141
Из златно-жутог облака,
Гле, слива се у сне –
Јесења вилинка сете!

142
И кад све изгуби
Сваки смисао, –
И даље верујем!

143
Онај сам што зна,
Да је све ово
Само један сан.
Само сан, гле,
И, ништа више!

144
Тајинствени сневач из сна,
Гле, мене у сну снева!

145
Не сневам ја своје сне,
Већ моји сни, гле,
Сневају мене!

146
У ноћи дужој од века, гле,
Само нас Духовно Сунце греје!

147
На концу
Дугог пута бесмисла,
Смисао ће, гле,
У Светлост да процвета!

148
Гост у дому своме;
Туђинац, гле, на родини!

149
Душе наше
Светле низ сазвежђа!

150
Постидех се,
Пред самим собом,
Дела својих, –
Не знам што!

151
Дела моја,
Без мене,
Гле, лепша бивају!

152
Будим се, гле,
У праскозорје
Будућега века!

153
Ако си рођен,
У Истини,
Онда и јеси;
Постати не можеш!

154
Вера је знање
Које не долази
Из ума,
Већ из срца
Посвећеног!

155
Век се рађа из тишине,
Док свет тоне у дубине!

156
Онај што јесте –
Праузрок без сврхе;
Творац свега без узрока,
Гле, Он је без имена
И без обличја,
И Њега нико
Познати не може!

157
Свирку сетну ветар свира,
На струнама месечине, –
С вечери,
У сутон зелен.

158
Ветар, у сну, над водама,
Грли иве месечарке.
А пун Месец, мед крошњама,
На сенкама ветра клизи.

159
Путуј! Не оклевај!
Једини си путник
На путу навише!

160
Да ли ће Доброта
Моћи да опстане
У веку овом зла?