 2003

ПОВЕРЉИВ МАТЕРИЈАЛ

ОВА ИНФОРМАЦИЈА НИЈЕ ЗА ЈАВНОСТ

ИНФОРМАЦИЈА ЈЕ ПРЕДМЕТ НОВИНАРСКЕ ДИСКРЕЦИЈЕ

УКРАТКО:

Почевши средином 1999 (могуће и нешто раније), између 100 и 300 људи су киднаповани и пребачени камионима и комбијима у илегалне затворе у области северноалбанских градова Кукеш и Тропоје. Већина тих људи су били српски мушкарци са Косова, заробљени између Јуна и Октобра 1999. Почевши у Августу 1999, неки од тих заробљеника (24-100) су пребачени из северне Албаније у „помоћне“ илегалне затворе (приватне куће и напуштене индустријске комплексе) у средњој Албанији, углавном у близини вароши Бурел, неких 110 км југозападно од Кукеша. Заробљеници су такође пребачени у илегалне затворе у близини Пешкопија, око 50 км источно од Бурела.

Заробљеници су одведени у централну Албанију, где су потом поново пребацивани у малим групама, у приватну кућу јужно од Бурела, која је била преуређена као импровизована клиника. Тамо је коришћена медицинска опрема и медицинско особље за вађење органа из тела заробљеника, који би потом „умирали“. Њихова тела су сахрањена у непосредној близини. Извађени органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75 км југозападно од Бурела) одакле су авионима испоручивани у иностранство. Остали заробљеници (поред Срба) који су довођени у ту „клинику“ (и ликвидирани ради органа) су биле у мањем броју, жене са Косова, из Албаније и Источне Европе. Задња испорука заробљеника на локацији те куће-клинике је забележена у пролеће, или рано лето 2000.

Поред заробљеника који су довођени у Албанију живи, један неутврђен број лешева српских цивила убијених на Косову је транспортован у Албанију и закопаван на тајним локацијама.

Овај уводник је базиран на интервјуу са осам сведока, сви редом су Албанци са Косова и из Црне Горе, који су служили у ОВК. Четири сведока су директно учествовали у транспорту најмање 90 етничких Срба и других у илегалне затворе у северној и централној Албанији. Тројица од њих, су испоручивали заробљенике у кућу-клинику јужно од Бурела, два сведока тврде да су учествовали у транспорту делова тела и органа на аеродром Ринас у близини Тиране. Ниједан од њих није присуствовао „медицинским“ операцијама.

Према свим нашим сазнањима, сви транспорти и „хируршке“ процедуре су извршаване са знањем и директним учешћем средњих и виших официра ОВК, као и лекара са Косова и из иностранства. Ту операцију су активно подржавали људи из састава Албанске тајне полиције, под контролом у то време, бившег премијера Салиша Берише.

ЛОКАЦИЈА „КЛИНИКЕ“

Кућа, где су органи били одстрањивани из тела жртава се налази тачно 14.58 км јужно од Бурела, са следећим координатама: 41.32.49 Н и 20.00.19 Е. Кућа се налази у засеоку Куртеши, који се налази 6 км западно од главног друма који спаја Бурел и Клош. Раскрсница са које се одваја земљани пут за Куртеш је 8.57 км јужно од првог моста јужно од Бурела.

СВЕДОЦИ

Наши извори су захтевали да не буду идентификовани, те их овде идентификујемо као „бројеве“:

Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као возач и ниже рангирани борац ОВК у време рата. Он тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији.
Етнички албанац са северозападног Косова који се прикључио ОВК 1998 и служио је као ниже рангирани борац и возач. Такође је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других лица, у илегалне затворе у северној и централној Албанији, и у закопавању људских лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац са северозапада Косова који је био возач и стражар при главном штабу ОВК за време рата. Директно је учествовао у транспорту заробљеника са Косова и других илегалних затвора у северној и централној Албанији, као и у сакривању и закопавању лешева у близини куће-клинике јужно од Бурела.
Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као командир вода. Директно је учествовао у закопавању српских цивила на Косову и у транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.
Етнички албанац са Косова који је био логистички оперативац на средњем нивоу при ОВК. Поседује директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему томе још није потпуно разјашњена.
Етнички албанац из Призрена који је био ухапшен од стране ОВК и оптужен за сарадњу са српским властима. Био је заточен заједно са својим братом у ОВК бази у Кукешу. Евентуално је био ослобођен и вратио се у Призрен по окончању ратам (његов брат је умро у заточеништву ОВК у логору Кукеш). #6 је видео српске заробљенике у логору Кукеш, где је сазнао да ОВК неке србе пребацује у Бурел.
Етнички албанац из Црне Горе који је служио као обичан војник у ОВК. Видео је косовске србе заточене у разним илегалним затворима у северној Албанији.
Етнички албанац католик који је служио под доскорашњим командантом Дринијем. Сазнао је из других извора о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

ЖРТВЕ:

Приложена листа садржи имена неких заробљеника који су транспортовани живи у Албанију:

Властимир Стевановић. Виђен на Косову од стране сведока #2 и #1, у групи срба транспортованих из једног села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драган Јаћимовић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у истој групи срба транспортованих из села код Суве Реке у Албанију, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Златко Антић. Виђен на Косову од стране сведока #2, у групи срба транспортованих са локације код Призрена у Албанију, у Јулу или Августу 1999. Сведок #1 тврди да је његов пријатељ видео Антића у тој групи заробљених срба, али да верује да је Антић убијен пре него што је стигао у Албанију.
Синиша Витошевић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Градимир Мајмаревић. Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору код Тропоја крајем Јула или почетком Августа 1999.
Драгољуб Славковић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Младен Васић, Виђен је од стране сведока #7 у илегалном затвору близу Тропоја, крајем Јула или почетком Августа 1999.
Милета Ђукић. Виђен је од стране сведока #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Пера Ристић. Виђен је од стране #7, у илегалном затвору код Тропоја, крајем Јула или Августа 1999.
Слађана Фан. Виђена је од стране пријатеља сведока #1, у илегалном затвору у Пешкопију, у Септембру или Октобру 1999. Сведок #1 тврди да је жена која се уклапа у њен опис била заточена у Албанији и да верује да је одведена у кућу-клинику јужно од Бурела.

НАПОМЕНА:

Већина сведока су давали само кратке одговоре и покушавали су да умање своју улогу у специфичним операцијама. То се дешавало између осталог и из страха да би детаљније информације могле да открију њихов идентитет. У сваком случају четири сведока који су директно учествовали у транспорту заробљеника су нам дали аутентична сведочанства.

СВЕДОК #2

Овај сведок се сећа свог учешћа у три транспорта заробљеника и људских лешева са Косова у северну Албанију, и два транспорта заробљеника у кућу-клинику у централној Албанији.

„Мој први транспорт са Косова је био око 20 Јула, други је био око 23 Јула, и задњи је био почетком Августа. Ујутро, 20-ог Јула (један дан пре или после) био сам у једној вароши близу мога села, источно од Пећи. Дошао сам да се јавим свом претпостављеном ПА. Он ми казао да му је РЗ наредио да пронађе возача за један посао. Познавао сам ту групу (ганг) као опасну, и били су познати по убијању Срба у Пашином селу. У то време у нашој вароши није било живих Срба. Речено ми је да ћу возити камион из Пећи у Призрен. ПА ми је наредио да извршим тај задатак, држим језик за зубима и заборавим све што видим, и да ћу једино тако моћи да доживим дубоку старост. Био сам задужен са прашњавим и прљавим камионом САБ, који је позади имао контајнер са замрзивачем који није радио. Возио сам од Пећи до Призрена, око 80км. Вожња је трајала око сат и по. Једини који је био са мном у камиону је био ПА. По доласку у Призрен наредио ми је да наставим према Сувој Реци. Возио сам неких 15 минута. Прошли смо Љутоглав да бисмо се зауставили после једног километра. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Ту сам онда скренуо десно, ту је била једна велика кућа са три спрата, одмах са десне стране. Скренуо сам десно и наставио неких 100 до 200 метара. Тамо је било око 30 заробљеника, укључујући једну жену, чекали су нас заједно са 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно морали да дуго марширају. Били су прашњави и прљави, неки од њих крвави. Атмосфера је била нормална, и иницијално сам мислио да ћемо их разменити за наше борце. Један војник ОВК је „саслушавао“ неколико заробљених Срба. Један од њих је био Драган Јаћимовић из Шилова, стар око 40 година. Шилово се налази код Гњилана. Остали Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Натерали смо их да се укрцају у камион. Возио сам одатле до Призрена. ПА је сишао у Призрену и друга двојица припадника ОВК су ми се придружили у кабини где су остали цео пут. Били су у цивилу. Имали смо такође „дискретну“ пратњу од стране 4 припадника ОВК у аутомобилу марке „голф2“. Један од ОВК бораца који је био са мном у кабини је био веома непријатан. Када сам га упитао где идемо, казао ми је да зачепим и возим.

Када смо напустили Призрен, морао сам да станем зато што је једно од возила имало проблем са гумом.

У близини главног пута сам приметио другу групу од 15 заробљених Срба. Испред њих је ишао полако „џип“ са војницима ОВК у њему. Четири или пет ОВК војника је ходало са Србима. Ту су застали да запале цигарете. Тада сам препознао заробљеног Властимира Стевановића из Призрена. Он је радио као келнер у Дому Армије у Призрену. Био је мршав, стар око 30 година. Неколико Срба су носили униформе. Речено ми је да су они били заробљени припадници МУП-а и Војске. Упитао сам једног ОВК војника шта ће бити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је сишла са главног пута и пешке прешла у Албанију преко планине Паштрик.

Наставили смо нашу вожњу у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био веома густ и нико нас није заустављао на граници. Избеглице су се враћале назад, и било је много камиона који су ишли у оба правца. Стигли см у Кукеш око 4 поподне. Вожња је трајала око сат и по. Када смо стигли у Кукеш наставили смо другим путем ка северу и тамо смо испоручили Србе. Потом смо се вратили у Призрен.“

23 ЈУЛ

„Поново иста два ОВК војника, који су били са мном у кабини на претходном задатку. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од претходне локације на путу за Суву Руку. Стигли смо на неких 15 км пре улаза у Суву Реку, где смо скренули лево на сеоски пут. Тамо нас је сачекала ОВК банда под вођством Исмета Таре. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже људске крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Међу њима је било и жена, али већина су били мушкарци. Ту су утоварили лешеве у камион. Непријатан ОВК сувозач ми је казао, пошто су лешеви убачени у камион: „Погледај их добро. Мој брат је завршио у Трепчи..“ (верује се да су тела неких албанаца убијених од стране српских снага уништавана у Трепчином индустријском комплексу). Ту су сипали прашак „капори“ који се користе за дезинфекцију и елиминацију непријатних мириса. Потом поново истим путем за Кукеш.

Стигли смо око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Верујем да су лешеви у камиону припадали људима из околине Суве Реке, Гљилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију видео сам Енвера Цоколија из ШИК-а(обавештајне службе ОВК). Он је до 1991 радио у српском МУП-у у Приштини. Војници ОВК који су нас пратили у „голфу2“ су истоварили камион. Поново су користили маске и рукавице. Тамо је било већ ископано око 15 јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је око сат и по да то обавимо. Локација је била веома удаљена. Изгледало је као негде у Афганистану, једино је овде било више дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, из Прирена смо продужили у Пећ где сам вратио камион истим „људима“ који су ме са њим задужили.

По повратку из Албаније, непријатан сувозач ми је казао да ће остати са мном у вези.“

АВГУСТ 2 или 3

„Било је око 10 или 11 ујутро. Нисам сигуран тачно, али је било пре поднева. Непрајатан „сувозач“ ме је поново звао. Нисам сигуран одакле, али знам да он није из Пећи. Казао ми да морам да транспортујем „товар“. Отишао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био један стари „мерцедес“ камион са карго фрижидером. Био је већ утоварен и имао је катанац и ланце на задњим вратима. Иста пратња је и овај пут била у „голфу2“, и иста два ОВК припадника су били са мном у кабини. Овај пут сам возио до Морине и потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала кишица. Иста процедура као и пре. Све добро организовано. Гробови су већ били ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут је мени било теже зато што је локација била високо на планини са великим успонима и стрминама, и било ми је доста тешко да извезем камион на врх те локације. Тамо су нас сачекала три човека. У овом случају нисам знао колико је лешева убачено у ископане јаме. Сво време сам седио у камиону.“

Сведок „2“ је изјавио да је две задње испоруке имао на локацији куће-клинике јужно од Бурела. Прва испорука је била у Октобру 1999. Одвезао је 4 или 5 Срба из Кукеша у „кућу“ јужно од Бурела и испоручио их је човеку по имену Бесим Вокши (оперативцу ОВК под надимком „Кинез“). Сведок је описао кућу као традиционалну и прилично велику, подељену у две секције. Описао је да се налази на крају сеоског тешко приступачног пута, неких 20 минута вожње од главног пута за Бурел. Казао је да је кућа била офарбана у светло жуту боју, и да њен власник није припадао истом клану, као остали житељи села. Заробљеници су држани у шупи иза куће. Друга испорука је била у Мају иили почетком Јуна 2000. Сведок је тада превезао око 20 жена („славенског“ говорног подручја из Источне Европе и бивших земаља СССР-а) са локације у северној Албанији у једну кућу северно од Бурела. Сведок се присећа да камион није имао прозоре и готово непостојећу вентилацију, тако да када су отворили задња врата, неколико девојака су биле без свести, скоро угушене, тако да су морали да их изнесу из камиона. Ту су искрцали камион. Пет жена су биле издвојене из групе и одвежене у ноторну (жуту) „кућу“ јужно од Бурела. Сведок је потом изјавио да је касније добио задатак да прати возило, у коме су транспортовани делови људских тела и унутрашњи органи, до аеродрома Ринас код Тиране. По повратку у „кућу“ му је наређено да помогне у закопавању, или премештању људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Дао нам је додатан опис „куће“ и преко мобилног телефона нас је наводио да стигнемо на ту локацију. Када смо му касније показали фотографије десет различитих кућа, сведок је позитивно идентификовао инкриминисану „кућу“. Изјавио је да су људски остаци били закопани на више локација око „куће“, као и на оближњем гробљу. Сведок #2 је нестао у области Клине у Марту 2003. Члан његове породице нам је казао да верује да је убијен због неплаћених дугова!? Његова породица није пронашла његово тело, нити је пријавила његов нестанак косовским властима из страха од освете. Из тог разлога нисмо успели да од њега добијемо пун опис испорука заробљеника на локацији „куће-клинике“.

СВЕДОК #1

Овај човек се сећа учешћа у испоруци заробљеника са Косова у северну Албанију, и најмање пет испорука заробљеника на локације приватних кућа у централној Албанији.

„Учествовао сам у транспорту заробљеника средином Августа 1999. Неки људи из ОВК су ме тада позвали. Дуговао сам им нешто, и морао сам да радим све што ми кажу. Добро познајем све руте у Албанији, јер сам претходно тамо превозио „проститутке“ са Косова и из Македоније. Мој командант ми је рекао да пошто познајем те путеве, онда ја треба да возим.

Средином Августа су ме послали у Криву Реку. Када сам стигао, речено ми је да морам да пребацим неке људе у Албанију. Тамо сам их преузео- четири мушкарца Србина. Било је већ касно поподне, и кренули смо за Призрен. Возили смо се у „фолскваген“ комбију. Са мном у кабини је био један тип, друга двојица су били позади са Србима чије су руке биле везане на леђима и за зид комбија. Иза нас су били тројица припадника ОВК возећи се у ескорт возилу. Познавао сам их од раније за време заједничког службовања у ОВК. Нисам знао ко су заробљени Срби. Били су старости између 25 до 35 година. Судећии по изгледу и одећи били су сељаци. Било нам је забрањено да са њима разговарамо, али су нас у току пута заробљени Срби стално питали где их водимо. Стражари који су били позади са њима, стално су их „ућуткивали“. Казали су им да ућуте или ће их пребити- „Водимо вас да сечете дрва и радите на сеоском газдинству.“ (био је одговор).

У Призрену нам је наређено да не смемо да бијемо заробљенике, већ да их третирамо добро. То је за мене било први пут да чујем тако нешто, и изненадило ме је, пошто нам је увек пре тога било дозвољено да их пребијамо (Србе) и да им ломимо руке и ноге како нам се прохте. У делу Призрена, где смо преспавали је било пуно жена „проститутки“. Заробљенике смо држали у посебној соби. Следећи дан смо отишли у Албанију. Били смо у униформама. Прешли смо границу на Морини, тамо је била гомила људи, избеглице који су се враћали, тако да смо прошли без икаквих проблема. Стигли смо у Кукеш, где нисмо остали дуго, и кренули смо потом за место Бићај. Тамо смо се зауставили и били смо сачекани од стране двојице типова тамне боје коже, вероватно Арапа. Нисам сигуран које су националности били. Они су се укрцали у комби, и наставили смо да возимо ка југу. Тако смо стигли у Бурел. У Бурелу смо преноћили. Тамо је било још више људи попут наших заробљеника, жена и мушкараца Срба. Сви на том једном месту. Ти мушкарци и жене Срби су били затворени у некој врсти шупе- магацина. Ми смо отишли у другу кућу да преспавамо. Нисам сигуран колико је било заробљеника у том „магацину“, али по гласовима које сам чуо, рекао бих да их је било између 6 и 10. Јасно сам чуо како причају на српском језику.

Следећег дана смо их одвезли (заробљене Србе) у кућу југозападно од Бурела, у Фуше Крује. Пре тога смо предали једном доктору торбу са црном фасциклом, мислим да су ту били неки документи. Након тога приликом свих испорука смо предавали „докторима“ акт-ташне или фасцикле са пратећим документима, који су долазили заједно са заробљеницима које смо испоручивали. Када смо стигли била је ноћ, и већ је неколико типова чекало на нас. Тамо је био један Албански доктор: Ђамил, он је „прегледао“ заробљене Србе, посебно је загледао област абдомена, и пропитивао нас да ли смо их тукли. Ту смо се „мало шалили“ на рачун Срба. Потом су одвели негде те Србе, а ја сам отишао у посебну кућу где сам преспавао, да бих се следећи дан вратио на Косово.

Друга испорука је била у Новембру или Децембру 1999. Налазио сам се у Бурелу, након испоруке „неких жена“. Овај пут сам возио „мерцедесов“ комби. У њега су укрцали четворицу заробљених Срба. Сви су били млади мушкарци у доброј форми. У пратњи овог траснпорта су били још двојица припадника ОВК. Одвезли смо се до „куће“ јужно од Бурела. Након 20 минута вожње од Бурела се прелазио мост након кога је био сеоски земљани пут. Пут је водио низ реку. Возили смо све до краја тог пута где се налазила стара светло жута кућа. У кући су се налазили неки мушкарци и два доктора (тако су их називали ови мушкарци). Један доктор је био Арап, а други Албанац кога су звали Др Адмир. Заробљени Срби су били веома „нервозни“. Извели смо их из комбија и одвели у помоћну зграду (магацин) иза главне куће.

Трећа испорука је била пролеће 2000. Поново сам се нашао у Бурелу, где сам преузео двоје Срба, мушкарца и жену. Она је била млада и говорила је српски. Срби су били очајни и уплашени. У једном моменту мушкарац нас је молио да их убијемо одмах по кратком поступку, „Ми не желимо да будемо сечени на комаде,“ говорио нам је. Одвезли смо их у исту „кућу“ јужно од Бурела, отприлике у предвечерје тог дана.

Када сам извршио своју прву испоруку у Бурел, прво о чему сам размишљао је било, зашто их тамо прегледају и ваде им узорке крви. Већ сам раније био чуо да од заробљеника узимају узорке крви. Све ме је то збуњивало. Зашто?

Већ после треће испоруке било ми је јасно да се тамо нешто друго дешавало. Када сам ушао случајно у главну собу „куће“ јужно од Бурела, да бих добио чашу воде, био сам изненађен како је тамо било чисто и осећао се веома јак медицински мирис. Одмах ме је то подсетило „отужни мирис“ болнице и изазвало ми мучнину. Желео сам што пре да изађем одатле. Тада ми је пало на памет како је ово била једина „кућа“ где сам само испоручивао заробљенике, а никада их преузимао!? У то време сам такође све чешће чуо друге припаднике ОВК како причају о људским органима, бубрезима, и испорукама пошиљки из ове „куће“ на аеродром.

Четврта испорука је била негде крајем Маја или почетком Јуна 2000. У Бурелу ми је СС наредио да одем са још једним пратиоцем у Мирдите (регион у Албанији на око 30 км северно од Бурела) да покупим две жене и да их спроведем у „кућу“ северно од Бурела где смо држали „проститутке“ и заробљене Србе. То је било на периферији и место је било „затворено попут логора“ (вероватно у стилу хацијенде- примедба преводиоца), са две куће, једна у стилу велике штале, друга старија кућа. Тамо сам једном видео једног доктора, мислим да је био Арапин, и он се „бринуо“ о заробљеним мушкарцима. Покупили смо девојке и испоручили их у „кућу“ истог дана. Тада сам први пут сазнао да су у „кући“ северно од Бурела имали ултра-звучни скенер. Преспавао сам на другом месту и следећи дан сам се вратио у „кућу“ северно од Бурела, и тада ми је наређено да возим заробљенике- два српска мушкараца и три жене. Мушкарци су били доведени са друге локације код Пешкопија. Жене су биле из Источне Европе. Испоручили смо их у јужну „кућу-клинику“ После тога сам сазнао од пријатеља, који је такође био „возач“ да су и две друге девојке из Мирдите одведене у ту „кућу-клинику“, да би- како је он то описао биле коришћене за „резервне делове!“

Сећам се да сам био веома тужан, зато што су девојке биле Албанке. И биле су веома младе. Први пут нисам знао шта се дешавало, други пут сам помислио да је то све повезано са „проституцијом“ (читалаштво овде мора да зна да је овај термин који се користи у извештају „проституција“ веома дискутабилан, јер се ради о тзв. „присилној проституцији“ која је спроведена над киднапованим и уцењеним младим женама, углавном из „православних“ европских земаља- примедба аутора). Тек трећи пут када сам схватио „шта“ се у ствари тамо дешава, био сам ужаснут, хтео сам да побегнем негде. Моји саборци који су учествовали у томе су били добри војници, али су ме овде разочарали. Мислио сам да су се борили у рату, али ово што су чинили није имало никакве везе са ратом.

После те задње испоруке, казао сам им да сам се разболео. У ствари устину сам се осећао „болестан“, али сам мом команданту казао да сам добио упалу плућа и да ћу морати да идем на лечење.“

Тај сведок је извршио још неколико других испорука српских заробљеника од Пешкопија у област Бурела. Казао нам је да је након неких „разговора“ сазнао да су његове сумње биле оправдане. Он је разговарао са другим саборцима из ОВК који су учествовали у сличним „испорукама“, и који су вршили друге „испоруке“ од локације „куће-клинике“ до аеродрома Ринас, и то касно ноћу, или у цик зоре. Сведок нам је описао да су њихова возила користила задњи помоћни улаз на аеродром (Овде имамо разлога да верујемо да сведок прикрива властиту улогу у тим испорукама на аеородром). Ми смо сведоку показали фотографије осам различитих и неповезаних кућа из Албаније. Он је без грешке идентификовао инкриминисану кућу јужно од Бурела, и потврдио је да је то била локација где је извршио највише „испорука“ киднапованих особа, и где је видео „импровизовану клинику“. Зачудио се када је видео да је кућа („жута кућа“) била префарбана у бело (једна старија фотографија исте куће до које смо ми сами „дошли“ приказује исту кућу у светло-жутој боји). Он нам је потврдио да верује да су људски остаци закопавани иза куће и на оближњем гробљу.

