Љубим Живот и Извор Живота,

љубим Творца и Род,

љубим Љубав од Љубави,

љубим планете,

сунца,

звезде,

светове и, сва бића

у свим световима.

Љубим,

јер морам да љубим,

са сврхом,

као и без сврхе,

са смислом,

као и без смисла!

Сакупило се доста података везаних за слог РА који је једна од основа разумевања и историје планете и историје цивилизације РАсе. Слог РА су два слова, и ко би икада помислио да су само два слова довољна да се разуме сва величина старе цивилизације и њена мудрост. Два слова која откривају да је постојао један заједнички језик – матрица, језик који се живео на делу, језик који је дозвољавао да мисли достижу космичке димензије. То је језик природе, универзума. Везивати тај језик за неки народ, етнос, државу, не треба никако. Онда он престаје да буде оно што је био, и постаје оружје против нас самих, а заправо је био и треба да буде оруђе које носи знање далеких предака за кретање по светлом путу духовног развоја. Не само нас који користимо ближе или даље облике и верзије тог језика, већ и свих оних који га одавно не говоре. Сви данашњи његови облици носе име народа којим тај народ говори. Поједини су ближи а поједини даљи изворном језику, али сваки у себи има довољно речи и мисли савучаних из давних времена. И колико год ти језици пролазили кроз разне реформе, које су дело непријатеља човечанства у циљу заборава велике и славне прошлости РАсе, слог РА је остао и немогуће га је искоренити.
РА – има вишеструко значење и везивати се само за једно је апсолутно погрешно. У основи, РА је стање просветљеног знања и у речима је увек наглашаван. Налази се свуда и користи свакодневно и по више стотина пута.
Неки примери су РАзвој, РАзбојник, РАзУМ (посебно инетерсантна реч), РАј ( заправо постигнуто стање просветљеног знања). Многи због погрешно постављених правила разумевања историје мисле да је РА сунце. Међутим, ми знамо да је назив нашег сунца ЈАРИЛО, име које у себи садржи обрнути слог РА – АР. То не треба посебно објашњавати, то је лепо објашњено у књигама Русија у Закривљеним огледалима и Прича о Јасном Соколу.
А шта је са РАсима?
Некада су сви бели људи по својој суштини, знању и мудрости били Раси. Припадали старој цивилизацији која се уздигла на путу духовног развоја у космичким размерама. Из тог пута до просветљења, они су били Раси, јер су стремили просветљеном знању и не ретко га достизали. Наш је универзум и данас настањен Расима и онима који то нису. А нису само они који се по том путу крећу уназад. То су тамне силе свакако и не ретко некадашњи РАси. Престати бити Рас је врло једноставно, потребно је само постати проводник настојања тамних сила, одвојити се од заједничке матрице Рода, не кретати се у правцу знања, одбацити претке и њихову мудрост. Наша планета је кроз такве процесе пролазила много пута и креће се кроз тај процес.
Рећи за себе – ја или мој народ нисмо Раси, значи рећи – ја или мој народ се крећемо по тамном путу духовног развоја. Неки људи назив РАс повезују са народношћу, односно, припадношћу етносу, што је неправилно. Али није ни чудно, пошто су паразити прекројили комплетну историју и људима променли перцепцију. Трудим се да ово напишем што једноставније, управо због те перцепције.
Сетимо се, чак и из наше фалсификоване историје, која је фалсификована буквално сваком земаљском данашњем народу, не само нама, нисмо изузеци по том питању и немамо ексклузивитет да смо једини опљачкани, да је постојала држава по имену РАшка. А њени становници су били – ко?
Сви они којима се не допада овај пример, нека размисле мало и нађу примере у језику који користе и топографију и историју краја у коме живе, обративши пажњу на РА. РА је присутан у језику који говоре и на свим просторима где живе сви они који разумеју језик на којем ово пишем. Да не буде забуне око тога, али ако неко не РАзУМе ко је и шта и ко су м били преци, није обавезан ни да ово чита. Међу људима на западу, има много РАса, истина њима то није разумљиво и не знају да то јесу, али то су сви они који се крећу по светлом путу духовног напретка. Негде и у њима, у генима, постоји наслеђе предака који су сви редом били РАси. И међу људима других цивилизација може бит РАса, иако то нису цивилизацијски по припадности. Они су припадници друге цивилизације, не и РАсе. Не постоји црна, жута или црвена РАса, већ само такве цивилизације. Али ако се неко од њих креће по светлом путу духовног развоја, онда је он у својој суштини Рас, по правцу свог развоја.
Назив државе РАшка, има сасвим одређено значење. То је држава у којој живе људи који се крећу по светлом путу духовног развоја, људи који су ратници светлости и просветљеног знања. А против таме и њених проводника пиона. Данас је све мање РАса у својој суштини, а све више проводника таме и то је нешто што је резултат Ноћи Сварога. Многи су отпали и то више нису. Међутим, са почетком Дана Сварога, многима се буди наслеђе предака и поново постају, полако али сигурно, достојни назива Рас. Интересантно је зашто је баш на овим просторима једна држава заслужила да носи то име. То је везано са прошлошћу и дешавањима од пре 13 хиљада година. Када су некадашњи РАси, Антлантиђани, поставши проводници тамних сила, покренули глобални рат за светском доминацијом, на граничним територијама империје Атлантиде и империје из које су потекли, водиле су се најжешће битке. Оне су воеђене све док свештеници Атлантиде нису одлучили да кориштењем нуклеарног оружја, губивши рат, целу планету доведу на ниво каменог доба, што су и успели. Они су одличан пример шта се дешава са онима који престану да буду РАси. И какве последице то може имати по целу планету. Гранична област је била територија коју данас знамо као Балкан, од Алпа па до југа данашње Грчке. Нешто као Крајина цивлизације, њен браник. Какви су људи ту морали бити, сем посебни са посебним вештинама и знањима…Ратници светлости, заправо. Ратници за РА, заправо РАзБОЈНИЦИ. ДА, Разбојник је некада био борац за светло, истину и знање. Отуда и сећање на сву ту славу и светла стремљења, па је у једном тренутку генетско сећање својој држави дало име РАшка.
И узвик УРА, није крик без разлога, већ је узвик У РА, за свелост.
Зато, због тога што често када видим расправе око тога, да ли смоРаси или смо Срби и свађе око тога, схватам да је то потребно објаснити. Само је на нама одлука да ли ћемо поред националне припаднисти бити РАси или нећемо. Ја мислим да је то неопходно бити, и то не само на речима, већ и у духу…Не само нама неопходно, већ сваком белом човеку жељном знања истине и напретка…

