Живот захтева од нас, да га захватимо и живимо свом ширином, свом дубином и свом висином.

Да будемо одани Животу; да будемо посвећеници Живота; да између Створитеља и Живота стављамо знак једнакости.

Живот је највеће чудо које се икада догодило – било где и било када и било коме!

Колико прослављамо Живот, толико и добивамо од Живота.

Живот није негде изван нас, и мимо нас – Живот је у нама онолико колико смо и ми у Њему.

Живот – то смо ми!

Ако се не радујемо Животу, ако не прослављамо Живот, ако не уживамо Живот и не уживамо у Животу – ми и не живимо Живот.

Они које зовемо својим Великим Прецима, јесу наши Богови, који су одувек и заувек присутни у нама, који су Једно с нама.

Наши Велики Преци нису обитавали негда и негде, а потом нестали нетрагом, незнано камо и где.

Не, Они су свугде увек и вазда; Они су присутни и Овде и Тамо; Они отишли нису, будући да ни дошли нису – Они Јесу!

И не само наши Велики Преци, но су и наши Велики Потомци (Они који су дошли и Они који ће тек доћи), већ у овоме часу, већ у овоме трену, присутни у нама, и, гле, бивају с нама!

Ми смо Бића Вечности; ми смо Бића Светлости.

Ми Јесмо!

 

 

Над словесним, умним и мислећим човечанством већ се увелико спроводи велики опит (опит је србска реч за експеримент!), започет пре многих векова, чији је идејни творац не-ведска, не-аријевска, не-човечанска раса – а(х)риманска и вампирска раса звана рептилија, која је оваплоћена у праисконом злу што се из мрачних пространстава звезданих јата низвело на Мајку Земљу још пре појаве Божанске (Ведске, Аријевске) Расе.

Тај а(х)римански, јакрепски сој размилео се Мајком Земљом, прерушен у путујуће трговце, лутајуће зеленаше и лихваре (а лукавством, мржњом и злочином повезан и умрежен), већ вековима исисава животне сокове свеколиком божанском роду, не дозвољавајући му да се духовно узвине, те да створи и васпостави  Ириј (Рај) на Земљи.

Завера и сплеткарење јесте једини животни став, једина поетика, једини поглед на свет ове јакрепске расе, која је највећи друштвени паразит, највећи астрални вампир од самога Постања.

Сви ратови, сви преврати, сви грозни злочини (у последњих триста година), на свим дворовима, у свим земљама, у свим ведским народима, били су, зацело, велики опит рептилије, рептилократије и рептилофилије.

Тај а(х)римански и јакрепски сој је врхунац сваког лукавства, сваке потуљености, сваке мимикрије, сваког притворства, сваког кетмена, сваке превртљивости, сваког завереништва, сваког саботерства и сваког сплеткарења.

Нема на Земљи народа, нема племена, нема заједнице, нема људи и нема појединаца који би се по лукавству и превртљивости, нискости и гадости могли носити и упоређивати с њима.

Они су данас банкари, банкстери, индустријалци, трустови, власници светских медија; у свим земљама и у свим држава света, они су најповлашћенија анти-раса, најзаштићенији умишљени и измишљени народ; они су власници девет десетина човечанског капитала; они су господари планетарних робова; они су – Велики Брат!

Они држе све под својом демонском, мајмунском шапом; они надзиру све владе света, све институције, све религије и све цркве, све школе и сва свеучилишта; они руководе свим медијским кућама; они додељују све уметничке, све филмске, све књижевне награде диљем и широм света; они сваког словесног, мислећег и самосвојног човека гледају са мржњом и презиром; они презиру, мрзе и убијају све што је самосвојно и самобитно у ведских, аријевских народа.

Они су велики мајстори кетмена (мимикрије); они су светски продавци магле и шарених лажа; они су опсенари, зеленаши и лихвари, црни волшебници и пустињске лисице.

Е, видите, управо такав а(х)римански и јакрепски сој (у последњих стотину година) спроводи најгнуснији, најгрознији, најстравичнији и најужаснији опит над ВедСрбством, са сврхом потпуног сатирања и затирања ВедСрбства, и Србства уопште!

Ако мислите својом главом, ако осећате и мислите својим срцем, онда сте схватили да је сатанизација Срба, свих минулих година (прошлога и овога века), изравно вођена преко њихових медија, преко њихових центара моћи, преко њихових влада, преко њихових политичара, преко њихових државника, преко њихових невладиних организација.

Можда их ви другачије зовете; можда их ви доживљавате као човечанску расу, као словестан народ, али, за онога ко је дубоко заронио у тајне духовне науке, они су а(х)римански и јакрепски сој рептилије.

Заиста, невоља и јесте у томе, што их сви ведски (словесни) народи виде и доживљавају као себи сличне и сродне народе!

Та велика наивност ведских, аријевских народа (наивност која је на самој граници инфантилности и бесловесности!), управо је и омогућила рептилији да, без рата, загосподари свеколиким словесним и мислећим човечанством.