СВЕДОК #4

Овај мушкарац је учествовао у закопавању српских цивила убијених у области Ђаковице. Такође је учествовао у најмање три транспорта заробљеника са Косова у северну Албанију.

„По завршетку рата свуда је била освета. Након тога „они“ су почели да пребацују заробљене људе далеко у Бићај и друга места у Албанији.Такође у то време су камиони пуни медицинске опреме и материјала из Приштине, Ђаковице и Призрена пребацивани у Албанију. Одвели су читаву једну групу заробљених (живих) људи из Призрена, преко границе на Врмици, и то главним путем. Друга група је пребачена преко планине Паштрик у Тропоју. Тамо није било нормалног пута, практично стаза једва ширине једног возила.

Мени су наредили људи из јединице Џавида Елшанија (Сведок нам је навео да је Елшани командовао 128 специјалном једидицом ОВК, чији „борци“ су носили црне униформе) да учествујем у тим транспортима. Послали су нас у Кукеш, па потом у Бићај. Тада смо наређење примили нас четворица, али тамо су били и други. У првој групи заробљеника је било између 15 до 20 људи, све мушкарци. Били су здрави и снажни, старости од двадесетих до четрдесетих година. Били су то обични српски цивили. Сељаци. Прва група је била из Зоћишта, Ораховца, Мусутишта (село код Суве Реке), Љубижде и Ратимља. Камион који смо користили је био „обичан камион“ са фрижидерским каргоом позади. Није имао никакав „ер кондишенинг“ нити вентилацију. Помислио сам да ће бити убијени, али су нам дали строга наређења да не смемо да их повредимо, и да им дамо храну и воду. Све је то било након осветничких убистава крајем Јула и почетком Августа.

Испред нас су ишла два возила да би спречила да нас било ко заустави. Али то нико није ни покушао. Седео сам до возача. До границе смо стигли брзо, за 40 минута. Али пут на Албанској страни је био лош и требало нам је два сата да стигнемо у Бићај. Одвезли смо се до куће на периферији села. Тамо је била друга група Албанских мушкараца (по начину описивања овде се ради о Албанским држављанима- примедба преводиоца) који су киднаповане Србе одвели у кућу. Тамо је био један човек кога су сви ословљавали са „доктор“. Он је био албанац са Косова. „Људи“ у кући су нам поново запретили да заробљеници не смеју да се малтретирају.

Други транспорт се одиграо 4 или 5 дана касније. Тада смо имали 20 до 25 заробљених мушкараца, углавном из Ораховца или Ђаковице.

Њих смо „преузели“ усред бела дана у близини ауто-школе у Призрену. Како возите левом страном, према Албанији, ауто-школа се налази на левој страни и те заробљене мушкарце смо покупили на тој локацији. Камион је већ чекао, када сам тамо стигао. Мушкарци су били истог доба, здрави. Нисам препознао никога од њих. У камиону је било мрачно. Упутили смо се према граници, овај пут смо користили споредан друм кроз Насек преко планине Паштрик. Близу границе предали смо заробљене мушкарце другој групи која их је одвезла у Албанију, у Тропоје.

Након тога, нису ме више користили за транспорте, али ја сам сазнао од других да су ти „транспорти“ настављени, бар до краја 1999. Трудили су се да не користе сувише дуго исту групу људи из ОВК за транспорте са Косова.

Сведок нам је казао да је касније посетио илегални затвор близу Кукеша где су били заточени други Срби. Тада му је речено од стране претпостављених да се неки од заробљеника пребацују у централну Албанију. Тада је сазнао да се од заробљеника узимају лабораторијски узорци мокраће и крви. Тада му је више „нижих оперативаца“ казало да користе Србе за органе и да су екстракције (читај касапљење) обављане негде у централној Албанији.

СВЕДОК #3

Овај човек није желео да буде специфичан у опису своје удела у транспорту Срба у Албанију, али је навео да је као возач и стражар био послат најмање три пута у област Бурела у 1999 и 2000, где су држани заточени Срби у Албанији. Сведок је описао један „излет“ где је возио претпостављеног оперативца ОВК до куће јужно од Бурела. Његов претпостављени је там надзирао закопавање и премештање људских остатака који су били у црним мртвачким врећама. Сведок је из возила посматрао како је око 20 људских лешева закопано на малом гробљу на око један километар од те куће. Сведок је идентификовао тог оперативца ОВК као Бесима Вокшија. Показали смо сведоку 10 различитих кућа из различитих делова Албаније, и он је без потешкоћа идентификовао инкриминисану кућу као и други сведоци пре њега. Чак је навео да је инкриминисана кућа, која је на фотографији офарбана у бело, пре тога била жуте боје.

У НАСТАВКУ СЛЕДИ ПРЕВОД РУКОПИСА- ПОРУКЕ КОЈА ЈЕ ПРЕТХОДИЛА ТОПОГРАФСКОЈ МАПИ, НА КОЈОЈ СУ УБЕЛЕЖЕНЕ ИНКРИМИНИСАНЕ ЛОКАЦИЈЕ СА ПРЕЦИЗНИМ КООРДИНАТАМА.

ПРВО ИДЕ ПРЕВОД, И У НАСТАВКУ „ИМИЏ“ МАПЕ:

„Писмо албанском официру за везу

Прослеђена информација (некоме- нечитко)

У Тирани“

„….највероватније (нечитак део), ДОЈ (иницијали)

Ће се придружити у истрази, што је добро“

„Биће обезбеђена подршка“

У нечитком делу се наводи да су нека лица која су осуђена, предата Албанији.

„Есктрадиција: Бегунци- још није постигнут договор о екстрадицији.“

„Та ствар је лично презентована Л.П.В.

П.Ф.Ц. треба да дискутује те ствари у Тирани“

Клинт:

„Као што видите, неке од ових описа је тешко пратити. Биће кључно за нашег иследника да тај материјал проучава тесно са мапом.

Морам да нађем начин да ти доставим детаље са локације #3. Наш иследник сада вероватно има и друге локације.

Сведок „Н“ поседује лично знање о неколико испорука у Албанију. Он је био возач.

Локација #1: Тропоје. Масовне гробнице (више њих). Траспорт се одиграо око 2-ог Августа, 1999. Тела су довежена из области Пећи.

Како возиш из Тропоја, отприлике један километар, или 2-3 минута вожње, скренеш десно према Хошају. Прођеш мост и наставиш ка северу. Прођеш Гостуран, настављајући према северу, и мало касније, када прођеш два извора са десне стране и пут постане стрм са кривинама продужиш према Маји и Шкелзениту. Тамо где се завршава вијугав пут, при крају, имаш тропска стабла, па наставиш вијугав пут где има нешто зимзелених стабала, али веома ретких. Сада када прођеш следећу кривину скренеш десно на шумски пут. Испред се пружа дијагонално део планине који се простире од Тропоја директно у правцу северо-запада. Важно је да возиш около високе стене, све кроз зимзелену шуму, када се ту зауставиш видећеш „понорницу“- поток који нестаје у земљи. Ту је пут веома стрм. Постоји више бочних путева са десне стране, када прођеш кривину. Мислим да скрећеш на трећи, или четврти. Али немој да будеш збуњен. Мораш да заобиђеш стену и да угледаш „понорницу“. Ако се промашио тај пут, врати се на претходни, јер само један од њих заобилази високу стену. Дакле када угледаш речицу, настави да возиш пратећи њен ток. Вози све до краја, где речица понире. Зараван се налази у средини између завршетка „понорнице“ и обронка планине на тој страни. Са заравни ћеш угледати велике стене и путић који води између њих и обронка планине, право све до, и преко врха. Гледајући одозго са платоа угледаћеш речицу. Од те речице до масовне гробнице је ваздушна даљина око 50 метара, али када будеш возио прећи ћеш око 100 метара. Вози све до краја платоа, где почињу стене. То је локација. Настави колико год можеш са возилом до краја путића и онда си на правом месту. Ту почни ископавања. Када смо ми били тамо видели смо мало жбуње на платоу. Та локација је отприлике на 1600 то 1700 м надморске висине (тако је бар према нашој мапи).“

Локација #2, Кукеш:

„Ту су довожена тела из области Суве Реке. „Н“ је видео тела умотана у сиву војничку ћебад. Углавном су били мушкарци, неколико жена. Тела су била утоварена и посута „капорит“ прашком да сузбију смрад. Ти вози до Кукеша, онда скрени јужно до села Нанга, пре Бићаја. После скрени лево до Маје и Гјалице. Немој да идеш у Бићај. Пут је прилично раван, али убрзо постаје веома стрм. Ми смо се возили кроз шуму- шумским путем, који на местима није био лош. Ту има веома високих стабала. Сведок је уз пут описивао заробљенички логор који је претходно био лоциран на другој страни планине у близини извора речице која отиче у Косово. Тај логор је био око 50 метара ниже од тог извора. Већина заробљеника у том логору су били према овом сведоку припадници МУП Србије и Војске Југославије, који су претходно држани у селу Жижа на Косову, а у Албанију су пребачени почетком Јула. Они су морали да секу дрва. У том логору се налазило око десет барака. Заробљеницима су дата албанска имена. После гласина да је локација логора компромитована, заробљеници су пребачени на другу страну планине, где је направљен већи логор, у који су довођени и други Срби у већем броју. Милири ми је казао да су неки присиљавани да раде до смрти, били су закопавани у близини места, где је он „избацивао свој карго“. Он је такође навео да је логор постао нека врста припремне „ваздушне бање“ за оне Србе који су изабрани да буду „орган-донори“. Наставили смо да возимо кроз шуму све док нисмо угледали извор. Скренули смо са камионима десно и низбрдо неких 50 метара, где се налазило огромно сломљено „тропско“ дрво, које је обележавало улаз у шуму. Сведок каже да су овде стали на 10 метара од тог сломљеног стабла, зато што је било сувише стрмо, и да су потом носили српске лешеве низ падину у шуму. Тамо их је чекао Енвер Цоколи из обавештајне службе (ШИК). Било је ископано 15 великих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало им је сат и по да заврше посао. Место је било удаљено и и подсећало на Авганистан, једино је овде било дрвећа. Јаме-гробнице су биле сакривене иза обода шуме, улазећи у шуму од 2 до 15 метара дубоко, у правој линији. Јаме су биле доста плитке, тако да се поред земље на њих набацивали лишће и сломљене гране. Приметио сам у околини тог логора жбунове дивљих јагода.“

Локација #3, Фуше-Круја:

„Не поседујем никакве забелешке о овој локацији, и доставићу вам их касније“ (приложена је мапа)“

Напомена преводиоца:

Следи преписка(УНМИК) између „Хозеа“, и претпостављам горе споменутог „Клинта“, са којим почиње ова секција извештаја. Преписка је означена као „веома поверљива“-

„Хозе:

Напуштам Сан Франциско, по распореду, у понедељак,16 Јуна. Тако да ћу стићи у Подгорицу у среду ујутро. Имам намеру да одем са мојим иследником на локацију код Бурела, да би обележио ГПС координате, и надам се, да ћу идентификовати и другу локације у близини инкриминисане куће. Такође се надам да ћу самаризовати ствари са „З“, па ћу потом да наставим на Косово, вероватно до недеље. Из Београда ћу наставити до Париза, и потом до Америке, у петак, 27 Јуна.

Ово пишем, да би ти укратко изложио доказе које смо скупили у задњих годину дана, а који се тичу судбине несталих Срба и других који су киднаповани или „нестали“ на Косову и у Албанији.

Наравно, комплетна слика о томе шта се прецизно десило тим људима, када и зашто, још није потпуно уобличена. Али имамо више (углавном заштићеног идентитета) сведока који су изјавили следеће:

Између 50 и 300 људи су држани заточени од стране отмичара са строгим везама са ОВК, на локацијама у близини Тропоја и Кукеша(Бићаја). Ти људи су углавном били Срби са Косова. Према истим изворима, неки од заточеника су били још увек живи и заточени у Албанији све до краја лета 2000. Ова информација је базирана на основу изјава ових сведока:

Три човека (ниже рангирани припадници ОВК) су потврдили учешће у транспорту Срба са Косова у Албанију, у најмање шест различитих прилика, почевши у Јуну 1999. Два сведока су такође пребацивали мање групе заробљеника са локација у северној Албанији у дезигниране куће у близини Бурела, у централној Албанији.

Други сведок, такође обичан војник ОВК је пријавио да је видео заточене Србе на локацији у близин Тропоја, у лето 1999. Он нам је дао имена четири Срба, која сам ја већ навео у извештају.

Други обичан оперативац ОВК описао је Србе заточене у селу на косовској страни границе на путу за Тропоје. Он је изјавио, да му је по повратку у то село и септембру 1999, да су већина тих Срба пребачени у Албанију.

Један косовски албанац који је био заточен у бази ОВК у Кукешу, је изјавио да је видео тамо три српска цивила који су потом пребачени у Бурел. (Напомена преводиоца: у месту Бурел је постојао албански затвор опремљен са медицинском клиником- тај затвор је коришћен као команда ОВК и индикативно је да је Тачијев блиски сарадник лекар Др Шаип Муља ту имао своју „канцеларију“- на тој локацији у време када су Србима насилно одстрањивани унутрашњи органи боравио је и аустралијски хирург Крег Јуришевић који се са оружјем борио на страни ОВК, и који се сам хвалио у аустралијским медијима како је рањеним Србима прекративао муке метком из ватреног оружја- веома чудне и подударајуће околности)

Један бивши виши официр ОВК такође нам је потврдио постојање илегалних затвора у северној и централној Албанији.

Три сведока који су учествовали у транспорту заробљених Срба са Косова у Албанију су изјавили како су примили чудно наређење, да не смеју да повреде заробљенике, што се пре никада није дешавало. Нарочито им је скренута пажња да не смеју да ударају заробљенике у абдомен и торсо оружјем или било каквим чврстим предметима. Двојица сведока су изјавила да су по испоруци Срба у зарбољеничке логоре, они (Срби) били прегледани за модрице, да би се установило да нису физички малтретирани.

Срби који су одвођени живи у Албанију су већином били мушкарци цивили старости између 25 и 50 година. Један од сведока је једном приликом видео у транспорту једну српску жену, која је са другима одведена у Бурел у централној Албанији. Други сведок и овај претходни су описали заточене, заједно са Србима, „проститутке“ из Албаније и других земаља, у логорима у централној Албанији.

Три сведока су описали два албанска доктора (ја сам вам доставио њихова имена) који су били присутни у илегалним затворима у северној и централној Албанији. Њихова прецизна улога није разјашњена, али су два сведока навели да су они и најмање још један доктор Арапин прегледали заробљенике и осталима издавали наређења. Сведоци такође изјављују да су доктори вршили медицинска тестирања на заробљеницима, али кажу да нису лично присуствовали тим радњама. Два сведока су нам такође потврдила да су над заробљеницима рађена ултразвучна медицинска испитивања.

Два сведока, двојица од три пратиоца на транспорту заробљених Срба, су описали вожњу заробљеника из илегалног затвора код Кукеша (Бићај) до друге локације у Бурелу. Они су детаљно описали кућу где су заточеници одвођени. Трећи сведок, виши официр ОВК нам је дао скоро идентичан опис те куће. Један од пратилаца, кога ћу овде назвати „М“ нас је навео прецизно да нађемо ту кућу, која се потпуно уклапала у овај опис. Тада смо фотографисали инкриминисану кућу и показали другом сведоку „А“ заједно са 10 других сличних кућа. „А“ је идентификовао инкриминисану кућу, као локацију где је вршио испоруке заробљених Срба крајем лета 1999, па све до краја лета 2000.

„М“ и „А“, које смо срели кроз различите изворе, и не познају један другог, су обојица изјавили да је инкриминисана кућа код Бурела била опремљена медицинском опремом, која је коришћена за екстракцију органа из тела заточених Срба. „М“ је такође изјавио да му је то потврђено и од других који су били на тој локацији, док нам је „А“ описао главну просторију у кући и снажан „болнички“ мирис, за који верује да је био анестетик.

Трећи сведок, бивши виши официр ОВК нам је описао како је та импровизована клиника, коришћењем медицинске опреме украдене из болница и клиника са Косова, успостављена у централној Албанији, да би се потом користила за екстракцију људских органа из тела заточених Срба. Ипак, тај сведок нам није потврдио тачну локацију „куће-клинике“, упркос томе што је дао добар физички опис области где се кућа налазила.

Три сведока су навела да су људски органи вожени на аеородром Ринас код Тиране, неких два сата вожње од инкриминисане куће, и потом авионом у Истанбул. Сведок „А“ је превозио људске органе на аеродром најмање једанпут, али је одбио да нам открије специфичне детаље о томе.

Ти сведоци су такође потврдили да су људски остаци закопавани иза куће и још пар локација у близини.

Сви наши сведоци су изјавили да је ова „операција“ била организована од стране средње рангираних и виших функционера ОВК. Ипак, свеге пар сведока су се усудили да именују те функционере који су били присутни када су заробљеници прикупљани на Косову. Једно од имена које се појавило је био Исмет Тара из Ораховца. Један од пратиоца је потврдио да је Тара био присутан бар у једној прилици када су Срби заробљавани и пребацивани у Албанију. На крају крајева, било је доста других сведока који су именовали скоро све оне који су учествовали у овој „операцији“.

Три сведока су потврдили да су видели медицинска документа са здравственим детаљима неколико заробљеника. Један сведок, виши официр ОВК је потврдио да су ти документи били кључни у „трговини органима“ и да су коришћени да би се парирали „донори“ са клијентима-пацијентима ван земље.

Три сведока су такође описали како су лешеви Срба пребацивани са Косова у Албанију, да би се сакрили докази о убијању цивила. Један од тих сведока је лично учествовао у тим радњама.“

„КРАЈ ШИФРОВАНЕ ПОРУКЕ“

Сведок „Н“

„Ја сам обавио три испоруке. Прву 20 Јула, онда 23 Јула и задња је била 2 или 3 Август.

Преподне 20 Јула сам се нашао у близини Клине, која је удаљена 30км од Пећи. Тамо сам се јавио мом претпостављеном Петриту Агушолију. ПА ми је казао да се он распитивао преко Решада Зајмија за возача за „неки“ посао. Та група ми је била позната од раније као веома опасна, и били су познати по убиству Срба у Пашином селу. У то време у Клини више нису постојали Срби. Речено ми је да ћу возити камион од Пећи до Призрена. Он ми је казао да само урадим све што ми се каже, да држим моја уста затворена и да по завршетку заборавим све шта сам радио, и да ћу једино тако моћи да доживим „дубоку старост“. Задужили су ме са старим и прашњавим СААБ-ом. Замрзивач-карго позади није радио. Возио сам од Пећи до Призрена око 80км. Вожња је трајала око сат и по. ПА је био једини сам мном у камиону. По доласку у Призрен казао ми је се упутим ка Сувој Реци. Возио сам 15 минута. Прошли смо Љутоглав, и 1км после Љутоглава смо сишли с пута. Љутоглав је између Суве Реке и Призрена. Километар после Љутоглава сам скренуо десно. Са десне стране се налазила кућа са три спрата, ту сам скренуо десно и наставио неких 100 до 200 метара. Ту сам угледао 30 заробљених Срба, међу њима једна жена. Чекали су под стражом 10 војника ОВК. Заробљеници су очигледно били изложени дугом маршу. Били су прашњави и прљави, неки су били крвави. Атмосфера је била нормална, тако да ми је у почетку изгледало да ћемо их само заменити за наше људе. Један од припадника ОВК је саслушавао Србе. Један Србин је изјавио да се зове Драган Јоћимовић из Шилова. Био је око 40. Шилово се налази код Гњилана. Други Срби су били из Ратимља, Оћеруше и Гњилана. Ту је било неколико људи са истим презименом Костић из Ратимља. Натерали су их да се укрцају у камион. Возио сам назад до Призрена. Петрит се изашао у Призрену. Двојица припадника ОВК су били са мном у кабини сво време. Били су у цивилу. Имали смо „дискретну“ пратњу у „голфу2“ у коме су била четворица припадника ОВК. Петрит је био обучен као цивил. Један од пратилаца ОВК у кабини је био веома непријатан. Питао сам за одредиште. Наредио ми је да ућутим и да возим. Одвезли смо се до Кукеша. Требало ми је сат и по да стигнем у Кукеш. Прешли смо границу на Морини. Саобраћај је био густ и нико нас није зауставио на граници. Избеглице су се враћали назад, и пуно камиона је ишло у оба правца. Али како сам напуштао Призрен морао сам да се зауставим, имали смо проблем са једном гумом.

Тада је поред нас прошло 15 заробљених Срба. Они су крчили пут испред себе кроз жбуње. Иза њих је полако ишао Пицгауер џип са припадницима ОВК унутра. Четири или пет војника ОВК је корачало полако заједно са њима. Ту су се зауставили да запале. Међу заробљеним Србима сам препознао Властимира Стевановића из Призрена. Био је мршав, око тридесет. Неки Срби су носили униформе. Речено ми је да су то заробљени припадници МУП-а и Војске. Питао сам једног борца ОВК шта ће урадити са њима. Казао ми је да ће сећи дрва у Албанији. Та група је скренула десно од главног пута и прешла у Албанију преко планине Паштрик. Ми смо стигли у Кукеш око 4 поподне. Када смо стигли у Кукеш, наставили смо другим путем и скренули према северу, и тамо сам испоручио Србе. Потом смо се одвезли назад у Призрен.

23 Јул, 9-10 сати преподне

Поново са двојицом истих припадника ОВК у камиону. Иста рута, исти камион. Овај пут смо се одвезли даље од прошле локације на путу за Суву Реку. Дошли смо на неких километар и по од улаза у Суву Реку. Ту сам скренуо лево на неки сеоски пут. Тамо нас је чекао озлоглашени „генг“ Исмета Таре, из Суве Реке. Овај пут сам видео лешеве умотане у сиву војничку ћебад. Могао сам да осетим мирис свеже крви, тако да сам знао да су недавно убијени. Било је ту оба пола, али углавном мушкарци. Убацили су лешеве у камион. Посули су их прашком „Капорит“ који је коришћен за дезинфекцију и пригушивање „мириса“. Затим истом рутом до Кукеша. Око 12:30. Овај пут сам скренуо ка југу. Лешеви Срба су били углавном из Суве Реке, Гњилана и Ораховца. Када сам стигао на дестинацију угледао сам Енвера Цоколија из „ШИК-а“. Он је све до1991 био при српском МУП-у у Приштини. Цоколи је био десна рука Башкиму Газидеди. Башким је био шеф ШИК(шиптарска обавештајна служба) у време Берише. Пратиоци из „голфа2“ су истоварили камион. Користили су поново маске и рукавице. Тамо је било већ 15 ископаних већих јама. Убацивали су по два леша у једну јаму. Требало нам је сат и по да све завршимо. Место је било веома удаљено и подсећало је на Авганистан, осим што је овде било дрвећа. Потом смо се вратили у Призрен, а из Призрена см продужили у Пећ, где сам вратио камион људима који су ме задужили са њим.

Непријатни сувозач из ОВК, у време када смо убацивали српске лешеве у камион код Суве Реке, ми је казао: „Добро погледај ове. Мој брат је завршио у Трепчи.“ Након повратка из Албаније, непријатни сувозач ми је рекао да ћемо остати у контакту.

