Небо расецају
од сребра гаврани,
црвенооки ждрали дуговрати,
соколи брзани
и орли једноглавци.
Гачу вране,
цвркућу врапци.
Код креја
увек нови језици.

Он – можда му је име Јован,
одлази са Шароњом и Рудоњом,
и меденицом – звончицом,
напуњен њеним очима –
сјајницом и сузницом.

Она – не знам јој име,
(можеш је и ти имендаровати!),
испуњена је, испуњена,
и полетна, полетна,
гледа изнад звукова
и стољетних храстова.

Руке вредне,
несвесно или свесно,
испод појаса стиска, прсте свија.

. . .

О н – о н,
ускоро ће дати
неки знак.
Њему знам име:
зваће се Или-ја.

„ŠVERCER VLASTITOG ŽIVOTA“ ZLODUH  -NUMBER ONE

Prije nego pređemo na posljednje poglavlje (Epilog) nameće se potreba da kažemo nekoliko činjenica o kovaču rata kroz jnjegov izričaj  Naime, uloga ličnosti u povijesti politike nije beznačajna, Naprotiv, determinirana jer obrazovanjem, spoznajama povijesnih iskustava , naravi čovjeka, karakterom, aspiracijama ,ambicijom,odabirom kadrova, motodom vladanja, zrelošću, tolerantnošću i eventualnoj  pshiosomatskoj uravnoteženosti, a posebno maralnosti. Riječ je ovdje o čovijeku jake volje kratke pameti, čovjeku malog znanja još manjeg razumjevanja.Dakle, riječ je o čovjeku bez mjere, a golemih ambicija . Faktički riječ je o zloduhu“šverceru vlastitog života“ koji hoće nemoguće pod svaku cijenu ne birajući sredstva . Riječ je o čovijeku bez kriterija, paranoidnom  mizantropu. Čovijek koji  hoće mesijsku povijesnu ulogu bez predpostavki povijesnog znanja, razmišljanja i moralnih normi Gonjeno  samoljubljem, taštinom, oholost, ambicijom somnobulnim unutarnjim protivuriječnostima bez svijesti o sebi i savijesti prema drugim izgovorio je i napisao tušta i tma apsurdnosti na kojima je inzistirao kao osobnim inovacijama, a praktično na štetu  vlastiog naroda, čiju povijest nije poznavao  Prema tome on nije ono što je o sebi primišljao nego ono što (ne)djela , pisana, izgovorena  i učinjena o njemu  optužujući ga govore  Zbog toga sam se odlučio da  ga „analizama sadržaja pratim  od kosih crta“  i dadem vama na vlastitu ocjenu .

