Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (10)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

ПРОМЕНЕ И У НАШОЈ ФАБРИЦИ

Србија, петак, 3. новембар 2000. године

СР ЈУГОСЛАВИЈА ПОНОВО У ПОРОДИЦИ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

ВРАЋЕНИ ЧАСТ И ДОСТОЈАНСТВО

Генерална скупштина прихватила акламацијом резолуцију Савета безбедности 1326 о уласку СРЈ у светску организацију. Прегршт порука подршке и израза добре воље у говорима Кофи Анана, амбасадора Француске, Сједињених Држава и Русије, као и бивших република СФРЈ

ПРОМЕНЕ У ШАБАЧКОЈ “ZORKA-Pharmi”

ЗАМЕНИЦИ САДА ДИРЕКТОРИ

У шабачкој фармацеутској индустрији “ZORKA-Pharmi”, која годинама слови за најбољу у овом крају, промењен је управни одбор и комплетно руководство. Том руководству замерено је незаконито девизно пословање, потписивање штетних уговора, прекомерно донаторство тешко 12,8 милиона динара за протеклих девет месеци.

На место Мијатовића, прекјуче је именован досадашњи његов заменик Томислав Сокић. Комерцијални директор је Весна Мијаиловић, док је Предраг Митровић, директор Службе одржавања.

Председника шесточланог Управног одбора заменио је економиста Радисав Теодоровић.

Коментар: Што се тиче имена новог руководства све је онако као што и пише у новинама. А што се тиче пословања свако треба да буде подложан контроли, и то нека обаве они који се у то разумеју. А оно што новине не пишу је шта се све дешавало док бивши генерални директор није поднео оставку. Али о томе једном другом приликом.

ДА ЛИ ЈЕ ИШТА БОЉЕ

Боцвана, недеља, 5. новембар 2000. године

Да ли се ишта боље осећа у животу обичних људи? Читамо ми стално вести и знамо да бивша власт омета Напредак колико год може. Ваљда ће после зиме, с пролећем, и све остало да крене на боље. Ја бесним кад чујем шта се све радило, колике су паре изнете из земље, како су лопови и лажови живели у раскоши док је обичан народ гладовао, у каквим вилама и становима они живе док ја годинама сањам да имам сасвим скроман дом.

Ужас један.

Природни сумрак на југу Африке

НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ

Србија, понедељак, 6. новембар 2000. године

РУДАРИ КОЛУБАРЕ ОГОРЧЕНИ ШТО СЕ СА ПРОМЕНАМА ЗА КОЈЕ СУ СЕ БОРИЛИ, БЕСКОНАЧНО ОТЕЖЕ

НИКОМ КРОЗ ПРСТЕ!

Док наши другови на коповима искашљавају парчад својих плућа и наша деца умиру од рака, у Београду се данима натежу око нечије оставке. Нема времена за чекање. Нека се каже ко замотава клупко, а ми знамо како ћемо га пресећи – поручују рудари

ФЕЉТОН – СЛОМ МОМАРХА СА ДЕДЕЊА – 26

Анатомија владавине Слободана Милошевића

УСПОН И ПАД ИСТИ

Губећи сваки смисао за реалност, брачни пар са Дедиња једног тренутка помислио је да може бесконачно слуђивати сопствени народ и истовремено бацити на колена једину суперсилу у свету

ГРЕШКЕ НА СТАРТУ

У неким сегментима своје политике Милошевић је неоспорно био у праву. Рецимо, у постављању уставоправне једнакости Србије у великој, Титовој Југославији и отварању дуго заташкаваног проблема положаја Срба и Црногораца на Косову. То се може рећи и за проблематизовање позиције Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, у случају изласка ових република из Југославије. Уз непријатно историјско искуство то није био измишљен проблем и због тога што је и Титов режим тамошњим Србима признавао статус конститутивних народа ове две југословенске федералне јединице.

Мора се, међутим, рећи да је Милошевић већ у покретању ових крупних проблема мултиетничког Косова, Србије и Југославије правио (пре)велике грешке. Прва и једна од највећих је била та што је ова деликатна питања отварао на улици, пре него што је исцрпео све могућности отворених, чињеничних расправа у билатералним сусретима и у водећим југословенским државама и политичким институцијама. Та брзоплетост је отварала врата популизму и острашћености, националном подвајању и груписању, а све је то ишло наруку бујању сепаратистичких и шовинистичких екстремизама у земљи.