Оног трена (а тај трен мора доћи, и већ је дошао!), када се пробудите ода вековног обамирућег сна; када се ослободите најцрњих мађија и чини (дакле, када прогледате, када се поново родите!), схватићете, а одмах потом и освестити, да су све религије и све идеологије, као и сва ина учења позитивиста и материјалиста, једна велика превара, једна велика обмана, једна велика опсена, једна велика лаж!

Схватићете (јер то морате схватити и освестити ако желите да живите, ако желите да будете живи!) да вас је Велики Творац створио (и родио!) да будете Богови, да будете словесни и мудри господари (чувари) Мајке Земље, те да вам је Он подарио Слободу, Истину, Светлост и Правду да бисте, упоредо са Великим Духом Стварања, стварали и творили све нове и нове светове.

Када се то догоди (а то се мора догодити!), тада ће се распршити и разбежати рептилија, и ви никада више нећете бити ничији робови, већ ћете бити оно што је одувек и требало да будете – Богови усаображени са Великим Створитељем!

 

 

                      На СвеВидов-дан, 7521. лета.

 

СРБИЈА НА УМОРУ…

 

*************************

Тамо где Сава скрнави плаветнило Дунава,

И где лађе, већ деценијама, нису беле…

И где Морава, у мутноћу такву, се слива,

Тамо је некад Србија била, била је селе…

 ****************

Нема више Србије те, где сељак целивао је груду,

И војник,  у бој је кретао, уз Лазареве клетве риме…

Земља је та, данас, потонула у пороку, похлепи и  блуду,

Нема ту више селе, ни груде, ни риме… остало је само име.

*************************

Миодраг Новаковић

 

 

Кад се догоди песма,

живот бива много лепши

и свет има смисла –

више, макар, за једну песму!

 

А песма се догоди

увек кад треба,

увек кад хоће.

 

Не догоди се песма

 кад песник хоће,

 него кад песма хоће –

тада се песма

и догоди!

 

Они који мисле

 да песник ствара песму –

варају се!

 

Песма ствара песника

по свим божанским законима;

 јер ако нема песме,

онда ни песника нема.

 

Песник је важан

 само у трену рађања песме,

а кад песма већ на свет дође –

песник тада

сувишан бива!

http://www.youtube.com/watch?v=7ldJCF_ba28

ГАЛАКТИЧКИ ЧУВАРИ ВЕДА  (видео)

Изводи из књиге „СТРАДАЊА И НАДАЊА“ Проф. Др Светозара Ливаде- Коментари Весне Ивановић

За једно велико истраживање, подузето непосредно када је Олуја завршила, за предмет су узета сва ратом разорена насеља, српска и хрватска, јер су и Срби својим етнобандитизмом разорили око 300 хрватских насеља, а Хрвати око 1.200 српских, аутор каже да се бојао да то никада неће сам завршити. Ходао је од села до села, од куће до куће, од згаришта до згаришта… – Нашао сам исте методе и исте посљедице разарања с том разликом што су хрватска насеља започела или довршила обнову, а српска су димила и била у комплетном разарању. Српска насеља била су без људи, без средстава рада, без институција и без правих информаната и могућности да дознате изворно истину што се све догађало и које је све посљедице произвело, осим пљачкаша из свих дијелова Хрватске у одорама и мушко и женско и наоружани. Био је то прави пакао бешчашћа. Лавеж преосталих паса, лупа и дозивање пљачкаша, брујање мотора, моторних пила, лупање чекића и тупи удари сјекира, дозивање и обавезно псовање четника и православаца. Био сам неугодно изненађен што нигдје у српским насељима, нигдје нисам могао птице замијетити. Чак ни врапца покућарца. Рат је и њих протјерао. Спонтано организирану пљачку није могуће описати само се је могло доживјети па умријети од стида каква смо ми још јадна пљачкашка хорда. Истиче да се не мрзе истински етницитети колико се воле њихова отета добра. Пита чему толике жртве, како је могућа таква шутња пред толиким злочином, освете жртви? Каже: – То је наш пораз. У питању је хисторијска одговорност па и (не)моралност.

Узалудне смрти су посебна тема која се провлачи кроз сва поглавља. Оне су разарале демографско стабло овог простора, који се никад неће опоравити. Из Хрватске је исељено пола милијуна Срба и усељено 200.000 Хрвата из БиХ: Сви етницитети су сведени на1/3. Из градова је истјерано 124.000 Срба. Одузимањем станарског права нема им повратка (у Србији је 50.000 људи којима је отета пензија и преко 40.000 оних којима је отето станарско право). Срби су остали без урбане елите. Описујући како се мржњом иде до негације, аутор каже да држава само чека биолошки сат да “Срби нестану”. Посебна је прича о свећенику који је отео кућу Србину, поред Удбине, подигао у њој цркву и запријетио да ће прије Србина убити него кућу вратити.

Посебна је прича о млинару, ратном другу, Хрвату, с којим је аутор био изузетно добар. Нашавши га у пљачки пилане питао га је није ли га срам. – Није, бил сам код велечасног и исповједил сам се и он ми је рекел да су они комунисти антикристи и да ништа срамотно њима делат.

