Category: АУТОРСКА КОЛУМНА

Владан Пантелић: ПОСВЕЋЕЊЕ ВИТЕЗА МИТРИЛА


Vladan-2

Посвећење у Витезе Праисконог Реда је веома тешко. И тежак је, претежак, пут до витешког посвећења. Тисуће обичних витеза, сјајних руковаоца духовним мачем и самострелом, другим оружјима, оруђима и вештинама, није посвећено. Нико их није позвао. Не зна се тачно ко позива, ко прави изборе, по којим правилима, нити се зна где се врши посвећење, нити се зна ко су седморица оностраних који су посветили Мансанмана Оставреног, који је, можда, Велики Витез Праисконог Реда пред којим се сада полаже испит. То, наравно, није знао ни витез Лавоним када су му се почели отварати титрајући знаци који су га привукли, и које је почео да прати као да га магнетом вуку. Инстинктивно је променио стање свести и укључио све своје осетилице. Опрез је највећи савезник великих витеза. То је посебно чуло које се изграђује на највишем нивоу бића, циљним тиховањем и очвршћењем,

кроз дугогодишње соколске школе за одабране, а кали кроз тешке борбе на живот и смрт.

* * *

Када је, борећи се крајњом снагом за дах и живот, изронио из дубоког језера, указала му се стрма обала. Пронашао је погодно место и изашао из воде. Између стена угледао је плави цвет, налик на љиљан, са три жута тучка. То му је личило на добар знак. Можда би могао да одахне и сакупи снагу. Ко зна колико је био у полусну, јер витез не сме да спава, када му се учинило да га цвет, својим њихањем горе-доле, призива на покрет. Изнад овог цвета, високо на стенама угледао је други плави цвет, који се, такође, њихао, мада се ни поветарац није назирао. Лавоним је кренуо путем знакова. Полусан му је повратио снагу и расположење. Нећемо описивати муке приликом пењања, јер муке прошлица за витеза престају на следећем кораку. Прошао је поред другог цвета и застао на стенама да збије снагу за пењање ка трећем цвету, на високој хридини, који му је весело махао. У изнемоглу свест му се увукуше тешке слике из језерске борбе са духовима крви. Сав се стресао гледајући нанова слике својих искушења које га, за мало, нису потопиле. Ове слике га допунише водом снаге и он се поче опрезно и зналачки пети ка хридини. Лавониму је било савршено јасно да је ово његов успон живота или смрти. Одавде се могло само према трећем цвету или наглавачке према првом.

На хридини је остао лежећи. Није било ни трунке резерве која би га усправила. Испразнио је последњи атом снаге. Није могао да подигне руке да обрише зној и крв који су му се сливали у очи. Умор и неизвест пута обрисали су му мисли. Само непомич-опрез му може вратити снагу. Постао је налик стени на којој је лежао.

* * *

Усправио се када га је испунила небеска светлост. Инстиктивно је запевао силницу од праискони: – Ах та буре мани того… Испред њега се отворила царска трпеза пуна укусне и разноврсне хране. Подтелепатски глас му је понудио да изабере храну по жељи срца. – Хоћу Златни орах, рекао је Лавоним. Трпеза је затреперила, храна се ускомешала. На површини трпезе појавили су се прекрасни колачи и божанско воће. Лавоним је завукао руку испод заносне понуде, пронашао Златни орах и појео га не оклевајући. У истом трену нашао се у Златном граду испуњеном златним пирамидама, разних величина и облика. Осетио је око себе много наоружаних и невидљивих ратника. Брзином муње одбијао је ударце и заузимао нове положаје чувајући леђа. Био је сконцентрисан са укљученим осетилицама и успешно одолевао свим нападима. У једном трену док је стајао испод високе зарубљене пирамиде, осетио је да је опкољен. Надчовечанском снагом скочио је на врх пирамиде спреман за нове нападе невидљиваца. Смирио га је Глас који види и који зна. Угледао је Великог Витеза испред себе који му је нечујно наредио да седне на златни трон испред себе. Урадио је то крајње опрезно не испуштајући свој мач.