Za njega sam čuo 1946. godine. Htio se upisti u večernju školu u kojoj sam ja bio redovni đak i član  nastavničkog zbora kao prestavnik đaka. Nastavničko vjeće izabralo je za nostrifikatora pri upisu u školu učenu, upućenu profesoricu francuskog jezika, Danu Budisavljević, inače netjakinju Nikole Tesle.  Bila je kozer, šeret ali stabilna ličnost sa stavom. Tuđman je došao sa dvogodišnjom diplomom građanske škole i dvogodišnje diplomom trgovačke  škole.  Zbrajajući četverogodišnje  školovanje htio se pod svaku cijenu upisati u više razrede gimnazije, jer on je„partizan- rukovodilac, oficir.“ Nemože druže!“reče Dana , a on navro sa uvjeravanjem kako je  on „borčina“ Na to će visprena  Dana : „Ja sam ubila Hitlera, pogodivši ga pravo u pupak, ali zato ne predajem francuski nego zbog toga što o tome imam regularnu  diplomu . Da ne raspravljamo-nastavi-  napravi prestavku nastavničkom zboru“ Borčina“ to uradi,  optužujući Danu da ga onemogućava „ignorancijom naše borbe“. Direktor me pošalej s žalbom  Marku  Beliniću,uglednom sindikalcu i ilegalcu pokreta.  Kada Marko pročita tekst žalbe reče: „Moj  zagorac odmah  bi bez mature štel biti profesor. Pošaljite ovo njegovoj komandi“Zaboravih na to sve dok njegov biograf, Darko Hudelista ne dođe  k meni s pitanjima o njemu i pravoj rašomonskoj proceduru o spomenici 1941. Znao sam neke sumnje o njemu i  njegovom ocu o sudbini susjeda čiji su detalji bili u nadležnosti  „Konspiratora“ – Dragutina Sajlija  zatim nevoljama koje su nanijeli sekretaru „ Mateku“, ali istražne dokumente nisam vidio i nisam želio o tome  spekulirati. Dosije  se o tome čuvao u posebnom sefu. Međutim, kada sam dobio na recenziju kao arhivista  Arhiva za  historiju  radničkog pokreta  CK KPH dva njegova rukopisa  doznadoh da se radi o pravom zloduhu  Riječ je ovelikim  humanističkim  tekstovima  koje u to doba  pojedinci nisu mogli napisati„Rat protiv rata“ i „Dvadese godina  socijalističke Jugoslavije“, bez naznake tko je autor. Bio sam konsterniran veličinom plagijata  brojnih autora i  neostaljinističkih panegirika  našem socijalizmu. Pregao sam svim bićem oko dva mjeseca  da od slova do slova utvrdim plagirane autore.Pomogao mi je moj studijski učeni  kolega koji je prevodio  Hegela , jer se i njegov  tekst nalazio među plagijatima. Napadnem jezik poveznica kojim nitko u nas nikada nije govorio niti pisao. Ostrvim se na drskost,zbog  podkradanja uglednih intelektualaca, mediokritetski  bezobrazluk i posebno na plagijat jednog francuskog  učenog  opata s naznakom  da će nam plagijator nametnuti nevolje i međunarodnu bruku. Pitam direktora , Ivu  Mardešića tko je autor?’ odgovori: „Pitaj Anku Berus“ Odem k njoj a ona će : „Taj će ti doći za  direktora!“ Ne govoreći mi o kome se radi.  Srdito kažem: „zašto od mene pravite majmuna?“ Shvatila je ANKA BERUS  trud, ozbiljnost re cenzije  i što me čeka, reče: „ Moj mladi filozofe ti si- naš kordunaški bedem“-  Znala je više od ostalih o autoru i njegovoj  naravi- odrekavši skasnije zaduženja nad tom institucijom.  Nakon  mjesec dana evo  njega kao imenovanog  direktora Instituta za historiju radničkog pokreta . Sa svima se pozdravlja ,a kad ja dođoh  na red prezrivo reče:“ za nas dva ovdje nema mjesta!“ Osupnut  odgovorim: „Vi ste plagijator a ja želim  da časno radim svoj posao“ i odem za sva vremena iz arhiva i bavljenjem povijesti.Dakle, umješao mi se u život, da sam morao  promjeniti zanimanje.  Pitali me  novinari“ što mi se dogodilo? I izjavim:“ da u nas nije moguća  povijest, jer je hoće da pišu glupi političari , a da je ostvaruju  preko još glupljih  generala.“Takovu drskost nikada mi nije oprostio. Međutim , on otjera još trojicu svršenih povijesničasra i dovede jato rezervnih oficira ,svojih drugova. Godinu dana nisam se nigdje mogao zaposliti, na njegovu veliku radost, jer je bio osvetljiv, što sam kasnije na vlastitoj koži osjeti doznavši za njegove intervencije.

Inače , Tuđman je bio militantni, agresivni vulgarnji ateista u  pisanim i izgovoreni nastupima kao  što je dolikovalo staljinistima njegova doba. Međutim , kasnije je kao  konvertita svoju osobnu  teizaciju okrunio donacijama  budžetskim  sredstvima  Marijanskom svetištu, Prihvatanjem  konkordata i uvlačenjem crkve u vlast spajajući  „U“i križ, prihvatajući Luburićev koncept izmirenja da se i danas nezna gdje zavaršava laička a započinje crkvano teokratska vlast

Tuđman je moralno  bio labilan priroda , lagao je da je bio srčani bolesnik, a igrao je tenis, lagao je da su mu partizani ubilli roditelje. Laganje mu je bio stil življenja.(vidjeti o tome  S.L.“ Stradanje i nadanje“ Sombor, Garden print, 2013. strana ,388 do 397. Pokazao je sklonost prema incestu zbog čega  s razišao sa ocem . O tome vidjeti:“ Darko  Hudelista:  Biogfija Tuđmana ,Zagreb,Profil, stranica 35,  Inače „B io je ponosan što mu supruga nije  ni Židovka ni Srpkinja“ . Izjavljivao je da  nije Hrvat bio bi  nobelovac itd  Bio je okrutan strateg rata , sotonizascijom Srba, nema smrti i mučenja koja nije primjenjivao prema protivnicima. U ostalom osnivao je konc., logore koje  civilizacija osudila. Unapređivao, odlikovao je naj okrutnije dokazane  zločince. Uživao je u osveti. Milki Planinc zaprijetio je kada mu se nije htijela pridružiti: „Vi ste nas hapsili mi će mo vas ekonomski i fizički progoniti“ Naložio je optužbu za ratne zločine jedinstvenog bračnog para narodnih heroja. Jedan je bio komandant najelitnije partizanske 13 .proleterske brigade i njegov promotor za generalski čin, Rade Bulat,Srbin.  Druga je bila Milka  Kufrin-Bulat, vijećnjica AVNOJA i ministrica modernizacije turizma u RH, pojam radinosti i predane angažiranosti. Međutim , Tuđman nije trpio veći autoritet od svoga