Посебна је прича о злочину у селу Јанузи, исповијести заштићеног свједока Т.М. из Загреба, “тихој србизацији” бригаде пред Олују, и несталим лешевима. Посебан је и попис 691 особе, погинулих и несталих, рођених или страдалих на Кордуну у рату 1991-1995, и пораћу (1996). Издвојен је руралоцид српских насеља у РХ и жртве акције Олуја на српској страни. У рату је око 150 топонима доживјело преноминацију што је доказ освете у правцу одузимања идентитета, завичајцима. Међународне саобраћајне трансферзале копна, зрака и водених токова прекинуте су као да нису постојале. Културни губици су поражавајући. Нема мита који није подигнут на пиједестал нашег завјета против њиховог. Библиотеке су паљене као коров у јесен. У Хрватској је 40.000 комплета Енциклопедије Лексикографског завода бачено у резалиште (ни један лексичар није осудио уништавање књижевног фонда и лексике). Сучељавање “најстаријег народа” са “божијим народом” учинило је културу сувишном.

Коначно, питање Срба у Хрватској је питање Хрватске и њезине демократичности. Књига је посвећена Милану Левару, заштићеном хашком свједоку, иначе Хрвату из Госпића, који је властити живот жртвовао да би свједочио о ликвидацији Срба у Госпићу.

———————————

ИЗВОДИ ИЗ КЊИГЕ „ОЛУЈА“, ПРОФ ДР СВЕТОЗАРА ЛИВАДЕ

На другом мјесту Туђман иде и даље: „Рата не би било да га Хрватска није желила. Ми смо процијенили да само ратом можемо изборити самосталност Хрватске“ – др. Фрањо Туђман у говору на Тргу бана Јелачића, 24.5.1995. год. Према томе хтио је рат и сад га може реализирати. У коначности без великих жртава

Дакле, не само што је Србима претходно одузета конститутивност, него Туђман је и најавио још један апсурд да им треба одузети и етничко поријекло и националитет…

„Србе у Хрватској треба прогласити хрватских грађанима и назвати их „православним Хрватима“. Треба забранити одредницу „православни Срби“ – Фрањо Туђман у вељачи 1990. године према тексту на 10. стр. – 49 књига и 10 одговора Стјепану Месићу коју је написало 10 београдских аутора 2008. год. Због тога сам пажљиво истраживао судбину појединаца, њихових средстава рада, сточног фонда, институција и свих обиљежја конкретне топономастике, да би се увјерио да је доиста у Хрватској проведено најчистије етничко чишћење без остатка које је икада игдје проведено Јер Срби су схваћени као ван повијесна појава без и једне одреднице коју су заједно с Хрватима стицали на овим просторима стољећима.

Оно што ме изненадило то је ипак да ништа није било поштеђено.За злочине у Олуји нитко кривично није одговарао. Нисам нашао нити једног насеље да нетко није погинуо или нестао. А у понеким је насељима или је погинуло или нестало повећи број Срба.

Ево само неких насеља с погинулим од1 и више њих.У Доњем Лапцу 66, Радљевац 12, Ошћа 9 Мокро Пољу20,,Плавно34,, Грубори 30, Голубић 30 и тако бих могао навести још неколико десетака насеља. Углавном за злочине нема казне нити процеса. Питам се зашто је тому тако? Очито због монструозне освете јер у име државе, није кажњено.Ту је прорадила пандемична мржња језуитске нарави. Коначна освета! Није нпр поштеђен ни музеј неимара цивилизације Николе Тесле, ни нека гробља, ни обиљежје на плочи 18 Николе Тесле сродника у Смиљну. Није поштеђен ни музеј ЗАВНОХ-а ни споменичко обиљежје једино те врсте, од Бакића у легендарној Петровој Гори ни партизанско гробље преминулих рањеника у тој болници Виђах овдје да је освета код нас „слађа од меда и шећера заједно“. Тај трагизам пљачке, убистава и разарања трајаће наредних 15 година и до данас није престали Нпр. оду пљачкаши усрпскали насеља и пилама препиљују брвна преосталих брвнара, кућа, свињаца, штала, пчелињака и одвозе као своје сл. Или оду са самоутоваривачима и товаре руине разорених објеката за насипање своје путне мреже. Од тога ме још више изненадило што су непосредно иза рата сјекли воћњаке, посебно племенито дрвеће, орахе и трешње, јавора и јасена, А у јесен су цијелесрпске гајеве приватне опустјели, некажњено. Учинили су ми се ти плачкаши као нека „грешка природе“ јер нисам могао вјеровати да то под крај 20-тог стољећа хрватски човјеку може чинити.