Сличну грешку направио је и са проблемом Срба и Црногораца које је потпуно непотребно издвајао од проблема другог неалбанског живља на Косову, а њихове невоље нису биле ништа мање од српских и црногорских.

Година 1988.

Или, нереално, па и неодговорно је гајио максималистичке идеје о положају Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини, а оне су биле мегаломанске чак и за повољније међународне околности од оних које су постојале у време распада Југославије.

Ништа мање није грешио ни што је све ове (пре)тешке националне проблеме везивао за судбину једне пропале утопистичке идеологије и што је веровао да се тако крупна питања морају решити силом. Најзад, грешио је и због тога што није уважио реалност да су муслимани трећи југословенски етнички колективитет и да их нико озбиљан не може третирати као пуки реликт српског и хрватског раздвајања и трансформисања. Заправо, што је Југославију сводио на српско-хрватску нагодбу и кад је реч о њеном очувању и кад је реч о њеном распаду.

У једном од првих бројева овог фељтона објављен је и афоризам:

1. Већина је запослена, а нико ништа не ради

2. Иако нико ништа не ради, производња расте

3. Иако производња расте, нигде ништа нема

4. Иако нигде ништа нема, сви имају

5. Иако сви имају, сви су незадовољни

6. Иако су сви незадовољни, сви гласају “за”

А завршен је речима:

Слом монарха са Дедиња показује да су пут навише и пут наниже исти. Како се пењеш, тако силазиш.

КРАЈ

—————————————————————–

Сутра креће нов ЕКСКЛУЗИВНИ фељтон НОВОСТИ:

КО ЈЕ УБИЈАО ПО СРБИЈИ

Докле су стигли МУП и Тужилаштво у расветљавању убистава Радована Стојичића Баџе, Зорана Тодоровића Кундака, Павла Булатовића, Жике Петровића и других брутално ликвидираних од 1991. године до данас

Шта садрже досијеи убијених у МУП и Тужилаштву

Колико време ради за убице и да ли им оно може помоћи да заувек остану ван домашаја правде

Полиција има индицију о томе ко је и по чијем налогу извршио бројна убиства, али нема чврсте до

Колико год пута било констатовано, треба то изнова понављати – режим Николић-Вучић-Тачић планира да почне са постављањем границе са Косовом и Метохијом 10. децембра текуће 2012. Све док људима не дође у главу. Док не схвате размере и значај – колико реални толико и психолошки, духовни и морални – тог чина.¹

13.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Павић

У сусрет том кобном датуму, власт својим контрадикторним или отворено обмањујућим изјавама случајно или намерно слуђује српску јавност. На пример, шеф преговарачког тима Владе Србије за техничке преговоре са Приштином Дејан Павићевић негирао је протеклог дана тврдње да ће успостављањем тзв. интегрисане контроле прелаза са Косовом бити успостављена својеврсна граница ка Покрајини.² Но, терминологија самог споразума га демантује. Како су већ и други аутори истакли, тзв. Договорени закључци у вези ИБМ³ (интегрисаним управљањем границом) позивају се на Лисабонски споразум, у чијем склопу ИБМ „подразумева добросуседске односе на највишем нивоу сарадње између две суседне земље“, што захтева : “1. обострано признавање суверенитета, 2. непостојање спорних питања у односима две земље”.⁴ Дакле, граница. Можда део власти Србије чак мисли да ће и тај појам некако моћи да се релативизује, и, ако се довољно чврсто затворе очи и запуше уши, да ће моћи да га третирају по неком свом нахођењу и слободном тумачењу, уз обавезно спиновање домаће јавности. Али искуство од протеклих 20-ак година требало је већ сваком да буде довољно да схвати – потписи на којима западне силе инсистирају, оне намеравају и да спроводе у дело, у што тешњем складу са сопственим интересима. А, ваљда је јасно да је суштински интерес главних западних сила – граница према КиМ. Да није, не би тзв. Договор о ИБМ био испоручен Србији као политички услов и не би се на њему толико инсистирало – као и на одрицању од Резолуције 1244, којом је Србија, по тврдњама разних издајника, “изгубила Косово”.