Pročitao sam skoro  sve što je Tuđman napisao ili javno izgovorio. Iz toga sam izdvojio preko 700 somnobulnih citata koji dokazuju da je bio ne razborit, ne odgovoran i falcifikator povijesti sa jačom voljom nego pameti, uspio zaluditi narod u borbi za ostvarenje države, da ne bira nikakva sredstva protiv drugog i drugačijeg žrtvujuči skoro oko 15% posto stanovništva .   Nekadašnji generalštabni personalac JNA,“okrružio se propalitetima“  ( Murtićeva ocjena) Za duhovnu obnovu bi mu je zadužen konfabulator, notorni fra Baković, ministar oružanih snaga postao mu je notorni teroristički ustašoid /po ocjeni Manolića/, za počasnog konzula   u Argentini postavio je poznatog zločinca Ivu Rojnica.   Predsjednik Sabora postao je osuđenik za ratne  zločine, Poznat po izjavi:“Slavni zbore sva stratišta  treba zabetonirati“ Drugi je bio u štabu za etničko čišćenje  osumnjičen za  ratne zločine od AMNESTY international s izjavom:“ kada mi pobijedimo Srba neće biti, a ako se koji i pojavi ogadićemo mu život da sam nestane ,koji je sve zločine ozakonio“ Treći je za rat kazao da je šansa koju trba iskoristiti A četvrti bio nepotist kao prototip kompradorstva,nepotizma i korupcij sveukupne vladavine pokreta opasnih namjera ,a zločinačkog sadržaja  kojima se sudi pred domaćim i međunarodnim sudovima.

Kada je prijavio doktorat, profesor JAROSLAV ŠIDAK,  koji je znao da je plagijat doktorata akademika Ljjube Bobana donese mi kopiju znajući da ću Ljubu upoznati. Kd mu donesoh tekst ovaj zaprijeti da će ga tužiti. A kada je Tuđman postao  vrhovnik , poglavar i otac nacije ovaj ga predloži za akademika. Rekoh:“oportunizam  je ugrađeno svojstvo čovijeka!, kao konstanta “

Kada je izložio tzv Norvalski program za lustraciju Srba E. Murtiću, slikaru, koji je obilježio epohu ovaj mu primjeti „pa to nemožeš bez rata!“. Na to  će Tuđman „ pa z a državu nije ništa žrtvovati  deset, dvadese pa i stotine tišuća“ Dakle, lio je planirano ljudsku krv kao tehničku vodu bez stida i kajanja . Zbog toga je došlo da su sve nacionalne manjine reducirane na jednu trećinu, a srpski etnos masakriran.Nepotrebno je žrtvovao oko 15 posto stanovništva i jednu trćinu teritorija ratom „spaljena zemlja“ pretvorio u MJESEČEV PEJSAŽ  Nije trpio autoritet iznad svoga. Rušio je spomenike velikana čije su makete u svim svijetskim muzejima, nabavljao njihova djela i dekorijrajući svoje bivakovanje. Dakle, obilježen je kontaverzama do apsurda. Poznajem autora koji je izvršio selekciju preko 1400 do apsurda proturječnih Tuđmanovihi sljdbeničkih  anti ljudskih, anti humanih i anti državnički ponašanja Čime jsu se sami optužili pred sudovima, narodom i povijesti. Za ovu priliku izabirem samo oneTuđmanove, koji mi se čine najprikladnijim za ilustraciju naznačenih sadržaja konvertitstva i anti-državničkih koncepata da ostvari ciljeve koji su postali program zamišljene države , koja razara vlastito društvo čiji dobri djelovi i danas traju, ne samo u glavama sljedbenika, pazdarana,  nego i u praktičnoj stvarnosti  Pobjediše, „Pirovom pobjedom“  , brutalnim metodama odmazde“spaljena zemlja“ lažima, mitovima propagandno. Evo  tih izvadaka kako slijedi,iz kojih se kao na dlanu vidi program za lustraciju Srba i ciljevi rata u RH,te rata   za podjelu BIH. Molim , čitati s razmišljanjem  i odgovornim valoriziranjem posljedica: nevino poginulih na sve strane, ranjeni,invalidnih, nestali, oboljeli, nerođeni. prognani, razorenih porodica, ugaslih toponima , zatrtih prezimena, ,sruišenih bogomoljai, mostova, kuća, , razbijenih porodica, spaljenih knjiga po napucima, infrastrukturnih objekata, raseljenih, uništenih grobova i spomenika antifašistim, sudbine onih u koncentracionim logorima  Nezaboravite nezaposlene i pretvorbu, čitaj pljačku stoljeća koja nas je biološki pogodila do demografskog sloma. Ako tako postupate- studiozno, samootrežnjenjem spoznati ćete da je rat sam po sebi zločin. Dkle, nakon otkrića plagijata kao intelektualne krađe Tuđman ništa intelektualno nema iza sebe osim  programirane brutalne metodogije građanske strane prirode rata i odmazde kontrarevolucije.Staljinist“posebnog kova“ strasno se osvećivao u mržnji prema Srbima i komunistima koji mu se nisu pridružili, grčeći facijalis, kolutajući očima, kriveći usne kada je njihova imena izgovarao.Čitajte- ponavljam pažljivo, ove apsurde, povijesničara, akademika , državnika, ratnika, oca nacije koji i mrtav fetižiranom državom vlada, a koja to nije, jer nema ni suverenu monetarnu vlast, ni sređene institucije uprave i rada, ne uređene granice, katastri ,  organiziranja  društva. Ostala  je oboljela homogenizirana nacija, mržnja,zabrana nostalgije, tolerancije i solidarnosti prema drugom  a, posebno drugačijim, raslojavanje na  vladajuću elitu i puk, izbjeglice, raspadajuće porodice bez rada  goleme mase veterana bez njihovih  tvornica i radnih mjesta, rastakanje porodica prognanih i koloniziranih, Nastupile su razlike između onih na vrhu,“tko je jamio,jamio“, (posao, radno mjest, tuđa dobra, stanove, činove, rangove) i onih na dnu, onih u centru i inih na peruferij,i nikada takovih na ovim prostorima. Rat  je dignud iznad rada, uništenjem društva pretvorbom, čitaj pljačkom stoljeća, uništenjem  industrije, trećeg staleža, demoliranjem sela, prebukiranjem gradova. Preostala je entropija,izolacija, mržnja , beznađe, zaduživanje do dužničkog ropstva, verbalno domoljublje protiv svakog rodoljublja i gledanje  preko ganice kao spasa. Nastupila je onesposobljenost za bilo kakav društveni dogovor

