У почетку беше тужно,
суза ми из ока крену
Јел могуће да смо поражени
Јел  могуће да смо пали 😦
Није тако црно, није
Ми ране вијамо,
Вукове окупљамо
Соколове пребројавамо
Не смркава него свиће
Мој дивни Вилењаку
Не смркава , то се
У битку тајно спремамо
Рањени смо били свете
Рањени и болни
Не смркава то свиће
Тамно јесте али бити неће
Најцрње је пред свитање
Најцрње је …
Пребројте се Ратници,
Соколови и Вукови моји
Пребројте се Рођени моји
Не смркава, то свиће.

(Сварог)

Онај ко не уме да разговара

са облаком и цветом,

са бором, храстом и потоком,

тај, уистини, не уме

ни са човеком да збори.

(Дивот-Светлуша, песничка плава вила)

Све што желите да вам се догоди, то морате и да сневате.

Будни, а не успавани, да сневате!

Ако будни не сневате љубав, љубав вам се никада ни догодити неће.

Морате да сневате изабраницу срца својега, морате у сновима својим да потражите девојку, драгану своју, будућу невесту своју, јер ако је у својим будним сновима не нађете, нигде је у свету никада ни срести нећете.

Свим нашим будућим сусретима претходе снови наши!

Неће нам се догодити само оно што никада ни сневали нисмо.

Јер, Стварност происходи из Снова, а не Снови из Стварности!

Ову највишу чаролију Белих Ура знаду још само песници вилењаци.

Уметност будног сневања јесте уметност живљења са смислом.

Смисао вашег живота зависи од ваших будних снова.

Они који вам говоре другачије од овога, нису ваши искрени пријатељи, већ притајени и потуљени непријатељи ваши.

Ваши будни снови казују више о вама, него све религије, све науке, све психологије и сва учења овога света.

Ваши будни снови јесу најверније зрцало (огледало) ваше душе.

Бели Ури кажу: Реци ми шта сневаш, па ћу ти рећи ко си!

Буде се Беле Србкиње, буде се песничке виле и појањем својим буде и освешћују давно заспало Бело Србство.

Ја сам то видео још пре тридесет лета, видео сам да ће у времену долазећем управо Беле Србкиње да буде и освешћују уснуло  Србство.

Зато што је Женско Начело јаче, постојаније и утељеменије у Миту, у Предању, у Традици, у Вери, у Бићу Језика.

Један народ је будан, освешћен и јак онолико колико је у њему Женско Начело будно, освешћено и јако.

И ово упамтите!

Будућност имају само они народи у којих је Жена слободна, самосвојна и самобитна личност.

Народи у којих је жена само робиња, само машина за рађање деце, немају никакве будућности, ма колико се они бусали и прсили, ма колико они урлали и дивљали.

Дивљаци немају никакву будућност у једном будућем звезданом свету.

Залуд им рађање деце, ако ту децу рађају робиње и персоне.

Робиње и персоне, по правилу, увек рађају будуће робове.

Само слободна Жена, само слободна Бела Србкиња може да рађа будуће ратнике и ратнице Светлости, будуће слободне и самобитне личности.

И, надасве, није битно колико ће Бела Србкиња да роди деце, већ кога ће да роди!

Боље је да роди једно једино дете у Светлости, него ли десеторо деце у Тами!

Ствари се од сада морају гледати и сазерцавати са једног Божанског Становишта, са становишта Истине и Светлости.

Зато ја свим својим бићем подржавам пробуђење и освешћене Беле Србкиње, тајновите и даровите песничке виле: Светлану Рајковић, Душицу Милосављевић, Браниславу Чоловић и све ине које се још нису придружиле нашем звезданом и песничком јату, а осећам и знам, да су ту негде око нас!

(Посвета: свим белим и плавим вилењацима, свим дивотним Србима и Србкињама.)

Има нешто битно што морамо вазда изнова да освешћујемо: из дана у дан, из часа у час…

А шта је то битно што вазда изнова морамо да освешћујемо?

То битно је Истина:

Наш живот је без почетка и свршетка!

Наш живот је вечан!

Наш живот нема супротности!

Људи обично говоре: смрт је супротност животу.

Није Истина!

Живот нема супротности!

Нигде у Васељени, ни у овостраним ни у оностраним световима, не постоји ишта што би могло бити супротност животу.

Једноставно речено:

Живот нема супротности!

Живот је вечан!

И ми смо вечни!

Када ово освестимо, тада нам живот постаје Дивотна Песма; тада нам живот бива: Радост, Милина, Дивота, Љубав, Доброта и Лепота.

Постоје не тако чести тренуци
кад моја душа осећа
како би било живјети на Земљи
кад би љубав владала
Потка је некако прозрачена,
лака свиленкаста
Скоро па да видим златне честице
гдје титрају ваздухом
сунчеви зраци разливају се
морима, горама, пољима
а тјела су лака да скоро
па да могу љетети.
Људи и сва бића
комуницирају лако, срцем
дотичу се тананим нитима душе
као да се милују.
Јуче је у мом граду
лила киша као да је крај
Као да је крај свијета
Муње су сијевале
као да се кида утроба Земље
А ја
ја нијесам осећала страх
знала сам да Перун шаље
гласнике своје
и поручује
Долазимо да градимо свијет љубави!

(Подгорица)

Светлана Цеца Рајковић: ТАЈ ДИВАН ОБЛАК, МОЈ ПРЕДИВНИ ПРИЈАТЕЉ…

Опремио: Стари Словен

Овај коментар можда нема везе са прелепим писањима Драгановим, али осећам потребу да напишем по коју реч о синоћној посети.
Ово је опомена за ,,оне,, или ,,оног,, што ноћас дође да ме сатре.
Обраћам ти се, бездушни, добро прочитај ово, више пута, ако треба, да запамтиш, да запамтите и ти и твоји:

НЕ БОЈИМ СЕ!
Видео си ме, чуо си ме, да сам те звала да изађеш, да те видим, да се боримо. Не смеш, не смеш да се појавиш, а нападаш мучки, тако једино и смете.