2 или 3 Август

„Било је око 10 или 11 сати преподне. Нисам сигуран. У сваком случају знам да је било пре поднева. Назвао је „непријатни сувозач“. Не знам одакле је он, али сам сигуран да није из Пећи. Казао ми је да имамо „товар“ за транспорт. Стигао сам у Капишницу у Пећи. Тамо је био стари камион мерцедес са фрижидер-каргом. Био је већ „натоварен“ са ланцима и катанцима на задњим вратима. Исти тим нас је пратио у „голфу2“, и иста два типа у кабини. Овај пут сам возио до Морине, па потом до Тропоје. Требало нам је сат и 45 минута од Пећи до Тропоје. У Морини је падала слаба киша. Иста процедура као и пре. Све је било добро организовано. Гробови већ ископани. Требало нам је сат и по да све завршимо. Овај пут за мене је било теже, зато што је локација била вишље у планини, са наглим успоном и имао сам проблема да извезем камион. Тамо су нас чекала три типа. Овај пут нисам знао колико је тела закопано. Сво време сам седео у кабини. Особа из ШИК-а (задужен за сакривање српских лешева) овај пут, локални мафијаш из Дибре или Пешкопија(исто место), није био на локацији, али знам да је то био Самури Амре. То знам сигурно, јер смо обавили седам „испорука“ заједно у Албанију.

„Н“ нам је казао да је четири друге „испоруке“ обавио његов брат. Питао сам га како је знао имена људи из ШИК-а. Каже да је чуо двојицу од њих у кабини како дискутују кадровима из ШИК-а, и да је чуо да тренутни шеф ШИК-а Фатош Клоши није имао појма о овим операцијама.

„П“ и „Ц“

„Према „П“, а ја верујем да му се може веровати, ништа не може да се деси у јужном Косову без одобрења Пећког и Призренског клана, ништа што је у вези са организованим криминалом (наркотици, цигарете, оружје, „прање новца“ итд).

Према „П“, Даут Харадинај и Наим Маљоку су били лично задужени за Пећ, Ђаковицу и све надоле до Јуника, а линија поделе се простирала од Метохијске котлине до Малишева. Он је казао да је Маљоку веома моћан и скоро раван Рамушу Харадинају. Он је финансирао и прошверцовао много оружја пре и за време рата. Углавном се бавио наркотицима. У другом сектору који чине Призрен, Сува Река, Ораховац, Урошевац и део Малешевске општине, постоји друга група, независна, али и даље под контролом Рамуша и Даута Харадинаја. Локални вође су били Ислам Кастрати, Шићури Ђељај и Џавид Елшани. Елшани је из села Пиране, код Призрена, док су Кастрати и Ђељај из самог Призрена. У Урошевцу је био официр ОВК по имену Насер, који је ову другу групу „снабдевао“ са заробљеним Србима из своје области. „П“ није могао да се сети његовог презимена. Он нам је казао да је ОВК из његове зоне „куповала“ Србе из северних општина такође.

Даут Харадинај имао команду над ОВК базама код Тропоје још од 1998. „П“ је боравио тамо често и лично комуницирао са Даутом и Рамушем, али углавном са Даутом. Чак и у време бомбардовања неки заробљени Срби су довођени тамо, али су главне „испоруке“ почеле одмах по завршетку рата. Као што су нам и други сведоци изјавили, „П“ нам је такође казао да су Рамуш и Даут наредили локалним командантима ОВК да се суздрже од освете над Србима почетком Јула 1999- У другу руку одмах су почели да организују киднаповања Срба и њихове депортације у северну Албанију. Наставили су и даље са егзекуцијама и осветама над Србима, али је то сада било под бољом „контролом“. Рамуш је лично наредио свим локалнм командантима да га известе ако заробе Србе. У Ђаковици је највећи део овог посла обављан уз помоћ Џафера и Ђена Пожеге и извесног Насера, који је пре рата био вулканизер.

У области Призрена, Џавид Елшани из села Пиране је био веома активан у „хватању“ живих Срба. Изузетно је уживао да их мучи. Био је шеф војне полиције ОВК. Они су носили црне униформе са ОВК ознакама. „Ц“ нам је потврдио ово исто- казао је да је Елшани рођен у веома сиромашној породици, и је да први пут убио у својој раној младости. Убио је и доста српских полицајаца, пре ескалације рата, и много више српских цивила, такође и албанце који су били осумњичени за сарадњу са српским властима. Био је бескрупулозан и побио је чак неке своје блиске сараднике, због тога што су га прешли за мање количине наркотика, вредних свега пар хиљада долара. „П“ нам је казао да су Џавид и Даут Харадинај били веома блиски. Елшани је водио заробљенички логор у селу Насек код Призрена, и такође је организовао два логора за заробљене Србе у северној Албанији. Један се налазио у Бићају, јужно од Кукеша, а други је био на планини источно од Бићаја- то је наша друга локација, где нам је „Н“ казао да је био заробљенички логор у близини масовне гробнице. „Ц“ нам је потврдио да је Елшани организовао „смештај“ за Србе и набављао храну из Албаније. Елшани је тесно сарађивао са клановима Кастрати и Ђељај из Призрена.

Ислам Кастрати је власник ресторана „Скендербег“ у Душанову. Ислам је бивши полицајац при српскм МУП-у. Он је вођа клана. „Ц“ нам је изјавио да нико није могао да отвори било који бизнис у региону Призрена без његовог благослва. Други чланови тог клана су Даут, познат као Даћи, који је према „П“ и „Ц“ сексуални манијак, потом Фадиљ који је тежак пијанац и често борави у Елбасану у Албанији, Ређеп и пар осталих, чијих имена „П“ није могао да се сети. Они су у одличним односима са Рамушем и Даутом Харадинајем.

Други Ђељај клан је близак са Исламом. Шићури Ђељај је тренер фудбалског тима „Лирија“ и власник ресторана „Млини“ на путу за Брезовицу, у близини Призрена. Његов брат се зове Феим. Према „Ц“ и „П“, Шићури је веома интелегентан и понаша се као Исламов ађутант. У стварности он је Исламов мозак.

Интересантно је да су све ти кланови Елшани, Ђељај и Кастрати пореклом из истог племена из северне Албаније. Име тог племена је Љума. Кастратијеви и Ђељаји су у крвном сродству, док Елшани са њима није у директном сродству, али је пореклом из истог племена, и он са ова друга два клана одржава одличне односе већ деценијама. Сва три клана су тешко упетљана у илегален послове наркотика, проституције, „рекетирања“, уцена идр.

„П“ ми је такође навео нека друга имена везана за сличе „бизнис активности“. Споменуо је извесног ОВК Даута Лауша из Суве Реке који је учествовао у киднаповању Срба.

Овде такође мора да се наведе, да ми је „П“ казао да је половина клана Харадинаја и Маљоку живе на другој страни границе у области Тропоје. Даут у Рамуш, али посебно Даут, имају веома добре везе са Блиским Истоком и Турском. Многи исламски фундаменталисти су се управо придружили ОВК у базама Тропоје и Кукеш, пре и и току рата.

„П“ ми је казао да су многи заробљени Срби били присиљени да раде на једној фарми, у време када је он боравио тамо. Он ми је такође казао су имали наређење да уклањану српске лешеве са специфичних локација, и да их пребаце у Албанију да би се прикрили докази. У јесен 1999 ОВК је почела да користи много више планинске стазе и путеве, као и корита река да би пребацивали српске лешеве или заробљенике у Албанију, зато што је постало теже и ризичније прелазити границу нормалним путем.

„Ц“ је коначно директно именовао једну особу укључену у трговину људским органима: Алију Љујаја из Елбасана, који је био истом „бизнису“ и имао добре везе у Турској и још неким блискоисточним земљама. Он је „њима“ доносио новац који је добијао за продате органе. Ко су то „они“, упитао сам га? Па, Џавид… и неколико других. Тај Џавид нема душу, и није ме брига да вам одам његово име у вези овог „бизниса“.

Потом смо упитали „П“ нешто више о Алији Љујају. Он је одмах одговорио да га је лично познавао, и да је он рођак Ислама Кастратија и Шићури Ђељаја, као и одличан друг Даута Харадинаја.

„П“ ми је казао да су користили пуно „регрута“ после рата да обављају прљаве послове за ОВК, попут ископавања и преноса лешева у Албанију, а неке су присиљавали да убијају Србе и албанске дезертере, и плус многи су претходно дуговали новац „за заштиту“, те су на овај начин били присиљени да исплате дуг за „албанску ствар“. „На тај начин су сви били на неки начин умешани у прљаве послове, и након тога за њих није више било излаза.“

„Ц“ ми је казао да су многи Срби били довођени високо у планине „да би им се поправила крвна слика“. Давана им је добра храна, имали су интензиван активности радећи на фармама и секући дрва. После неког времена, када би стигле поруџбине за људске органе, одводили су их у Бурел где су „чекали“ на „операцију“! Дан пре „операције“ су одвођени у Фуше-Крује, или боље речено на оближњи „ранч“, источно од вароши. Након што би из њих „повадили све што је вредело“, били су „бачени“ тамо. Дакле, све те масовне гробнице тамо су на приватном земљишту. Он нам је такође споменуо да је у близини вароши било неко гробље, али без више детаља. Коначно нам је потврдио да је Елшани био дубоко умешан у тај „бизнис“. Када сам га упитао за Ђељаје и Кастратије, он је одговорио „До ђавола , срање…. Логистика,… Назваћу вас поново касније.“

„Ц“ је казао да су од првих двоје Срба „узели“ само два бубрега, и потом их убили(касапили их живе- примедба преводиоца)! Тада је било важно направити продор на „тржишту“. Касније су постали много „успешнији“ и зарађивали су до 45,000 америчких долара по жртви. Највећа испорука у иностранство је била, када су одједном искасапили пет Срба, и потом њихове делове тела директно пребацили на аеродром. Он нам је казао да су тада „зарадили“ читаво богатство. Друге „испоруке“ су углавном биле након „комадања“ два или три Срба одједном. Он нам је казао да је Даут Харадинај долазио више пута у Тирану да би се уверио како иде „бизнис“, и да се једном приликом посвађао са једном „породицом“ из Фуше-Крује, али се све напрасно „утишало“. Он нам је казао да је Рамуш такође долазио у Тирану више пута. Адис није могао ништа да нам потврди о директном умешаности у овај „бизнис“, али је нагласио да је он то морао да зна, пошто је све препустио свом брату Дауту. Такође нам је рекао да је у саму трговину органима била укључена мања група људи. Локални команданти ОВК су имали обавезу да своје заробљенике изруче Елшанију и Дауту Харадинају, док возачи и пратиоци транспорта нису добијали скоро ништа у новцу.

Он ми је казао такође да испоручивали људске органе редовно између понедељка и среде- на комерцијалним летовима за Истанбул. Он је такође рекао да је капацитет тих путничких авиона био 70-80 путника. „Б“ нам је потврдио редовну испоруку на јутарњем лету, понедељком за Истанбул. Није много причао о другим детаљима, осим што је додао да су „операције“(комадање Срба) биле такође рађене у Бурелу, који је на око два сата вожње од аеродрома, и да је постојао заробљенички логор за Србе у Круји у централној Албанији, где су они „чекали“ на „операцију“ у Фуше-Крује „клиници“.

„Ц“ ми је казао да на аеродрому Ринас нису имали никаквих проблема. Запошљенима на аеродрому су даване паре да „зажмуре“, иста прича на аеродрому Истанбул.

Овде је важно напоменути да су Фуше-Крују комплетно колонизовали људи из Бајрам Цура и Тропоја у време комунизма, и да је то веома опасно место. Како знамо да су Харадинаји породично повезани са Бајрам Цуром и Тропојом, онда можемо слободно да сугеришемо да такође имају добре односе са њиховим рођацима у Фуше-Крује, као и са власницима земље и фарми које су користили за овај прљави „бизнис“.

„Б“ се придружио ОВК у Септембру 1998. Живи у предграђу Призрена.

Прва „испорука“

Каже да је 2-ог јула примио наређење од свог команданта да оде из Суве Реке у Урошевац са још једним војником (возачем) и преда неке документе једном високом официру ОВК, и да након тога изврши свако наређење које евентуално добије. Било је десет сати преподне. Када су стигли нашли су човека за везу који им је казао да сачекају. Чекали су у некој кући до два поподне, ту су им дали и ручак, потом им је речено да се одвезу до Талиноваца и тамо покупе још једног војника ОВК(ми ћемо га овде називати „трећи тип“) на излазу из Урошевца. Возили су се у белом волскваген комбију. Дакле ту су покупили тог типа, „Б“ га је пре тога сретао пар пута у Приштини.

Одвезли су се до Талиноваца, где су продужили још 100м према северу, ту су ушли у кућу у чијем подруму је ОВК држала 5 заробљених Срба. Тамо је видео два старија човека, преко 60 година старости, и два млађа између 20 и 30 година старости. Били су прљави и раскрвављених глава. Један од њих је на себи имао војничку кошуљу. Тамо је била и једна жена, старија од 50 година. „Трећи тип“ их је псовао, и претио тим Србима, да ће сада морати да „плате“ за све што су урадили албанцима. Зграбио је једног старијег човека и питао га где му је син. Старији човек је ћутао, и он га је снажно ударио песницом, тако да је пао. Затим се загледао у млађе Србе и потом их извео напоље. Ставио им је лисице на руке и укрцао их у комби. Потом су се њих тројица одвезли назад у Суву Реку и тамо су преноћили. Веома рано, следећег јутра, друга ОВК патрола је привела још једног Србина. „Трећи тип“ је разговарао са њима, дао им неко паковање, и затим преузео заробљеног Србина. Било је око шест ујутро.

„Б“ им је донео доручак. Каже да је био изненађен да је храна за заробљеника била тако обилна. Око 6:30, заједно са „трећим типом“ је дошао још један албанац обучен у цивил (доктор). Он је наредио Србима да скину кошуље и онда их упитао да ли су ударани са моткама или пендрецима, или слично. Срби који су покупљени у Талиновцима кажу да су примили више удараца у главу, и да је то било све. Наређено им је да се обуку и око седам су послати у Призрен. „Б“ је био веома изненађен начином на који су заробљеници били третирани. Помислио је да ће бити размењени за заробљене албанце. По доласку у Призрен направили су пола сата паузе, и потом су седморо њих продужили према граници. Тада су им ставили „траке“ на уста, већ су били везани лисицама, и наређено им је да ћуте, или ће бити устрељени на лицу места. Прошли су границу без проблема, трубнули су немачким војницима, и то је било све. Пут је био закрчен избеглицама који су се враћали. Одвезли су се до Кукеша прво и тамо су покупили још једног албанца, који је сишао у Бићају, јужно од Кукеша. Такође су, „четврти тип“ обучен у цивилно одело и „трећи тип“ из Урошевца, напустили возило у Бићају. Тамо су укрцали два друга албанца- касније је испало да је један од њих арап из Египта. Одвезли су скроз доле до Бурела у централној Албанији, где су „испоручили“ Србе.

Требало име је цео дан да тамо стигну, јер је пут био веома лош. Типови које су покупили нису били причљиви. Један од њих је задњих пет година живео у Турској, и он је проговори пар речи када им је казао где да возе. Касније када сам разговарао са „Б“ он ми је казао да се осећао веома непријатно у друштву та два типа. Они нису дозволили њему и другом возачу да уопште разговарају, и наредили им у току вожње да се зауставе два пута, да би могли да размотају тепихе и моле се алаху. Он нам је казао, да је касније чуо од „трећег типа“ да је други „верски фанатик“ био египћанин.

Друга „испорука“

Следећи дан су се вратили на Косово и одмарали до 14 Јула. Онда су се „Б“ и његов „колега“ одвезли до Грековаца, то је између Призрена и Суве Реке. Одатле је он отишао у друго село по имену Дубрава, онда назад у Грековце, и онда источно од Грековца у близини два манастира где су покупили три Срба, на обали реке Душнице. Касније, када су били на путу за Призрен покупили су још два српска заробљеника од једне јединице ОВК. У ствари један од њих је био муслиман српског порекла. Није ми казао како је то знао. Та двојица су били ужасно претучени, и казао ми је да је касније приметио да је под у комбију био прекривен њиховом крвљу. Тада су имали још два војника ОВК у пратњи у комбију, и у то време са њима у конвоју је ишао мали камион. Када су стигли у Тусус одвели су Србе у кућу једног локалног албанца, а из малог камиона који је возио иза њих су извели још 6 Срба. Сви су били затворени у исту кућу. Са њима је била једна циганска девојчица и једна старија жена. Циганску девојчицу су извели негде ту ноћ. Чуо је да су је војници ОВК силовали. После тога никада је више није видео. Следеће јутро су покупили три Срба из групе која је доведена претходни дан.

Тог јутра је у Тусус дошао „трећи тип“ који је учестовао у претходном транспорту и из групе издвојио млађе Србе који су добро изгледали. Потом су се сви, три албанца и три српска заробљеника, одвезли до Кукеша, где су се срели поново са турчином-албанцем, овај пут је био сам. „Б“ нам каже да га је „трећи тип“ ословио са „здраво Махмут, а овај му је одговорио „салам алејкум“ или нешто слично на арапском. Махмут нам је пребацио што каснимо, и да би било боље да се држимо договора, јер авион не може да чека на нас. Овај пут смо се одвезли скроз до Фуше-Крује. Стигли смо касно ноћу. Пут је био ужасан. Објасним нам је да је возио до ранча у близини вароши. После нам је у разговору казао да су тамо нашли 4 арапина и два албанца „унутра“, који су дошли такође са севера, из Бајрам Цурија. Два арапина су били у униформама ОВК. Казао нам је да је у кући био ужасан смрад, и да су свуда по зидовима биле исписане молитве из Курана. Затворили су Србе у једну собу. Следеће јутро „Б“, његов колега возач, и „трећи тип“ су се вратили назад на Косово. Приликом повратка „трећи тип“ их је упозорио да о свему држе затворена уста, и да ће бити добро награђени. Он им је објаснио да су рат и хаотични вакум који је настао по завршетку рата били изванредна ситуација за „бизнис“, и да већ имају исувише пуно „поруџбина“, и да им је Махмут био од велике помоћи у убеђивању „клијената“ да они нису преваранти. „Трећи тип“ је углавном сво време разговарао са сувозачем од „Б“. Он је додао да „их“ ни он сам не воли, али да плаћају добро. Питао сам га кога „њих“, и „Б“ ми је одговорио: „Клијенте“.

Трећа „испорука“

После овог имали су паузу од три дана. У међувремену друга група ОВК је узела његов комби и обавили су једну вожњу до Кукеша, да би се вратили истог дана. Онда 18-ог Јула „Б“ је обавио још једну „испоруку“- Покупили су три српска заробљеника у Сувој Реци, рано ујутро. „Трећи тип“ им се придружио пре неко време пре границе у другом комбију, а потом је прешао у „Б“-ијев комби. Удругом комбију су такође била два српска заробљеника. Све заједно су их одвезли у Бићај где су их испоручили локалном „човеку“ који је радио за „један чувени клан“. Вратили су се у Призрен истог дана.

Након тога „Б“ је био „на допусту“ до 19-0г Августа, док је његов колега возач урадио неколико „испорука“ са друге две групе ОВК. Онда 19-ог Августа, његов колега возач и „трећи тип“ су га звали да им се поново придружи. Прво су се одвезли до Ландовице, а потом до Пиране где су се зауставили у близини Дрини и реке Барде. Ту су преузели 10 до 12 заробљених Срба и украцали их у камион, овај пут је то био црвено-прашњав „волво“ камион. Потом су између Пиране и Ландовиција покупили још 6 или 7 заробљених Срба. „Трећи тип“ им је објаснио да је овако лакше да их све покупе на гомили и пребаце одједном у Албанију, јер њихов „посао“ постаје све осетљивији, и да је боље да се не „коцкају“ са КФОР-ом и осталим фракцијама ОВК. Стигли су у Кукеш исти дан и преспавали су на оближњем сеоском газдинству, где су већ држали пет српских заробљеника. Следеће јутро, „трећи тип“ и колега возач су продужили до Бурела са 4 српска заробљеника у комбију, док су остали остали у области Кукеша. Овог пута су отишли у други крај Бурела, у једну кућу која је изнутра изгледала као мала медицинска клиника. Кућа је имала само огромно приземље, и изгледала је као да је пре служила као ресторан. „Трећи тип“ је казао да се већина људских органа испоручују на Блиски Исток, посебно у Дамаскус, „то је Сирија“- објаснио је он. Потом су поново испоручили заробљене Србе локалним наоружаним људима, тамо је „Б“ уочио једног мушкарца тамне коже и са брадом, који је вероватно био арапин. „Б“ и друга двојица су провели ноћ у другом крају Бурела и следећи дан су отишли у Тирану, где је „трећи тип“ посетио Махмута и арапина кога је „Б“ видео током прве посете. Он није присуствовао састанку. Остали су следећи дан у Тирани, а потом назад на Косово, и то је било све.

„Б“-еов колега возач му је казао да је он у оквиру других група ОВК пребацио око 60 српских заробљеника у Албанију, али да је само половина њих „коришћена“ за трговину органима. Додао је да су неки од њих били подвргнути медицинским прегледима и тестирањима у Кукешу и Бићају, али није обезбедио детаље. Питао сам га да ли су од Срба узимани узорци крви или неки други узорци, али он ми није дао одговор на то питање. Његов колега возач очигледно није био задовољан са новцем којим су их плаћали. Он је изјавио да су Махмут и његови пријатељи, „трећи тип“, високи званичници ОВК и албански гангстери, зарадили читаво богатство, док су њима давали „мрвице хлеба“. Колега возач је исмејавао Махмутијеву причу да су имали високе трошкове због тога што су морали да „унајмљују авион“ итд. Махмут им је такође казао да људски органи не могу да „трају заувек“ у фрижидеру, итд.

На крају је додао су Башким Ибрахими и Азем Хоџа били задужени на албанској страни за овај „бизнис“, и да су радили за исте „људе“ који су организовали шверц оружја за ОВК у току рата. Није хтео да именује „крупне рибе“. Такође је није рекао скоро ништа о учешћу ОВК у све ово. Само је напоменуо да су веома „важни људи“ били укључени у овај посао, и да не сме више ништа да нам каже јер се плаши за безбедност своје породице. Казао нам је да су чак и неке албанске девојчице католикиње са севера Албаније биле киднаповане, и да су уместо да буду послате у Италију да се баве проституцијом попут многих других (што је до тада била пракса), биле такође искасапљене за своје органе. После те задње „испоруке“ он није обавио више ниједан транспорст, али верује да се „бизнис“ тамо и даље наставља, али без трансфера преко границе. Око једне ствари је био апсолутно сигуран, а то је да „Атлантска ОВК бригада“ није имала ништа са овим „бизнисом“.

УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ

Интерна администрација

Уједињених Нација

Косово

УНМИК

Референца: DOJ/DIR/2774/pec/03 12 Децембар 2003

Драги господине Сач,

У наставку су изложени детаљи везани за наводне албанске ратне злочине, везано за наше недавну дискусију.

Почевши средином 1999, могуће и пре тога, између 70 и 200 српских заробљеника су насилно отети живи, и камионима и комбијима пребачени у илегалне затворе у близини северних албанских градова Кукеш-Бићај и Тропоје. Абсолутна већина тих људи су етнички Срби са Косова, киднаповани између Јуна и Октобра 1999. Ти Срби који су одведени у Албанију су били углавном мушкарци старости између 27 и 50 година. Почевши у Јулу 1999, према више извора, још неутврђене поузданости, неки од тих заробљеника (24 до 100) су пребачени из северне Албаније у приватну кућу (или више кућа) у близини вароши Бурел(Burelli), неких 110км југозападно од Кукеша. Медицинска опрема допремљена у ту кућу је коришћена од стране доктора да „поваде“ органе из заточеника, који су потом „умирали“. Њихова тела су закопавана у близини. Људски органи су транспортовани на Ринас аеродром у близини Тиране (неких 75км југозападно од Бурела) и слати авионом у иностранство. Поред етничких Срба, и други заробљеници су довођени у инкриминисану кућу, који су нам описани као жене „проститутке“. Најмање две од њих су биле из Мирдите у Албанији. Задња „испорука“ заточеника из северне Албаније у „кућу“ у близини Бурела је пријављена у пролеће или почетак лета 2000.