Evo konačno tih nebuloznih citata kako sljedi:

“Ovakve nasilne, pa i genocidne promjene,

koje su izvršene nakon Drugog svjetskog rata, donose uvijek

dvostrane posljetke: s jedne strane neizbježno produbljuju povijesne

razdore, s druge strane dovode do etničke homogenizacije pojedinih

naroda, do većeg sklada nacionalnog sastava pučanstva i državnih

granica pojedinih zemalja, a to može imati i pozitivne učinke na

kretanje u budućnosti, u smislu smanjivanja razloga za nova nasilja i

povode za nove sukobe i međunarodne interese” 1

“Bilo mi je strašno, mučilo me to što sam od Tuđmana čuo nekoliko mjeseci prije izbora 1990. godine. Došao je u moj atelijer, misleći valjda da će od mene napraviti svoga Augustinčića, i oduševljeno počeo pričati o tome. ‘Da će hrvatski narod krvlju mora dobiti svoju državu’, da ćemo mi (on s HDZ-om) napraviti ono što Pavelić nije uspio napraviti 1941. godine, da će 50% Srba morati spakirati kofere i odseliti, a ostalih 50% ili postati Hrvati ili nestati!’. Rekao sam mu da je lud, da se mora liječiti i od tada prekinuo bilo kakav kontakt s njim. A neposredni povod da počnem raditi ciklus “Viva la muerte” kao odgovor Tuđmanu na njegov stravični cinizam i bešćutnost, bio je jedan njegov govor majkama i udovicama hrvatskih branitelja 1993. godine, kojima je posrmtno uručio odlikovanja uz riječi da trebaju biti “sretne I presretne” što su im sinovi I muževi poginuli za Hrvatsku!”

(Identitet br. 61, 2003, str. 8-11, razgovor Mire Babić Šuvar sa Edom Murtićem)

 

 

1(F. Tuđman, Bespuća… str. 164)

“Hrvatska je riješila srpsko pitanje u Hrvatskoj. Mi smo prihvatili

povratak dijela Srba u Hrvatsku, kako bi onemogućili napade na

Hrvatsku i prigovore kako je Hrvatska nastavak NDH i da ne želi ni

jednog Srbina. Riješili smo srpsko pitanje i Srba više neće biti 12%

i 6% Jugoslavena koliko ih je bilo. A 3% koliko će ih biti, neće više

ugrožavati hrvatsku državu” [1]

NDH je bila samo puka „kvislinška“ tvorba i „fašistički zločin“ već i izraz kako povijesnih težnji hrvatnog naroda za svojom samostalnom državom, tako i spoznaja međnarodnih čimbenika, a u ovom slučaju vlade Hitlerove Njemačke, kojaje na ruševinama versaillskoga krojila novi Evropski poredak; tih težnji Hrvatske i njenih geografkih granica“ (Dr Franjo Tuđman na Prvome općem saboru HDZ-a prema Danasubr. 477 od 9.04.1991. st. 32/34, kolumna Ž. Krušelja)

Svi oni koji ovdje fućkaju i galame moraju znati da će morati ići iz hrvatskih zemalja tamo odakle su i došli ako ne budu poštovali volju hrvatskog naroda. (Dr FranjoTuđman na mitingu u Pazinu, prema Danasu br. 426 od 17.04.1990. st.32)

Treba napuniti prazan Trbuh Hrvatske. Bosna je umjetna tvorevina. Vrijeme je da okupimo Hrvate u maksimalno mogućim granicama. Nećemo granice između Hrvatske i Hercegovine. Ovakva hrvatska država nema uvjeta za život, ali Hrvatska država čak sa granicama Banovine ima, a osobito sa poboljšanim granicama. Ne treba računati na BiH kao sa nečim što je od Boga dano i trebada ostane. (Dr Franjo Tuđman novinarki Heni Erceg, ljeto 1990.)