Једном у рату сретнем Туђманова министра правосуђа, мрзитеља над мрзитељима. Основао је странку и у програм странке написао да свака Хрватица мора учити дијете у утроби да мрзи Србе иако то није могуће…

Оно у што ме теренско истраживање увјерило да о грађанска страни рата морам проговорити. Дакле о томе у једној посебној књизи трба писати. Ријеч је о тзв. грађанској страни рата који спада међу најгоре ратове. Кад сам завршио рукопис ове књиге дошло је до ослобођења Готовине и Маркача. Наступило је френетично славље побједоносаца. То је нека врста политичког лудила. С једне стране постоји повијесни злочин који се голим оком види са Мјесеца, а с друге нигдје, нигдје кривца за толике људске жртве и још већа материјална разарања. Новонастала „Мјесечева површина“ иза Олује нагнала ме на питање о каквој се то држави ради, што се овим вандалским деструкцијама хоће. Сви су разарали, а сада нитко није крив ни за одлуку разарања ни за масакре људи а ради се о хрватској баштини у власништву Срба. Како су Срби живјели стољећима у 1107 насеља гдје су били већина тим насељима је посвећена у деструкцији посебна пажња. Ту је вандализам тријумфирао. Но, како су та насеља била колијевка антифашизма уз големе жртве људске и материјалне био сам запрепаштен да ништа од те жртве антифашистичке хрватске баштине ништа није поштеђено. Нестали су сви завичајни музеји, сва обиљежја, а нису поштеђена ни нека стародневно гробља која због значајних колонизација Срба из ових простора нису ни имала новоукопаних. То да нетко узме гробље као стратешког непријатеља то ме нагнало на размишљање да се ради о посрнулом племенском резону дилувијалних опсега и резона.

Но, знао сам за синтагму „да Хрват у Домовинском рату не може направити злочин“ изречену од предсједника Врховног суда. Срео сам ратног друга, Хрвата с којим сам био изузетно добар, био је млинар, навраћао сам код њега чешће, доносио му дијелове за млин из Италије и Аустрије. Нађем га једанпут у пљачки пилане, упитам га: “Па Јоже није ли те срам“? „Није, бил сам код велечасног и исповједил сам се и он ми је рекел да су они комунисти антикристи и да ни ништа није срамотно њима делат.“ Пренеражен имам представу да је безумље ушло у све безумне, да доиста грађански рат је најгори од свих које сам као повијесничар по образовању познавао.

Касније сам налазио оправдање да све што је рађено да је рађено по закону. Увелике ме то подсјетило на суђења Аицхману у Јерузалему. Он се свугдје позивао да је радио по закону, што је касније Ану Арнет која је присуствовала томе суђену да је сковала појам „баналност зла“. Сада се поставља питање:

Што је Олуја? То је програмирани повијесни злочин пренесене стихије природе на социјално поље живота људи. То што се он оправдава легалитетом је формални правни конструкт. Могао бих навести десетине примјера из повијести који су се правдали легитимитетом, а испали су међу највеће повијесне зличине бруталитета, нпр. Крижарски ратови, спаљивање вјештица, покрштавање Индијанаца у Латинској Америци, бацање иперит у првом свјетском рату, бацање атомске бомбе у Јапану или бомбардирање Дрездена, или најзад а не посљедње спаљивање Ђордана Бруна, а остале је само изрека „ипак се креће“. То што је нешто легално и легитимно доиста не значи да је точно, истинито, правично и најмање морално.

По чему је Олуја повијесни злочин, по томе што је погодила голем број људи, институција, надградњу и што по својој природи рата „спаљена земља“ оставила необновљиве посљедице.

Ево што о томе поуздан свједок и арбитар у сукобу лапидарно тврди:“У Хрватској је, колико знам, на дјелу најчишће етничко чишћење које је икада игдје извршено. То је етничко чишћење које је обухватило чишћење повијести, културе, знаности, али и грунтовница; чишћење на разини топономастике и ономастике. Неколико десетака имена села, мјеста и градова је замијењено, као и неколико тисућа имена улица. Најмање неколико тисућа људи, вјеројатно и неколико десетака тисућа, промијенило је – на разним ступњевима недраговољности – своја особна имена или презимена.

Промијењени су не само службени симболи старога режима, него су уништене и тисуће споменика или обиљежја на којима се налазила звијезда петокрака, или су реинтерпретирана имена оних који су судјеловали у повијесним догађајима. Једноставан симболички примјер: пред загребачким главним колодвором налази се – што је обичај у многим градовима – стара парна локомотива на којој пише ХЖ (Хрватске жељезнице). То је типична хрватска лаж. Никада у повијести није постојала локомотива на којој је писало ХЖ. Постојало је ЈЏ (Југославенске државне жељезнице), постојале су мађарске жељезнице, постојала је – за НДХ – ХЏ (Хрватска државна жељезница). Али, властодршци не могу издржати ни оно што је било; морају измишљати повијест по мјери садашњости. Дакле, нису само очистили садашњост него и прошлост.

Једнако су тако радикално очистили језик, па, конзеквентно и начела јавнога комуницирања. И догодило се је, дакле, да више нема оне средине из које су људи отишли, да би се у њу могли вратити. Осим ако се не мисли на онај дегутантни фразеални стих који се стално појављује у прози – повратак на огњишта. Но, обилне репатријације нема, јер је не може бити. И то је оно с чиме, по мојем суду, треба почети жели ли се озбиљно разговарати.” (Видјети опширније: Срби у Хрватској јучер, данас, сутра,
ХХО, Загреб, 1998., стр. 105).