Поред живих талаца који су одведени у Албанију, један неутврђен број лешева српских цивила су пребачени из Косова у Албанију, где су закопани на удаљеним и пустим локацијама.

Ова горња информација је базирана на интервјуу са најмање осам извора, чији кредибилитет треба да буде још тестиран, сви су етнички албанци са Косова или Црне Горе, који су служили у Ослободилачкој Војсци Косова. Према тим изворима,транспорти и „хируршке операције“ су извршавани са активним учешћем или одобрењем средњих и виших званичника ОВК, као и од више доктора са Косова и из иностранства.

Кућа где су се вршиле „екстракције органа“ је лоцирана 14.58км јужно од Бурела, на следећим координатама: 41.32.49 Север, и 20.00.19 Исток. Кућа је смештена у засеоку Куртеши, који је лоциран шест километара западно од главног друма који спаја Бурел и Клош(Klosi). Раскрсница од које се одваја земљани пут за Куртеши је отприлике 8.57км јужно од првог моста јужно од Бурела.

Ови извори су захтевали да њихов идентите буде сакривен. Идентификовани су само бројевима:

1. Етнички албанац из југозападног Косова који је служио као обичан војник у ОВК за време рата. Сведок #1 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

2. Етнички албанац из северозападног Косова, који се придружио ОВК 1998 и служио је као обичан војник и возач. Сведок #2 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

3. Етнички албанац из северозападног Косова који је био возач и стражар при регионалној ОВК команди у западном Косову. Сведок #3 тврди да је директно учествовао у транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију.

4. Етнички албанац из Црне Горе. Служио је у ОВК као обичан војник и возач. Сведок #4 тврди да је директно учествовао у закопавању лешева српских цивила на Косову, и да је транспортовао заробљенике са Косова у северну Албанију.

5. Етнички албанац са Косова, које је био средње рангирани официр за логистичку подршку у ОВК, и био је близак Рамушу Харадинају. Сведок #5 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну и централну Албанију. Његова директна улога у свему овоме још није разјашњена.

6. Етнички албанац из Призрена, који је од стране ОВК био оптужен за сарадњу са Србима. Био је киднапован заједно са својим братом, и био у заточеништву у логору ОВК, лоцираном у једној напуштеној фабрици у Кукешу. После рата је ослобођен и вратио се у Призрен. Он тврди да је видео заробљене српске цивиле у рукама ОВК у Кукешу.

7. Етнички албанац са Косова, који је служио као обичан војник у ОВК. Сведок #7 тврди да има директно знање илегалних затвора у северној Албанији.

8. Етничики албанац који је служио у ОВК под доскорашњим командантом Дринијем. Сведок #8 тврди да има директно знање о транспорту заробљеника са Косова у северну Албанију.

Господин Џонатан Сач

Хашки Трибунал

Шеф мисије

за Косово и Македонију

Превод: Миодраг Новаковић

Извор:http://www.pressonline.rs/upload/boxFileData/2011/0/29/129508/IZVESTAJ%20UNMIKA%20O%20TRGOVINI%20ORGANIMA%20NA%20KOSOVU.pdf

(Напомена аутора-преводиоца: овај линк, као и на већини других „већих медија“ је необјашњиво „уклоњен“)

—————————————————–

ОРИГИНАЛНИ ДОКУМЕНТ- ‘CKX103″:

IZVESTAJ UNMIKA O TRGOVINI ORGANIMA NA KOSOVU(1)

———————————————

Интервју фбр уредника М. Новаковића о „трговини органима“ за Глас Русије

18 марта, 2013

ХРОНОЛОГИЈА ЗЛОЧИНА НАД КОСМЕТСКИМ СРБИМА…

Миодраг Новаковић

ЕВРОПА СРПСКИМ СУЗАМА НЕ ВЕРУЈЕ-ФЕЉТОН(1-7)

17 децембар 2010

АНАЛИЗА ИЗВЕШТАЈА Д. МАРТИЈА СА ДО САДА НЕПОЗНАТИМ ПОДАЦИМА О НАТО И ОВК ЗЛОЧИНИМА НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

Извештај Швајцарца Дика Мартија о једној од најморбиднијих, не само криминалној и ратно-злочиначкој афери, већ и политичкој, која сада, у „огољеној“ верзији овог веома мучног за читање извештаја – поприма све размере Западне, a пре свега америчке антисрпске завере.

У извештају Марти у више наврата оптужује не само Aмериканце, већ и остале западне и УН структуре које су над Косовом, у време када су се одигравали ови страшни злочини против- пре свега српских цивила и српских ратних заробљеника и консеквентно над животима људи који су живели на тој територији, неограничену контролу; као и одговорност и обавезе према међународним конвенцијама да заштите цивилно становништво под својом окупацијом. Овде се показује да када су у питању Срби, ти међународни фактори су одлучили не само да игноришу, већ и да заташкају злодела против српског народа, а малобројне поштене западне званичнике који су покушали да обелодане ту заверу – једноставно ућуткају. Како је Marti овде описао, ти злочини су се дешавали дуго времена након званичног престанка ратних активности НАТО-а према сувереној Југословенској држави.Како ћемо овде сазнати, американци су свесно изабрали да, зарад потпуне физичке и политичке контроле отете српске земље, не само подрже свог корумпираног „минијона“ Тачија, већ и свесно заташкају његове тешке ратне злочине, злочине против хуманости и мафијашке криминалне активности.Овај извештај такође указује и на опструкцију и некомпетентност самог Хашког трибунала који је такође учествовао у заташкавању ових злочина. То све не треба да нас чуди, ако знамо да је Хашки трибунал успостављен пре свега као „победнички суд“ западних сила, и да му је превасходна функција да докаже „геноцидност“ српске нације, како би на тај начин заташкао илегалност НАТО рата против српских ентитета у бившој Југославији и властите (западне) ратне злочине. Сва је срећа да на Западу још увек постоје људи са моралним и професионалним интегритетом попут господина Мартија, којима је истина а не прљава колонијална политика, у првом плану.Следе кључни делови извештаја- овде морамо да упозоримо да због графичких детаља, малолетне особе и особе са слабим живцима не би требало да читају овај документ:У уводном делу извештаја се каже да је Европски парламент изузетно забринут због налаза бившег тужиоца Хашког трибунала, који је сазнао да су озбиљни злочини почињени у време Косовског конфликта, укључујући трговину људским органима, злочини који су остали некажњени и нису предмет ниједне озбиљне истраге. Овде се наводи да су ти злочин били почињени против Срба (који су остали на Косову по окончању рата 1999) од стране терористичке ОВК.Даље се наводи да је, према информацијама Европског Савета, коначно почела криминална истрага и да безбројне „чврсте и конвергентне индикације потврђују да су Срби и неки косовски Албанци држани заточени у тајним затворима под контролом ОВК у северној Албанији, где су били изложени нехуманом и понижавајућем третману, пре него што би бесповратно нестали.“Такође у извештају се наводи да постоје докази – да су у периоду непосредно после рата: „у клиници на албанској територији, близу места Фуше-Крује, заточеницима „одстрањивани“ делови тела, да би били послати у иностранство за трансплантацију.“ „Та криминална активност, настала у хаосу који је владао регионом, иницирана и руковођена од стране војних лидера ОВК, повезаних са организованим криминалом, у мало измењеним формама, се наставља и данас, како је то доказано у истрази ЕУЛЕКС-а у вези са случајем клинике Медикус у Приштини.“Марти даље каже – да иако су постојали веома конкретни докази трговине људским органима почетком деценије, међународне снаге које су окупирале Косово „нису сматрале неопходним да спроведу детаљну проверу горњих чињеница, или су то чинили непотпуно и површно.“ Што указује на само једну ствар- намерно заташкавање ове крваве афере.Он даље наводи да је иницијална истрага од стране Хашког тужилаштва била праћена веома забрињавајућим чињеницама, како се у извештају дословце наводи „у току иницијалне истраге места извршења злочина, са циљем откривања доказа о трговини људским органима, истрага је нагло прекинута. Докази који су прикупљени и месту Рипе у Албанији су уништени, и због тога нису биле могуће даљне анализе. После тога није било додатних покушаја да се овај случај истражи, нити је овај случај икада више озбиљно разматран, како је бивша тужитељка Хашког трибунала изјавила, те је због свега тога сматрала да то мора да објави јавности у својој књизи.“

У овом цитату се јасно види да оптужбе за заташкавање ових злочина долазе и од стране бивше тужитељке Карле Дела Понте и истражитеља Дика Мартија. Марти у наставку директно оптужује међународну заједницу (што се односи на Западне силе које су имале контролу над окупираним Косовом) да су, по његовим речима: „…дале предност прагматичном политичком приступу, гледајући само да промовишу краткорочну стабилност без обзира на цену (и овај пут је то била цена у српским главама) жртвујући најважније принципе правде. Исувише дуго ништа није урађено да се испитају докази који су указивали на злочине ОВК према српским цивилима и неких албанаца. У ствари одмах по окончању рата, ОВК је имала буквално тоталну контролу на терену, где су многи „стари рачуни наплаћивани“ између разних фракција, а онима који су сматрани издајницима због сарадње са српским властима ,пресуђивано је по кратком поступку без икаквог процеса.“ И то све под носом НАТО окупатора!

Даље се наводи да је Еулекс од корумпиране УНМИК администрације наследио хаос, који с огледао у намерно уништеним, или изгубљеним доказима, оштећеним или некомплетним документима, нарочито везано за најтеже злочине према Србима. По Мартију „Консеквентно, велики број злочина ће због тога остати некажњен. Никаква или некомплетна истрага је вођена о организованом криминалу и његовим везама са косовским политичким институцијама, а нарочито у случају злочина против Срба.“ По Мартију та тема је и даље строги табу на Косову, и о њој ако се говори, то се чини приватно и веома опрезно.

У наставку се каже: „Тим међународних тужилаца и иследника у оквиру ЕУЛЕКСА, који је задужен да истражи оптужбе о злочинима против хуманости, нарочито у вези трговине људским органима, је направио одређени прогрес, нарочито у области документовања постојања тајних затвора ОВК у северној Албанији, где су нехумани поступци и убиства над (српским) заточеницима почињени.“ Такође се наводи да та истрага у свом раду наилази на опструкцију албанске владе.

„Европски парламент снажно потврђује своје опредељење за потребом да се поведе бескомпромисна борба против недодирљивости горњих починицаца најтежих кршења људских права, и наглашава да чињеница да су ти злочини почињени за време ратног конфликта, не може никада да оправда претходне одлуке да се обуставе поступци против оних који су починили такве злочине (погледај резолуцију 1675(2009)).“ Каже се у наставку овог извештаја.

Марти наставља следећим речима: „Не може и не сме да постоји једна правда за победнике, и друга за губитнике. Где год да се деси конфликт, сви криминалци морају да буду кривично гоњени и суђени за своје злочине, било којој страни да припадају и без обзира коју политичку улогу имају.“ Најосетљививије и најболније питање које остаје отворено је питање несталих особа…овде мора да се дода да је од око 500 особа које су нестале по доласку КФОР трупа 12-ог Јуна 1999, око 100 је било косовских Албанаца, а око 400 Срба.“

У наставку се тврди да је посебно забрињавајући недостатак сарадње косовских албанских власти, које спречавају ископавања наводних масовних гробница на Косову и на друге начине ометају истрагу, а посебно њихов омаловажавајући став према проналажењу око 500 особа (Срба) несталих по свршетку конфликта.

Наглашава се да радна група за проналажење несталих особа, састављена од ЕУЛЕКС-а и међународног Црвеног Крста захтева искрену подршку међународних фактора да би успешно отклонили неповерење на обе стране – „Једино права истина и прилика породицама жртви да достојно одају пошту својим најдражима – је кључни предуслов за процес помирења и мирну будућност на Балкану.“

У наставку „Европски парламент позива: све чланице Европске Уније и остале заинтересоване државе, да ставе на располагање ЕУЛЕКС-у сву логистичку и кадровску помоћ у стручњацима, да би могли да се успешно носе са изузетно комплексном и важном улогом у којој су се сада нашли – да се ЕУЛЕКС-у дају јасни задаци и политичка подршка са највишег нивоа да би се борили против организованог криминала, да би правда превладала, без обзира на политичке последице – и да се одвоје сва средства и ресурси да би се успоставила ефикасна заштита сведока.“

Од ЕУЛЕКСА се захтева да настави истражне радње према свима, без обзира коју политичку или државну функцију заузимају, и без обзира на етничко порекло жртви, као и да учине све да расветле све криминалне отмице људи, индикације о трговини људским органима, корупцију и повезаност између криминалних група и политичке елите..“

Онда се поново наглашава да ЕУЛЕКС мора да учини све да заштити сведоке у овом поступку, и да стекне њихово поверење. Од Хашког трибунала се захтева да потпуно сарађује са ЕУЕЛЕКСОМ, нарочито у обелодањивању информација и доказа које имају у свом поседу, а тичу се ових злочина у оквиру јурисдикције ЕУЛЕКСА.

Од косовских албанских власти се захтева да беспоговорно сарађују са ЕУЛЕКСОМ и Српским властима, без обзира на познато или претпостављено етничко порекло жртава. Дају се инструкције ЕУЛЕКСУ да предузме акцију да би остварио правосудну сарадњу са албанским властима у вези ОВК кампова у северној Албанији. Овде се посебно наглашава потреба да се наведени тајни затвори ОВК у Албанији детаљно истраже и сви релевантни докази везани за трговину људским органима прикупе.

На крају уводног дела овог извештаја се захтева од свих чланица Савета Европе и држава посматрача да: „Одговоре без икаквог отезања свим захтевима за правосудну сарадњу од стране ЕУЛЕКСА и Српских државних органа у оквиру важеће истраге ратних злочина и трговине органима.“ Да би Марти наставио „Опструкција таквих захтева и свако одлагање у пружању одговора било би незамисливо и неће се толерисати, с обзиром на важност и хитност међународне сарадње у решавању ових озбиљних и опасних кривичних дела.“

Посебно се захтева сарадња земаља чланица у заштити сведока, за које ће бити потребно обезбедити нови идентитет у страним земљама. Овде се види да је Марти извукао правилне закључке из случаја злочинца Харадинаја. У задњем пасусу увода, Марти наглашава да је Европски парламент свестан озбиљности троговине људским органима широм света, при чему се крше основни принципи људских права и достојанства, да би се накрају позвао на заједнички документ Савета Европе и УН, објављен 2009, где се наглашава потреба за међународним легалним актом и кривичним законима, којима би се убудуће омогућила боља заштита жртви, као и кривично гоњење починилаца тих монструозних дела…

КОМЕНТАР:

Позадина Мартијевог извештаја- Фиктивна подела Косова!?

Ту се слажем са задњим коментаром, да се многе ствари, нарочито афере оваквих размера када је Запад у питању, ретко када дешавају случајно – и да је ова (по мом мишљењу поштена) истрага Дика Мартија угледала светлост дана управо сада у ширем политичком контексту планова Запада и њихових београдских послужитеља, и то управо по питању Косова.

Оно што ме упућује на такав закључак јесте садржај тајне дипломатске депеше америчке амбасаде у Београду, датиране 5-ог Октобра, чији сам садржај презентовао на овом сајту у виду чланка „Тадићеви тајни преговори о прихватању косовске „државе“ и уласку у НАТО“ (линк: http://www.vidovdan.org/component/content/article/37-politika/5178-2010-12-11-21-16-43).

Из те депеше се јасно види да се Тадићев режим залаже за фиктивну поделу Косова (делимични суверенитет Србије над севером Косова и над пет српских манастира на југу- с тим што би Србија за узврат практично признала косовску „државу“ ускраћено за формално признање, и што би Србија дефакто остварила веома ограничену контролу над наведеним делом Косова, док би Косово у стварности и формално остало под албанским суверенитетом)- која и тако фиктивна и разводњена није по вољи окорелих терориста ОВК који су на власти, и који су више пута јавно устврдили да ништа краће од потпуне независности неће прихватити, претећи изазивањем новог рата.

Ја мислим да у томе грму лежи зец. Запад је већ „уморан“ од Косова, и поколебан недостатком потпуног међународног признања Косова. У америчкој депеши јасно видимо да је фаворизована „српска“ (Тадићева) опција управо ова горња опција, у документу означена под тачком „а“; И оно што је мени било изненађујуће јесте потпуни недостатак негативне реакције у вези те опције од стране амбасадорке Ворлик, када знамо досадашњи строги амерички став да до никакве поделе Косова не може да дође, а у овом случају ипак долази до „некакве“ (фиктивне) поделе Косова.

Та фиктивна подела Косова би била „политички успех“ за Тадићев режим, и они би је презентовали народу преко својих већинских медија у Србији сасвим друкчије од онога што јесте, и тако би се дефакто трајно одрекли Косова у име Српске нације. Истовремено, чак и тако разводњену и фиктивну опцију је немогуће продати окорелим терористима ОВК, који држе власт на Косову. Те је Запад вероватно одлучио да их се реши уз помоћ Мартијевог извештаја, а на њихово место доведе друге албанске послушнике који би прихватили ову „политичку трговину.“

За нас Србе, то у ствари не би променило пуно у тренутној ситуацији, али много тога, и то нагоре у наредним годинама. Срби на Косову, који не живе у северној енклави, не би имали пуно избора- или да се иселе, или да се „албанизују“, као резултат тих тајних преговора би сигурно изгубили и Прешевску долину- ова информација долази из извора ЦИА-е (што је документовано од стране Џулије Горин на сајту Глобал Рисерча, линк: http://www.globalresearch.ca/index.php?context=va&aid=22284, где се јасно види на мапи америчке агенције ЦИА, да у скорој будућности неће бити директне границе између Србије и Македоније. Прешевска котлина постаје део Великог Косова). Пошто би српски суверенитет над Севером био само фиктиван, и постојао као тренутни гарант међународних фактора, а не као легалан међународни уговор, онда као такав не би опстао на дуге стазе- Сви знамо да би због српског негативног наталитета, временом скоро сви Срби потпуно нестали у тој енклави- и пошто тамо не би више било српске популације, онда не би више ни постојала српска аутономија- Лажна косовска држава (пошто се шиптари размножавају као зечеви) би истовремено наставила да постоји у пуној величини, увећана за отете Српске територије: са југа Србије, и вероватно великог дела територије Црне Горе.

Но на крају, то је само моја лична теорија, настала као резултат мојих аматерских анализа ових горе наведених докумената. Уосталом време ће показати своје- Једино се бојим да ми Срби немамо више времена…

———————————————–

Европа српским сузама не верујe- II

ДЕЛ ПОНТЕОВА ОТКРИВА ОНО ШТО ЗАПАД УПОРНО СКРИВАУ наставку свог извештаја о монструозним злочинима ОВК против српске популације на Косову, специјални иследник Европског Савета Дик Марти описује како је Карла Дел Понте, бивши Хашки тужилац, реагујући из фрустрације због опструкције („одозго“) у истрази ових злочина- која је долазила из самог Хашког трибунала, као и од стране водећих западних сила, пре свега Америке- одлучила да у сарадњи са Чаком Судетићем објави књигу“Трибунал- Ја и ратни злочинци“, у којој ће јавности открити „оно“- што су се западне силе трудиле тако очајнички да сакрију од светске јавности. Даљна анализа Мартијевог извештаја ће показати да су за то имали и више него довољно разлога, јер доказивањем албанских монструозних злочина према српском народу, овде се разоткривају и злочини и саучесништво њихових западних налогодаваца…Марти наводи у свом извештају: „У књизи, скоро десет година након косовског рата, појављују се сазнања о трговини људским органима „вађених“ из српских заробљеника, чији су извршиоци према разним изворима били команданти Ослободилачке Војске Косова (ОВК). Ти извештаји су били веома изненађујући, и изазвали су снажну реакцију „домаћина“ (илегалне косовске државе). Били су веома изненађујући пре свега, јер су дошли од особе на високом положају у међународним институцијама- тачније у самом срцу правосудног система, задужене да истражује ратне злочине почињене у оквиру разних конфликта на територији бивше Југославије. Али пре свега, они су изненађујући зато што су разоткрили веома видљиво „одсуство“ званичне реакције (окупационих снага на Косову) на те оптужбе (о овим монструозним злочинима према Србима), али је зато очигледно да су били довољно озбиљни и узнемиравајући да присиле бившу тужитељку, да их укључи у своје мемоаре. Овде је очигледно да она није могла да игнорише мрачне и далекосежне последице тих оптужби- те је зато одлучила да их учини веома јавним.“Он даље објашњава да пошто је Комисија за правне односе и људска права Европског Савета, била презентована са овим горњим наводима поткрепљеним конкретним доказима: у форми документа број 11574, који је активирао Резолуцију за детаљну истрагу у криминалне радње, које је Дел Понтеова обзнанила светској јавности, као и њиховим последицама- И у циљу откривања пуне истине, пружања правде жртвама, као и хапшења извршиоца ових монструозних злочина – Комисија је поставила Дика Мартија на чело ове истраге у својству Специјалног Извештача. Те му је у ту сврху наложено да припреми специјални документ- Резолуцију, као и да достави комплетан извештај Комисији.ЗА ЗАПАД СРПСКЕ ЖРТВЕ СУ СТВАР ПРОШЛОСТИМарти овде посебно наглашава, да ти злочини који су се десили пре десет година, никада нису прописно истражени, или нису уопште истраживани, од ниједне стране- „националних или међународних ауторитета који су имали јурисдикцију над територијама где су се злочини дешавали.“ Да би казао следеће: „Све су индикације да су напори да се утврде чињенице о косовском конфликту и казне извршиоци ратних злочина, били концентрисани у само једном правцу, и базирани на унапред створеној предрасуди да је једна страна (албанска) била жртва, а друга страна (српска) злочинац.“ Потом образлаже да ситуација у стварности није црно-бела и да је много више „комплексна“, и да треба имати у виду племенски и нецивилизовани карактер албанске заједнице- што је све ометало његову истрагу, нарочито у прикупљању информација на терену. Онда дословце каже: „Свуда влада страх, који често прераста у комплетан „терор“, који смо ми приметили код неких информаната, одмах након што им је предочен разлог наше истраге.“ Овде је посебно забрињавајући данашњи однос међународних (западних) институција на Косову, које и поред свих ужасавајућих открића ове истраге, покушавају да исту саботирају. Марти је то описао у извештају следећим речима: „Чак и одређени представници међународних институција, нису сакривали своју „неспремност“ да се суоче са чињеницама: „Прошлост је прошлост“, речено нам је; „сада морамо да се фокусирамо на будућност.“БЕОГРАД МОРА ДА СЕ КОРИСТИ ЗАПАДНОМ ЛОГИКОМ КОЈА ЈЕ РЕЗУЛТИРАЛА У АНЕКСИЈУ КОСОВА- ДА САДА OБРНЕ ТАЈ ПРОЦЕСОвај део Мартијевог извештаја, који пластично илуструје данашње очигледно анти-рпско расположење међународних институција на Косову би требао да буде довољан аргумент „српским властима“ да покрену то питање пред Саветом безбедности УН-а, и захтевају доследну примену Резолуције 1244, као и промену политичког и етничког састава „мировних снага на Косову- односно елиминацију западних окупационих трупа за које овај извештај (како ће се то тек показати у наставку приказа Мартијевог извештаја овде на страницама Видовдана) доказује – да не само да су пристрасни у корист Албанаца, а на штету Српског народа, већ да су и сами директно учествовали у извршењу и прикривању многих најтежих кривичних дела против српског народа на Косову. У тој политичкој иницијативи, коју би хитно требало да предузме српска влада (користећи се тренутном међународном актуелношћу овог шокантног извештаја), мора да се примени иста „логика“ која је коришћена од стране западних сила да би „нама“ одузели Косово.У наставку Марти директно конфронтира, ових дана „слављеничку“ презентацију српског тужилаштва за ратне злочине, које се хвали да је њихова истрага далеко „напреднија“ од Мартијеве, следећим речима: „Српске власти јесу својевремено реаговале на ове индикације, додуше са „закашњењем“, али нису постигле никакве значајне резултате.“ Марти је такође веома критичан према Хашком трибуналу, наводећи „истраживачку мисију“ трибунала на локацији озлоглашене „Жуте куће“- коју он описије (истрагу) да је спроведена „веома површним истражним радњама, са стандардом професионализма који је у најмању руку збуњујући.“