Унутарња Светлост

обасјава ми Срце и Душу;

Унутарњи Огањ

греје ми Срце и Душу;

Унутарња Љубав

исцељује ми Срце и Душу.

Ја сам здрав и исцељен – благодарим, Оче, Мајко!

Васкрсавам из пепела – благодарим, Оче, Мајко!

И рађам се све изнова – благодарим, Оче, Мајко!

Од Почетка до Свршетка,

од Свршетка до Почетка

Живот Један без престанка

Кружним Током обнавља се,

у Времену и Вечности.

 

Анђела су била два!

Један наспрам другог су стајала!

А почетак беше све…

 

Крила су широко била отворена

Док  су оба бића једно друго гледала!

А почетак беше све…

Чинило се, да су, тек,  родила се

Док смешила се пена светлосна!

Десило се негде, иза дрвета живота,

На почетку и крају стварања света!

 

Лица су им била мирна, спокојна,

Можда помало изненађена

Као и све, што се види и зна а

Када се деси, гледа се на све

Као прворођеним очима!

О колико милости  и  љубави

Расеја се међу  овим срцима!

Затреперише крила,  сину истина!

Усклађени, једно наспрам другога!

А почетак беше све…

 

Од једнога настали Извора

А опет, тако другачија два бића!

Духа богатство, лепота различита

Васцелу су васиону обрадовала

Од почетка до свршетка

И од свршетка до почетка!

Живе два дивна Анђела!

 

 

 

 

 

Прадавно сам одлучио да напустим људе који уграђују своје снове у моје мирисе.

Већ сутра стижем на врх златне планине чудотворке, а то ће бити и за њихову корист.

Са планине се лако и у ситно угледавају сва овосветска кључања, и лакше се види и чује кључање и таласање моје далеке небеске планете – родине.

И лакше се види сушт боготворевине као Игре Вечне Промене.

 

У тих-трен се враћам у прадавнину када смо, ми најхрабрији и најснажнији и најхумани, одлучили да се низведемо низ дугине боје, на мукотрајну и многодугозначну авантуру дух-душе и тела

Јасно видим у својој свести Ур-бана и А-делу, Бранка и његову сенку – небобојазну и верујућу Лидију, Анку са Голубом у руци, и видим Витезе Праисконог Реда у строгом покрету, на челу са Аранђелом Румених Облака, који, као увек и заувек и као део себе, носи прозорљиви Мерач Васељене. Мало подаље, такође у јасној свести, видим замагљену прилику тамнооке лепотице како скакуће као она жаба од синоћ која ми је најавила нови напад љубави. Још дубље роним у дубину сећања где сам једном нашао Маирију.

И она је у мој живот дошла прескачући пре-пре-ке. Сећајући се Маирије и гледајући лепотицу како се примиче још дубље роним и чврсто хватам за косу моју другу природу, и призивам посвећену силу, да се не онесвешћујем као Кришна.

Враћам се у шатор из малог приручног и привременог дворишта одакле сам упирао сва три ока у звезде тражећи Месец.

Није га било у оквиру моје короне.

 Није га било на небу, али га налазим у мојој нутрини.

 Вуче ме за кораке да ме узда са снажном мрежом лажа и расправа, снова и опсена, хоће да ми украде бистрину духа, ум и наум вишвековни, и да ми продужи и искрвари Пут.