Увијек се спомиње само 600 убијених у Олуји које је идентифицирао у то доба ревни, а у немогућим условима ХХО, Међутим, према мојем истраживању на терену у свим просторима број погинулих прелази 1.8оо и преко 3.000 несталих. Касније од тих несталих констатирао сам да су неки живи и нека им је сретан живот. Било је ту и мега злочина од којих посебно истичем један. Тражени највећи злочин на једном мјесту према Србима добио сам из Архиве Хашког суда изјаву једног заштићеног свједока. Ријеч је о злочину у селу Јанузи. Како сам исповијед добио под одговарајућим кондицијама замолио сам напутак како могу с њом изићи у јавност. Речемо ми је да под истим основама могу и новинари о томе писати. Ево тога описа новинара под насловом „Злочин и шутња“.

Господин Т.М. је свједок који би се ускоро требао појавити пред једним од судова што се баве простором бивше Југославије. Претходни договор са званичним посредницима у овом разговору обавезује нас да, засад, не наводимо о којем је суду ријеч, да ни по коју цијену откривамо идентитет свједока, да не износимо детаље који би га могли учинити препознатљивим евентуалним прогонитељима или осветницима за убиства недужних жртава…
Током једносатног разговора Т.М. био је видно узбуђен. Прсти су му подрхтавали, глас треперио, нервозно је испод стола тресао ногама. Кад се мало ослободио треме, проговорио је металним, монотоним гласом складиштара што гласно набраја робу у инвентури. Текст, који слиједи, у цијелости је његова исповјест.

“Тиха србизација” бригаде

Рођен сам у Загребу средином 60-их година. По националности сам Хрват. Одмах на почетку Домовинског рата активно сам се укључио у обрану Хрватске, па сам убрзо промакнут у часнички чин. У рату сам учествовао до конца 1995. године. Почетком 1994. године премјештен сам у 2. Гардијску бригаду “Громови” која је била стационирана у војарни Петрушевац. Да бисте схватили контекст догађаја о којима ћу вам говорити, морам се вратити годину дана унатраг, како бих вам објаснио атмосферу у бригади.

Тијеком 9. мјесеца 1994. године сатник СИС-а Винко Задро почео је отворено говорити о процесу “тихе србизације” наше гардијске бригаде. Кренуо је истраживати персоналне досијее припадника бригаде, и тражити по крсним листовима војника и часника оне, који међу прецима имају понеког Србина. Како испрва није нашао ни једног Србина у бригади, осим Милорада Кечена из Сиска, он је заједно са својим заповједником СИС-а у бригади, Славком Галићем, почео “дубинско” истраживање. Све досијее припадника “Громова” разврставали су по опћинама, па су преко матичара и матичних књига прекопавали етничко поријекло својих војника – има ли нетко каквог дједа, или бабу, који су српске националности. На тај су начин добили око 500 припадника бригаде чије је етничко поријекло било “сумњиво”. Међу њима сам се нашао и ја. С тим су упознали и стожерног бригадира Божу Кожула из “Тигрова”. За детаље о овим њиховим “истрагама” се убрзо прочуло, па се међу војницима и часницима проширио паничан страх. Знате како је: кад ти доведу у питање националну подобност, када те због ње почну политички сумњичити, а ти си војник у рату – кожа ти јако мало вриједи. Цијела је бригада била прожета страхом, паранојом, међусобним сумњичењима:

У таквој атмосфери кренули смо у “Олују”. Кад је та војно – редарствена акција отпочела, наша је бригада добила задатке покривања праваца: Слана – Пецка (1. бојна), Суња – Петриња (2. бојна), и Слана -Мариновићи (3. бојна). Одмах на почетку уочио сам да је највећи дио од петстотињак етнички сумњивих припадника бригаде концентриран у 2. бојни. Касније смо сазнали да је од двјестотињак у “Олују” несталих “Громова” највећи број био управо из ове “национално сумњиве” групације…

Како је нетко могао “нестати” кад бригада приликом надирања није наилазила готово ни на какав отпор? Али, то је сад друга прича. Био сам стациониран у 3. бојни. На самом почетку “Олује” позвао ме мој заповједник Франц Слако, и рекао да је формирао једну специјалну групу од 15 људи изван свих формација, јер нема повјерења у припаднике минобацачке битнице у својој јединици. Дао нам је четири минобацача да артиљеријски подржавамо његову бојну тијеком напредовања. Дао нам је и двије неисправне мотороле. Уочио сам, да је већина припадника ове наше “специјалне групе” састављена од људи који су претходно апострофирани као “национално непоуздани”: заповједник Златко Дујмић, Србин Стипица Пушкарић који је 1991. године промијенио име и презиме, Драган Матић, Дарко Рукало, Дражен Пиканац којем је мајка Српкиња… Кад смо излазили из војарне уочили смо да је у нашој моторизираној колони ишло и 35 до 40 камиона – хладњача. Тада нам је то било чудно, али се касније објаснило чему су ове хладњаче слушиле.

Тко је наредио: “Пуцај?!”