– Остави своје оружје, овде ти више неће требати. Сада ћеш в и д е т и сврху сваке борбе и не-борбе и в и д е т и ко си. Затвори очи, исправи леђа, и подигни се у духу изнад свих својих мана и врлина. Остави мисли и идеје, осети празнину, и мирно, мирно, прати визију. Не узноси си и не падај. Постави се на своје најдубље себе на седам нивоа и прошири се кроз тробојни бескрај. Још се прошири…

Добићеш астрално име Мythryl. И добићеш нову и непробојну витешку одору од Белог Јелена Једнопотезца.
У њој ћеш бити покретан, без тежине и неподив.

Мythryl је клекао у великом поштовању. Није га захватила гордост.
Одавање поштовања је знак дубоког разумевања и сасма особито посвећење…

-Сада иди Митхриле. За неколико месеци, на свом новом задатку, осетићеш олакшање и велику промену.
Тада удахни у сваку ћелију свога бића своје право, духовно име – Митрил.
Усправи се и остани усправан и свестан у свим искушењима! Шири знање, шири радост, проповедај о лечењу са свешћу.

И буди благословен!


48426780

Драган Симовић: Вилењакова вечерња молитва у светим гајевима звезданих предака


 

 бела девојка zalazak-sunca-1426960049-55826

Молим се!

 да овом светом земљом

слободно ходају

 деца моје деце,

и она далека деца

све далеке наше деце!

Молим се!

 да овим светом,

као и свим иним световима,

непрестанце влада

Велики Дух Стварања,

 и да сва бића,

у свим световима,

 буду благословена

 и радосна!

Молим се!

да сви словесни људи

усаображени буду

са Великим Језгром

Златне Светлости,

и да без престанка

творе дела Духа

Светога!

Молим се!

 да наша Велика Мајка Земља

 снова буде девичански чиста,

 и да обавијена

плаветним прозирним овојем

у смирењу и у љубави

 плови низа далека,

и духовна,

звездана јата!

Молим се!

 Теби се молим,

Велики Створитељу!

да Лепота, Доброта

и Дивота

овлада свим световима,

видљивим и невидљивим,

 знаним и незнаним!

Молим се!

јер у овоме часу,

 једино то

 умем и знам!

P1200813

Драган Симовић: Ако ми не спасемо сами себе, онда нас нико, па ни Сам Творац, неће спасити!


IMG_20160828_220442

Овим светом подједнако владају и Белбог и Црнбог.

А вероватно је тако и у свим иним материјалним световима.

Свако од нас се унапред, још пре доласка на овај свет, опредељује или за Белбога или за Црнбога, или за Светлост или за Таму.

Уствари, наше се опредељење догодило много раније, можда на самом почетку свих почетака!

Наш Бог Спаситељ, о којему говоре све вере и све религије, јесте, по свој прилици, Онај Бог којега смо сами стварали и обликовали.

Стварали и обликовали у мислима, осећањима, речима, сновима, визијама, и, надасве, у свим делима својим.

Творац је с ону страну добра и зла, с ону страну свих подела и двојности, с ону страну свих супротности и опречности.

Творац је Стваралац.

Стваралац мора вечно да ствара, и, док ствара, не размишља ни о добру ни о злу, будући да је свако стварање по природи својој изван добра и зла.

Све битно и суштаствено је с ону страну добра и зла!

Неће нам Творац послати Спаситеља.

То је опсена у већине вера, у већине религија.

Ми сами морамо да призовемо, створимо и обликујемо својега Спаситеља.

Спаситељ је у нама, у нашим сновима и визијама, у нашим мислима и делима.

Спаситељ се настањује у нашему срцу.

