Благослов Вилењаче,

лепе и светле су ове наше виле које се јављају,

нежне али и окретне,

праве Ратнице,

ту сам ја иза,

пратим,

слушам и бодрим,

свако сакупља оно што је потребно за ову игру,

отвара се нешто велико

у свесности саме Свести,

као да хоће да се преслика и оживи,

некад ме то плаши

та велика будност,

ниси ни тамо ни овде,

права вододелница,

да ли се ближи крај нечега,

па су припреме убрзане,

не знам

да ли се код вас мења свест,

шири,

уздиже,

простор се отвара,

немам кога да питам,

ви сте ми најближи по свесности,

мислим да Владан то зна,

а можда и вила Светлана то зна.

Знате мој Вилењачићу да вас пуно,

пуно Волим,

и да хоћу не могу без вас и осталих,

као да смо везани једни за друге невидљивим нитима

и дишемо заједно са Творцем,

то је наш свети закон!

али нас из оностраног много бодре и подржавају,

сви су за нас,

и уз нас,

чекају да крену.

НАПОМЕНА ПЕСНИКОВА

Ово је дивот-писмо у стих, у песму проточено, једне младе и освешћене Беле Србкиње, а даровите и видовите песничке Беле Виле, која обитава у једном градићу подно Радан-планине.

Као што видите, и осећате, ове дивот-речи нису само мени посвећене, већ свима нама, свима нама белим и плавим вилењацима.

Благослов!

Изнад вечерњег Дунава се шири

бела боја, бела боја, бела боја.

И сећању се намеће мелодија

протеклих година, протеклих година, протеклих година…

Али су се разлетеле као јата птица

једноставне речи песме наше.

Ти одлазиш у огањ, Југославијо!

Без мене! Без мене! Без мене!

За ноћ под кишом олова,

за то што ја нисам ту крај тебе,

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

За смрт под кишом пролећном,

за то што ти нисам била спас(ење)!

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

Као црноока збуњена девојчица,

стојиш на другој обали.

Али да допрем до те обале

не могу, не могу, не могу.

Ти, опрости ми, сестро моја, Југославијо!

Тај диван облак,

мој предивни пријатељ,

са мном често разговара,

често ми се јави.

Јуче смо се гледали,

и док смо се дивили једно другом,

смејали смо се,

смех се чуо надалеко,

како људи веле.

Показивала сам људима око себе,

како облак мени збори,

како зна и разуме о чему зборим.

Причам како га волим,

на глас причам.

Кажем му да знам да су ту,

баш ту,

у овом трену

моји Богови

и како их видим,

гуркају се ко ће први и више

да ме гледа,

да дуже збори.

И поздрављам их све од реда

и понављам да их волим,

а облак се помери полако и доби облик срца.

Видели су то људи око мене

и не могаше поверовати

да облак чује шта му ја зборим.

Покажем им да умемо још,

и наставимо…

идем сада, облаку мој,

путем који, кажу, није лак.

Прати ме и помози

да безбрижно до реке стигнемо.

Спуштали смо се путем стрмим

 а облак нас прати,

и промени облик.

Личи на најлепши град,

са најлепшим дворима…

дивила сам се тој лепоти,

смејала се опет оним смехом

као када дете мајку своју види.

Док су се остали бринули како ће стићи до реке,

ја сам се смејала и причала са мојом облком.

Пут је био стрм,

ја га лако прелазим

јер мислима сам у оном граду

на облаку

и лако газим стазом коју познајем.

И ето нас код реке,

без муке смо стигли…

погледам у небо да видим мој облак,

а он опет променио облик.

Сада јасно видим подигнуту руку,

као да ми маше,

као да ми каже:

сада сте добро,

наставите,

а ја одох.

Уме он да се појави често,

 и када ми опет дође,

писаћу вам 🙂

Нашем звезданом јату, нашем песничком и лирском порталу, Србском журналу, приступила је још једна млада и даровита србска и вилинска песникиња.

Зове се Светлана Цеца Рајковић.

Дуго се скривала, дуго је прикривала свој песнички таленат, своје стваралачке, душевне и духовне дарове, своја видовита и онострана знања, своје дивот-дарове које је од Створитеља, од Великог Духа Стварања, примила још на рођењу својему.

Дошао је космички тренутак, тренутак вечности, да се, својим песмама и лирским (јасновидим) записима, објави Творцу и Васељени.

Светлану Цецу Рајковић подржавам свим бићем својим, зато што у њој препознајем изузетно талентовану песникињу лирског гласа и будућу велику посвећеницу духовне Лепоте и Дивоте.

Заиста, свом душом својом подржавам Светланин Пут Светлости, Пут Стваралаштва, Пут Љубави.

И, на концу, подржавам, свим суштаством својим, свакога оног ко у овим смутним временима ради на буђењу и освешћивању Белога Србства.

Јер, знам!

успећемо само онда

када, сви ми, будемо,

несебично и предано,

свагда и свугде,

подржавали једни друге,

онако како су то наши звездани и божански преци чинили.