МАСОВНИ ЗЛОЧИНИ ПРОТИВ СРБА БИЛИ МОГУЋИ САМО УЗ НАТО ПОДРШКУ- ПИШЕ МАРТИ

Извештај у наставку обилује оптужбама против НАТО-а, за који Марти наводи у овом документу да је „извршио агресију против Југославије кршећи међународне конвенције и без дозволе Савета Безбедности“, ограничавајући своја дејства на кукавичко бомбардовање са безбедних висина, да би на земљи користио крволочну терористичку војску ОВК, као своју пешадију- препуштајући тим терористима неограничену контролу на терену, чак и дуго времена после званичног уласка НАТО окупационих трупа на Косово. Марти потом описује тај период следећим речима: „Управо у том критичном периоду су почињени безбројни злочини према Србима који су остали на својим огњиштима, против косовских Албанаца осумњичених да су били „издајници или колаборатори“, као и против оних Албанаца који су страдали у оквиру унутрашњих обрачуна у оквиру ОВК и других албанских факција. Ти злочини и данас остају већински некажњени, и тек након више година им се „прилази“ са снебивањем.“

„У тој фази хаоса, граница између Косова и Албаније је ефективно престала да постоји. Тамо није постојала никаква практична контрола, а и било би готово немогуће спровести законе, узимајући у обзир огроман промет избеглица, према Албанији у време конфликта, и према Косову по окончању конфликта. У току моје истраживачке мисије испред Швајцарског парламента 1999-те године, ја сам лично био сведок размера тог феномена; Тада сам осмотрио снажну солидарност Албанских власти и народа у прихватању косовских избеглица. У том контексту су се разне факције ОВК слободно кретале на обе стране границе, која у то време је била практично само формално раздвајујућа линија. Дакле јасно је да је ОВК имао ефективну контролу у региону у то критично време, на Косову, али такође у области Северне Албаније. НАТО снаге су сарађивале са ОВК као локалним ауторитетом у склопу војних операција као и у „завођењу реда“ Управо резултирајући из такве ситуације, разни злочини су почињени од стране ОВК, укључујући водеће лидере ОВК, да би потом били ефективно (од стране западних сила) прикривени и остали некажњени.“

СРБИ „ДЕМОНСКИ УГЊЕТАВАЧИ- АЛБАНЦИ „НЕВИНЕ“ ЖРТВЕ

Марти потом наглашаву потпуно друкчију атитуду западних сила, када су у питању Срби: „Злочини почињени од стране Српских снага су документовани, јавно критиковани, и до максимума кривично гоњени и процесирани у судовима.“ Ту изводи закључак да данас нико не доводи у питање кривицу Милошевићевог „диктаторског режима“ у контексту ратних злочина према Албанцима почињене у време косовског конфликта, да би потом повукао следећу паралелу: „…сви ти догађаји и инциденти су посматрани упрошћено: приказујући на једној страни Србе као „демонске угњетаваче“, а на другој страни Албанце као „невине жртве“. У свом том хорору и извршењу злодела не сме да се прихвати принцип компензације. Основни принцип правде захтева да свако буде третиран на исти начин. Шта више, наша дужност да откријемо истину и спроведемо правду која мора да се спроведе тако, да након тога може да се успостави истински мир, у коме би различите заједнице могле да се помире и почну да живе и раде заједно.“

„Ипак, на Косову је и даље опште прихваћена кратковида логика: створити привид реда по сваку цену, пажљиво избегаваући све што може да дестабилизује овај регион који је још у стању „крхке равнотеже“. Резултат тога је врста правде, која може да се опише једино као селективна- остављајући потпуно некажњене злочине за које постоје веома кредибилне индикације да су извршени директно или индиректно од стране лидера ОВК.“

АМЕРИЧКИ ИНТЕРЕС НА КОСОВУ УНИШТИО СВАКИ ПРОСПЕКТ РАСВЕТЉАВАЊА АЛБАНСКИХ ЗЛОЧИНА ПРЕМА СРБИМА

У извештају се оптужују западне владе, да су због страха од копнених губитака определиле за „стерилни“ ваздушни рат, да би на земљи користиле терористичку ОВК као своју „савезничку“ пешадију. Ова критика се пре свега упућује Американцима, за које се каже да је њихов интерес (и учешће) у формирању косовске владе чији чланови су постали готово ексклузивно терористи ОВК, резултирало у директно америчко саучешниство у прикривању ових монструозних злочина. Он је то описао следећим речима: „Ситуација, како смо нагласили претходно, је потпуно уништила сваку перспективу расветљавања албанских злочина, нарочито у случајевима где су постојале индикације да су та злодела починиле особе на власти, или особе њима блиске.“ Марти је овде додатно образложио зашто је у овом случају америчка одговорност (нарочито у светлу игнорисања злочина ОВК који су им били добро познати) највећа: „САД имају на Косову амбасаду са импресивним ресурсима, као и војну базу Бондстил таквих размера и значаја да очигледно надмашује регионалне потребе.“ Овај део извештаја је такође веома критичан према УНМИКУ за кога каже да је од почетка наступио са веома ограниченим ресурсима, бројчано и кадровски недорастао задатку, да би потом указао на један податак, који уверен сам није уопште изненађујући за српску јавност, а то је да међународне институције, прво УНМИК, а потом ЕУЛЕКС нису могли да верују скоро ником из редова албанске популације на Косову када је у питању истраживање злочина према српском народу. Овде је једна велика разлика између УНМИКа који је наставио да користи услуге албанских кадрова, који су и оне малобројне истраге злочина према Србима компромитовали или саботирали; И ЕУЛЕКС-а који се бар потрудио да за преводиоце доведе Албанце из других држава, или преводиоце албанског језика из других етничких група, и то по Мартијевим речима из следећег разлога: „Међународни званичници су нам казали да је било немогуће сачувати поверљивост њихових извора- елемент који се сматра кључним у свакој криминалној истрази- посебно из разлога да су били „упућени“ на локалне преводиоце, који би потом директно преносили те инфрормације осумњиченима. Kао резултат тога, ЕУЛЕКС је морао да доводи преводиоце из других земаља, да би могао да спроводе безбедно истражне поступке у најосетљивијим случајевима. Исти извори су нам казали је приступ међународне заједнице (западних земаља) овој афери, био идеолошки зацементиран у пароли „мир и стабилност по сваку цену“(овде је та цена опет у српским главама). Очигледно да је такав приступ захтевао „хармоничне односе“ са локалним албанским властодршцима“

УНМИК ОСТАВИО ЕУЛЕКСУ КРИВОТВОРЕНА СУДСКА ДОКУМЕНТА- НАТО И ХАГ ВРШЕ ОПСТРУКЦИЈУ МАРТИЈЕВЕ ИСТРАГЕ

„ЕУЛЕКС мисија, која је постала оперативна крајем 2008, је наследила изузетно тешку ситуацију. Безбројни досијеи ратних злочина, наравно они у којима су „борци“ ОВК били осумњичени, су предати УНМИК-у у очајном стању (лажни и прерађени докази као и изјаве сведока, пропусти и необјашњиве празнине у иследничким поступцима), да би се на крају УНМИК одлучио да многе досијее једноставно затвори (што значи да за многе српске жртве неће никада бити правде, бар не од стране окупационих снага на Косову).“ Марти наводи да је по доласку ЕУЛЕКС-а на Косово, од стране не само Срба, већ и многих Албанаца, очекивано да ће ЕУЛЕКС кренути у обрачун са „недодирљивим“ албанским моћницима, чија је мрачна прошлост добро позната свима на Косову- да би закључио „Наравно да су таква очекивања била узалудна, све што је учињено су била празна обећања…“ Такође је навео случај Назима Блаце, терористе који је јавно признао извршење убистава по налогу највиших албанских политичара- „Требало је 4 дана пре него што је Блаца био ухапшен и стављен под заштиту. Начин на који ће Еулекс поступити у овом случају ће бити важан тест, да докажу колико далеко су спремни да иду да би промовисали правду.“ У коментару овог пасуса, Марти је описао корупцију УНМИК-а следећим речима: „УНМИКОВО наслеђе нам је описано у веома живописној форми, која не захтева никакав додатни коментар- „као 300,000 хаотичних страница (легалних докумената).““

У следећем пасусу Марти се опет бави опструкцијом од стране одређених западних земаља, која се мери са саучешниством у криминалним радњама ОВК. Овде се нарочито бави земљама чије су трупе на Косову у саставу КФОР-а, за које каже да имају у својим досијеима веома релевантне иформације о овој криминалној афери, али да те досијее не чине доступним ЕУЛЕКС-у, или то евентуално чине тек након дуготрајне процедуре и веома често некомплетно. Сличну критику упућује Хашком трибуналу. У свом коментару то описује следећим речима: „(3) Сазнали смо да су одређени КФОР контрибутори, у овом примеру Велика Британија, вратили све досијее у своје матичне земље, и да су ти досијеи давани на увид ЕУЛЕКС-у једино по основу детаљно образлаганих случајева, компликоване процедуре која изузетно успорава спровођење правде. (4) У време наше посете у јануару 2010, ЕУЛЕКС иследници често нису могли да имају приступ Хашким досијеима, да би недавно Хашки тужилац уверавао званичнике ЕУЛЕКС-а да ће имати неограничени приступ тим досијеима.“ Овде је веома индикативна дилема Дика Мартија коју он изражава по питању опструкције неких западних земаља и Хашког трибунала: „Свако би морао да се запита, који би то могли да буду разлози за саботирање таквих једноставних захтева?“

„Корупција и организован криминал представљају главни проблем у региону, како је то показало више међународних извештаја. Све је то још озбиљније због чињенице да су криминал, корупција и политика веома тесно повезани. Масовно присуство међународних снага није практично ништа побољшало ту ситуацију, чак је повећало неке аномалије; на пример, возач или чистач запошлен код неке стране организације или у страној амбасади зарађује пуно више него полицајац или судија, што неминовно доводи до поремећаја система друштвених вредности.“

——————————————————————–

Европа српским сузама не верује III

Уместо увода у овај трећи део фељтона о извештају Дика Мартија Савету Европе, о монструозним злочинима албанске ОВК према Србима на Косову, одлучио сам се за цитат коментара Нила Кларка, управо објављен у Гардијану:„САХРАНА МИТА ЗВАНОГ „ДОБРИ РАТ“Ужасно кршење људских права од стране Западног савезника: „Ослободилачке војске Косова“, које се појављује у извештају Савета Европе дискредитује тврдњу бившег енглеског премијера Тони Блера- да је НАТО рат 1999 против Југославије био „сукоб добра и зла; између цивилизације и варварства; између демократије и диктатуре“, јавно оспорава Нил Кларк у Гардијану. „То је била измишљотина коју су многи либерали прихватили,“ пише Кларк. „Ако је Запад уистину хтео да на Балкану поступа „морално“ и заштити људе на Косову постојала су друга решења осим рата против Срба, друге опције осим подршке ОВК- највише насилне групе на Косовској политичкој сцени. Запад је могао да подржи више-партијске преговоре, да понуди дизање санкција Београду ако се пронађе мирољубиво решење косовског проблема.“ Кларк заључује да је НАТО интервенција у Југославији била исто толико неморална, колико и рат 2003 против Ирака. „Али ирачки рат је био убедљиво дискредитован, и из тог разлога је творцима идеје „либералне интервенције“ било страшно важно да промовишу (лажну) идеју да је Косово било донекле успех. Овај извештај Савета Европе о монструозним злочинма ОВК потпуно оспорава такву позицију Западних сила.“——— По Мартију најаважнији задатак из угла хуманитарне перспективе је тачно утврђивање судбине несталих лица на Косову. „Број несталих је изузетно висок, ако узмемо у обзир бројчано осредњу Косовску популацију.“ По њему 470 особа је нестало након окупације Косова од стране НАТО трупа, од тог броја он процењује да је било 375 Срба.АЛБАНЦИ ЛАЖНО ПРИЈАВЉУЈУ НЕСТАЛЕ ЗА ВРЕМЕ НАТО ОКУПАЦИЈЕ- КАО НЕСТАЛЕ ЗА ВРЕМЕ РАТА…То се све чини (лажно пријављивање несталих), по Мартију, из разлога што Косовски закон компензације „ратних жртава“ признаје само оне страдале или нестале пре 12-ог Јуна 1999 (пре доласка НАТО-а на Косово); Такође разлог за овакво прикривање истине је чињеница да су ти нестали албанци ликвидирани од стране Тачијеве терористичке ОВК као издајници, и њихове породице на тај начин сакривају „срамоту“. Овде постоји и други много важнији разлог, који је Марти описао следећим речима: „Лов на „издајнике“ је гурнуо у други план крваве сукобе у оквиру унутрашњих фракција ОВК, и добро је послужио да заташка злочине почињене од стране ОВК и њима сродних група.“Овде је важно напоменути да је процена броја несталих Срба, по међународном Црвеном Крсту, много већа од горе споменутог броја 375- и приближава се цифри од око хиљаду несталих Срба.Марти наглашава, да док је постојала пуна сарадња Српских државних органа у утврђивању судбине несталих лица, на другој страни- албанској на Косову и албанској у Албанији, не да није било такве сарадње, већ је са њихове стране истрага ометана и саботирана. Марти сматра „недостатак сарадње од стране косовских и албанских власти у утврђивању судбине несталих Срба, па чак и судбине косовских Албанаца (жртви злочина од стране ОВК) подстиче дубоку сумњу у садашњи ниво политичке воље да се сазна истина о овим трагичним догађајима.“„СВАКИ АЛБАНАЦ КОЈИ ОТКРИЈЕ ЛОКАЦИЈУ О МАСОВНИМ ГРОБНИЦАМА СРПСКИХ ЖРТАВА ЈЕ ИЗДАЈНИК“- Д. МАРТИУ наставку Марти наводи практичне примере обструкције од стране албанаца са којима се сусретала његова комисија приликом рада на Косову и у Албанији:

„Један пример како смо били конфронтирани у току наше Приштинске мисије утврђивања истине, је био везан са ископавањима у руднику где нам је речено да је око 30 убијених Срба сахрањено. Локалној грађевинској компанији која је била ангажована на том послу је било прећено од стране локалних мештана албанаца, што је довело до великих застоја те операције. Тада нам је речено, да се међу косовским албанцима сматра „издајником“ свако ко пренесе информацију о масовним гробницама са српским жртвама.“

„Иследници ЕУЛЕКС-а су нас обавестили да је ниво сарадње са албанским властима раван „нули“. На захтев за легалну међународну сарадњу за истрагу у бившем логору ОВК Кукеш, је одговорено тек након неколико месеци да мора да се одложи због „временских непогода“. Други међународни званичници су такође пријавили „снажни отпор“ косовских власти сарадњи у решавању случајева несталих Срба, као и албанских „издајника“. Албанска влада је вршила сталну обструкцију- не дозвољавајући никаква ископавања масовних гробница на својој територији.- „Овде није било рата, тако да овде нема никаквих гробова да се ископавају“.- Био је одговор који су међународни иследници добијали рутински из Тиране.

Марти такође наглашава да је његова истрага наилазила на обструкцију проналажења несталих лица после 12-ог Јуна 1999, и од стране Канцеларије за нестала лица на Косову- који заједно образују ЕУЛЕКС и косовске „власти“.

„НЕКО“ У ХАШТКОМ ТРИБУНАЛУ НАМЕРНО УНИШТАВА И ПРИКРИВА ДОКАЗЕ О ЗЛОЧИНИМА НАД СРБИМА!?

Он потом истиче, да иако је такозвана „жута кућа“ у месту Рипе, код Бурела у Албанији, „одиграла своју медијску улогу и скренула пажњу јавности на проблем несталих особа- ипак је то био само врх леденог брега „та кућа једва да је била само један елемент у далеко већој и много више компликованој епизоди.“

Марти потом описује површност и „некомпетентност“ истраге на локацији „жуте куће“ коју су заједно спровели УНМИК и Хашко тужилаштво:

„Та посета у стварности не може да буде сматрана као правилна форенсичка истрага према утврђеним „техничким правилима.“ Лица која су била присутна тој истрази, које смо ми саслушали, су осудила очигледан недостатак професионализма, посебно са становишта узимања узорака и класификације научне обзервације. Нарочито је понашање неких чланова породице „К“ која живи у тој кући, покренуло разна питања и створило сумњу у контексту различитих и контрадикторних објашњења која су давали, једно за другим, у вези присуства трагова крви (откривених коришћењем Луминола) око стола у главној соби. Домаћин је оригинално тврдио да су у тој соби клане и сечене неке животиње. После је понуђено објашњење да се једна од жена из те породице порађала у тој соби.

Након тога, нити су УНМИК, нити Хашки трибунал, и наравно нити Албанско државно тужилаштво, учинили додатне посете тој локацији, нити спровели неко додатно и темељито истраживање. Албански иследник које учествовао у иницијалној посети тој локацији, је штавише пожурио да јавно изјави да тамо нису нађени никакви докази. Физички узорци сакупљени на месту увиђаја су накнадно уништени од стране Хашког трибунала пошто су само фотографисани, као што ми је тренутни Главни тужилац Хашког трибунала потврдио у свом писму. Ми овде не можемо да се суздржимо а да не изразимо запрепашћење да је тако нешто могло да буде учињено.“

У претходно споменутом писму Мартију- Главни хашки тужилац Серџ Брамерц каже да је разговарао са Карлом Дел Понте и да га је она „уверавала да материјални докази у питању би требало да су сачувани у архивама Хашког тужилаштва, и да би њихово уништење било незамисливо.“ Као што знамо ти докази су уништени од стране „неког“ из Хашког тужилаштва; И једини логичан закључак који се овде намеће- јесте да се ради о намерној саботажи и прикривању злочина према Србима.

Ово је нажалост, један од најбољих доказа да такозвани Хашки суд није уопште неутралан према Србима, и само потврђује оптужбе о много већој мрачној завери против наше нације, нарочито у контексту огромне смртности српских заточеника у Хагу, и њихових несразмерно великих казни у односу на казне (знатно малобројнијих) заточеника других националности!?

У наставку извештаја Марти наглашава да је од стране ЕУЛЕКС-а начињен прогрес у откривању локација тајних затвора у северној Албанији, где су поред заточавања вршене и физичке ликвидације српских талаца. Он затим поново наглашава обструкцију од стране Албанских власти, да би потом нагласио даљу обструкцију која долази из Хашког трибунала, који је по његовим речима следећа:

„У време док пишем овај извештај, ЕУЛЕКС још увек нема приступ збирци досијеа прикупљених од стране Хашког трибунала у области ове истраге.“

Извештај такође описује обструкцију из области легалне сарадње на коју је тим ЕУЛЕКСА наишао у случају „Медикус“ клинике у Приштини, и то од стране неколико чланица Савета Европе и земаља посматрача. Овде се каже да је таква сарадња захтевана од следећих земаља: Белорусије, Канаде, Израела, Немачке, Молдовије, Пољске, Русије и Турске. Једина земља која је спремно одговорила на такве захтеве је била Канада.

Марти ту обструкцију описује следећим речима: „Узимајући у обзир тежину наводног дела- трговине људским органима, такви „застоји“ су незамисливи и неодговорни.“

ИНТИМИДАЦИЈА И ЕЛИМИНАЦИЈА СВЕДОКА НА СВАКОМ КОРАКУ

У следећем пасусу Марти наводи поред примера обструкције, и велику количину доказа против лидера ОВК:

„Сазнали смо из прве руке како је на Косову тешко реконструисати догађаје у време проблематичног и хаотичног периода 1999- 2000. С изузетком неколицине иследника ЕУЛЕКСА, тамо постоји недостатак решености да се установи истина о томе шта се дешавало у том периоду, и према томе утврди одговорност. Мноштво доказа који постоје против одређених вођа ОВК изгледа да изазивају бојазан и неодлучност код ЕУЛЕКС администрације да се са истима суоче.

Постојали су сведоци који су „елиминисани“, док су остали исувише застрашени и самим проспектом учешћа у истрази. Ти сведоци немају поверења у систем наводне „заштите сведока“ који им се нуди. Ми сами смо морали да предузмемо веома детаљне мере опреза у односу на неке „сабеседнике“ да би им обезбедили потпуну анонимност. Ми смо их нашли са великом сигурношћу као поуздане сведоке и били смо у ситуацији да њихова сведочанства потврдимо са објективним доказима из више извора. У сваком случају наш задатак није криминална истрага; Али зато тврдимо да смо сакупили довољно веома убедљивих доказа да можемо да категорично захтевамо од међународних тела и држава умешаних у овај случај, да коначно предузму све кораке да би обезбедили да је истина установљена и да су злочинци недвосмислено идентификовани, именовани и да ће одоговарати за своја недела. Знаци повезаности између криминалне класе и високих политичких и државних институција су исувише бројни и озбиљни да би били игнорисани. Основно је право грађана Косова да сазнају истину, и само истину, као један од највреднијих услова за помирење између националних заједница и просперитну будућност региона.“

„Током истраге смо обезбедили сведочанства и документоване доказе из више десетина главних извора, које овде наводимо: учесника рата и асоцираних са разним наоружаним групама које су учествовале у непријатељствима на Косову; директним жртвама насилних злочина почињених на Косову и суседним територијама; чланова породица несталих или убијених особа; садашњих и бивших представника међународних институција правде надлежним за Косова (пре свега УНМИК-а, ЕУЛЕКС-а, и Хашког Трибунала; представника националних правосудних институција са јурисдикцијом над догађајима на Косову ((Тужиоца за ратне злочине из Београда, Државног тужиоца из Тиране, тужиоце, полицајце и државне безбедносне званичнике у Приштини, као и из три суседне државе)); хуманитарне агенције ((укључујући Црвени Крст и међународну Комисију за нестала лица)); и разне чланове цивилног друштва и група за људска права које су истраживале и извештавале о догађајима на Косову у овом материјалном периоду ((Центар за хуманитарно право)).“

У наставку извештаја Марти описује потешкоће у ступању у директан контакт са неким сведоцима, наводећи да су исти из безбедносних разлога саслушавани индиректно. У случају „Лимај“ пред Хашким трибуналом, Марти наводи албанску племенску лојалност која је евентуално резултирала у „неспремност“ сведока да сведоче, или чак и њихову елиминацију. Он нарочито цитира пар других случајева суђења албанским ратним злочинцима, где су многи сведоци убијени. Он овде вероватно мисли и на Харадинајев случај.