“Олуја” је почела паљбом нашег далекометног и краткометног топништва по Петрињи. Врло брзо сам установио да ми ни једна веза не ради. Добили смо усмено наређење да без икаквог навођења тучемо у правцу гробља у Мариновићима. Испалили смо 15-ак граната калибра 82 мм. Око 14 сати сам отишао камионом у заповједништво, како бих установио везу. На изласку из Слане, 100 – 200 метара, сусрео сам војно путничко возило “Дефендер” на којем је био релеј који је нама правио радио-сметње. Како ту није било никакве непријатељске војске, схватио сам да праве радио-сметње расутим групама “национално непоузданих Громова”, како не бисмо чули што се дешава приликом пробијања непријатељских линика.

Прве ноћи “Олује” преноћили смо у Граберју, а другог дана кренули према Доњој Бачуги. Непријатељска војска је већ била разбијена. Оно што је од ње остало повукло се и концентрирало на Зрин Гори. Тијеком пријеподнева прошли смо Бачугу, и кренули према пријевоју Вратник. Када смо прошли Јанузе, да бисмо заузели главне правце, колона се упутила према Двору на Уни. Непосредно након изласка из Јануза, око 12 сати, наишли смо на велику групу српских цивила који су нам зашли иза леђа. Били су на 150 – 200 метара од нас, и лагано се кретали према нама. У групи је било најмање 500 људи. Вјеројатно их је било више, али у сваком случају није их било мање од 500. Међу њима је било доста жена, а могли смо јасно видјети старце и дјецу. Наша је колона мало успорила, али нас је у тај час сустигао жути камиончић, и зауставио цијелу колону. Из њега је изашао мени непознати часник у одори Хрватске војске, и избацио на цесту мртво тијело сатника Хрге из 1. бојне, који је такођер био међу оним “национално непоузданим Громовима”. Почео је над његовим тијелом викати како су “Хргу прије пар минута убили ови исти српски цивили у близини”, те да је “коначно дошло вријеме да им се можемо осветити и за сатника Хргу, али и за све оне које смо изгубили тијеком рата”.

Кад сам пришао ближе, видио сам да је Хргино тијело већ укочено, да му је кожа посивјела и да је готово црна, из чега ми је било сасвим јасно како је мртав већ дуже вријеме, вјеројатно од претходног дана, те да је ријеч о вјештој инсценацији. Цивили су нам се почели приближавати. Наиме, у међувремену су иза тих цивила наишла још нека војна возила, па претпостављам да су их они натјерали у нашем правцу. Вјерујте, било ми их је страшно гледати. Видио сам да им се спрема ликвидација, а нисам могао ништа учинити.

Између 1. и 3. бојне “Громова” био је размак пар стотина метара, а цивили су у недоумици стајали на ливади покрај цесте, 100 до 150 метара удаљени од нас. Нетко је јаким гласом наредио “Пуцај!” Тада су обје бојне отвориле унакрсну ватру из свих расположивих оружја по окупљеној групи цивила. Не знам тко је издао наређење. Војници су се бојали не пуцати јер би и у том случају и они пали под сумњу, али вјерујем да је велики дио њих пуцао у зрак или мимо њих. Видио сам да су пуцала сва четири тенка 1. и сва четири тенка 3. бојне, пуцало се из пушака, отворена је рафална паљба из пушкомитраљеза…

Моја група није стигла пуцати, јер сам се управо у том тренутку враћао до Дујмића, да припремим елементе за гађање. Кад сам стигао до своје битнице, све је већ било готово. Лешеви цивила били су разбацани по пољу, неки су се мицали, други јаукали. Неколико је њих успјело побјећи у оближњу шуму, па су се за њима сјурили војници. Не знам, да ли је на крају нетко од те групе успио побјећи и преживјети. Цијела ова стравична сцена трајала је двадесетак минута. У мени се касније пробудио страх, јер сам сазнао да је у досјеу СИС-а уписано како је по овим цивилима пуцала моја група, па ако би када дошло до каквог суђења могли би казати: “Злочин над Србима су учинили српски припадници Громова.”

Гдје су нестали лешеви?

Предвечер тог дана, између 19 и 20 сати, позвали су ме да са својом групом дођем у заповједништво. Бригада је већ прошла Радановиће и кретала се према шуми Маји. Кад смо наишли цестом до мјеста масакра, видјели смо на цести поредано око деведесетак лешева цивила. Посебно ме је потресло кад сам међу побијенима уочио четверо – петеро дјеце. Остало су, углавном, биле жене и старци. Покрај лешева је стајао заповједник сатније Јосип Јанчић. Он нам је “објашњавао” како су то наше, хрватске цивилне жртве. Ваљда није знао да смо све то гледали, да смо присуствовали покољу? Међутим, сви остали лешеви, а било их је најмање пет стотина, нестали су. Напросто, нигдје их није било. У широком кругу 100 – 150 метара око мјеста ликвидације, па до цесте, све је било препуно крви. Трава је била крвава. Урезала ми се та сцена дубоко у свијест. Али, гдје су нестали остали лешеви?