Али, да би Спаситељ могао да се настани у нашему срцу, ми морамо да припремимо и прочистимо своје срце.

Некима је Спаситељ Белбог, а некима, пак, Црнбог.

Они чији је Спаситељ Белбог, и сами ће постати Белбог, а они чији је Спаситељ Црнбог, и сами ће постати Црнбог.

Сви смо ми унапред и заувек опредељени или за Белбога или за Црнбога.

И то је још једна од опсена многих религија, које умишљају да се неко, после покајања и раскајања, може преокренути, преобразити, преумити и постати нешто посве ново у односу на оно што већ јесте.

То се једино дешава у оним случајевима, када је неко ко је већ опредељен за Светлост, те је из неког разлога залутао и кренуо на супротну страну, па се у трену присети (то се зове просветљење, изненадно буђење) зашта се определио и, онда крене у сусрет влститом Спаситељу, у овом случају Светлости и Белбогу.

Кад све ово поједноставимо до самог краја, онда долазимо до закључка, да смо сви ми самима себи Спаситељ, да нас нико, у бити и суштаству, не спасава, већ да ми сами себе спасавамо.

Ако ми не спасемо сами себе, онда нас нико, па ни Сам Творац, неће спасити!

vilaaaaaaaaa

Драган Симовић: У вечерњи сутон, сребрн и зимзелен


anastasia-inveldmetbol

Румени,

љубичасти и малинови облаци

понад врхова топола у даљини,

и пун Месец,

над пољем од смиља,

наранџаст,

пурпуран и жут,

изгрева

про плавет-пламена горја

у вечерњи сутон,

сребрн и зимзелен.

Драган Симовић: Кад је Перун ходио Мидгард-Земљом


Dusa-napusta-telo

Вивекананда је Теслу

сматрао Аватаром.

О томе је говорио јавно

на својим предавањима

по Европи, Америци и Индији.

Свуда у свету постоје духовни покрети

који Теслу виде као Аватара.

Аватар је Бог који се оваплоћује

и силази на Земљу,

да би просветлио људе.

Тесла је, уистини, Аватар;

оваплоћење бога Перуна, бога Вишњег.

Сва Теслина остварења на Мидгард-Земљи

јесу, уствари, материјализација визија

које примаше преко Перуна из Акаше.

Овог Аватара

људска врста никада неће моћи да схвати.

Напросто,

људима би требало забранити и да говоре

о Њему!

Како људи могу да виде и схвате Бога

који се оваплотио у човека

и низвео на Земљу

међу њих!?

Sonata for Tesla

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

ВИЛЕЊАКОВА РАЗЈАСНИЦА ИЗ АКАШЕ

Тесла се, по одласку са Мидгард-Земље, настанио на Плавоме Сунцу у Даждбоговом плавом сазвежђу а у Свароговом звезданом јату – у Златном Свароговом Ирију – с ону страну свих материјалних и видљивих галаксија, светова и васиона.

Светлана Рајковић: Ноћас, месец и ја, чувамо стражу


Месец је ноћас,

дивне дугине боје

правио око себе.

(Вилуша)

screenshot_2016-08-25-22-12-53

Када је пун месец,

ја не могу да спавам.

Ноћас,

месец и ја,

чувамо стражу,

мада, ја,

по мало варам,

одлетим до Плавога Сунца,

да вас све видим!

Љубим вам душу милу,

спавајте, сањајте, летите,

јер, ту сам иза вас!

Ево, полако се припрема зора…

Небо више није мрачно,

а јесте,

заправо,

плавичасто мрачно.

Однекуд долази она дивна светлост,

плава боја се лагано стапа са бојом ноћи.

Јесте и ноћ плаве боје,

али не овакве плаве боје,

какву нам зора доноси.

Док се гледамо,

небо и ја,

Космос се отвара

  и све дубље и дубље одлазим,

све више и више видим,

светлост се расипа

и дубина Космоса се расветљава.