Овде је вредно цитирати речи Мартија о карактеру косовске албанске мафије на чијем је челу данашњи такозвани „премијер Косова“ криминалац и ратни злочинац Хашим Тачи, као и о методама истраге Мартијеве комисије:

ТАЧИЈЕВА МАФИЈА ГОРА И ОД ИТАЛИЈАНСКЕ „КОЗА НОСТРЕ“

„Многе особе које су провеле више година службујући на Косову, и које су постале најцењенији коментатори стања правосуђа у том региону, су нас подучиле да је мрежа организованог албанског криминала(„Албанска Мафија“) у Албанији, као и у суседним територијама укључујући Косово и Македонију, као и Дијаспору- била тежа за „пробијање“ него и сама Италијанска мафија; где су чак и најнижи оперативци радије прихватали вишедеценијске затворске казне, него да „цинкаре“ своју племенску сабраћу.

Тако да смо се из нужне потребе, тамо где је то било применљиво, ослањали на аудио и видео снимање интервјуа са кључним изворима, обављено од стране других. У таквим случајевима смо предузимали сваку могућу радњу да лично установимо идентитет, аутентичност и кредибилитет тих извора; да бисмо упоређивали њихова сведочанства са информацијама из других независних извора о којима они нису имали никаква сазнања; те смо тако стицали „искуство“ из прве руке преко наших иследника, о околностима и условима тих саслушања.

Иследници који су вршили саслушања сведока су били из редова: представника полицијских и правосудних органа из више земаља, академских истраживача, угледних и кредибилних новинара-истраживача. Увек смо инсистирали на проверљивости и кредибилности свих сведочанстава.“

———————————————

Европа српским сузама не верује- IV

МАРТИ: ЗЛОЧИНИ ПРЕМА СРБИМА НЕ СМЕЈУ ДА СЕ ЗАБОРАВЕ!- ТАДИЋ: СРБИ МОРАЈУ ДА ЗАБОРАВЕ ХРВАТСКЕ ЗЛОЧИНЕ!?У свом извештају о монструозним злочинима Тачијеве терористичке ОВК над Србима, Марти наглашава да та мрачна прошлост не сме да се заборави и да сви злочини морају да се потпуно истраже и њихови извршиоци приведу правди. Те речи долазе из уста једног швајцарца, неутралног међународног експерта, високог моралног и професионалног интегритета, који у овом извештају, као и у својим претходним деловањима, није штедео речи да осуди поступке Милошевића и његове „бруталне“ политике на Косову. Марти нарочито истиче да када су у питању злочини, принцип компензације не сме да буде прихваћен, нити да постоји.Изгледа да таква логика и принципи не важе, када је у питању „наш про-српски“ председник Борис Тадић; Сећате се како је током његове недавне посете Хрватској (једне од његових безбројних „емотивних“ посета тој геноцидној државној творевини у чије су темеље узидане кости преко милион зверски уморених Срба) изјавио, не трепнувши, да ми Срби морамо да заборавимо прошлост (читај хрватске ратне злочине према нашем народу), и да тиме „братски“ омогућимо Хрватској да се придружи ЕУ, без суочавања са својом геноцидном прошлошћу.Дакле овде имамо два особе. Једну швајцарске националности, високог моралног интегритета, огромног угледа у својој земљи и снажне међународне репутације. И другу, „про-српске“ афилијације (што само по себи искључује српску националност), ниског моралног интегритета, никаквог угледа у својој земљи, и „бескичмене“ међународне репутације. Личности са дијаметрално различитим ставовима о томе шта је морално, а шта није када је у питању трагична судбина нашег народа на територији бивше Југославије.Осећао сам се обавезним да направим овакав увод у овај четврти наставак фељтона о извештају Дика Мартија, а све то у светлу недавне Тадићеве изјаве (још једне у низу понижавајућих за Српску нацију- којој је „он“ на челу) да ће се састати са Тачијем, без обзира на најновије веома кредибилне алегације монструозних злочина ОВК над Србима.Да не спомињемо да је Тачи добио статус терористе од стране српских власти, још давне 1997, када је издат судски налог за његово хапшење поводом правоснажне пресуде у Косовском Окружном Суду под ознаком: Процес К-1745, члан 331 и 334 Кривичног закона, где је осуђен на 10 година затвора за кривична дела тероризма против српске полиције и државних установа, која датирају још од 13-ог Маја 1993.Дакле Тачи је од стране Српске државе већ правоснажно осуђен за кривично дело тероризма, које не застарева; И за највише државне органе ове земље, укључујући председника Тадића, он мора да се сматра терористом у бекству. Али овде видимо да Тадић „хита и њему у загрљај“, као и свом „полу-хрватском“ брату Јосиповићу, без обзира на понижење које тим чињењем наноси, не само „својој“ нацији, већ и безбројним невиним српским жртвама умореним „албанском“, или „хрватском“ руком.Све ово не би требало да нас чуди, ако схватимо да нас је први пут у историји српске државотворности снашло такво „зло“. Зло да на челу Српске државе немамо Српског, већ „про-српског“ вођу са анти-српском агендом!СТВАРАЊЕ ОД КОСОВА- ЗАПАДНЕ „СЛОБОДНЕ ВОЈНО-ОБАВЕШТАЈНЕ И МАФИЈАШКЕ ЗОНЕ“

Да се вратимо на Мартијев извештај, где се у овом делу наглашава да прикупљени докази контрадиктују досадашњи имиџ ОВК, као „герилске армије“ која је бранила „косовско становништво“, и да је према тим доказима ОВК стратегија била много више комплексна, него што је јавно истицано „да победи српске опресоре.“

Ту се такође истиче да је ОВК успела да „добије“ подршку од страних држава, углавном од САД, уз „цену“ која се овде не износи у детаљима, али упућује на испуњење одређених обећања и обавеза од стране Тачијеве ОВК према западним „спонзорима“.

Ми можемо да наслутимо те ОВК обавезе, у контексту постојања највеће америчке војне базе (ван територије САД) Бондстил, као и тајних ЦИА затвора на Косову и Македонији (како је то индиректно документовано у Викиликс депеши америчке амбасаде у Скопљу, линк- http://wikileaks.ch/cable/2006/02/06SKOPJE105.html). Други највећи западни интерес, поред стратешког војног и обавештајног, је био економски који је остварен западном пљачком српских енергетских и минералних ресурса на Косову.

Из овог извештаја се види да је лажна косовска држава стварана са два главна циља: 1- Трајна Америчка и НАТО окупација у склопу агресивне евро-азијске војне стратегије, пре свега према Русији; 2- Стварање мафијашке „државе“ Косово под чврстом руком терористичке ОВК, којој је од стране западних господара дозвољено да се баве криминалним активностима, пре свега транзитом хероина и опојних дрога из Азије у Европу и Америку (операције која је под директним спонзорством и контролом америчке ЦИА-е).

Овде је важно напоменути да таква западна „слободна „трговинска“ војно-обавештајна зона“ не би могла да функционише без употребе репресивне Тачијеве терористичке организације за контролу косовског цивилног друштва и наводних демократских институција. У том смислу је терористичкој ОВК и западним окупаторима била веома важна, не само елиминација Српске државе са Косова, већ и самог Српског становништва-(а онда им се десио Мартијев Извештај)!

КОСОВСКИ ПОЛИТИЧАРИ БИРАНИ ПО ДОКАЗАНОМ АНТИ-СРПСТВУ

У овом делу извештаја Марти наглашава да је по окончању рата политичка структура власти на Косову попуњена командним ОВК кадровима, који су на функције бирани по „ратном искуству и кредиту“, као и доказаном „анти-српству“, а не по моралним, професионалним и политичким квалитетима, што је све поспешило климу злочина према Србима у том периоду.

Марти потом објашњава племенски и мафијашки карактер албанске заједнице на Косову: „Што више, открили смо да је структура јединица ОВК била прилагођена у високом степену, према хијерархији, „заклетви“ и канонима „части“ који су били у основи албанских кланова, или увећаних породица (братства), који „де факто“ формирају обичајно право познато као „Канун“, у регионима Косова из којих су дошли ОВК команданти.

Засновано на аналитичкој информацији коју смо примили од више посматрачких међународних мисија, која се поклапа са нашим властитим изворима из Европских полицијско-судских агенција, као и са информацијама које смо добијали од неких бораца ОВК, открили смо да се јединице ОВК и њихове задужене зоне дејства, перфектно поклапају, попут огледала, са структурама које контролишу организован криминал на територијама на којима је била активна ОВК.

Да то упростимо, установљавање који круг команданата ОВК и њихових сарадника је био задужен за специфичан регион где је оперисала ОВК на Косову, и наравно у одређеним деловима Албаније, је био кључ да се разуме ко је где организовао гомилу криминалних активности, попут шверца или илегалне трговине које су овде одвијале неометано.

У овој истрази смо открили да је мала, али веома моћна група „карактера“ ОВК уграбила контролу најмрачнијих криминалних организација под контролом косовских албанаца у Албанији, и то још пре 1998.

Та група мрачних карактера ОВК је саму себе назвала „Дреничком Групом“, евоцирајући повезаност Дреничке котлине на Косову, традиционалног легла албанског отпора српској „репресији“ под Милошевићем, и места где се „родила“ ОВК.“

ДРЕНИЧКА МАФИЈАШКА ГРУПА И „БОС“ ТАЧИ- ЗАПАДНО ЧЕДО

Марти наглашава да ови горњи подаци долазе из више извора: укључујући ОВК „дисиденте“, обавештајне изворе НАТО-а, КФОР-а, Организације за Европску Кооперацију и Безбедност, као и из Америчке ЦИА-е.

Потом наставља: „Открили смо да је „Дреничка група“ имала свог шефа, или по мафијашкој терминологији „боса“, касније трансформисаног „политичара“, али убедљиво највише међународно препознатљиво лице ОВК, Хашима Тачија.

Тачи је био на челу ОВК на преговорима у Рамбујеу, на терену на Косову, у иностранству. Он је такође „елиминисао“ унутрашње факције у оквиру ОВК, које су биле карактеристичне током 1998 и 1999.

Очигледно, Тачи је непобитно дуговао свој успон томе што је успео да осигура подршку и дипломатско признање од стране САД и других Западних сила, као привилеговани домаћи партнер у њиховој спољној политици на Косову. Та врста политичке подршке је створила у Тачијевој „глави“ осећај „недодирљивости“ и немерљиве вредности као косовског послератног лидера чије време тек долази.

У другу руку, према веома добро документованим обавештајним извештајима које смо пажљиво проучили и верификовали кроз интервјуе током наше истраге, Тачијева „Дреничка група“ је изградила веома чврсту и моћну базу у структурама организованог криминала које су „процветале“ на Косову и у Албанији у то време.

У том смислу, Тачи је (документовано) деловао са подршком и уз прећутну сагласност Албанских власти, укључујући Социјалистичку партију на власти у то време, али такође уз подршку Албанских тајних служби, као и моћне Албанске мафије. Многи команданти ОВК су остали на територији Албаније, неки чак делујући из главног града Тиране, за време и после ратних активности.

Током НАТО бомбардовања, које је трајало више седмица, најглавнији утицај на пораст моћи ОВК се десио као резултат уплива страног фактора у том региону, на оба начина – јавно и „легално“, као и тајним војно-обавештајним операцијама у име подршке циљевима ОВК. Због немогућности да продре на територију Косова, већина те стране(западне) подршке је каналисана кроз Албанију.“

ЗАПАДНИ ТАЈНИ ИЗВЕШТАЈИ: ТАЧИ НАЈОПАСНИЈИ МАФИЈАШКИ БОС

У извештају се такође спомиње да поред „ратовања“ током НАТО бомбардовања, главни опсесија ОВК је била и даље криминал, те су у том смислу „рекетирали“ племенске области у Албанији у пограничном појасу, бавили се шверцом украдених аутомобила и другом опљачканом српском имовином, трговином белим робљем и присилном проституцијом.

Какав је био стварни „рејтинг“ Тачија код његових западних налогодаваца показује задњи пасус овог дела извештаја: „Слично, обавештајни аналисти који су радили за НАТО, као и они који су радили за најмање четири независне стране владе, су методичким скупљањем обавештајних информација саставили веома убедљив извештај који описује период сукоба 1999. Ту је Тачи од стране свих њих идентификован, и како је дословце наведено у обавештајним извештајима, као најопаснији од свих мафијашких „босова“ ОВК.“

У ОВК ЛОГОРИМА СМРТИ УБИЈАНИ И СТРАНИ ДРЖАВЉАНИ

У закључку овог дела фељтона, желим да нагласим да је овај извештај, поред већински српских жртава и малобројних албанских „колаборатора“, документовао и отмицу, трговину, убиство и одстрањивање органа из тела више држављана Русије, Бугарске, Румуније и Молдавије, а према сведочанству Хашког заштићеног сведока К-144, као и из других поузданих извора. Те је у том смислу за очекивати да ће владе горе споменутих земаља, пре свега Русије, демонстрирати лични интерес и подршку овој истрази, као и кривичном гоњењу крволочних убица који су данас још увек на „власти“ на Косову.

Од „наше“ про-српске владе, која ће и у овом случају вероватно штитити пре свега америчке, а не српске интересе, не би требало много чему да се надамо.

———————————————–

Европа српским сузама не верује- V

ТАЧИ ОДГОВОРАН И ПО ПРИНЦИПУ „ЛАНЦА КОМАНДНЕ ОДГОВОРНОСТИ“

Као што ће Мартијев извештај то овде показати, и без сумње доказати у даљем правосудном поступку пред судом (који тек треба да буде одређен и оглашен надлежним од стране Савета Европе и шире међународне заједнице, за монструозне албанске ратне злочине, и злочине против хуманости против српског народа, и десетина, ако не и стотина, држављана више страних земаља), албански злочини киднаповања, бесправног тамничења, физичког злостављања и убистава над српским жртвама су несумњиво почињени, веома добро документовани, а неки чак јавно обелодањени у водећим западним медијима. Оно што још увек није презентовано јавности у форми форензичких доказа и сведочанстава јесте документација о самом чину одстрањивања органа из тела, пре свега српских жртава. Не сумњам да такви докази постоје, и познавајући професионални и морални интегритет истражитеља Мартија тешко је поверовати да би он изашао у јавност са овако експлозивним извештајем без додатног „кеца у рукаву“. Но, ја бих да се за сада задржим на доказима који су нам познати, и сами по себи, без икаквог додатног доказивања „крађе људских органа“, би требали да буду довољни за покретање међународног, али и домаћег правосудног поступка за горе наведена кривична дела.

У овом досадашњем истражном поступку је недвосмислено доказана кривична одговорност (за горња кривична дела) лидера Хашима Тачија и остатка руководства ОВК, и то по истом принципу по коме је у Хагу већ суђено целокупном бившем државно-политичком врху Србије – принципу „ланца командне одговорности“. У време ових монструозних злочина Хашим Тачи је био неприкосновени војни командант терористичке ОВК и лидер лажне косовске државе- дакле „господар живота и смрти“ на просторима Косова и у неким деловима Албаније. На страну то, што постоје све индиције да је он сам лично учествовао и извршавао ове злочине- задржимо се за сада на ономе због чега би он већ морао до сада да седи на оптуженичкој клупи у Хагу.

НОВИНАР МОНТГОМЕРИ САЧУВАО КОПИЈЕ ДОКАЗА КОЈЕ ЈЕ ХАГ НАМЕРНО УНИШТИО

У априлу 2009, ББС је емитовао документарни филм „Нестали на Косову“ (линк: http://news.bbc.co.uk/2/hi/7990451.stm), у режији угледног новинара Мајкла Монтгомерија. Господин Монтгомери се, од мартовског погрома 2004 на Косову, интензивно бави сакупљањем доказа о албанским злочинима над Србима, и његова новинарска истрага је управо та које је покренула „траљаву“ УН истрагу на локацији ноторне „Жуте куће“ (да би и он сам евентуално постао „активни члан те истраге“). Његов документарац зато има посебну тежину, јер садржи изворне видео доказе који су званично заведени као доказни материјал Хашког тужилаштва (да би ти видео, као и други форензички докази касније били намерно уништени од стране антисрпске Хашке институције). Наравно господин Монтогмери је сачувао своје копије видео исказа више заштићених хашких сведока, као и видео копије форензичких доказа са локације „Жуте куће“,и потом, због личног убеђења да су ти докази намерно уништени да би се заташкали злочини над Србима и сакрила за Запад „неугодна истина“, одлучио да их овим кратким али веома снажним документарним филмом учини доступним светској јавности. Колико је та документарац постао „неугодна истина“ за многе западне политичаре, најбољи доказ је чињеница, да је упркос изузетној гледаности емитован само два пута у Априлу 2009, и после тога више никад (овде говоримо о БиБиСију).

АУСТРАЛИЈСКИ ХИРУРГ ЈУРИШЕВИЋ- ЏЕЛАТ ОВК, „ПРИСУТАН“ НА ЛОКАЦИЈИ КУКЕШ У ВРЕМЕ УБИЈАЊА ЗАТОЧЕНИКА И КРАЂЕ ОРГАНА

Дакле, сва ова кривична дела су недвосмислено почињена, и можда је у овој фази истраге теже доћи до идентитета непосредних извршиоца и расветљавања сваког појединачног кривичних дела. Али, као што то знамо из горе наведеног примера суђења комплетном српском политичко-државном руководству у Хагу, чињеница да кривична дела за која су осуђени (у пред-ратном и ратном периоду до окончања рата 1999) никада нису потпуно расветљена, није сметала Хашком трибуналу да их за иста осуди по приниципу „ланца командне одгворности“, не сматрајући за потребно да доказује свако појединачно кривично дело (која су починили неки припадници и неке јединице српских снага на терену).

То је управо принцип правде на коме мора да инсистира наше правосуђе, као и патриотски део српског руководства (од издајничког дела „просрпског“ српског руководства на челу са Тадићем немамо ничему добром да се надамо). Следећи приницип на коме мора да се доследно инсистира, а који у свом извештају више пута наглашава господин Марти, јесте принцип једнакости пред судом!

ТАЧИЈА 2002 ХАПСИ ИНТЕРПОЛ ПО НАЛОГУ “FBI” И “DEA”, ДА БИ ГА УНМИК И ОЛБРАЈТОВА „ОСЛОБОДИЛИ“

Сада се вратимо самом „Мартијевом извештају“:

Господин Марти, поред Хашима Тачија, Агима Чекуа и Рамуша Харадинаја, директно именује остале заверенике у врху овог (ОВК) удруженог злочиначког подухвата шиптарских терориста: Џавита Халитија, Кадрија Веселија, Азема Силу и Фатмира Лимаја- наводећи да су сви они, на челу са горњом тројицом, били предмет темељне истраге. Не само УНМИК-а, Хашког Трибунала и ЕУЛЕКС-а, него и западних тајних служби: америчке ДИЕ-е, ФБИ-аја, ЦИА-е, немачког БНД-а, италијанског СИСМИ-иа, британског МИ16, и грчког „ИВајПиа“; Који поседују обилну документацију о криминалном деловању Тачијеве „Дреничке групе“.

Ове западне службе процењују да је „Дреничка група“, друга по величини шверцерска мафијашка група за транспорт хероина у Европу на „Балканској рути“- одмах иза турске (и свакако најсуровија).

Колико су западне тајне и полицијске агенције добро документовале ову злочиначку активност, и колико су је сматрале опасном за своје нације сведочи акција америчких полицијско-обавештајних агенција, које су документовале и процесуирале илегалну нарко активност Тачијевог клана, доказујући његову повезаност са светским мафијашким нарко картелима. Према исказу Мајкла Лавина, званичника америчке „анти-наркотик агенције“ (ДЕА), амерички суд и западне полицијске агенције су ставиле Тачија на листу Интерпола због тих злочина, те је он сабсеквентно ухапшен по међународној потерници 2002 на аеродрому у Будимпешти. Но, није дуго задржан у притвору јер је тада дошло до невиђеног притиска од стране америчког државног секретара Мадлен Олбрајт и других западних званичника. Међутим оно што је највише запрепашћујуће овај криминалац одмах је ослобођен, да би могао несметано да настави да се бави својим крвавим бизнисом.

Овде се дакле ради, не само о „окретању главе на другу страну“, највиших западних званичника и међународних институција, већ и о њиховој директној сарадњи и прикривању ових тешких кривичних дела. Надамо се да ће се Мартијева истрага позабавити и овим аспектом прљаве западне уплетености у ове најмонструозније злочине шиптарских терориста, који се на првом месту не би никада одиграли без такозване „западне хуманитарне интервенције“ на Косову (као и у другим деловима бивше Југославије).

ЗАПАДНЕ СЛУЖБЕ: ТАЧИ И САРАДНИЦИ ЛИЧНО УЧЕСТВОВАЛИ У УБИСТВИМА И ДРУГИМ ЗЛОЧИНИМА

Марти овде посебно наглашава да је у својој истрази дошао до докумената у поседу угледних западних правосудних и полицијских агенција, попут америчког ФБИ-аја, којима се потпуно и веродостојно документује криминална активност Тачијеве „Дреничке групе“:

„Све што смо сазнали држи нас у убеђењу да би ти „људи“ до сада били осуђени за веома тешке злочине, и до сада би већ били на издржавању дугих временских казни затвора, да није дошло до два шокантна развоја догађаја који су им омогућили да наставе да делују некажњено:

– прво они су успели у елиминисању, или ућуткивању, већине потенцијалних и постојећих сведока против њих (непријатеља и доскорашњих савезника), користећи се убиствима, насиљем, претњама, уценама, „заштитничким рекетирањем“;

– и друго, због „недостатка“ политичке воље међународне заједнице да ефективно кривично гони бивше лидере ОВК.

То је све дозволило Тачију, и другим члановима „Дреничке групе“ да максимално „искористе“ своје позиције у стицању огромног богатства, које је у нескладу са њиховим званичним „занимањима“ и приходима.“

„У свим кључним обавештајним извештајима западних агенција, Тачи и његови сарадници из „Дреничке групе“, су означени као „главни играчи“ косовске мафијашке структуре. Ја сам пажљиво проучио те веома обимне и разноврсне извештаје са осећајем ужаса и моралне огорчености.

Оно што је највише упадљиво је то да је међународна заједница на Косову, од америчке владе и осталих западних савезника, од правосудних институција Европске Уније, несумњиво поседовала веома убедљиву документацију о свим аспектима криминалних активности „Дреничке групе“. Ипак изгледа да нико није био спреман да реагује у таквој ситуацији и ове криминалце изведе пред лице правде.

Наши „извори“ из прве руке су веома кредибилно означили Хаљитија, Весељија, Силу и Лимаја, заједно са Тачијем, као и других чланова „ужег круга“, да су лично наређивали и у многим случајевима лично надгледали или учествовали у убиствима, затварању, мучењу и „испитивању“ жртава, у различитим деловима Косова и, што је било од великог интереса за нашу истрагу, велики део тих криминалних активности се одиграо у контексту ОВК операција на територији Албаније, у периоду од 1998 до 2000.“

ДР ШАИП МУЈА „КОСОВСКИ ДР МЕНГЕЛЕ“ ЛИЧНО „НАДЗИРАО“ ЗЛОЧИНЕ У ТАЈНИМ ЗАТВОРИМА И ИЛЕГАЛНИМ БОЛНИЦАМА У АЛБАНИЈИ

Марти потом описује тајне затворе у Албанији и њихову стварну функцију:

„Специфично, како смо ми то утврдили, вође „Дреничке групе“, имају највећу одговорност за две групе доказаних злочина описаних у овом извештају:

-За организовање и руковођење ОВК „ад хок“ тајних затвора на територији Албаније и -За судбину затвореника који су били заточени у тим логорима, укључујући многе киднаповане српске цивиле који су ту транспортовани преко границе, са Косова у Албанију.“

„Да би схватили како су ти злочини деградирали у најнижу форму нехуманости, прецизније у насилну екстракцију људских органа са циљем шверца на црном тржишту, ми смо овде идентификовали још један кључни ОВК карактер, који припада самом врху ових криминалних завереника: Шаипа Мују.