Послије смо дошли до закључка да су их морали одвести камиони – хладњаче, који су дан раније изашли с нама у колони из војарне. Сигуран сам, да возачи тих хладњача знају гдје су лешеви осталих цивила. Међу бојовницима се спекулирало, како су их одвезли негдје далеко од било какве зоне војног дјеловања, вјеројатно у Загорје. Али, то су спекулације. Чули смо и за још једну масовну ликвидацију код Жировца, но ја томе нисам присуствовао и немам никаквих конкретних доказа (напомена фбр уредника- ова сведочанство масовног убиства Српских цивила код Жировца се временски и локацијски поклапа са званичном хрватском верзијом наводног уништења Српске колоне на тој локацији, од стране српских тенкова под командом генерала Милета Новаковића- ово сведочанство хрватског војника „Т.М.“ је само још један доказ да се ради о безочној хрватској пропаганди и покушају прикривања властитог злочина) .

Али, гдје је нестало више од 400 лешева из Јануза?

Нисам са тим сјећањима могао наставити мирно живјети. Бојао сам се за живот. Знао сам што су све ти људи у стању направити. Отишао сам у иноземство, и посјетио неколико западних конзулата. Рекао сам им: “Ви имате сателите, разне службе, знате све о нама. Како можете тврдити да тијеком “Олује” није било масовних убојстава, кад смо ми на једном мјесту присуствовали ликвидацији више стотина српских цивила, и кад то можемо доказати? Нема тог политичког интереса у име којег би се тако нешто смјело заташкати.”

Ништа ми нису одговорили. Шутјели су, слијегали раменима.

Монотони глас Т.М. је утихнуо, угасио се. У старинску сецесијску собу продирали су извана звукови велеграда. Минуту, двије, гледали смо тупо пред себе. Шутјели смо.Видјети: Борис Павић,Иван Клобучар Злочин и шутња Идентитет,број 51 јуни 2001.

——————————————————

Овај случај ме је саблазнио, јер његов број жртава износи скоро два пута колико зброј убијених у Шкабрњи и Овчари заједно. Док се овим сваке године кондолира са понтификално концелебралним мисама, говорима, музиком, вијенцима, свим почастима која доликује невиној жртиви, и моја им вјечна сућут, јер невини вапе за сућути и за правдом јер нису могли ни голи живот спасити. Међутим, за ове се жртве не зна, ни мртве гдје су завршили, да ли у неким јамама, јаругама, кавернама, сеоским бунарима, удаљеним гробљима или Сиеменсмартиновим пећима Сисачке жељезаре, Из морбидне исповијести све би се лако могло дознати само кад би се хтјело, али овдје је чувена синтагма у функцији „мртав Србин најбољи Србин“. Ту ме саблазнила да се реферирам на Крлежу, Хрватска гробљанска култура. Наравно за другог и другачијег

Нажалост, рату се и даље тепа, ослободилачки, часни, домовински, чист ко суза итд. Чак се новоослобођено подручје од људи зове цинично „Подручје од посебне скрби“. Ту је државни цинизам постигао свој врхунац освете јер једна трећина територија зјапи празна и не само да нема одрживог развоја него је готово цјелокупна популација на тим просторима терет друштва, а значајни ресурси зјапе без употребе Како пририда не трпи празно деградација простора чини своје денудације, коров, вододерине и друга калања итд/.

Дакле, Туђманова фаланга рескирала је демографски слом популације, жртвујући скоро 8% становништва, иако држава уопће није била упитна. На другој страни сама је оправдала свој повијесни злочин погрешном методологијом извођења легитимитета интеграције простора бруталитетима извођења ратаом који докида сваки легитимитет То је могла прије свега мирније с мало или нимало жртава.

Понавља то је била заштићена зона и свијетска заједница није невина. Дапаче, дубоко умјешана! То је у осталом доказано мирном реинтеграција источног дијела Славоније. Зато су данас Западна и Источна Славонија као два свијета. Међутим у Западној Славонији Хрвати су за вријеме“ Бљеска“ као генералне пробе обрачуна са српском популацијом досегла своју практичну стратегију. У име државе уништење српског корпуса.

Непотребно су масакрирали један дио становништва а , друге протјерали. Био сам међу 500 интегратора хуманитараца, и један ми се рањени избјеглица пожалио „У Саву је нас неколико стотина скочила и запливало, а само сам ја испливао, али сам у пливању највише ронио“. Сам министар оружаних снага Шушак је рекао било је преко 1000 рањених, уз урнебесни аплауз са устајањем у Сабору али нигда, нигдје нису нађени ти рањени. Нити у једној болници…

Затворили су у једном тренутку ратиште код насеља Нова Варош и три дана прали трагове, све је то прошло некажњено.

Да илустрирам један посебни трагизам. Одлуком саборског заступника и једног од главних преговарача часника издат је налог за 26 Славонских села да се иселе. Сва су насеља најприје темељито опљачкана са свим добрима, убијено је око 50-так људи и данас је то класична пустош, без икаквог основа за одрживи развој. Пуно пута сам се питао који је то интерес, корист и потреба нагнало Хрватску државу да код очитог демографског слома тако се вандалски односи према становништву, припадницима људског рода, кршћанског свјетлоназора, стољетно присутног овдје и немам одговора осим бруталне неофашистичке одмазде.