Иначе, за то што је текст Договора о ИБМ за потребе овог текста преузет са сајта једних београдских дневних новина имамо да захвалимо чињеници да се, закључно са 15 часова 13.11.2012, његов текст није могао наћи на званичним сајтовима релевантних државних институција у Србији. У Канцеларији за Косово и Метохију тај споразум нису поставили на сајт, нити су га имали при руци када је аутор контактирао Канцеларију за медије. С друге стране, из поменуте канцеларије су били љубазни да аутора упуте на сајт Владе Србије, тј. на рубрику “Споразуми постигнути у дијалогу са Приштином уз посредовање ЕУ”. Унутар те рубрике⁵ постоје линкови на све поменуте договоре (не заборавимо – парафиране, а не потписане од стране претходне владе). Међутим – они не функционишу, изузев линка за “Договор о регионалном представљању и сарадњи” – тј. договор о чувеној “фусноти”. Притисак на све остале линкове само враћа посетиоца на првобитну страницу, готово као да се одбио о неки гумени зид или, нпр. образ од ђона. А, не заборавимо, једно са све дуже листе неиспуњених обећања нове владајуће коалиције тицало се обавезне “транспарентности” свих будућих разговора, договора, споразума, итд. везаних за КиМ.

У склопу опште игре жмурке која претходи 10. децембру, директор Канцеларије за КиМ, Александар Вулин нам је, са своје стране, саопштио: “Када би тамо била царина, онда би то било нарушавање територијалног интегритета. Србија неће албанске царинике на административним прелазима, већ пореске органе”.⁶ Под број један, у свим земљама у којим важи поменути режим ИБМ из Лисабонског споразума, присуство царине на границама се подразумева – што је са границама увек и случај, и то свуда у свету. Под два, тачка пет Договора о ИБМ предвиђа присуство “свих припадајућих служби обеју страна, као што су царина, полиција, итд.” Вулин је такође својевремено изнео став, који се и даље може наћи на сајту Канцеларије за КиМ, да “за нас постоје само Унмик царине”.⁷ Договор о ИБМ, међутим, нигде не помиње Унмик, већ само Еулекс – што је пре недавног интервјуа за државну телевизију РТС директор Канцеларије за Ким ипак изгледа сазнао, па се стога кориговао и изјавио да ће, овог пута, “српска страна инсистирати на извршној улози Еулекса”,⁸ који је (баш као и досад, је ли тако?) “гарант да ће ствар бити статусно неутрална”.⁹

Кад смо већ код “статусне неутралности” и “добрих намера” посредника у преговорима, они са нешто дужим памћењем сетиће се да је Томислав Николић пре свог одласка на заседање Генералне скупштине УН у септембру, давао изјаве у смислу да “Уједињене нације треба да имају примарну улогу у решавању питања Косова” – што је био и један од закључака састанка Николић-Путин од 11. септембра.¹⁰ А сетиће се и да је председник Србије пропустио да понови тај исти став само две недеље касније пред светским аудиторијумом – иако је то била јединствена прилика за објављивање намера Србије, у много пријатељскији наклоњеном форуму него што то ЕУ икада може да буде. Сада смо, чини се, још чвршће заковани за ЕУроатлантско туторство у свим нашим потезима и преговорима везаним за КиМ. И како онда, нпр. Русија може Србију да третира као поузданог партнера – када њена власт тако олако и ноншалантно крши не само обећања дата сопственим грађанима, већ и принципе усаглашене на билатералном, председничком нивоу?

О упорним тврдњама бројних највиших функционера власти да су бриселски парафи бившег преговарача са Приштином Борка Стефановића заправо “потписи” више не треба трошити сувишне речи – али не треба ни заборавити, јер управо је тај маневар основа за политику не само континуитета већ и надоградње Тадићеве погубне косовске политике. И тај маневар нам, можда боље од било чега другог, открива зашто је власт оставила главне медије у Србији нетакнутим – да би њени представници некажњено, без јавног оспоравања и истинске дебате, могли да понаваљају ту ноторну неистину, која им служи као оправдање за саучесништво у даљем урушавању државе. Јер, једноставно – параф није исто што и потпис, нити може бити.¹¹ Тек га је ова влада претворила у потпис – и у јачу “обавезу” Србије да прави границу са КиМ.