У трену се занесем и загледам тако,

да ми се чини,

да се крећем Космосом,

да се пењем,

јер,

звезде као да се примичу.

Вратим се,

и поново из почетка разгледам небо,

и поново светлост почиње да се креће.

Још бих писала,

мили моји,

али,

плашим се ,

промаћи ће ми

нека звезда.

vilaaaaaaaaa

Драган Симовић: Образовање и школовање душе


free-wallpaper-1

Ми смо овде,

како рекосмо,

зарад образовања,

школовања

и васпитања наше душе.

Све наше душе су

дошле у овај свет

да се образују,

школују,

васпитају,

узрасту и просветле

у земаљским школама живота.

Свака наша душа

мора да оплоди саму себе,

и да из себе саме

роди више нових душа.

Свака од наших душа

мора да се пробуди,

освести,

образује,

узрасте,

те да се, потом, узнесе

на виши ступањ,

на вишу разину,

Божјега Присуства.

На овај свет смо

дошли

са по једном душом,

али,

са овога света

морамо отићи

са више душа.

Што више душа

понесемо са овога света,

то ћемо се све више

узнети

на Божјој Вертикали

Стварања.

Милена Стојановић: ПРИЧА О ТЕСЛИ


Перун  и муња1

Небо се замрачило под притиском тамних облака, као да је неко подигао пепео и бацио га у васиону, прекрио његово плаветнило и укаљао до тада беле, паперјасте облаке. Брежуљак на коме се налазио младић беше обрастао густом травом и бусењем, по неким дрветом леске, које беше младо и тек за мало вишље од Николе. Ускоро ће почети киша, мислио је Никола у себи, али киша не беше нешто што му је представљало проблем у том тренутку. Он је знао да је са разлогом ту, и да мора бити стрпљив, да чека скривен под кабаницом. Ветар га је својим хладним прстима шибао о лицу, али Никола се одупирао тој силини ветра, верујући да је све што му се дешава само искушење…
Осећао је јесењу хладноћу како га прожима, тело му је дрхтало од хладноће, под јаким налетима кошаве, док је хладне руке гурао у поцепане џепове кабанице, покушавајући да се угреје. Тутњава тамних облака је била заглушујућа, а небом се проломи заслепљујући бљесак светлости, и Никола виде обрисе кућа у предграђу. Тек у понекој је била упаљена свећа и назирао је силуете људи, које се лелујају искривљене, скарадне, и нимало људске. Никола је замишљао како су сви ти људи без имало жеље за животом, за побољшањем, скривени у своје домове, не желе ничим да допринесу развоју друштва. Како могу да седе под светлошћу те лојанице, како не пожеле да заробе светлост дана и ослободе га ноћу, као што је он желео…
Наново муња запара небо толико јако, праћена снажном грмљавином, као да ће се небеса над њим располутити и изручити сав бес и гнев, баш на њега, маленог дечака, који стоји на киши и чека. Гледао је у таму дуго, стрпљиво, жељно ишчекујући да види, да сазна шта је то што га неком невидљивом силом вуче ка овом месту сваки пут… А онда је дошао тај трен, угледа како се из таме њему приближава висока прилика увијена у бело платно, које се стапало са земљом. Таман кад је Никола био довољно близу да разазна чије се то лице крије под белом капуљачом, севну још једна муња, као да долази од саме прилике, и он отвори очи.
Неколико трена му је требало да схвати да се налази у изнајмљеном кревету, у истој оној мемљивој соби препуној папира, конструкција, нацрта и металних штапова обмотаних жицама, са бакарним спонама. Мрзео је ту изнајмљену собу, није волео прозор који гледа на затворско двориште, није волео мирис буђи у њој, и тај мали ограничен простор, за који је сваког месеца морао да издваја количину новца, коју би радије уложио у неки од својих пројеката.
Зашто увек сањам исти сан? Питао се Никола док је пљускао лице хладном водом над умиваоником. Ко је та прилика која ми се сваки пут све више приближава, скривена под капуљачом? Да ли ће ми се некада открити? Да ли ћу икада моћи да схватим значење тог сна, или ћу бесциљно покушавати да сазнам шта то мој мозак жели да урадим, па ми приказује увек исти призор?
