Есеј о поезији Милорада Максимовића

Ретко ко може да проникне у најдубље тајне постојања, да се срцем сједини поново са Творцем и својом суштином. То могу само посебне душе, праисконске Силе Светла и Свете ватре које су исте на свим разинама вечности на којима истовремено обитавају!

Милорад Максимовић ту тајну Творчеву управо потврђује и обелодањује, овде на Мидгард -Земљи, својим присуством и постојањем. Кроз његове песме тече животворни и космички пламен, који силом самог Творца делује на свет и људе! Освећен, једном заувек, силом највећег  Светла и Творчевог плама, он зна колика је снага исказана кроз живу реч и колико је спасоносна за свет и људе, јер Свети плам ватре неугасле директно таму отклања, попут сребрних искрица на Светом жезлу, попут светлосних муња  које бљесну у ноћи, директно сажиже све што није љубав!

Тако делују његове песме, директно осветљавају постојање, испеване у Творцу самом, а оваплоћене кроз његово светло срце! Јер он ствара из срца, пише из срца, говори из срца, а деловати из срца могу само они који једном заувек спознају ко су, спознају своју бит и своју суштину.

Обратите пажњу на истицање појединих светих речи у његовој поезији, нагласите их у читању како би вам се отворили канали светла да спознате своју суштину. Јер ја је спознах још од прастварања, од првог даха у Вечном пламену!

Благослов Творцу, Љубав и Светло нека вас воде!

Звездано порекло

Ко смо ми

и камо ходимо,

где смо све били

и где ћемо бити!?

Вечно на путу ка дому своме,

ка дому своме у светлости!

Златни пас из звезданих даљина

донесе у зубима три драгуља, наша три месеца…

Три месеца сјајна које запамтише

наше беле пчеле и аскурђели сјајоносни.

Еонска светлост заталаса

мрачним репом спирале млечне и одагна

незнање у дубине нижих свемира

отварајући за нова бића простор

ка присећању сопства…

Ко смо ми…

… Видех себе како стојим на водопаду звезданог језгра,

ту се скупљаше светлосне птице начињене од самих звезда,

јер и тада и сада и одувек и заувек у нама,

Творчева ватра сија, љубав пламена сама!

Звездано порекло у  мени живи

и зове ме да се сетим

и своју бит у потпуности осветлим

и нечујно…

отвара се нешто велико

у светлости саме свести, и то ме бодри и подиже!

Хајде крени!

Ти си истина и све је у теби!

Погледом време, мисли заустављам што лети и тече,

а скупљам трен вечности,

да се сада без престанка окреће.

Отварам пут својих предака

и почињем у духу да се крећем.

Тјесно ми некако овде на Земљи,

мој дом је негдје тамо на небу,

зато ноћу чјесто звијезде гледам,

да нађем пут до куће,

нећу да се предам!

Ал морам овдје у име Творца

још мало срцем таму да тјерам,

да распалим Свјетлости, Љубави, Радости жар,

то је мој од Оца дар!

Видим предивно бљештаво светло

у срцу срца мог унутарњег бића.

Знам, осећам и видим исто светло

што зрачи из срца Васељене…

Некада су била заједно.

Некада су била једно…

Густа тама незнања скрила је танане нити истости…

Истости два срца.

Упрт ми поглед у  Звезде сјајне,

знам да ћу опет ка њима поћи,

да ћемо светлети у тамној ноћи…

Мој пут је јасан и одувек знан.

Само што некад заборавим дар,

дар који имамо сви

да слободни смо од таме и злих!

Наш дар је светлост и љубав у нама

која нас води до Творца сама.

У сусрету том где све нестаје

остаће оно најчистије,

искра ко звезда што на небу сја,

то смо ми… Творац и ја.

И гле, наше јато

опет заједно.

Путујемо у вечност

ка нашим звезданим исходиштима

и прапочецима!

Ми јесмо јер Творац јесте!

Погледај…

у очи детета које воли

и мирно посматрај чудеса вечна.

У трену се зби све што постоји!

У звезданом сјају тог погледа – срећа!

Она ти каже одакле сам ја, ко смо ми…

 Из вечности!

Моја душа,

наше душе, наши сни.

Есеј о Душициној поезији

Некада када размишљам о неким другим световима и реалностима, када се винем у мени познате висине, тамо сретнем неке друге духове Светла, којима сам род и они мени. Свет у коме сада обитавамо сви је само делић свеукупности дивног постојања.

Сети ме љубав Творца на све што заиста јесте и како само светло сија кроз све нас.Најтеже је вратити се из таквог света овде, међ овај систем ствари. Онда мислиш да си сам самцијат и тешки осећаји ти душу море. Али онда и у том часу дође спасоносно откривење самог Творца! Никада ниси сам! Него те само запљускују таласи заборава и мрене овога света у који си дошао да га осветлиш. И тада ти Творац открије где су ти духови Светла, те душе Свете Ватре које са тобом стварају најсветије ствари. Открије ти Творац да су и они рођени у људском телу и да је свако узео себи шта да ствара и ко ће бити.

Тако је ту и са нама Душица Милосављевић.

Њене песме су је мени разоткриле ко је , јер се не да сакрити ватра душе оне која је на небеским разинама обитавала. Она још увек тамо и обитава као и сви ми својом суштином, али смо и овде једним својим делом.

Њена песма је чиста игра Творчеве светлости јер неко попут ње је лично видео од Великих Сила шта се збива. Она ствара знањем и моћи која оживљава, Ватром Светом која је у њој. Свака њена песма говори о суштини и шта ће бити. Зато нека би свако обратио пажњу када има част да ужива у њеним песмама. Она схвата шта значи говорити из духа, а не из тела и да смо ми изнад подела на мушко и женско.

Ми смо деца Творца и народ звезда.

Зато , песмом њеном се буди дух човечији. Нека би вазда био благословљен!

Други дио душе

У ком си сада космоса кутку

да ли то ветрове од снова ткаш

па шаљеш их мени у освите зоре

кад почну немири душу да море.

Овде ми нешто исконски фали,

тај други дио мога бића,

превали галаксије, сада ми требаш

да буде исписана наша прича!

Долази време кад светлост нас зове

у свети бој за земљу свету,

мој мач је спреман , још ти ми требаш,

превали галаксије да са мном сневаш!

Пит ћемо опет из истог грала

ко некада давно кад Господ нас споји

кад завет нам даде да нађемо се

у времену неком што нас раздвоји.

Сад је то вријеме

дижу се олује, узбуркала мора

тресу се горе, вапај чује цијела васиона,

мађије силне, опсијене, лажи,

сад је то вријеме,

да се правда тражи!

Да се љубав роди  и душе се споје

ко првога дана од Господа створене!