Mene će povijest smjestiti – bok uz bok – sFrancom, kao spasitelja zapadne civilizacije! (Dr Franjo Tuđman, za The New York Times u travnju 1998.)

Jedan od stranaca koji se bavio idejom potpore disidentima u komunističkim zemljama rekao mi je: „Znate profesore generale, daniste Hrvat bili biste nobelovac!“ (Dr Franjo Tuđman, prema Feralu od 31.5.2003.)

Hrvati su ratnički narod. (Udarna rečenica u brošuri dr. FranjeTuđmana „Hrvatska ratna i vojna vještina“, prema Feralu od 23.2.2002./36)

Rata ne bi bilo da ga Hrvatska nije želila. Mi smo procijenili da samo ratom možemo izboriti samostanost Hrvatske. (Dr Franjo Tuđman u govoru na Trgu bana Jelačića 24.5.1995.)

NDH-a je bila i „izraz težnji hrvatskog naroda za vlastitom državom“. (Dr Franjo Tuđman na I. Općem saboru HDZ-a 1990.)

Umrijeti za Hrvatsku državu – to je ono zbog čega vrijedi živjeti. (Dr FranjoTuđman, prema Feralu od 23.12.2007.)

Sada moramo osigurati granice Hrvatske, te buduće granice hrvatske države u BiH! To jeposebna povijesna zadaća hrvatske države, Hrvatske vojske, nešto što ne smijemo propustiti, je li… (Dr Franjo Tuđman, vojnom vrhu, transkripti iz  1993. prema Feralu od 16.4.2004.)

Mi smo za to da se kosti svakog hrvatskog čovjeka nađu u hrvatskoj državi. (Dr Franjo Tuđman, 1996., prema Feralu, od 30.4.2004)

Srbe treba snažno udariti da prektično nestanu. (Dr Franjo Tuđman, u Brijunskoj naredbi za operaciju „Oluja“, transkripti iz Ferala)

I još ih ima, i ovdje kod Vas! Od 22 suca u Karlovcu ima sedmoro Srba! (Dr Franjo Tuđman, predsjednik R. Hrvatske, kolovoza 1995. u Karlovcu iz Vlaka slobode, Novosti 5.03.2011/32. B. Rašeta)

Srbi su neslavno netali iz ovih krajeva kao da ih nikadn ije ni bilo Nisu uspjeli pokupiti ni svoje prljave gaće. Neka im je sretan put! A oni iz svijetakoji nam i danaspredbacuju da palimo srpske kuće na oslobođenim dijelovima Hrvatske, neka se prisjete daje upravo biblijsko načlo, iz starog zavjeta: oko za oko, zub za zub! (Dr Franjo Tuđman, nakon Oluje, prema Feral Tribuneu od 30.4. i 15.10.2004.)

Sretan sam da mi žena nije ni Srpkinja ni Židovka. (Dr Franjo Tuđman, na mitingu u Dubravi 1989., prema Feral Tribuneu od 5.4.2003. i 25.8.2006. itd.)

Ne treba računati s BiH kaos nečim što je od Boga dano i teba da ostane. Opstanak BiH kao samostalne i suverene, sve kako bi bilo moguć, ide u svakom slučaju na štetu hrvatskog naroda, onemogućavanormalno teritorijalno ostvarenje hrvatske države i stvara pretpostavke za nestanak i onolikog dijelahrvatskognaroda kakav je danas u BiH…

Sada moramo osigurati granice Hrvatske; te buduće granice hrvatske države u Bosni i Hercegovini.

Sa cjelovitom Bosnom mi bismo izgubiliBosnu u potpunosti – čitava Bosna bila bi protiv nas. Ali, na ovaj način mi ćeno imati, slušajte,  Tuđman, predsjednik države i zapovjednik oružanih snaga R. Hrvatske, s predstavnicima HDZ-a iz BiH u Predsj. dvorima u Zagrebu prema stenogramu od 21. rujna 1993. godine objavljenom u više navrata u Feral Tribuneu počevši od 16.4.2004. i nadalje)

Idemo na Prozor, Uskoplje, Bugojno, Jajce; ići na povezivanje Kiseljaka sa Busovačom, kao i na zauzimanje Uskoplja zbog povezanosti s Novim Travnikom, Vitezom i Bugojnom. (Dr Franjo Tuđman, iz stenograma od 5.11.1993.)

Ja osobno nisam imao nikakvih iluzija što se tiče Muslimana u odnosu na hrvatstvo, jer znam da su se Hrvatiboriti tri stoljeća sa Muslimanima, ne sa Turcima negoli sa Muslimanima iz Bosne i da su oni, znači, doveli Hrvatsku narub propasti (…) jer ta demografska ekspanzija Muslimana je takva da bi nam oni ugrozili opstojnost hrvatske države više negoli što su je Srbi ugrozili u prošlosti. (Dr Franjo Tuđman, iz stenograma o razgovorima s čelnicima Hrvatske i Herceg – Bosne, prema Feralu od 16.4.2004.)

