ВИЛЕЊАКОВА ЕСТЕТИКА, ЕТИКА И ПОЕТИКА

( Мојим драгим вилењацима из сазвежђа СВАРГА БЕЛОУР: Душици, Светлани, Верици, Милораду и Владану.)

За вилењака је бесмислено да троши драгоцену животну енергију Свести и Духа на одржавање физичког тела.

Дубока старост у овоме свету није благослов, него проклетство.

Не треба ми много година у свету омаја и опсена, већ живот са сврхом и смислом!

Драгоцену животну енергију Свести и Духа ваља чувати за најузвишеније снове и визије, а не на одржавање физичког тела склоног трулежности и пропадању.

Што се мене тиче, много ми је и ово година што имам за овај свет!

Нека се људи од овога света баве спортом до миле воље, нека силом одржавају и подмлађују своју врећу меса и костију, док је за нас вилењаке, гле! Пуна Свест и Чист Дух изнад свега.

Боже Створитељу, молим Ти се свим бићем, свим суштаством, свим срцем и свом душом, да при Пуној Свести и Чиста Духа напустим овај свет, заувек!

Ово је моја молитва, коју чујно и нечујно, изговарам у свакоме трену, од када знам за себе.

Загледам се

 у плаве даљине

и беле облаке

понад зрела жита,

док тополе вите,

уз вилинске гајде,

трепере на дашку

 што пољем лепрша,

у вечерњи сутон

плаветан и зелен.

Око камене куће,

лаванда, нана дивља и

још стотине травки здравки и

плодова што дрвеће сипа благородно

У дворишту  јутром зека

даном веверица а

 распричаних и распеваних птица

…тек….колико има…има…

А опет  –

тамо је тишина

Све је тихо а опет  – и није.

Чује  се земља,

шум лишћа …. 

У шетњи сретнеш се

са младим храстовима а

 и са оним старијим, озбиљнијим.

Има ту разног света.

Ту су и крушке и клека

и шљиве и…

а свако у расположењу за причу.

Време  у Тијању  чини се – као да стоји.

У ствари времена тамо и нема.

Време тамо – Ветар Бели – не доноси.

Ветар Бели – донесе понеки шарени облак

понеку кишу….

Ветар Бели тамо – помилује лице

и очешља косу!

Корак који се прави тамо  – лак је!

Земља те носиии

а камен се радује када га сретнеш!

Заиста, Дом Владана Пантелића

у Тијању је Чарима опасан!

 Чар по Чар – Чари које у  лету дарују Чар очима,

Чар Душама, Чар Срцима!

Jедан Живот и ЈеднуЉубав

У Вечности сви живимо–

Да!

У једној јединој Вечности,

Сви Ми,  помажемо једни другима

и у паду, подижемо једни друге!

 

А Истина је,

Да сви понекад падамо у Бездан!

Све Нас

 понекад

 Бездан зна да погледа

и позове Имена наша!

 – Али –

Није нам први пут!

Није да га не познајемо!

Није да га не чујемо!

И!

 Није да ћемо му се одазвати!

Не!
– Јер –

Ми смо са Звезда дошли!

У Звезде гледамо!

Са Звездама зборимо!

Бездан није наша кућа!

Тамо нису наши Преци!

Бездано небо није наш дом!

 

Ми само Знамо – Знамо – да постоји, постоји

А Једном!

Погледаћемо Сви у Њега

и  –  Тада!

 Без вриска, без бола, без страха,

Догодиће се његов – Нестанак

За сва Времена!

Бездан неће осетити Бол нити  Страх

Јер

Наше Светло  – не наноси бол и

Не доноси страх!

Само ће нестати – Безданнн

У тишшшини  –   и трену!

 

Поздрављавам вас,

звезде;

поздрављам вас,

сазвежђа и звездана јата,

поздрављам вас

поздравом вилењака са Земље

која негда бејаше звезда

 и која ће поново

 бити звезда;

поздрављам вас,

 далеки –

овострани и онострани –

светови;

поздрављам вас,

сва бића у свим тим световима;

поздрављам вас,

моје беле и плаве виле,

поздрављам вас и благосиљам,

јер ви без престанка –

попут богова и богиња наших –

бдијете нада мном

и над сновима мојим

које,гле!

и будан

вазда снијем;

све вас поздрављам,

благосиљам,

 љубим и молим,

да ме придржите –

овако уморног,

слабашног и трошног –

још мало у овоме свету,

да ме придржите,

укрепите и оснажите,

те да ме,

са овога света омаја и опсена,

достојно

 и при пуној свесности и свести

 испратите са Земље

 у Златни Ириј

наших богова

и предака.

 

Негде у банатској равници, а у белој ноћи карпатских ветрова, док сам зурио у звездано небо и док се нада мном, у крошњама ораха и липа, разлегаше праискони хук сова, настала је, гле! и ова песма.

Све вас љубим,

онако како Живот

и Љубав љубим,

и сви сте ви,

мили и драги моји,

 истовремено,

како у срцу мојему

 тако и у сновима мојим,

као што знам,

да сам и ја

 у срцима

и у сновима вашим,

 јер сви смо ми,

уистини,

Један Живот

 и Једна Љубав

 у Вечности.

 

…….Дом Владана Пантелића налази се на најлепшем

месту у Тијању, на најкраснијем и најчаробнијем

месту у васцелом Драгачеву.

Све је око Владанавог дома тајинствено и мистично.

Као да су у том дому вековима боравили вилењаци,

чаробњаци и ини шамани, хиперборејски

посвећеници.

 

Испред Владановог дома, од камена и брвана, налази

се камена чесма и камена тераса, а на тераси –леје

лаванде.

С вечери у сутон, када се пале звезде на небу, пале се

и соларне лампице у пурпуру леја лаванде, и ти не

знаш више, да ли се то горње небо пресликава у

доњему небу, или си се, пак, обрео у неким

оностраним пространствима где су небеса свуда око

тебе!……

На данашњи дан,

пре четрдесет и два лета,

само смо ти и ја –

 негде у пољима зрелога жита,

под дивот-плавим небом

 и белим облацима у трку –

славили твој

двадесети рођендан.

Били смо сами на свету целом,

 али наша љубав,

широка и дубока као море сиње,

бејаше и већа

и јача од света.

Под једним светим храстом,

 старијим од наших

давно уснулих прадедова,

ти и ја се,

тада –

за твој двадесети рођендан –

 заклињасмо једно другом

на верност и посвећеност до гроба,

на верност и посвећеност у љубави –

 љубави и дивото моја! –

до смрти

и свршетка света.

Веровали смо у љубав,

и сневали смо љубав

већу и моћнију од света,

већу и моћнију од смрти.

Млади и опијени љубављу,

гле!

љубљасмо житна поља

 и распеване птице у лету,

 љубљасмо високо и дубоко плаво небо

 и беле облаке у трку,

 љубљасмо све људе и сва бића,

 љубљасмо све на свету целом,

али тада –

љубави и дивото моја! –

скоро да нико

не љубљаше нас.

На данашњи дан,

пре четрдесет и два лета,

 ти и ја смо –

бела богињо моја! –

стварали један лепши и бољи свет

за све оне

који ће после нас доћи,

за све оне

који морају доћи!

У Гају храстова, липа и вилењака, 30. липња (јуна), 7524/2016.