Како је само тужан и сив овај град, мислио је Никола. Осећам да није мој, осећам да људи који у њему живе нису моји. Чак ни са професорима из високих штајерских породица, угледним људима, није желео да проводи више времена од оног које му је било потребно, да сазна шта га занима. Углавном је време проводио у библиотеци школе, читјаући све што би му дошло под руку. Још у првој години се заинтересовао за физику, па је све више књига односио кући читајући по целу ноћ, да би их ујутру вратио у библиотеку и узео нове. То је био цео његов свет, читао је, школовао се и био добар ђак, мало спавао, али се све више интересовао за ствари за које му професори нису давали објашњења, постављао је питања на која ни они сами нису знали одговоре.
Често би док је читао, или размишљао имао визију, приказ нечега, што је веровао да је предодређено да осмисли и направи. Када је напустио школу и решио да сам ради и претвори своје визије у реалне ствари, отац му већ беше мртав, и он се упути далеко у свет, негде где се надао да ће проонаћи оно што тражи. Већ се било прочуло за њега, кад беше далеко од своје земље. Навикавао се на друге људе, учио туђе језике, и комуницирао тако течно, и без грешке, али и даље их није сматрао својима ни пријатељима, ни познаницима, већ само путем којим мора проћи не би ли остварио све своје замисли. Дуго је радио, спавао веома мало, склапао и цртао, али у кратким периодима сна и даље је стајао на ономистом брду, чекајући да му се покаже човек у белом платну, скривен под капуљачом. Толико је чезнуо за тим треном, да је то већ постала једина визија коју није успео да оствари. Није знао шта да ради, није знао шта треба да оствари, осећао је да је дошао до краја свог пута, а није желео да остави своје идеје недовршене.
Када је његова лабораторија изгорела, и када су сви његови пројекти однешени ватреном руком, пао је у депресију. Пио је и коцкао се, желео је да заврши са животом. Налазили су га испод кафанских столова, прљавог и крвавог од кафанских туча, по јарковима копаним за воду. Једне ноћи је отишао ван града, на један брежуљак, сличан оном у његовом родном месту, и сео. И ако опијен од алкохола, могао је да размишља. Наново је вртео онај сан који га је прогањао и није му дао мира, све док се, баш као у његовом сну не проломи муња, праћена јаком грмљавином. Киша је лила, квасећи његову поцепану кошуљу и прљаве панталоне. Гледао је у те светлосне муње, желећи да зна шта му поручују. Устао је са мокре, блатњаве земље, драо се из свег гласа, тражећи да му се покаже, а онда би падао у блато, са сузама на лицу, и грмљавином над њим. Пресекло га је у стомаку, када се дрво недалеко од њега располутило, ударено јаким громом. Тресао се, али осећао је да се не тресе од страха или хладноће… Као да га је нека језа пролазила целим телом, стварајући чудан осећај у њему. Није га попуштало неколико тренутака, а онда је изгубио свест.
Сутрадан се са првим јутарњим зрацима пробудио на истом том брежуљку, погледао око себе, и угледао располућено дрво. Присетио се свега, што се дешавало док га свест није издала. А чини му се да му се у сну обратио човек којег је дуго година сањао, и рекао му да сад зна шта треба да уради. Деловао му је вишљи од свих људи на које је наишао у свом животу, са дугом седом косом, и брадом, крупним очима, плећат и развијен, и ако је имао по неколико бора на образима. Као да му се какво натприродно биће показало у сну, као Бог који му је својим муњама и громовима показао пут…
Никола се придигао са земље, отресао блато и упутио се према граду. Тачно је знао које људе мора да нађе, као и где ће испробати свој експеримент. Оствариће оно што је годинама желео. Подариће људима струју… И захвалиће небесима, и свом спасиоцу, господару муња и громова, давно заборављеном од свог народа…
 