Postigli smo da nemamo samo Herceg – Bosnu, ono što smo imali, imamo znači, među nama rečno, pola Bosne, ukoliko ćemo znati njome na pametan način. Čitavih tih pola Bosne će gurati u pro-hrvatskom smislu, kal što je to bilo. (Dr Franjo Tuđman, prema Feral tribuneu od 24.11.1995.)

Srbi su neslavno nestali iz ovih krajeva kao da ih nikad nije ni bilo! Nisu uspjeli pokupiti ni svoje prljave gaće.  Neka im je sretan put. (Dr. Franjo Tuđman, prema Feralu od 30.4. i 15.10.2004.)

Srbe u Hrvatskoj treba proglasiti hrvatskim građanima i nazvati ih „pravoslavnim Hrvatima“. Treba zabraniti odrednicu „pravoslavni Srbin“. (Franjo Tuđman u veljači 1990. prema tekstu na str. 49 knjige „10 odgovora Stjepanu Mesiću“ koju je napisalo 10 beogradskih autora 2008.)

Drage Hrvatice i Hrvati! (Uobičajeno odbraćanje F. Tuđmana građanima Hrvatske, posebice u predizbornoj kampanji 1990-tih).

Kada mi govore kako inteligencija nije na našoj strani, uvijek pitam: koja inteligencija? To je par škribenata, koje se od pamtivijeka, od biblijkih vremena, nazivala farizejima… (D.r Franjo Tuđman, u nekom od nastupa 1995., prema Feralu od 11.5.2002.)

To su ideolouzi jugo-komunističkog režima, djeca oficira JNA i potomci mješanih brakova. (Dr Franjo Tuđman, u lipnju 1996., za Londosnki Financial Times, prema Feralu od 23.2.2002. str. 36.)

 

Što znači da oporba u Zagrebu ima 60 posto glasova? To je kao da vamjedan seljak kaže da ima u svom dvoru 60 komada živine. dali je to praščad ili telad? Da li su to kokoši ili guske. Da li je to stoka krupnog ili sitnog zuba? Gdje će svaki razborit seljak i čovjek znati da nasuprot takvom jatu jedan, a pogotovo jedan par rasnih konja ili rasnih krava, više vrijedi nego čitavo takvo jato. (F. Tuđman, pr. R. Hrvatske, na sjednici Glavnog odbora HDZ-e u veljači 1996., Feral od 26.10.2007., st. 47., te od 31.5.2003. st. 16-17)

Ne smijemo dopustiti nove zablude i novalutanja, što biStipica Radić rekao, daodlaze kao guske u maglu. A  danas ima tih gusaka koje idu za velikim idejama i integracijama, jer su im premali okviri našedržave i našeg naroda. (Dr Franjo Tuđman, tijekom 1998. prema Feralu od 30.4.2004)

S hrvatskom državom i slobodom još uvijek se nije srodilo 15 posto pučanstva, neki zbog podrijetla, a neki zbog povezanosti s komunizmom. takvih ima pretežno među inteligencijom koju je još Stipica Radić nazivao „pokvarenom gospodom“. (Dr Franjo Tuđman, predsjednik R. Hrvatske, rujna 1998., prema Feralu od 11.5.2002.)

Nećemo dopustiti onima koji se vežu i sa  crnim vragom protiv hrvatske slobode i hrvatske nezavisnosti, ne samo crnim, nego i zelenim i žutim vragovima, ne samo povezuju nego im se i nude, ne samo da im se nude, nego im se i podaju za Judine škude. (Dr Franjo Tuđman, u govoru 1996., prema Feralu od 30.4.2004.)

Sveti oče, mi i dalje ostajemo vaše predziđe, antemurale christianitatis! (Franjo Tuđman na ispraćaju pape prije njegovog uslaska u zrakoplov, prema Feralu od 8.4.2005., st. 48.)

Mi smo za to da se kosti svakog hrvatskog čovjeka nađu u hrvatskoj državi. Frano dr Tuđman, 1996. prema  Feralu od 30.4.2004.)

Vidite li našu mladež, naše stotine tisuća dragovoljaca, narod koji to ima ne smije strahovati za svoju budućnost. (Franjo dr Tuđman, u nekom od ratnih govora)

U ovom ratu izgubila je muža i dom, ali je dobila Hrvatsku i slobodu. (Franjo Tuđman govoreći na skupu u Konvalima o jednom ženi kao žrtvi rata, prema Feralu od 23. veljače 202., str. 36.)

Umrijeti za hrvatsku državu – to je ono zbog čega vrijedi živjeti! (Franjo Tuđman, na otvorenju „Oltara  Domovine“, prema Feralu od  23.2.02. str. 36)

Ja se s Miloševićem mogu sve dogovoriti. On je razuman političar. (Dr Franjo Tuđman, novinarki Heni Erceg, Feral od 1.11.2003. st. 9 i od 7.7.2001.)