Како је лукав, како је скривен, и како је пре-пре-ден!
О, моја друга Природо!

 О, моја друга Истино!

 О, моје право Ја!

О, како си леп, Господе!

О, колика жељ да Те чујем и видим!..

Чинило се мојој души да је овај тешко постављени шатор за одмор и будни сан последњи у успињању, и да је ово двориште последње упориште свих унутарњих усложница које су вековима вриле и трулиле у потиљњој жлезди отпадари.

Постало је извесно да је овде судњи окршај и да је курвински почео.

Свесно се сударам са остатком својих талога.

Остали су чисти отрови.

Стога је бол тако дубок.

Просветљење ужасно боли.

Узимам виолину и струне дирам, дирам и тешко пребирам. Ожиљак са мојих прстију остао је на најтананијој жици. Виолина не воли силину.

Схватих у увидном бљеску: стигла је моја стиглогласница.

У светом троуглу моје свести отворише се и умножише многе раскрснице.

Душа је шапутала: Не брчкај се већ пливај!

Са богињом Карном раскарми сваки однос и сваку мисао. Избледи све световне амбиције, одбаци везујуће богатсво и благослови Клетву – најгору етапу свог живота.

Замени воду будућности за воду вечности.

Постави раставић између светова, отсеци помислице, огорчене истине и славе победника, правила мржње, умила и троумила, и нечисте и мрачне путеве.

Ослободи се оплођавања и алхемије полова, распусти бес бесловесни и љутњу брзилицу, заустави гадост кружења од жртве до жртве, запали венце славе.

Плати цену сваке себичности, одувај лажни осећај слободе, угуши гордост.

Свега, баш свега се ослободи!

Пусти да се током ноћи у миру, у безмисли, све одгади и издеси.

Сачекај одморан јутро целомудро, а кад Месец оде на свадбу запали шатор и биосудбу, откриј масив у себи и препознај природу ума.

Онда спретно баци ленгер на куке вечности и пењи се стамено ка врху.

 

Тихо, тихо бајку своју пева,
Плови Зима и ноћу и дању.
И одећом топлом све покрива
И кровове, шуму и путању.

Над пољима круже пахуљице,
Баш као да звезде падају.
Опустиле беле трепавице,
Све раскошне јеле дремају.

На гранама заспале су сове,
Месец обасјава златна крила,
Усамљене нижу слатке снове,
Чудесна је рука овде била.

И све мења и боју и облик,
Оно што додирнула је свима…
Светла гасе уснули домови,
Полако у сан тоне и Зима.

Живело је огромно дрво покрај пута. У његовој крошњи годинама дом свој имале су птице. У хладу по некад одмарали су се пролазници. Често је дрво било сведок разних догађаја. Посматрало је са висине како долазе и одлазе возила. Сви су журили, не обраћајући пажњу на лепоту његове крошње. „Зашто и ја некуда не отпутујем? Заиста имам жељу да упознам друге крајеве, далеке обале, али не могу никуда…Уствари мени смета корен. Па можда је време да га се ослободим и кренем у свет…“ Размишљало је дрво и после неког времена успело је у својој намери. Дошли су људи и одвојили га од корена. Обрадовало се дрво и срећно кренуло на путовање. Али није много времена путовало, умрло је. И тек на издисају схватило је колико му је био важан корен.

Драги Песниче,
Сунце је ту, па је ту!
Животну сферу људи обликују и боје…
Поделићу са свима вама искуство Сунца на Ртњу.

По магли и студени сам сам кренуо на планинарење на Ртањ. Магла је била тако густа да нисам имао даље орјентире. Бескрајно бели простор. Повремено бих се питао где сам…
Али Магла није случајно ту, захтева лично дубље усресређење, танану пажњу на сопствено биће и сваки корак.
Када сам дошао у подножије пирамиде нађох двојицу младих планинара. Док ме питају где даље да иду разгрну се магла, бљесну плаво небо, сину Ртањ, права чаролија!
Радосно смо се пели. Реке магле су наоколо текле, као да смо на острву.
Излазак на врх је био брз и са пуно радости и усхићења. У томе нам је помогла Магла. Дубоко нас усмерила на сопствене осете и осећања, одмерила и пажњом испунила сваки корак, и припремила за лично духовно искуство Прожимања са светом Природе. Пуноћа оргазма…
Иван ХРАСТ

Овде,

на левој обали Истера,

наспрам Београда,

већ данима се не појављује Сунце.

Имам осећај,

да живим у зони сумрака,

да тама од века притиска све душе,

све што дише и слови,

сва бића, битија и суштаства,

те да се, на Мидгард Земљу,

спустила најдужа Сварогова ноћ.

Тама и студен убија сваку узвишену мисао,

свако племенито осећање,

сваку лепоту, красоту и дивоту,

како у нама тако и око нас.

Узалуд нам призивање

Унутарње Светлости,

Унутарњег Сунца,

Унутарњег Огња!

Јер, тама и студен, гле!

све поништава.