Драган Симовић: Немам право на обичне речи и обичне разговоре


pegasus_o

Пре неки дан, рече ми Душица Милосављевић, песничка плава вила, како више не може да води обичне разговоре, да бих то исто, у року од само три дана, чуо и од Светлане Рајковић, Милорада Максимовића и Владана Пантелића.

Као да су те речи, њих све четворо, рекли из мене, из мог срца, из језгра моје душе.

Никада нисам волео обичне разговоре – а обични се разговори, најчешће, воде у кругу породице и родбине или у друштву људи овога света – но, што сам старији, што време брже протиче, све мање подносим обичне разговоре.

Обичне разговоре доживљавам као губљење времена, као гњављење и мучење душе.

На обичне речи више немам право! –

давно је рекао један србски посвећени песник који је још у младости напустио овај свет.

И, заиста, немам право на обичне речи и обичне разговоре.

Ако са пријатељима не разговарам о битном и суштаственом, онда нећу ни о чему да разговарам.

Боље је да шутим и тихујем, него да празнословим!

Све овоземаљске приче су већ давно испричане, и, све се те давно испричане приче сада само препричавају и прежвакавају, како каже мој пријатељ Владан Пантелић.

Празни разговори прљају и оптерећују душу.

Ако у речима које изговарамо нема песничких слика и пра-слика, нема мистике и тајинства, онда су то празне речи које звече!

После обичних речи и обичних разговора, осећам се празно, јадно и бедно.

И, не само то.

После обичних речи и обичних разговора, увек сам имао осећај да сам сироче, да сам напуштен од Створитеља, Васељене и Богова, да сам никоји и ничији.

Све се у Васељени убрзава и згушњава, и ми морамо да будемо усредсређени само на битно и суштаствено, а битно и суштаствено јесте у нама, у нашем срцу, у језгру наше душе.

3111111111

Драган Симовић: Рад на себи, рад на својој души…


4-main1290010981-_sx620_sy349_

О овоме сам већ писао, али, не мари!

Јер о овоме мора вазда изнова и изнова, да се говори и пише.

Зато што је ово битно и суштаствено, а све друго је подређено овоме.

Наш први и главни задатак на Мидгард-Земљи, као и у свим иним световима, јесте рад на себи, посвећенички рад на својој души.

Ако то сметнемо с ума, ако то заборавимо, онда смо буквално све промашили!

Залуд нам је све што смо икада урадили и створили, ако не радимо на својој души.

Ко не ради на себи, на својој души, тај буквално убија и поништава самога себе, трајно поништава своје суштставо у свим световима, кроз све будуће животне токове, кроз све прошле и будуће инкарнације.

Рад на себи, значи: радити и на јави и у сну, радити двадесет и четири часа без престанка, на оплемењивању и обогаћивању своје душе, на уздизању и узношењу себе, своје душе и свог суштаства, на више ступњеве, на више разине Божјега Присуства.

Црнобог влада Мидгард-Земљом, Црнобог господари овим светом, и зато су овде највећа ометања, зато се овде и заборављају често све битне и суштаствене ствари.

То што ми најчешће заборављамо, да је рад на себи, рад на својој души, први и главни и једини наш задатак у овоме свету јесте последица жестоких удара и дејстава Црнобога.

Зато је благотворно и благородно, да вазда изнова подсећамо сами себе, да подсећамо једни друге, да је рад на себи, рад на својој души, једино због чега смо и дошли на овај свет, да је само то битно и суштаствено, а све остало су трице и кучине!

1-158-405897_194619433968081_100002600785582_353156_1629451019_n