Ne treba računati s BiH kao s nečim bogom danim… Jedan dio, znači, Srbiji, jedan dio Hrvatskoj, a može ostati i muslimanska državica u sredini, ona povjesna zemljica Bosna… (Franjo dr Tuđman, predsjednik R. Hrvatske, prema  Feralu od 9.4.2004. str. 3)

Priznam da je 1998/1991. bilo ekscesa s naše strane poput paljenja i miniranja srpskih kuća, da se dogodilo poneko ubojstvo, da je netko i prije vremena morao pobjeći iz Hrvatske; međutim Srbi su s tim morali računati. Ponosan sam na sve što smo uradili. (Dr Franjo Tuđman u jednom od govora na Trgu bana Jelačića u Zagrebu tokom rata)

A što se tiče rušenja spomenik i uklanjanja spomen obilježja, to je samo gesta kojom je hrvatski narod izrazio svoj raskid s prošlošću. (Franjo dr tuđman, predsj. Hrvatske, u izjavi zamedije tokom rata)

Rješili smo srpsko pitanje. Srba, odnosno Jugoslaven više neće biti 18 posto koliko ih je bilo. A tri posto koliko će ih biti neće više uzgrožavati hrvatsku državu. (Franjo dr. Tuđman, predsjednik Republike Hrvatske, u govoru prigodom otvaranja ratne škole u Zagrebu 1995., te Feral od 12.10.2007. st. 20/21)

Nema više onih koji bi budućnost Hrvatske ugrožavali u hrvatskom nacionalnom tijelu, to se i ne moće izraziti nikakvim novcem negoli upravo time, da je ovim korakom (Olujom) budućnost hrvatskog naroda, suvremene i nezavisne hrvatske države jedanom za vazda osigurana za buduća stoljeća i milenije. (Franjo dr. Tuđman, 26.8.1996. iz „Vlaka slobode“)

 

 

 

 

 

[1] – Nikad više 12% Srba! – Franjo Tuđman, predsjednik RH na otvaranju ratne škole „Ban Josip Jelačić“ u Zagrebu, 15. 12. 1998.

Сабахлето ми из руке

једе своје лишће

Ми смо пријатељи

Ми ослобaђамо време

из орахове љуске и учимо

га ходати

 

Време се враћа у љуску

у огледалу Светог Вида је

недеља

у сну се спава

уста истину зборе

Уста Свевида говоре

истинито

моје око силази

према љубљеном

гледамо се говоримо

немуштим говором

Волимо се као сан и

памћење

cпавамо као вино у

шкољкама

као море и зраци крви

волимо се као божур и

сећање

пуног месеца у Соко Бањи

Ми смо овде уплетени

у прозор

они нас гледају

с Београтcке улице

време је да се санак

најзад cпусти процветали

да непрекидно срце куца

у огледалу срца

Време је да настане време

мракоблесне орканпостеље

разаткане из сна у сан

у сабахнедељни дан

Свевиде отвори ми прозор

са Сокограда

ту ми занавек оста

вера љубав и нада

 

(Јагода А. Маринковић)

 

Призивам

мила ми и драга

бића Светлости и Љубави,

бића Дивот-Створитеља,

бића Бога Живога и Благога,

да ме усправе,

да ме придрже,

да ме ојачају,

оснаже и,

надасве,

крепким и моћним учине,

те да бих,

достојно и свесно,

све своје послове,

дужности и задатке –

како у овоме свету

тако и у иним световима –

 ваљано,

  и са Сврхом и Смислом,

до краја

обавио.

Једино у тишини и самоћи

налазим унутарњи мир,

без којега не бих могао,

ни трена једнога,

да живим са сврхом и смислом.

Кад год ми је тешко у овоме свету;

 кад год ме обхравају

праискони немири и страхови;

 кад год чујем вапај,

јаук,

 лелек

и писку

 сопствене душе,

тада се повлачим у самоћу и тишину,

 повлачим у своје најскровитије

унутарње светове,

повлачим у најлепше и најдивотније

своје снове које,

 најчешће,

и будан

сневам и снијем.

 

(ПОЕТИКА БЕЛИХ УРА)

Овај свет

нећу да посматрам

 и сазерцавам

очима људи,

 већ унутарњим видом

богова и вилењака.

Хоћу лепоту

да гледам свуда око себе;

хоћу љубав

да налазим и осећам

 на сваком кораку;

 да свагда и свугде

 живим и дишем

 лепоту и љубав.

Живети у свету,

 а теглити,

ринтати,

патити се и мучити –

без љубави и лепоте! –

такав живот,

 уистини,

одвећ нема

 никаквога смисла –

како за овај свет,

тако

 и за светове ине.

Бели Ури

поручују из Акаше:

Боље је да Бели Срби

 и напусте ову Планету,

него да –

у свету гмазова и звери –

пристану на живот

без сврхе и смисла!

Три дана, само три дана пре мог доласка у родно село,

један стари храст је нажалост страдао од грома.

Тај храст је украшавао шуму поред моје куће.

Знам га и познајем још од детињства.