Видела сам…

Нисам сањала, била сам тамо,

када је Творац позвао моје сећање, мој дух, да се сети где је дошао,

да увиди шта је било и шта ће бити.

Осетила сам жаришта, која су за собом остављали нељуди, машине…

отварам очи и гледам, нисам више у својој соби, у својој кући…

на бојном пољу сам, усред рата.

Машине убијају људе, нељуди их прате, заједно нас требе,

желе сатрети све што Творац створи.

Устајем са земљице миле, гледам око себе, све нестаје, прже, пале, руше и прогоне.

Помислим: бежи колико те ноге носе, бежи, спас тражи у оном граду, што се надзире!

И потрчим снагом и брзином вука, трчим испред машина и нељуди, који ме јуре, пуцају у мене…

Творац ми пут отвори и крила створи, сада летим у тај град, освртајући се иза себе, да ли ме нељуди прате.

И стигох у град нетакнут, и утекох машинама и нељудима…

Осврћем се, нема машина, нема нељуди, утекла сам.

И шта сада?

Гледам, град је од камена, улице од калдрме,

има људи које гледам, шетају, уживају, као да не знају да је рат тамо изван,

као да су опијени, залуђени…

Вичем из свег гласа да беже, да се склоне, да машине и нељуди долазе да…не, не вреди,

мене нико не чује, мој глас је немоћан у односу на карневалску музику која се чује, која их опија.

Схватим да су опијени и да их нељуди опијају да их лакше поробе.

Док их гледам, чух речи једног човека из те опијене масе:

овде је манастир, хајде да га видимо, нисмо дошли из Италије да би само мизику слушали.

И опазих га како одлази са пријатељом у уличицу малену,

и сватих да треба да их пратим, јер знају пут до манастира.

И пођох за њима ношена мишљу да је ту спас од машина и нељуди.

Дошла сам до манастира али…нема га, срушен је, нема га, и туга ме обузима.

Окупља се маса људи, сви жале, тужно гледају у срушен манастир, знају као и ја да је крај …
И пробуди се манастир,  тресе се земља, нестадоше облаци, тама се надви.

И пробуди се светиња и створи се Златно Јаје, створи се и Сунце у њему.

О лепоте, Боже мили!

И кренуше сви ка Златном Јајету

да спас нађу, али Јаје не даде да се до њега попну.

Како закораче, тако се земља затресе и отвара,

не да Бог ником да приђу.

И кренем ја, да покушам да Творцу дођем…

и дозволи ми Бог, дозволи ми да му приђем.

Заустави земљотрес и затвори земљу, направи ми стазу да по њој ходим к Њему.

Дођох Творцу у Златном Јајету, дођох Сунцу…

сама рука се усуди да додирне Златно Јаје у коме Творац (Сунце) обитава

и гле, глас из мене прозбори: људи, Сунце не пече, Сунце греје…

Осмехнух се, јер осетих спокој

и тада ми Творац показа шта је било и шта ће бити.

Гледам око себе, све нестаје, све Творац руши, мења, све из почетка.

Мења реке, мења планине, мења све.

Земља се отвара, све оно горе повлачи доле а оно што беше доле, подиже горе.

Чујем Творца како збори,

збори гласом који је истовремено и леп и опсан, и мио и груб…као да је љут…
Чује се глас са неба,из земље, како прича тако нељуде сатире…

и застаде и обрати се мени, најмилији глас ми рече:

НЕ БОЈ СЕ!
То је довољно, то је одговор на сва моја питања,

то је одговор на сва моја дела,

то је све што ми треба…

НЕ БОЈ СЕ!

тако Творац рече.

Једна те иста Љубав

све нас

повезује и прожима,

 обасјава и греје,

храни и поји,

исцељује и васкрсава;

једна те иста Љубав

све нас,

из пепела,

вазда изнова рађа,

за један живот вечан,

за један дивотан живот –

без почетка и свршетка –

у којему

сем Љубави и Дивоте

ничега бити неће.

Данас сам тиховала

поред Жрнове.

Сами,

мој град и ја,

са погледом на Биоград,

препричавали смо доживљаје

и враћали сећања

на наше претке.

Мој град чува тајну,

најтановитију тајну

коју ће

свом Звезданом јату

да пренесе.

Рекао ми је:

џаба су ме рушили,

мој камен разносили,

џаба им сва њихова здања,

овде је моја тајна закопана,

тајна која чека вас,

вас из Звезданог јата.

(Душица Милосављевић: Вилински плес светла и сенки)

У самим врховима

јабланова витих

у даљини,

што се –

у сутон дивотан и зелен –

на ветру повијају,

видим,

у светлосним прстеновима

и мехурима од пене,

мајушне плаве виле

и пурпурне вилин-коњице

како узлећу у висине,

завојницом од светлосних нити,

пут зелено-плаветног неба

понад вилинског горја

подно румених облака

што гасну у малиновим сенкама

у вечерњи сутон.

(Снимила: Душица Милосављевић)