Глас мој хоћеш, а шта ћеш са њим чинити када ће те прожети.
Од данас све се мења, од данас ловац постаје
ловина!
Долазимо, бездушни, наћи ћу баш тебе, тебе што ноћас мучки нападаш!

Од данас си ти моја ловина!

(Високо горе у стенама Србије, где орлови гнезда свијају, дивотан споменик светом ратнику србском.

Тај свети србски ратник и данас будан бдије над свим Белим Србима и Белим Србкињама!)

(Једној плавој дивот-вили са мојих звезданих и оностраних путовања; из мојих давнашњих песничких снова, визија и јасновиђења.)

Плаве виле су веома ретке, и оне долазе из плавог свемира и плавог звезданог јата, из плавог сазвежђа, са плаве звезде.

Њихове очи су језерско-плаве, њихове бујне и лепршаве власи су попут плаве месечине, њихова пут је танана, мекана и титраво-плавичаста, њихов глас и пој је сав у прозирно плаветним ваграма и преливима.

Плаве виле свирају на флаути, и попевају уз звездану лиру.

И флаута и звездана лира производе плаве тонове, плаву мелодију, плаву музику.

Плаве виле су најчешће заштитнице песника, и зову се још музама.

Музе су увек – плаве виле!

Беле виле имају многе друге послове, дужности и задатке, али су само плаве виле посвећене поезији, музици, сликарству и свакој другој лепоти, красоти и дивоти.

Плаве виле и мисле и осећају и говоре срцем.

Оне путују кроз срце, стварају и певају из срца, и навек бораве у срцу.

Зато и јесу надалеко чувене исцелитељице срца.

Нико тако, као плава вила, не уме и не може да утеши, излечи и исцели песниково срце!

Чаролије плавих вила превазилазе сваку другу чаролију и мађију у вилинском свету.

Плаве виле исијавају дивот-плаветну светлост плавог звезданог драгуља.

Оне су Плави Створитељев Зрак, а животна дејства, животне енергије и моћи примају од Плавога Сунца.

Плаве виле су, за разлику од свих иних вила, најпостојаније и најверније у Љубави.

Љубав плавих вила никада не умире!

Из љубави плавих вила рађају се плаве звезде.

Осећам свим бићем својим, да је у свету све мање светлости, све мање животних сокова и дејстава, све мање енергија љубави, док је у људима све мање ведрине, радости и топлине, све мање милине, красоте и дивоте у срцима и душама њиховим.

Вилењаку све теже, све мучније и све болније бива у свету међу људима без срца и душе, у свету који трује и поништава сваку љубав, сваку доброту, сваку лепоту и сваку радост, у нама и око нас.

Има тренутака, кад ми се чини, да више не могу ни дана једнога да боравим у овоме свету.

Но, није то само због година мојих, а, можда, и јесте!

Чини ми се, а то и осећам, да на Дивот-Земљи нема више места за нас беле и плаве вилењаке.

Као да нас Дивот-Земља више не држи, не храни, не чува и не штити!

Као да су ово наши последњи дани и часи у овоме свету!

Обраћам се, и молим се, без престанка и предаха, Извору Живота, Створитељу и Мајци у Светлости, свим светлосним и дивотним бићима, свим белим боговима и белим богињама, свим вилењацима и вилама као и вилин-краљици Дивот-Светлуши, да ме још мало укрепе и подрже у овоме свету, те да ме, кад буде дошао тај час, проведу кроз звездане и светлосне капије до Златнога Ирија, у светлосне и кристалне Дворе Створитеља.

На врху планине окован стоjим
Гледам далеко преко снежних планинских врхова.
Jош увек видим чопор своj, храбар и поносит
А знам да више нису живи.

Они су пали, jа jош стоjим.
Прогнан, окован, понижен…
Ипак се не предаjем, борим се до краjа
Да би легенда о великом чопору вечно живела.

Давно jе било кад смо се борили,
Кад jе ариjевска воjска стег коловрата победнички носила.
Пред нама су падале мрачне воjске Чорта и Ахримана
Цео Ад jе дрхтао од нашег корака.

Убиjали смо, прогонили, гинули
За Крв и Тло смо се борили.
Наша jе част увек била верност
За Расу смо све давали, а ништа нисмо тражили.

У хаос смо ред уводили,
У мрак светлост доносили,
Злочинце казнили, праведне наградили.
Били смо воjска Богова, данас само сенка.

Стаjао jе чопор на граници два света
Хордама Ада пролаз ниjе дао.
Ал’ свему кад-тад наступи краj
Чопор jе на боjишту пао.

Брат до брата, друг до друга
Сви мртви на боjишту леже.
Вучjа крв се пролила, вучjа снага jе срушена.
Лешинари се веселе, хиjене се кезе, jер Раса jе пала.

На руке и ноге ставише ми окове тешке
И пред Кашчеjа страшног ме воде.
Нисам се уплашио тог грдног створа
Стаjао сам поносито и у очи га змиjске погледао.

Не могавши да издржи поглед моj, он повика:
– Водите га на планину и окуjте,
Нека гледа пропаст Рода свог,
Нека види Мидгард у пламену.

Jош увек на краjу света окован стоjим.
Из далека видех брата свога,
Летео jе према мени поносити орао, господар небеса
И слободу ми доносио.

Осмех ми озари лице,
Куцнуо jе час за освету.
Жедан крви, без милости стижем
Да лажног бога са престола свргнем.