Скоро до најситнијих детаља, биографија Шаипа Мује у „борби за ослобођење косовских Албанаца, је идентична другим члановима „Дреничке групе“, укључујући лично Хашима Тачија. Од раних студентских дана почетком 1990-их, до једног од елитних чланова ОВК „координатора“ лоцираних у Албанији, па до члана кабинета „провизионе косовске владе“, и једног од главних команданата у послератном косовском Заштитном Корпусу, да би се на крају трансформисао у цивилног политичара у Демократској партији Косова, и коначно постао косовски високи „државни“ званичник.

Заједнички фактор који карактерише Мујино учешће у овој „афери“ јесте медицински сектор. Посебно сматрамо увредљивим да се та индивидуа представља, и као такав је прихваћен у многим круговима, као „Др Шаип Муја“, не приказујући себе једино као доктора медицине и хирурга, него и као „хуманитарца“ и напредног лекара.

Открили смо безбројне убедљиве индикације да је Мујина стварна и централна улога више од једне деценије, била у оквиру много мање „звучних“ кругова, које чини трговина људским робљем, недозвољеним и илегалним хирушким операцијама, и извршењем других кривичних дела организованог криминала.“

У извештају се наглашава, да је за разлику од Тачија, Муја сво време одржавао „ниски профил“ сакривајући се иза своје медицинске професије, и његов „случај“ до сада није био познат круговима изван криминалних структура, осим пар иследника који су му сво време били на трагу.

Кредибилни извори наводе такође да је Муја, иако јавно мало познат, имао кључну улогу крајем 90-их у развоју „стратегије“ ОВК, у време када је креирала међународну подршку. Такође се наглашава да је у време ратних сукоба и НАТО „интервенције“ на Косову, Муја руководио оперативном базом ОВК у Тирани, на безбедној даљини од границе и ратних дејстава.

Овај извештај нам такође открива да је Муја, заједно са Хаљитијем и Веселијем налазио спонзоре у иностранству, и доводио на Косово стране плаћенике и америчке (владине) војне контракторе. Такође сазнајемо да је Муја у то време лично ангажовао подршку Албанске тајне службе и Израелског Мосада.

Марти потом описује „кампању“ ОВК, непосредо по окончању рата када је НАТО окупирао Косово, која се огледала у безбројним злочинима пре свега према српским цивилима, али и према Ромима и албанским такозваним колабораторима – и то све под „будним оком“ НАТО трупа.

По Мартију сви ти злочини и иживљавања од стране припадника ОВК према, пре свега Србима, а потом и другим недужним цивилима на Косову, нису били резултат појединачне недисциплине и личне освете „огорчених Шиптара“, већ пре свега део систематске политике терора Тачијеве ОВК- како он то описује следећим речима:„…ми налазимо да су главни извршиоци тих злочина били пажљиво организовани, у оквиру унапред осмишљене стратегије руководства „Дреничке групе“.

Марти наглашава да овакви злочини, нарочито транспорт и заточеништво толико пуно људи у тајним затворима, и то све „без знања“ албанских власти је било могуће само: „…у оквиру проверене методологије познатих светских мафијашких структура од којих се „Дреничка група „ није разликовала.“

„ТАЈНИ ЗАТВОРИ И НЕХУМАНО ПОСТУПАЊЕ СА ЗАТОЧЕНИЦИМА“

„У оквиру наше истраге, ми смо идентификовали најмање шест различитих тајних затвора на територији Албанске републике, смештених на територији која се простире од Кахана у подножју планине Паштрик, у северном „врху“ Албаније, до друмова и морских плажа Дуреса, на медитеранској обали западне Албаније.

ОВК није имала легалну контролу тих области, али изгледа да нису имале нити албанске власти којима је то била обавеза према закону, или једноставно нису имале „вољу“ да спроводу законе. Тај посебан пропуст Албанских власти се огледа у „неспособности“ албанске полиције и обавештајних служби да сузбију мафијашки бандитизам јединица ОВК које су, у време конфликта биле стациониране на северу и у централном делу Албаније. Према њима, старији регионални команданти ОВК су били изнад закона.

Локације „затвора“, које смо добили из наших „извора“ се поклапају са доказима које су прикупили разни „новинари-истраживачи“ (неки од тих извешаја су старији од десет година), и недавно из извора иследника и тужиоца ЕУЛЕКС-а, укључјују: Кахан, Кукеш, Бићај (околина), Бурел; Рипе (село југозападно од Бурела, Матски округ); Дурес; и, верованто најважнија од свих других, за ову нашу истрагу локација – Фуше-Крује.

Били смо у ситуацији да посетимо два бивша тајна затвора у Албанији, али нисмо добили приступ унутар тих објеката. Поред тога, што смо имали сазнања да постоје још бар четири таква објекта, ми смо додатно сазнали, из „прве руке“, од више особа које су нам потврдиле, да су лично боравиле или посетиле „тајне затворе“ док су били под контролом ОВК, или током истраживачких мисија.

Ти објекти нису постојали као независни заточенички логори, већ су били део пажљиво организованог и координисаног ланца незаконитих активности, које су надзирали одређени команданти ОВК. Заједнички инкриминирајући фактор тих објеката је био тај, да су у њима били илегално заточени цивили, на територији државе Албаније, али под контролом и у „рукама“ чланова косовске ОВК и њихових помагача.“

ЗА ЗАПАД ЈЕ УБИЈАЊЕ СРБА БИЛО ПРИХВАТЉИВО

У закључку овог дела Мартијевог извештаја морамо поново да нагласимо да овај документ сада већ хронично наглашава: или директну западну умешаност у ове монструозне злочине против српских цивила, или њихово саучешниство и заташкавање, или у најблажем случају њихово игноранство. Тако да се сада овде поставља питање, како наша Српска нација може да верује том истом инкриминисаном западу, који се овде у истрази ових злочина против хуманости до сада непобитно показао као „део проблема“, да ће сада напрасно да се покаже као „део решења“ тог истог проблема.

За наше институције би најбољи пут био да доследно инсистирају, не само на уклањању одређених западних земаља из овог истражног процеса, већ и на њиховом елиминисању из међународног присуства на Косову, као доказане инкриминисане стране, а потом и на установљавању кривичне одговорности неких водећих западних државника, ако не и целих влада. За почетак би било довољно извући из архива добро документоване оптужнице против западних лидера, за ратне злочине у току илегалног НАТО рата против наше нације 1999. Оптужнице коју је незаконито и неуставно суспендовао издајнички прозападни „српски“ режим. Што се тиче доказане умешаности или заташкивања ових монструозних злочина од стране такозваних неутралних међународних институција, пре свега мисије УН-а на Косову, овде треба нагласити и њихову неспособност, нестручност и кукавичлук у суочавању са организованим криминалом на Косову. Тај аспект „пропале међународне мисије“ у оквиру“пропале косовске државе“, најбоље је описао, непосредно након мартовског погрома над Србима 2004-те, господин Едвард Тави, Канадски саветник при полицији УН-а на Косову: „Ми нисмо желели Албанце да почну да убијају нас, зато смо им радије дозволили да наставе да убијају Србе. Уместо да смо покушали да видимо шта ће се десити ако кажемо одлучно „не“ албанским захтевима и њиховој концепцији, чак и по цену разоткривања стварне природе Америчких „најбољих пријатеља“, што би свакако довело до појачаног домаћег терора – Ми смо одлучили да створимо много већи, и временски неограничен, глобални проблем“.

———————————————

Европа српским сузама не верује VI

АМЕРИЧКИ СЕНАТ 1999- О КРИМИНАЛНОМ КАРАКТЕРУ ОВК У званичном документу под насловом: „Ослободилачка Војска Косова: Да ли Клинтонова политика подржава Групе повезане са Тероризмом и Дрогама?“, Америчког Сената (Републикански политички комитет), објављеном 31 Марта 1999, недељу дана након почетка бомбардовања наше отаџбине, амерички „законодавци“ отворено називају ОВК терористичком и мафијашком организацијом, и сумњају у мотиве који су се крили иза Клинтонове злочиначке одлуке да започне тај илегални рат.Тај званични амерички документ цитира следеће речи председника Клинтона непосредно уочи примене „треће опције“ на Косову (те његове речи доказују да је он свесно ишао на изазивање регионалне нестабилности и кршење међународних повеља): „Трећа опција: наоружавање сепаратистичке ОВК од стране Америке и НАТО-а у циљу да води „борбу“ на терену, док НАТО наставља са ваздушним ратом. Та опција ће претворити НАТО у ваздушну подршку ОВК-у, али ће такође резултирати у будуће насилно прекрајање Балканских граница, вероватно изазивајући широку нестабилност у региону.“У документу се даље наводи да су америчкој администрацији били добро познати планови ОВК да „ослободи“ албанске крајеве у Црној Гори, Македонији (укључујући главне градове Подгорицу и Скопље, као и Север Грчке и Југ Србије (ван Косова)), пратећи идеју стварања Велике Албаније, наводећи да су сви ти деловии били анексирани Албанији у време Хитлерове окупације Балкана у Другом светском рату, и да је та фашистичка идеја још увек жива у шиптарским главама.Амерички сенат потом наводи да им је било добро познато да ОВК нису били никакви борци за слободу, већ да та терористичка организација има следеће корене. Цитат: „…оригинално састављена од радикалних „марксиста-лењиниста“ из комунистичке Албаније и потомака фашистичких милиција из Другог светског рата.“Такође наводе да је ОВК почела терористичке акције 1996, бомбардовањем кампова са српским избеглицама из Хрватске и Босне. Да су американци знали још те 1996-те да је ОВК терористичка организација, најбоље сведоче речи члана Клинтонове администрације, тадашњег Специјалног америчког изасланика за Косово, господина Роберта Гелбарда, који је 23-ег, Фебруара 1998 изјавио следеће Француској Новинарској Агенцији (АФП): „Ми оштро осуђујемо терористичке акције на Косову. ОВК је без сваке сумње терористичка група.“ Рекао је том приликом Гелбард.АМЕРИКА КРШИ УН ЕМБАРГО- САРАЂУЈЕ СА АЛ-КАИДОМ НА БАЛКАНУДокументовани терористички карактер ОВК није сметао Клинтону да изјави следеће: „САД предузимају убрзане кораке да трансформишу ОВК, од једне примитивне герилске групе у политичку снагу…“ Амерички сенат потом наводи чињенице које поткрепљују мафијашки карактер ОВК, посебно у пољу шверца наркотика, као и повезаност ОВК са радикалним Исламом, нарочито из кругова Иранске владе и повезаност са Осама Бин Ладеном.У наставку овог извештаја се наводи Клинтонова умешаност у кршење ембарга УН у Босни и америчко учешће заједно са Ираном у наоружавању босанских муслимана. Потом се један добар део извештаја посвећује, како овај извештај дословце каже: „Највеће етничко чишћење балканских ратова“, где се мисли на етничко чишћење Срба из Крајине од стране хрватске усташке државе, али се такође наводи, и то дословце: „…и то етничког чишћења које је вероватно сама Клинтонова администрација помогла да се спроведе“. Веома озбиљне оптужбе које долазе из самог Вашингтна, од стране једног од највиших америчких законодавних тела.

Потом у овом делу наставља са тврдњом да је Хрватска овакве ратне злочине спровела не само уз прећутну подршку Клинтонове админстрације, него уз активну војно-логистичку подршку и директну помоћ на терену од стране америчких „војних саветника“ и америчких контрактора, пензионисаних америчких генерала, а све уз сагласнот америчке владе. Али то није све, извештај наводи, да када је случај дошао пред Хашки трибунал, америчка влада је уместо сарадње активно саботирала тај процес, и учествовала у заташкавању случаја и уништавању доказа.

МОТО ОВК: „ДРОГЕ, ОРУЖЈЕ, КУРАН“!

У наставку извештаја о Косову и терористичко-мафијашкој организацији ОВК се наводе конкретни докази о криминалној активности те организације, који су били добро познати америчкој администрацији у годинама пре, као и у време косовског рата 99-те. „Поседујемо доказе да постоји повезаност између шверца дрогом и активности ОВК.“ Валтер Кег, Шеф анти-наркотик одељења, обавештајног одсека Шведске полиције.

„Етнички албанци су сада најзначајнија група у дистрибуцији хероина у Западним земљама.“- Немачка Федерална Агенција за Криминал.

„Полиција у Чешкој републици је недавно ухапсила косовског албанца, дилера дрогом извесног Добошија, који је побегао из Норвешког затвора где је служио казну од 12 година. Претрес његовог апартмана је открио документа која повезује његове илегалне наркотичке активности са куповином оружја за ОВК.“ Тајмс (Лондон), 03.24.1999.

У извештају се такође наглашава да су косовски Албанци главни шверцери и дилери дрогом у следећим европским земљама: Италији, Немачкој, Шпанији, Француској и Норвешкој. Такође се наглашава да су швајцарски затвори пуни албанских криминалаца. Овде такође сазнајемо да су и у Италији, крајем 90-их, имали тако велики проблем са шиптарском нарко мафијом на чијем челу је био Гаши Агим из Приштине, да су у помоћ звали специјалне јединице карабињера предвођене генералом Мариом Моријем. Тек ово је резултирало разбијањем шиптарске мафијашке мреже и масовним хапшењима шиптарских криминалаца. Заједно са 124 других дилера, ухапшен је и сам Агим Гаши.

Извештај наводи речи италијанског детектива из РОС-а(Специјалне Оперативне Секције) при Карабињерима, који каже да је циљ шиптарске мафије и ОВК (он ту не прави разлику) не независност Косова, већ уједињење Косова са Албанијом, под следећим мотоом: „Дроге, Оружје и Куран“! Коријере дела Сера, 10.15.1998

КОСОВО- „КОЛУМБИЈСКИ СИНДРОМ НА ЈУЖНОМ БАЛКАНУ“

Овде је веома важно напоменути упозорење Америчког сената, који је још те 99-те упозоравао да ће игнорисање криминалних делатности ОВК створити, по њиховим речима: „Колумбијски синдром на Јужном Балкану, који ће резултирати у стварање ситуације где ће албанска мафија постати толико моћна да ће моћи да преузме контролу над неким регионалним државама. У практичном смислу то ће укључити контролу над Албанијом и Македонијом (над Косовом су већ имали контролу).“ Ту тврдњу документују примером Демократске партије Албаније на челу са Сали Беришом, за кога кажу да се финансира шверцом дроге, као и да тим новцем финансира сепаратистичке покрете на Косову и Македонији („Балкански Меделин“, Џејн (енглески војни часопис) 03.01.1995).

У закључку овог извештаја Америчког сената се опширно описује умешаност Иранске државе и Ал Каиде на челу са Осама Бин Ладеном, у сарадњи са Албанском владом и под директним спонзорством Сали Берише, пре свега на локалитету Тропоја. У тренирању, опремању и наоружавању терориста ОВК, као и „довођењу“ хиљада муџахедина и инструктора из Ал Каиде и Иранске Револуционарне Гарде на север Албаније.

Но сада се вратимо на Мартијев извештај-

ЛОГОРИ ИЗ КОЈИХ СЕ НИЈЕДАН СРБИН НИЈЕ ВРАТИО- ЖИВ ИЛИ МРТАВ

У наставку извештаја Марти описује тајне затворе- концентрационе логоре на територији Албаније у којима су држани углавном Срби, али често и Албанци такозвани колаборатори, као и неки страни држављани. У току описа ових објеката, Марти почиње да износи и монструозне детаље судбине која је снашла стотине Срба, од којих до данашњих дана ниједан није пронађен жив, нити су чак откривена њихова тела.

За недостатак откривања посмртних остатака и идентификовања жртава Марти криви албанску владу, за коју тврди да је не само саботирала његову и претходне истраге, већ и активно учествовала у уклањању трагова злочина и пружања уточишта злочинцима. У тим криминалним делатностима су предњачиле албанске тајне службе, претходна ШИК и садашња ШИШ. Поред претходно споменутих терориста, тзв. лидера ОВК, он овде посебно наводи веома бруталног ОВК команданта и члана Дреничке групе Кадрија Веселија, који је био задужен за тајне затворе, и директно одговоран за веома нехуман третман, мучење и убиства заточеника – углавном Срба.

Он даље набраја те концентрацион кампове-затворе:

Кахан- камп у близини границе са Косовом, који је служен углавном као војна база, али и као „прихватна станица“ за заробљенике и њихово „саслушавање“.

Кукеш- бивша метална фабрика, коју је ОВК користила за више „намена“, али овде је важно напоменути да је унутар фабрике више просторија преправљено у „затворске ћелије“.

Дурес- који је служио као ОВК истражни центар, у позадини хотела „Дреница“, али и као главни штаб и регрутни центар.

У овим горњим објектима су углавном били заточени албанци „издајници“, дезертери или под неком другом сумњом. Евидентирано је око 40 преживелих заточеника Албанаца, који су се показали као веома драгоцени сведоци за Мартијеву истрагу, првенствено у циљу расветљавања судбине отетих Срба. Као ОВК команданте задужене за те „затворе“ Марти именује: Сабита Гечија, Ризу Алију (командант Хоџа) и Џемшита Краснићија. Каже да за њих постоји обимна документација прикупљена иницијативно од стране УНМИК-а, да би под ЕУЛЕКС-ом против њих била подигнута оптужница у „косовском суду“ за ратне злочине.

За Краснићија наводи да је још увек у бекству. За ову тројицу заједно са „дреничким џелатом“ Кадријем Веселијем, као и за њиховог претпостављеног Хашима Тачија, постоји обимна документација да су у извршењу ратних злочина деловали као криминална организација у оквиру „Дреничке групе“.

Марти потом детаљно описује нехуман третман заточеника у „кампу“ Кукеш, смештеним у импровизоване ћелије у склопу фабрике за обраду метала, у веома несанитарним условима, без хране и воде, где су били нон-стоп пребијани. Тај нехуман третман је веома добро документован од стране међународних и косовских органа, на основу сведочанства преживелих албанских жртава и неких припадника ОВК.

АЛБАНСКЕ ВЛАСТИ ДИРЕКТНИ САУЧЕСНИЦИ У РАТНИМ ЗЛОЧИНИМА

Оно што је индикативно, јесте то да Албанија упорно понавља да на територији Албаније не постоје тела жртава из тих кампова, док Марти овде подвлачи да се такво нелогично побијање наставља чак и у ситуацији када су истражни органи предочили албанској влади доказе, са локацијама и именима неких жртава (Албанаца), укључујићи неке форензичке доказе. У ту сврху овај извешај наводи као пример, ексхумирано тело косовског Албанца Антона Бисакуа са гробља у Кукешу, за кога је непобитно утврђено да је био заточен у ОВК кампу Кукеш. Брутално саслушаван, мучен и на крају усмрћен хицем из ватреног оружја (4-ог Јуна 99). За њега се наводи да је само једна од многих жртава шиптарских злочина које почивају на необележеном делу гробља у Кукешу. Једини разлог за такво негирање, који се овде логично намеће, јеста тај да су албанске власти биле директно умешане у монструозне злочине ОВК на својој територији.

Марти наводи да поред стотина Срба, постоји и огроман број Албанаца за које се зна да су киднаповани и пребачени у Албанију, али до дана данашњег нису пронађени. У извештају се описује како се одвијао транспорт заточеника између читаве мреже тајних затвора и кампова ОВК у Албанији. Тај опис је истрага прибавила од бивших ОВК бораца и њихових помоћника. Киднапована лица су транспортована у необележеним возилима, углавно комбијима и камионима, често путујући у конвоју и уз пратњу. По преласку су смештани у многобројне импровизоване затворе у албанским сеоским домаћинствима и разним помоћним зградама. Локално становиштво је поткупљивано понекад новцем, али много чешће украденом робом, као и сексуалним услугама киднапованих проститутки (углавном из источно-европских земаља) које су у тим камповима држане као робље, да би многе од њих биле искоришћене за екстракцију органа и евентуално убијене, или силовањем других недужних жртава.

НАЈМОДЕРНИЈА „КЛИНИКА“ У АЛБАНСКОЈ ЗАБИТИ

Марти наводи да је један од тих „кампова“ био наменски изграђен, и да је имао најмодернију клинику са луксузним лобијем. На том месту су Србима насилно вађени органи, да би одатле били транспортовани за богате „клијенте“ широм светског црног тржишта (људским органима). У овом делу извештаја он не открива локацију те „клинике“.

У опису кампа у месту Рипе код Бурела, ноторној локацији „жуте куће“, Марти наводи да је функција тог кампа била превасходно као „прихватног центра“ за отете Србе. Ту су Срби били „медицински прегледани“, вађена им је и крв ради анализе, те су „погодни донори“ пребацивани у друге кампове у близини аеродрома, где су постојале клинике попут ове горње. На локацији „жуте куће“ су нађени докази да су неки Срби тамо били ликвидирани. Претпостављамо да су то били јадници, или можда нажалост срећници, који су избегли судбину лаганог мрцварења у рукама не само ОВК крволока, већ и „људи“ у белим мантилима који су на најпоганији начин погазили своју Хипократову заклетву.

ОТЕТЕ ЖЕНЕ И ДЕВОЈКЕ СИЛОВАЛИ И ЛОКАЛНИ МЕШТАНИ

Овај извештај поново наглашава да су безбројне отете жене и девојчице са Косова, биле силоване на локацији „жуте куће“, не само од стране ОВК шиптарских терориста, већ и локалних мештана. Марти овде наводи да су све ове тврдње поткрепљене изјавама сведока и форензичким доказима. Такође је документовано да је „жута кућа“ служила као транзитни центар преко којег су заточеници траснпортовани на више других локација, често и враћани, да би били одведени у непознатом правцу. Оно што је запрепашћујуће, а произилази из више независних извора, а то је да су ту заточеници, углавном Срби, размењивани између ОВК терориста за новац, односно продавани.

Марти на крају овог дела подвлачи да је иницијално улога „жуте куће“ као клинике била пренаглашена, јер за то нема доказа, али има доказа да су ту вршени медицински тестови, укључујући вађење крви, са намером утврђивања подобности за „доноре“, као и да постоје докази о злостављању и ликвидацији заточеника. Али, како Марти на крају каже непобитно је утврђена функција „жуте куће“ као прихватног кампа и транзитног центра, на коме су албански крволоци, и вероватно неки од њихових западних спонзора, одлучивали судбину, пре свега невиних Српских жртава, по таквом мрачном сценарију, са којим не могу да се пореде ни најморбиднији холивудски хорор филмови.

Top of Form

———————————————–

Европа српским сузама не верује- VII

Пре него што се вратимо на закључак овог фељтона који прати извештај реномираног швајцарског тужиоца и дипломате Д. Мартија о монструозним злочинима над српским становништвом на Косову од стране шиптарске ОВК на челу са Хашим Тачијем, овде морамо да нагласимо да такви злочини нису могли да се одиграју, не само без прећутне сагласности водећих НАТО земаља (пре свега американаца), већ пре свега, и уз њихово директно учешће у тим тешким кривичним делима. Уосталом, ништа боље нисмо могли ни да очекујемо од такозване „западне цивилизације“ која је активно учествовала у распаду бивше Југославије и (документованом) подстицању међуетничких сукоба, све до употребе голе оружане силе против Српске нације на страни сецесиониста, која је кулминирала илегалним бомбардовањем Републике Српске, Црне Горе и Србије од стране злочиначке НАТО алијансе; као и директним учешћем у етничком чишћењу српског становништва са територија бивше административне југословенске републике Хрватске и Српске аутономне покрајине Косово и Метохија.

