Category: АУТОРСКА КОЛУМНА
Светлана Цеца Рајковић: Први смо дошли, последњи идемо
Први смо дошли, последњи идемо
Некада давно , још у праскозорје,
винуше се вајтмани,
Мидгард посетише.
Видели су преци наши
да је Мидгард
земља дивна.
И спремише је за нас,
за Божанска бића.
И позваше наше претке,
ратнике и ратнице,
вилењаке и виле,
Богове и Богиње:
Земљи живот подарише.
Нису били црни лењи,
пратише нас,
Творчево дело да униште,
Мидгард да за себе присвоје.
Не плашите се борбе Бели Срби,
не плашите се утвара и лажи.
Наши преци вековима Мидгард бране,
наш је био и остаће.
Црне сенке нестаћете,
Мидгард не дајемо!
Први смо дошли,
последњи идемо!
Крешимир Микић: Вечерас
Вечерас
Звијезде вечерас плешу на вјетру,
нема им броја у мојим очима.
Мјесец вечерас пролази кришом,
оставља траг на ноћноме небу.
Планине вечерас отварају груди,
срце им куца у смиреном ритму.
Реке вечерас жуборе њежно,
сребреног духа носе према јутру!
Драган Симовић: ПЛАВО СУНЦЕ
(ВИЗИЈА ЈЕДНЕ ПЛАВЕ БОГИЊЕ
ИЗ ПЛАВОГ САЗВЕЖЂА
СА ПЛАВОГА СУНЦА)
Плаво Сунце
и око њега Дванаест Плавих Звезда
које чине Плаво Сазвежђе
у Плавоме Свемиру,
с ону страну свих видљивих
звезданих пролаза,
с ону страну
Видљивог Свемира,
с ону страну
Видљивих Небеса.
Плаво Сунце
и око њега Дванаест Плавих Звезда
у Дванаестом Пространству Унутарњег Свемира
у Плавим Дубинама Унутарњег Неба,
тамо где је Почетак Свих Почетака
и Свршетак Свих Свршетака,
тамо где Све Одувек Јесте
Онако Како Јесте.
Плаво Сунце
и око њега Дванаест Плавих Звезда
у Плавим Дубинама Стварања,
одакле је Све Почело
пре и после него што је Ишта Почело
и где ће Све Скончати
пре и после Свеопштег Скончања,
јер Ништа Није
Онако Како Јесте,
нити Ишта Јесте
Онако Како Није,
већ Све Што Јесте –
То Није,
а Све Што Није –
То Јесте и Бива!
Драган Симовић: Свагдања молитва Белог Србина
Боже Створитељу,
Господе Живота и Љубави,
благослови Бело Србство у Светлости;
благослови,
васкрсни,
укрепи
и вознеси
синове и кћери Белих Богова
и Белих Богиња
наших,
дичне потомке
Оних који вазда јесу,
који су одувек били
и који ће
занавек бити!
Душица Милосављевић: Вилински водопад
Вилински водопад
Видео си ме како се купам
на водопаду од сунца сатканом.
И пришао си…
И додирнуо си ме…
Знам да си у мени све зраке видео
и осетио…
Зраке неугаслог плама
које обоје носимо.
И препознао си ме ти…
И препознала сам те ја,
а знали смо се од самог прастварања!
Певала бих о нама даље ја,
али авај,
љубав се не пева,
она вечно сја!
И заувек живи
у нама…
Чекаћу те на водопаду звезданог језгра
где се скупљају светлосне птице
начињене од самих звезда,
јер и тада и сада и одувек и заувек у нама
светлост прелете таму, љубав се роди сама!
Крешимир Микић: Јединство
Јединство
И данас осјећам
И данас признајем
И данас препознајем
Себе у јединству с тобом.
С тобом који јеси извор све љубави
С тобом који јеси извор свег мира
С тобом који јеси извор свег свјетла.
Моја душа станује у твојој души
Твоја душа грли моју душу.
Ми смо једно
У бескрају Универзума!
Светлана Цеца Рајковић: Сварга Белоур
Сварга Белоур
Најдивнија боја, божанска боја,
боја живота, боја љубави, боја мога неба
јесте плава боја.
Најдивније сунце јесте плаве боје.
Најлепше звезде јесу плаве звезде.
Највеће љубави обојене су плавом бојом.
Најлепши цвет је онај , плави цвет.
Виле и вилењаци своје снове
виде у плавој боји.
Замислите свет без плаве боје,
то би било исто као живети без живота,
волети без срца…
Можеш ли живети без живота и волети без срца?
Ја не могу!
Ја не могу живети без мог сунца,
сунца плаве боје,
без мог дома, без моје плаве звезде,
без моје плаве љубави,
без мог плавог цвета.
Светлана Цеца Рајковић: Први смо дошли, последњи идемо
Први смо дошли, последњи идемо
Не плашите се борбе Бели Срби,
не плашите се утвара и лажи!
Наши преци вековима Мидгард бране,
наш је био и остаће!
Црне сенке, нестаћете!
Мидгард не дамо!
Први смо дошли,
последњи идемо!
Крешимир Микић: Анданте
Анданте
Под окриљем јесењег сумрака стајали смо сами
и гледали како се иза облака рађа пригушена свијетлост.
Анђели су свирали анданте на меким диркама мјесечеве сјене
и као да се почео рађати један нови живот на рубу времена.
Потонули смо у властиту бит заогрнути плаштом тишине
коју је походио тек полагани анђеоски анданте.
Светлана Цеца Рајковић: Богиша
Богиша
И чујем често нежан глас како ме дозива
у мојим сновима, у мојим визијама…
Осврнем се да видим које малено биће жели зборити са мном,
али никог не видим.
Ноћас, док сам у сну седела на мом малом пропланку
окружена храстовом шумом
и док сам слушала дивне приче мојих звездица,
зачух опет онај диван гласић.
Звездице се ућуташе,
као да се поклонише,
као да препознаше,
а и јесу препознале
тај диван глас.
Све је утихнуло…
Космос је постао тих,
тај глас и Божанска бића воле,
воле да слушају…
И осетим да је ту,
ту одмах поред мене.
И опет га погледом потражих..
И гле!
Изненадих се, тргох се, ту је,
ту је поред мене.
Гледам га, Боже, и не видех до тада ништа лепше, милије, сјајније…
Опчињена његовом лепотом, светошћу што му звездице дадоше, гледала сам га нема.
И јасно ми је зашто сви ћуте,
зашто све утихне када се он појави,
зашто Богови занеме.
Тај прекрасни цвет стајао је на пропланку
и исијавао најдивнијом плавичастом бојом,
бојом Космоса.
Цео Космос је тај цвет!
Плавичаста боја се ширила
и носила је као ветар глас тог дивног цвета.
Певао је цветић малени,
певао је Космос цео.
Слушала сам песму дивну,
враћала ме кући мојој…
Немо сам стајала и гледала дом свој.
Цветић ми је песмом слике доносио…
И видела сам да је мој дом, дом и тог најдивнијег цвета!
И као да сам спознала мој мили цвет,
срце се имена његовог сетило.
“ Богиша!“, узвикну срце у мени
и пробуди ме јак бол….
СРБСКИ ЖУРНАЛ 