Да не лемантирам повијесне чињенице Олује нитко не може измијенити. Оне су се догодиле и жртве сваки рат оцјењују. Оне нису само оптужујуће него носе у себи једну од највећих опасности, развој и основу да прогнани започну брутални тероризам, Ако до њега дође, а очито ће доћи ј јер на повијесни злочин не тражимо повијесни одговор, он ће бити софистициран јер су наше социјалне структуре расле на западним индустријским лиценцијама.

Наш је менталитет изван грађанских резона. Нисмо имали грађанске револуције али смо зато у животу једне генерације имали два крвава грађанска рата.Освету на жалост слутим!

Довољно је навести чињеницу да је само Загреб имао 11% индустријских потенцијала цијеле Југославије а данас у Загребу микроскопом не можеш наћи пропорционално запослених Срба а били су присутни у свим индустријским погонима а како је тек у провинцији Авај „Убиј Србина

Само у Србији живи преко 50000 оних којима је отета пензија и преко 40000 оних којима је отето станарско право.Присуствовао сам чину гдје дјед унука заклиње на освету.

Сва нам усмена и писана култура врви од освете Данашња централизација у територијално политичкој подјели и одвојена економија од социјалне политике ништа не обећава. , На социјалну државу се пуца из свих оружја. Ми живимо културу смрти као највећи досег узашашца духа . Обраћамо се једни према другима и другачијем „културом ниском броја.“ Своје жртве увећавамо, а туђе умањујемо или потпуно занемарујемо.

Сви смо захваћени амнезијом до умо болности када трба да свједочимо о недјелима а тек како лажемо као министар унутрашњих послова да је за Медачки џеп дознао из новина То је антиљудско стање духа.

Ми од жртве тражимо да таксе држави плаћа за убијене сроднике. Од српских представника да славе безчашће Пирове побједе. 21 стољеће то не може поднијети, јер све се зна, а нарочито за овакве мале народе и просторе где се све зна што је тко коме учинио. Држава која издиже свој живот изнад живота човјека и грађанина нема никакве перспективе, ма у какве савезе улазила. Заборавља се Римска пословица „Где ми добро, ту ми домовина“, Међутим код на се домољубље издиже изнад сваког родољубља. То у модерној повијести и грађанским вриједностима не може да прође.

На самом крају овај је народ (хрватски) за чуђење када пристаје на организирану културу лажио о себи. Да у рату „неможе чинити злочина“.

Што значи да су његови ратници“ наљуди“ да је и Бог постао „Хрватина“ а Мајка Божија „Краљица Хрвата“ с дугом химном коју френетично пјевају зборно. Затим да је њухова“ вјера у Хрвата“ и католички одгој надпрофесија. Иако нема злочина и тортуре коју над другим и другачијим нису практицирали увјерава их се да злочине нису чинили а пливају у злочину и злочинцима међу собом.

Међутим, ноторне злочинце су у рату тако хвалили, награђивали, чинове им , туђа добра им поклањали да су се осилили па су добра властитог народа отимали и то озаконили Међутим, ти исти фалангисти док су домољубљем државу до дивинизације славили истовремено су је крали, пљачкали, варали а један-премијер“ лагао је државу и свијету на пет језика. Ратне рентијере претворили су у касту недодирљивих и привилегираних са цијелом сродственом линијом.

Сада су захваћени побједоноством да је на то антологијски свиједок безумља ратних злочина Виктор Иванчић, у српским Новостима надахнутим цинизмом завапио у подугом есеју „ убризгајте ми у вене те колективне лажи…лоботомиом мозгова преправите стварност ….. урличите свим ….. децибелима звоњавом сви цркава….. сиренама свих творница. и фамфара музичких зборова вратите деведесете, стварност нећете преокренути. Рекох када сам прочитао:“

Ево човјека!“

————————————————-

За ФБР припремио М. Новаковић

ВИДЕО ДОКАЗ О ХРВАТСКОМ МАСАКРУ СРПСКИХ ЦИВИЛА И ОРГАНИЗОВАНОЈ ПЉАЧКИ ЊИХОВЕ ИМОВИНЕ:

—————————

ВРХУНАЦ ХРВАТСКОГ ЛИЦЕМЕРЈА, ВЛАСТИТИ МАСАКР КОЛОНЕ СРПСКИХ ИЗБЕГЛИЦА НА „ЦЕСТИ ДВОР- ЖИРОВАЦ- КАРЛОВАЦ“ ПРЕДСТАВЉАЈУ КАО НАВОДНИ „ЧЕТНИЧКИ ЗЛОЧИН“.. СВЕДОЧАНСТВО ДА СУ У ТОМ МАСАКРУ УЧЕСТВОВАЛИ ПРИПАДНИЦИ ХРВАТСКЕ „ВОЈСКЕ“ ЈЕ ДАО ЗАШТИЋЕНИ ХАШКИ СВЕДОК „Т. М.“)