Овај уводни део је резултат мог истраживања, и није директно повезан са Мартијевим извештајем, али га зато допуњује (бар овај јавни прелиминарни део његовог извештаја) и директно доказује да је у извршењу монструозних злочина над косовским Србима постојао „удружени злочиначки подухват између шиптартске ОВК и водећих НАТО земаља на челу са Америком…

БЕРНАРД КУШНЕР ЛИЧНО ПРИКРИВА РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ ОВК

Најупечатљивије сведочанство о горњем удруженом злочиначком подухвату Тачијевих шиптарских терориста и водећих западних земаља долази од стране бившег шефа УНМИК-ове полицијске јединице за борбу против „тешког“ криминала на Косову, реномираног криминалистичког стручњака и анти-терористичког експерта, канадског полицијског иследника (резервног капетана канадске војске и бившег члана Њујоршке специјалне анти-терористичке јединице- јединог страног држављанина који је икада трениран у оквиру те јединице) господина Стјуа Келока. Господин Келок, је поред небројених других тешких кривичних дела против Срба, руководио истрагом масакра над Српским цивилима 2001 у Подујеву када је приликом бомбашког напада на цивилни аутобус „Ниш Експреса“ (у коме су се поред осталих путника масакрирана и деца) убијено 13 невиних српских цивила а рањено 45, од стране шиптарске терористичке ОВК; Као и истрагом убиства новинара Асошијејтед Преса Керима Лотона на македонско-косовској „граници“ у селу Кривеник, такође од стране шиптарских терориста ОВК(ОНА).

У оба случаја истрага је ометана, саботирана и заташкавана од стране водећих НАТО земаља, Америке и највишег руководства УНМИК-а, са циљем да се спроведу зацртани амерички и НАТО политички циљеви на Косову и прикрије западно учешће у терористичким и криминалним активностима у садејству са шиптарским терористима. У свом интервјуу из 2006, медију „Balkanalys.com”, господин Келок је документовао ту своју тврдњу и објаснио „западне мотиве“ за такво срамно деловање у спрези са терористима и злочинцима Тачијевог „калибра“:

Господин Келок на почетку тог интервјуа наглашава да је мандат његове мисије на Косову био у оквиру резолуције 1244, али да је од самог почетка био угрожен „сакривеним агендама у игри“, и то на првом месту од стране оних чија је улога била да тај мандат спроведу. Најупечатљивији је пример Бернарда Кушнера. На прву велику обструкцију у свом раду је наишао у процесу хапшења и доказивања кривице за тешка криминална дела Сабита Геција, једног од оснивача ОВК. Тада су господину Келоку први пут у току његове службе на Косову, упућене директне претње смрћу.

Геци је ухапшен у Октобу 2000-те, након гангстерског оружаног обрачуна у приштинском озлоглашеном ноћном клубу „Мајами Бич“, да би Келоков полицијски тим пратећи тај инцидент извршио претрес 13 кућа и газдинстава шиптарских мафијаша и терориста и ухапсио још 25 шиптарских криминалаца. Због добро обављене професионалне истраге детектива Келока и његовог тима, на суду је предочено обиље доказа, те је Геци осуђен на 5 година и 6 месеци затвора. Ту казну је под тим условима морао неизбежно да потврди надлежни косовски УН суд. По Келоку та пресуда је имала веома снажан „одјек“ на Косову, јер су у то време Тачи и Геци сматрани на Косову малтене „реинкарнацијама самог Скендербега“!

Келоку је његов претпостављени у УНМИК-у казао да су у то време били под великим притиском „одозго“ да обуставе ту полицијску истрагу. Иза тог великог притиска се наравно, пре свих других, крио УНМИКОВ шеф Бернард Кушнер, који је још у Јануару 2000-те наредио УНМИК полицији да не сме да врши претресе ниједног лидера ОВК, или њихових ближих рођака, без његове изричите дозволе!?

УНМИК: ОВК СЕРВИС

Господин Келок и овде наглашава „да упркос јавног залагања за моралну, етичку и легалну улогу мисије УНМИК-а, водећи лидери те организације (на челу са Кушнером) су спроводили у „закон“ само интересе лидера ОВК.“ Како он појашњава, постојао је снажан отпор било каквој истрази и суђењима члановима ОВК, да би то описао следећим речима: „Одмах сам разумео „компликовану природу“ наше мисије и да је УНМИК уствари постојао да би једино штитио људска права косовских Албанаца. Из тог разлога хапшење и процесуирање тих индивидуа за „обична“ кривична дела и ратне злочине није било „политички подобно“.

Стално нам је понављано од стране међународних представника на Косову да- „суђење „господарима рата“(ОВК) ће само изазвати реваншизам против КФОР-а и УНМИК-а. То је у стварности значило да је у протеклих шест и по година, УН на Косову био „виртуални таоц“ терористичких лидера наводно „расформиране“ ОВК, који су напрасно постали легални функционери косовске полиције или ушли у друге политичке и државне структуре лажне косовске државе.

У том статусу су наставили да шире страх и „ауторитет“ међу косовском популацијом, наставивши да буду недодирљиви.“ „Након свега“, цинично је закључио господин Келок, „они су били „хероји“, а не ратни злочинци, зар не?“

Господин Келок такође наглаша амерички стратешки интерес за „снажним војним присуством“ на Балкану, који је био одсликан у стварању огромне војне базе Бондстил, за чији опстанак им је било кључно одржавање на власти њиховог „протежеа“ терористе Тачија. Било каква друга стварна демократска опција на Косову би могла да угрози америчку војну окупацију и трајно присуство на Косову (Бондстил је „узет“ на 99 година лизинга са Тачијевим потписом на легално неважећем(међународно) документу- примедба аутора). Келок је то описао следећим речима: „…било је јасно да је Америци овде било потребно стално војно присуство, и права особа која је то могла да им формално легално обезбеди је био Хашим Тачи. Из тог разлога обезбеђивање његовог опстанка на власти је било од критичне важности за америчке планове са Косовом.“

МИНИРАЊЕ ЦИВИЛНОГ АУТОБУСА СА СРБИМА У ПОДУЈЕВУ- ДОКАЗАНА ЗАПАДНА САБОТАЖА И ЗАВЕРА!

Детектив Келок описује овај тежак злочин следећим речима: „Најнижа (морална) тачка у заташкавању злочина терориста и убица на Косову је достигнута 17-ог Фебруара 2001, када је аутобус који је превозио Србе свих доба да би посетили своја напуштена гробља на Косову, дигнут у ваздух од стране шиптарских терориста, и то на путу који је наводно био проверен и осигуран од стране мировних снага.“

„Сандеј Тајмс“ је у то време писао да су енглески војници „грешком“ пропустили да провере и осигурају кључни мост на том друму, који је истовремно био једна од најпогоднијих тачки за такву врсте диверзије!? Већ сама та чињеница да је такав пропуст окупационих НАТО трупа, за које су многи још тада тврдили да није био случајан, као и због терористичког карактера тог тешког злочина и масовних цивилних жртава, је навела господина Келока да од својих претпостављених захтева да се формира специјална криминалистичка група у циљу темељне и квалитетне истраге овог терористичког акта.

Тај његов захтев, не само да је одбачен (овде не треба сумњати да су жртве били шиптари, да би било управо супротно), „него (оно што доказује „западну“ заверу) докази са места злочина су уклоњени или уништени, пре него што је званична полицијска истрага и почела. Није било никакве сарадње нити координације међународних структура у овом случају, што ме је само учврстило у убеђењу да је постојало званично заташкавање злочина ОВК“ наставља Келок.

КФОР УНИШТАВА ФОРЕНЗИЧКЕ И САКРИВА ДРУГЕ ДОКАЗЕ

У то време је и Вашингтон Пост известио, да су одмах по дизању у ваздух аутобуса, у року од неколико сати, НАТО трупе (вероватно оне исте трупе које су наводно претходно провериле тај мост и послале невине српске цивиле у сигурну смрт) попуниле асфалтом кратер од експлозије уништивши на тај начин већину форензичких доказа. Да то није била случајна грешка, доказује патерн криминалног заташкавања шиптарских злочина од стране „западних сила“ који се огледао у следећем: НАТО је одбио да уступи своје обавештајне податке о овом злочину полицији УН-а, такође је УН полицији онемогућен увид у телефонске рекорде осумњичених терориста ОВК, а оно што „побија сваку логику“ да је главни осумњичени за овај тежак злочин Флорим Ејупи, чије ДНК пронађен на месту извршења злочина, „неким чудом“ побегао из најбоље чуваног места на Косову, америчке војне базе Бондстил.

Касније ће истрага господина Келока сазнати, да је Ејупи, као и већина водећих или истакнутих чланова ОВК био на платном списку ЦИА-е и других западних служби, и да у ствари није побегао како је то званично саопштено, већ да је од стране американаца пребачен на неку другу тајну локацију ради даљег „саслушавања“.

Ове тврдње детектива Келока су потврђене и са највишег места тадашње косовске међународне правосудне структуре, и то од стране Кристера Карфамара, шведског тужиоца и првог западног судије при УН суду на Косову; који је изјавио, да када су се појавили докази о умешаности бивших чланова ОВК (који су у време извршења злочина били чланови косовске полиције), више високих званичника из КФОР-а и УН-а су спречили или блокирали њихову просекуцију. То је по шведском судији значило, да су чланови ОВК од стране „запада“ имали гарантовани имунитет што им је омогућавало да извршавају некажњено и најтежа кривична дела. Господин Карфамар је нагласио да су овакве „интервенције“ стизале са највиших места (Б. Кушнер!?)

КРИМИНАЛЦИ ИЗ РЕДОВА УНМИКА, УМЕСТО У ЗАТВОР, ПОСЛАТИ НАЗАД У МАТИЧНЕ ЗЕМЉЕ БЕЗ ИКАКВИХ КОНСЕКВЕНЦИ

По Келоку не само да је „запад“ институционално и политички прикривао и заташкавао злочине ОВК, него су се шиптарски терористи директно снабдевали диверзантским средствима, посебно електроником, из база КФОР-а. Келок такође оптужује УНМИК за директно учешће у трговини белим робљем, нарочито присилне проститиције, у спрези са ОВК. Када је својевремено детектив Келок такве кривичне радње од стране званичника УНМИК-а документовао и захтевао налоге за њихово хапшење, у томе је био спречен, док су истовремено ти криминалци из редова УНМИК-а били „дискретно уклоњени“ са Косова и враћени у своје матичне земље без икаквих легалних консеквенци.

Колико је далеко ишла западна завера против српске нације на Косову сведочи следећа документована информација о другом осумњиченом за овај тежак злочин у Подујеву – Самију Луштакуу. У његовом случају је амерички дипломата Џок Кови, који је у то време био на функцији заменика шефа УН мисије на Косову (Кушнера), лично, и у два наврата спречио хапшење Луштакуа. Ту своју интервенцију (саучешниство у прикривању овог тешког терористичког дела) Кови је објаснио „чињеницом“, да ако би Луштаку, који је био „популаран на Косову“, био ухапшен, то могло политички дестабилизовати Косово, уочи наилазећих општинских избора, као и да би могло да утиче на долазак на власт „десничарских снага“ (читај патриотских) у Српском парламенту, на предстојећим децембарским изборима. Сувишно је напоменути да амерички дипломата Кови није до сада сносио никакве консеквенце свог криминалног деловања у оквиру „мировне мисије“ УН-а на Косову.

Чињеница да је Кови почео своју политичку каријеру као асистент „највећег ратног злочинца свих времена“ Хенрија Кисинџера, да би своје политичко обликовање наставио под Холбруком служећи у дипломатској мисији у Босни средином деведесетих, баца додатно светло на његову „мрачну биографију“.

АМЕРИЧКА ВОЈНА ИНТЕРВЕНЦИЈА НА СТРАНИ ШИПТАРСКИХ ТЕРОРИСТА У МАКЕДОНИЈИ

Колико далеко су западни спонзори тероризма на Балкану били спремни да иду најбоље сведочи случај убиства новинара Асојшијетед Преса, енглеског држављана Керима Лотона у селу Кривек на македонско-косовској „граници“, крајем Марта 2001, кога су убили шиптарски терористи из „112-те муџахединске бригаде“, наоружани најмодернијим америчким наоружањем, уз учешће 17 америчких „војних саветника“, који су били у саставу те терористичке јединице, која је опкољена јаким македонским снагама безбедности очајнички покушавала да се пробије преко „границе“ назад на Косово.

Иронично, у косовско село Кривек, у коме је тада боравио енглески новинар Керим радећи „редован медијски прилог“ (детектив Келок верује да је и овај новинар, попут и већине других западних новинара у то време имао у улогу обавештајца- у овом случају за британски МИ16), је послата америчка војна јединица из састава КФОР-а да спречи овај продор шиптарских терориста назад на Косово, да би и сама дошла под минобацачку ватру, не само шиптарских терориста, већ и својих „колега“ америчких „војних саветника“. Приликом те баражне ватре убијен је новинар Керим и још два цивила, три америчка војника и десетине цивила су рањени.

НЕМАЧКА ВЛАДА „ДОЗВОЛИЛА“ МАРТОВСКИ ПОГРОМ 2004 НАД КОСОВСКИМ СРБИМА

Тада је ЦИА у садејству са америчком командом за специјална дејства на Балкану, у то гранично подручје послала ескадрилу војних хеликоптера са 80 паратрупера из састава 502-ог батаљона, да изврше „екстракцију“ шиптарских терориста и 17 америчких саветника, како би се права истина о овом инциденту и америчком обавештајно-диверзантском учешћу у истом прикрила. Овде је важно напоменути да је на челу ове тзв. „112-те муџахединске бригаде“ био озлоглашени командант ОВК и терориста Семадин Џезар, познатији као „Командант Хоџа“. С. Џезар је у то време био на платном списку ЦИА-е и немачког БНД-а, и био је асоциран са Ал Каидом (Осамом Бин Ладеном), и прошао је разне „тренинге“ у терористичким „муџахединским“ камповима у Афганистану и Чеченији, а све под спонзорством ЦИА-е.

Иначе, он је био један од главних организатора Мартовског погрома 2004, над српским цивилима на Косову. Непосредно пре почетка погрома над Србима, Џезар је био прислушкиван од стране немачког БНД-а (као двоструки агент коме „нису веровали“), те је на тај начин немачка тајна служба и немачка влада имала рана сазнања о планираном погрому над Србима, али није ништа учинила да их спречи. Ови подаци су дошли из извора самог БНД-а, да би непосредно после „мартовског погрома“ над Србима, били јавно обелодањени на немачкој ЗДФ телевизији..

Детаљи овог терористичког злочина у селу Кривек су својевремно такође објављени у америчком листу „Обичан Кливлендски Дилер“ 2004-те. Када је бивши амерички војни контрактор Тања Гаврилова, која је у време инцидента била у том селу у саставу регуларне јединице америчке војске из састава КФОР-а- која је спречавала тај „терористички продор“, фрустирана заташкавањем тог „инцидента“ од стране америчког војног врха и америчке владе, одлучила да о томе објави чланак у горњим америчким новинама и на тај начин јавно открије праву позадину тог инцидента.

У том чланку Т. Гаврилова је цитирала речи једног америчког генерала, НАТО команданта на Косову, који је резигнирано изјавио: „Како можемо да се окренемо против исте „групе“ којој смо званично овде дошли да помогнемо? Ми очигледно нисмо знали са киме имамо посла. Бомбардовали смо погрешну страну!“

ПОШИЉКА БРИТАНСКЕ ВЛАДЕ СА ФОРЕНЗИЧКИМ ДОКАЗИМА МИСТЕРИОЗНО НЕСТАЈЕ НА ПРИШТИНСКОМ АЕРOДРОМУ

Но прави заплет овде настаје, када господин Келок, у улози шефа специјалног истражног одељења УН полиције, преузима истрагу о овом инциденту да би чак и пре почетка истраге био суочен са завером „колосалних размера“. У овом инциденту, након што је у Приштину допремљено тело убијеног британског новинара Керима (остале цивилне жртве су локално сахрањене), било је кључно извршити аутопсију и установити „порекло минобацачких гелера“ којима је Керим био усмрћен и чији сегменти су тада били присутни у његовом телу.

То је било важно за детектива Келока, јер би се тако установило да је британски новинар био усмрћен америчким оружјем од стране ОВК терориста, а не од стране македонских снага безбедности, како је то тврђено од стране ОВК и „неких западних извора“. Из тог разлога је господин Келок захтевао да се његов „пост-мортем“ увиђај обави на приштинској судској медицини. Томе су се супротставиле британске власти, које су биле „убеђене“ да ће на Косову током тог увиђаја доћи до „заташкавања“ и уништења форензичких доказа (што ми сви иначе знамо да је била редовна пракса када су у питању били злочини према Србима).

Истовремено су американци захтевали такође аутопсију, али на некој „другој локацији“ (претпостављам у Бондстилу, тако да могу да исфабрикују доказе како им одговара). На крају је УН судија у Приштини одлучио да аутопсија не мора да се изврши уопште на Косову, да би одмах након те његове одлуке, у највећој тајности на приштински аеородром био послат енглески војни авион, у кога је транспортовано тело новинара Керима у специјалном ковчегу који је био „запечаћен“ више пута (према детективу Келоку) и хитно пребачен у Велику Британију, где је евентуално извршена аутопсија.

Господин Келок потом наводи да је након његовог захтева британској влади да му доставе налазе аутопсије, из Лондона послата специјална пошиљка, којој се по доласку на приштински аеродром мистериозно изгубио сваки траг. Као што овде видимо, завера је у свом „финишу“ попримила размере Хичкоковског трилера, и била је само један од кључних фактора који су утицали да господин Келок изађе у јавност са свим овим детаљима „западне завере“ и удруженог злочиначког подухвата у спрези са шиптарским терористима.

Овде сам сматрао за сходно да документујем у детаље ова два драстична случаја, где је, очигледно уз криминално саучешће водећих западних сила, обезбеђено да шиптарски терористи прођу некажњено. Наравно, то је све само врх „леденог брега“, који се сада полако помаља пред нашим очима из мрачних дубина косовског терористичког театра. Убеђен сам да ће након прелиминарног извештаја Д. Мартија о монструозним злочинима над Србима, право клупко, не само шиптарске завере, већ и „оне“ њихових западних спонзора, почети да одмотава, и да ће и неке друге главе (а не само српске) почети „да се котрљају“.

СРПСКИ ТАОЦИ УБИЈАНИ МЕТКОМ У ЧЕЛО НА САМОМ ПРАГУ МОНСТРУОЗНЕ „КЛИНИКЕ“

У наставку се враћамо на завршни део извештаја Д. Мартија, где ћу се задржати само на неким „специфичним „ деловима, јер је пун превод тог извештаја доступан на нашем сајту, на следећем линку: http://www.vidovdan.org/2010-04-26-12-27-13/37-politika/5602-2010-12-22-12-44-26:

Марти у свом извештају описује како су српски заточеници још у току транспорта били изложени нељудском третману и невиђеном психолошком терору, нарочито када би сазнали каква им је монструозна судбина била намењена. Та „сазнања“ су добијали већ по доласку у „транзиционе кампове“ где је вршена селекција и медицински преглед оних несрећника који су били изабрани за „орган-доноре“. Те „транзиционе станице“ су биле лоциране у Бићају у приватној кући; у Бурелу на некој врсти газдинства, у Рипеју- ноторној „жутој кући“; и у Фуше-Крујеу сеоској двоспратници у оквиру фарме- кампу који је имао вишеструку намену за терористе ОВК, пре свега „клинике“ где су довођене и ликвидиране невине жртве.

У Рипеу, у „жутој кући“ и на фарми у Фуше-Круји су над заточеницима обављани медицински тестови и вађена им је крв, као и обављан преглед од стране „доктора“. Тада је већ већини тих јадника била јасна судбина, и многу су молили своје крвнике, да их радије одмах убију, него да их полако комадају. Марти је документовао у свом извештају да су у завршној фази ових морбидних злочина, „таоци донори“ довођени на локацију „клинике“ у Фуше Крујеу (која је изабрана због близине Тиранског аеродрома), где су на самом улазу убијани углавном метком у чело, да би њихова још „неохлађена“ тела била стављана на операционе столове, где су им одређени органи, углавнм бубрези били уклањани „пост-мортем“ процедуром.

То је по њему чињено из разлога смањења трошкова и оперативне процедуре, јер у том случају није био потребан анестизиолог и други пратећи „медицински“ протоколи. Ми само можемо да замислимо осећај ужаса код тих мученика, који су били извођени из својих ћелија да би били бездушно погубљени на улазу у „клинику“ која је овде за њих била оличење самих „врата пакла“ да би њихова тела била предата у руке људских наказа које су се „скривале“ под маском хуманитарне докторске професије, да би овде на најпоганији начин погазили „свету“ Хипократову заклетву.

МАРТИ: НАЈМРАЧНИЈИ ДОГАЂАЈИ СЕ ОДИГРАВАЛИ У „СРЦУ“ ЕВРОПЕ

У закључку свог извештаја Д. Марти наглашава, да је у току своје истраге не само потврдио иницијалне налазе Карле Дел Понте, већ је успео да документује много ширу заверу иза такозване „трговине људским органима“ (која је обављана готово ексклузивно над киднапованим Србима). Он наглашава да је његов извештај није базиран на гласинама, већ веома објективним доказима, што ће по њему даља истрага и доказати. Те доказе је описао следећим речима: „Докази, које смо прикупили, се тичу најмрачнијих догађаја који су се одиграли у самом „срцу“ Европе. Европски Савет и његови чланови не смеју да буду равнодушни у тој ситуацији…“

Ја овде једино желим да приметим да не сумњам да ће даља истрага резултирати у хапшење и просекуцију мафијашких лидера ОВК, јер на крају крајева изгледа да је бар један добар део европског дела запада одлучио да зада „смртоносни“ ударац у главу балканској „мафијашкој гуји“. Не толико из солидарности са српским народом, колико пре свега због тога што се тај „змијски отров“ (симболизиран у „Змији Тачију“) све више шири њиховом „просперитном“ Европом, те се и они осећају угрожени не само том мафијашком активношћу, већ и балканским извозом „пламена исламске револуције“ (који су сами потпалили).

Но, оно чега се прибојавам јесте то да ће водеће западне земље, нарочито Америка, учинити све да заташкају своје учешће у овој монструозној завери против наше нације, и избегну властиту одговорност, која је по мени много већа од одговорности шиптарских крволока. Из тог разлога сам у завршници овог фељтона више пажње посветио аспекту раскринкавању западне завере, који је кључан за разумевање овог неописивог злочина над нашом косовском српском браћом и сестрама.

Наравно прави посао на том „раскринкавању“ ће лежати на некој будућој српској патриотској власти, јер од ових садашњих „српских“ власти, немамо чему добром да се надамо. На крају крајева, и нема неке велике разлике између њих и терористичке шиптарске власти на Косову. И једни и други су само обичне западне марионете, којима је заједничка: анти-српска агенда!

КРАЈ

Миодраг Новаковић

	Katarina на Миомирка Мира Саичић: Уск…
	Радогост на Душица Милосављевић: Да б…
	Milijana на Миомирка Мира Саичић: Зан…
	Katarina на Миомирка Мира Саичић: Зан…
	Радогост на Душица Милосављевић: Киша
	Влада-р на Лазар Тица: Вечерњи пејса…
	Mika на Михаило Миљанић: Нежна му…
	Michael Meza на Драган Симовић: Ја сам уистини…
	Петар на Петар Шумски: Спокој
	Паун на Драган Симовић: Пут срца Сунче…
	Радогост на Душица Милосављевић: Све оно ч…
	Радогост на Душица Милосављевић: Реч
	Dragana на Владан Пантелић: Сећање на…
	Ждрал на Владан Пантелић: Сећање на…
	Ждрал на Драган Симовић: Мислима својим…