Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Драган Симовић: Срби, мрзе вас они који вам завиде!
Срби, највише вас мрзе они
који вам највише завиде!
Они који сневају о томе
да буду такви какви сте ви,
да имају то што имате ви, –
никада вам неће опростити
што не могу да буду
такви какви сте ви,
што не могу да имају
то што имате ви!
Срби, дошао је час, позни час,
да упознате своје заклете
вековне непријатеље;
да их упознате и да их мудрошћу
својих Великих Предака
једном за свагда победите!
Мрзе вас они којима сте језик
и славу Предака подарили;
мрзе вас они које сте жедне напојили
и гладне нахранили;
мрзе вас они којима сте сва злодела
према вама учињена
давно опростили;
мрзе вас они које ви никада нисте мрзели
и којима се никада светили нисте;
мрзе вас они ружни, прљави и зли
којима се никада не наругасте
и које никада не понизисте!
И на концу,
мрзе вас они којима сте све дали,
а од којих никада ништа
нисте ни заискали; –
и, управо вас такви највише мрзе;
јер не могу да вас не мрзе;
они морају да вас мрзе;
и они не умеју да живе
а да вас не мрзе!
Срби,
да бисте своје заклете
вековне непријатеље
једном за свагда савладали,
морате им ући у душу,
ући у мисли,
ући у срце,
ући у снове!
Кад им уђете у душу и у мисли,
кад им уђете у срце и у снове,
тада ће, тек тада,
заувек нестати сви они
чија имена
не ваља
ни спомињати!
(У Малом рају на Панчевачком путу: Душица и Милорад седе, а Вилењак стоји иза њих.)
(У једном ресторану на светим водама Истера: Светлана од Авалона и Плави Вилењак.)
Драган Симовић: Бели Срби – Велика Раса Богова и Исполина
Бели Срби
не смеју више да размишљају о томе,
колико је моћан или немоћан њихов непријатељ,
њихов црни враг и душманин,
већ само да следе свој унутарњи глас и пут,
и да верују у Савршенство
према којему стреме
свим бићем и суштаством својим.
Напросто,
нашег непријатеља нема,
ако га избацимо из својега ума и срца,
ако га избацимо из својих снова и визија.
Бели Срби не смеју више,
властитом животном енергијом,
да хране црне враге и душмане своје,
већ да их једном засвагда
пониште својим божанским дејствима
у свеколикој Творчевој Стварности.
Бели Срби живе,
истовремено,
како у Садашњости,
тако и у Прошлости и Будућности,
јер су Велика Раса
Богова и Исполина.
Верица Стојиљковић: Трон светлости сребрно златне…
Трон светлости сребрно златне
Блиста на земљи дуго већ.
То Сварог Перуна, сина шаље
Да оштрицом ока свога посече
Нити таме што везале су душе и
Срца његовога поносног Рода
Гледај Перуне на све четири
Света стране и
дозови Племство своје Бело.
Загрми Перуне, први песму слободе да
Сети се робље, да то није увек било но
Да увек је царске носило круне ,
Одела Правде и грмело Гласом Истине.
Светлана Рајковић: Посвећујем песму теби…
Посвећујем песму теби,
Посвећена је,
А још написана није.
У једну песму,
Срце моје,
Може стати све,
Што ти имам рећи,
А можда и не!
Имам да ти кажем,
Да сам овде
Због љубави наше,
оне,
истинске и највредније.
Имам да ти кажем,
Да, сваки осмех твој
У облаке ме вине,
Високо,
Далеко од свих.
И још имам да ти кажем,
Да,
Волим те,
Од свега највише,
Сине мој!
Светлана Рајковић: Човек који воли
Једном,
Када љубав у себи пробудиш,
Када за осмехом,
Као пчела за цветом појуриш,
Када свакој Звезди име даш,
И сваком лептиру
Препознаш траг,
Док лети,
Крилима ти збори.
Једном,
Када те бол ближњег заболи,
И као стрела,
У срце те погоди,
Спознаћеш траг,
Који те води
И немим гласом,
Говори
Да си Човек,
Човек који воли.
Драган Симовић: Страх је поробио све нас
Страх је поробио све нас.
Све наше непријатеље производи наш властити страх.
Змије и змајеве, као и све ниже грабљиве расе, такође је произвео наш страх.
Колики је наш страх, толики су и непријатељи наши.
Сем страха, нико други не влада над нама.
Тамо где нема страха, нема ни непријатеља.
Тама је страх.
Црнобог је страх.
Зло је страх.
Смрт је страх.
У самој бити, страх је одсусутво Светлости, одсуство Љубави, одсуство Доброте, одсуство Лепоте, одсуство Живота.
Страх је наша сенка, тамна страна нашега бића и суштаства.
Страх је црна рупа у нашем бићу и суштаству, мрачна и студена празнина у нашем срцу и нашој души.
Страх све мрзне, све леди, све скрутњава и све поништава.
Страх привлачи страх.
Страх привлачи све оно што у нама изазива страх.
Страхом се храни страх.
Страх жртве привлачи страх крвника.
Жртва и крвник имају један те исти страх.
Зато се жртва и крвник увек проналазе.
Кад не би било страха, никада се пронашли не би.
Слично слично призива и мами.
Да није страха у нама, живели бисмо као богови и богиње.
Тада би нам Васељена даривала све што пожелимо.