По мом доласку, у кућу мојих родитеља, уместо уобичајене приче о имању, о пословима у пољу,

мој отац ми је са тугом у очима причао прво да је онај лепи храст пао.

Скамењена и тужна слушала сам оца док ми збори о нашем храсту,

и нисам могла да поверујем, нисам хтела да прихватим да је то истина, нисам хтела а морала сам.

Причао ми је:

 Киша је падала, не дуго, можда пола сата, можда и мање и престала је.

Убрзо се разведрило, сунце се појавило, и било је баш топло, кувало је.

Ми смо седели испред куће у хладу и, одједном, одједном из ведра неба, удари гром.

Толико је то било јако и изненада, да сам, дете, умало пао са столице.

Окретао сам се око себе, питајући се, шта то би!?

Нисам могао да схватим, да је то био гром!

Сачекао сам мало, а онда сам одлучио да одем и проверим шта је гром ударио.

Ушао сам у шуму и, на први поглед, не примећујем ништа да је поломљено.

Наставим још мало до потока и, тамо где сам ја, дете, пао пре пар дана, и умало погинуо, е, ту изнад тог камена, погледам, лежу крошње храста.

Дођем до стабла и имам шта да видим – храст је гром пресекао на пола.

Нисам могла да слушам даље, осећала сам да ме храст зове, да ми каже, да ми покаже, зашто је пао.

И одем у моју шуму, шуму која је мене од рођења мог одгајала.

Туго моја!  јел ме то моје очи лажу, мој храст лежи у болу, у јецају.

Гледам мој храст, нема оне крошње, нема оног хлада, нема мог дивног храста!

Како да те подигнем, лепи мој, како, снаго, да те ојачим?

Сузе ми кануше, снага ми ослаби, као да храст хоће прво да седнем поред њега

и саслушам шта има да ми каже.

Села сам поред храста, тиховање у сузама је болно, најболније …

Отвори ми храст духовне очи и ја занемех.

Видим, храсте мој, видим и осећам бол.

Знали су да ћу доћи и послали су мага, црног мага да светлост храсту узме, да га убије. Убијеног храста склониће, а онда ће мене испити, снагу ми успорити и на крају убити. И молио је храст Перуна да га спасе, да га спали, да зло које га опседа уништи. Тамни су прво оца мог напали, сада болан лежи;  сачекали су да ја дођем, да наставе да нас газе. Храст је громове звао да га прже, да га сатру, да зло униште, нас да спасу. Јасно ми је било зашто је то био гром из ведра неба.

Перун је нашао мага који је храст мучио и спалио га.

Све сам видела, све ми је болан храст показао. Јасно ми је да су ту, ако нико други, онда они што свог вођу траже. Нећу од мог храста одустати, нећу…  Храст ће своје младице пустити.

Светла бића га хране, ране му вијају.

Сам Бог Перун је уз мене, јер ме они ситни кидају, ране мог храста као да соле, пеку ме…

 

Није важно колико имам година, јер ја, истовремено, имам све године овога света и немам ниједне!

Године дођу и прођу, и изнова се врате.

Али оно што је сушто и битно у нама, то нити стари нити се, пак, мења, већ вечно бива и јесте – сушто и битно!

Бели Ури уопште нису бројали године, јер су живели Вечан Живот у Вечности, стварајући и рађајући децу кроз столећа и тисућлећа.

Они и данас живе, само што их ми не видимо.

А не видимо их, зато што смо пали у Таму, у Невидију.

Ако их ми не видимо, то не значи да они не постоје!

Штавише, они су постојанији и присутнији од нас.

Ми данашњи, овакви какви јесмо, много што-шта не видимо, али, то, ипак, постоји!

Све што је сушто и битно, то ми, данашњи, нити видимо, нити чујемо, нити осећамо.

Ми, данашњи, видимо, чујемо и осећамо само оно што није сушто и битно, само оно што је привид и опсена, само оно што је дим и магла, док суште и битне ствари пролазе мимо нас, а ми их не видимо и не запажамо, јер смо пали у Таму, у Невидију.

Белог Србина и Белу Србкињу никада не питај за године, зато што они уопште не броје године, а столећа и тисућлећа броје само понекад – кад су докони, тек забаве ради!

Извориште и Увориште Белог Србства није у овоме свету, но с ону страну Обзорја Догађања где нема ни година, ни столећа, ни еона, већ само Овај Тренутак Вечности, већ само Ово Вечно Сада.

И, заиста, није битно колико имам година, јер ја, истовремено, имам све године овога света и немам ниједне!

Године дођу и прођу, и изнова се врате.

Бели Ури су говорили:

Живот без Љубави,

Лепоте и Доброте

нема никаквог смисла.

Ако не живимо Љубав,

Лепоту и Доброту,

што ће нам

 и чему ће нам

 живот!?

Човек је створен

 за најплеменитије

и најузвишеније идеје,

визије и снове.

Човек је створен

да би узрастао до Бога,

 да би био сарадник

 и састваралац Божји.

Човек је створен

за Бесмртност

 и Вечност.