Да није страха у нама, не бисмо морали ни око чега да се мучимо.
Јер, узрок све наше муке и патње јесте наш страх.
Драган Симовић: Стожер Белога Србства није више Србија, већ Србска!
У овоме трену, по Бело Србство је битнија Република Србска од Србије, битнија је Бањалука од Београда.
Судбина Белога Србства прелама се преко Србске, а не преко Србије.
Србска је будна и самосвесна, Србија је дрогирана и хипнотисана.
Више храбрости, више одважности, више самобитности има у Србству у Србској, него у Србству Србије.
Стожер Белог Србства није више Србија, већ Србска.
И, већа је и битнија Србска од Србије, од Србије успаване, замађијане и умртвљене.
Будућност ће показати, да се овај тренутак вечности у којему се налази Бело Србство прелама кроз космичку и звездану призму Србске и Бањалуке.
Свака политика, па и дневна, јесте само пресликани тренутак из Вишњих светова.
Узрок свих дешавања на Земљи налази се у Вишњим световима.
На Земљи нема никаквих узрока; на Земљи су само последице.
Како Горе, тако Доле!
Што се Горе сеје, то се Доле жање.
Србија је поробљена и изнутра и споља.
Србска још није поробљена, али ће постати убрзо, уколико своју судбину буде и даље везивала за Србију.
Србска не сме да се везује за Србију, већ за Русију!
Србија је мртвац, и свако везивање Србске за мртваца, било би погубно по свеколико Бело Србство.
Београд је светска престоница свих злотвора и душмана Белога Србства.
Највећи душмани и крвници Србства бораве у Београду.
Преко Београда је поробљена и ушуткана цела Србија.
Одувек су највећи изроди Белога Србства обитавали у Београду.
Још нисам истражио, шта је то у самоме Бићу Београда што попут космичког магнета привлачи све мрачне и црне, све душмане, непријатеље и мрзитеље Белога Србства!
Али, надам се, и верујем, и то ћу открити ускоро.
Драган Симовић: Праскозорје Звезданог Мидгарда – Увиди из Акаше
Звер је мртва, гмазови су у расулу, а владари из сенке не знају више, од силнога страха, у коју ће и чију рупу да се скрију.
Одзвонило је предаторима и паразитима, одзвонило је змијама и гуштерима прерушеним у банкстере, индустријалце, капиталисте. ..
Америка и Нато су пред распадом.
Јер и Америка и Нато јесу творевине Звери.
Кад убијете Звер, онда ни Нато ни Америка више не постоје.
Светлост је поново победила Таму.
Црни, мрачни, репати и рогати биће заувек протерани са Мидгарда.
Белбог је победио Црнбога.
Љубав је победила Мржњу.
Добротом је Зло побеђено.
На Мидгарду се рађа Златно Сварогово доба.
Енергије Ирија струје ка Мидгарду.
Плаво Сунце притиче у помоћ.
Сва бића светлости из свих Творечвих и Белбогових светова крећу ка Мидгарду, да припомогну синовима и кћерима светлости са Мидгарда.
Будућност је садржана у садашњости.
Садашњост је и прошлост и будућност у истоме трену.
Вајтмаре и вајтмани круже око Мидгарда.
Сварогови бели богови, на челу са Перуном, пристижу у помоћ Белбоговим ратницима светлости.
Мидгард-Земља се изнова рађа заштићена Етар-Звоном Плавога Сунца.
Мидгард-Земља прелази у пето пространство Творчева Присуства.
И, ево, већ свиће Праскозорје Звезданог Мидгарда.
Верица Стојиљковић: У оку једном венци високих планина
У оку једном венци високих планина.
Имеђу врхова њихових гледам –
Моћни орлова лет.
Пространства временских дубина
Преплићу ове висине.
Доле – зелени се мекана трава из које
Извирују цветићи разноликих боја
Напојени водама живодајним!
У оку овоме је мир!
Тишину прошлости и будућности
Увелича птица радосни пев и
Плес вила гора, река, језера и мора!
Сунце у оку овоме не залази!
Ноћ спава на крилу Месеца
И прави тамноплави свод.
У оку овоме, дом је свих дуга.
Ветрови сневају облаке меке а
Муње су давно добиле бој!
Око ово искри светлост
Звезда Сварогова неба,
Док тка мрежу живота од
Светлана Рајковић: СРБИ – НАЈДИВОТНИЈЕ ИМЕ У ЧИТАВОМ КОСМОСУ
СРБИ –
НАЈДИВОТНИЈЕ ИМЕ
У ЧИТАВОМ КОСМОСУ!
СВИ ПРОБУЂЕНИ СРБИ СУ
НАГРАЂЕНИ ОД БОГА!
НЕГДА,
ЗАСЛУЖИЛИ СМО,
ДА СЕ
НА МИДГАРД СПУСТИМО
КАО БЕЛИ СРБИ,
ПОНОВО!
СВАКИ ПРОБУЂЕНИ СРБИН
И СВАКА ПРОБУЂЕНА СРБКИЊА
ЈЕСУ БОЖАНСКА БИЋА!
ХВАЛА БОГОВИМА,
ШТО МЕ ПОСЛАШЕ
КАО СРБКИЊУ,
ЗНАЧИ ДА САМ БОГИЊА,
КАО И СВЕ ОСТАЛЕ СРБКИЊЕ!