Оне који се и даље баве апологијом потеза нове власти само треба питати – како су реаговали док је сличне ствари радио Тадићев режим? И – како би реаговали да је Тадић победио на изборима и поново формирао Владу? Не би ли се већ сад разним про-напредњачким интелектуалцима већ пушило из ушију од писања против “издаје”, од позива на отпор, грађанску непослушност, револуцију – па можда чак и оно најекстремније: штрајкове жеђу? Не би ли звучали бар као, нпр. Томислав Николић на предизборном митингу у Косовској Митровици?¹² Но,такви сада ћуте, или налазе разне изговоре и оправдања – што значи да је чак и део алтернативног јавног дискурса у Србији вешто неутралисан. Неки у тој неутрализацији засигурно учествују свесно, подгревајући “обреновићевски” имиџ нове власти зарад врло прагматичних користи, други су очигледно још увек хипнотисани скоро дводеценијским радикалским стажом Николића и Вучића, из којег црпе наду да су ова двојица променила само длаку (ка нијансама жутог), али не и ћуд (национално опредељену). Како год било – ефекат је исти. Једино поуздано мерило у садашњем смутном српском добу су дела – а она се, по питању КиМ, код ове власти суштински не разликују од дела оне претходне.

Но, бар глас вапијућег у пустињи нико никад није успео да угуши. Да ли таквих има довољно у Србији? Или се, пак, очекује да Руси буду не само “већи Срби од Срба”, већ и већи браниоци Косовског завета? И са којим правом? То су питања која се данас могу поставити хипнотисано-умртвљеној или неодлучној српској националној јавности: да ли ће она мирно посматрати док се, полако али сигурно, успоставља граница са Косовом и Метохијом? Да ли људи имају свест о томе шта ће им потомци на то рећи ако остану неми, инертни и малодушни док се пред њиховим очима и физички поништавају плодови вековних борби за слободу и обнову државе и народа. Да ли ће имати право да им икада читају Његошеве стихове: “Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може”? Да ли ће себе имати право да зову Србима, и да очекују било шта од било кога?

 

1 За репрезентативну реакцију Срба са севера КиМ, обавезно прочитати говор Марка Јакшића на митингу у Косовској Митровици: 

http://www.fakti.org/srpski-duh/jaksic-optuzio-nikolica-za-izdaju-a%20vulina-za-obmanu

2 http://www.nspm.rs/hronika/dejan-pavicevic-prelazi-ka-kosovu-nece-biti-granica.html

3 http://www.blic.rs/Vesti/Politika/293687/Tekst-sporazuma-Beograda-i-Pristine-o-prelazima

4 http://www.slobodanjovanovic.org/2011/12/08/milorad-bata-jovanovic-integrisana-granica/

5 http://www.srbija.gov.rs/kosovo-metohija/?id=164576

6 http://www.rtv.rs/sr_ci/politika/vulin:-srbija-nece-albanske-carinike_352293.html

7 http://www.kim.gov.rs/rs/multimedia/intervjui/item/557-bez-granice-sa-kosovom-i-metohijom

8 http://www.pravda.rs/2012/11/08/vulin-insistiracemo-na-izvrsnoj-ulozi-euleksa/?lng=lat

9 Исто

10 rts.rs

11 http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Paraf-Stefanovica-ne-obavezuje-Dacica.sr.html

12 http://www.fakti.org/srpski-duh/jaksic-optuzio-nikolica-za-izdaju-a%20vulina-za-obmanu

У оној мери у којој је Устав положио испит времена, у истој мери Уставни суд не сме да оклева да учини исто. У тренутку бесконачно маленом за историју времена (и планете), али толико важном за историју Србије да превазилази границе времена, Уставном суду, сасвим нетипично спрам очекиваних, уобичајених и, рекло би се, редовних послова, али сасвим оправдано, и на жалост, нужно, спрам историјског повода и међународних околности у којима се земља налази, препуштена је на разрешење хамлетовска дилема опстанка територијалне целовитости Србије.

13.11.2012. Српски културни клуб, пише ФБР аутор Станимир Трифуновић

Мање је важно, у овом историјском тренутку, што коначна одлука Уставног суда аутоматски имплицира и правне репрекусије које се односе на оне који су се о Устав огрешили, ако јесу, колико је значајно уставобранитељски поступајући одбранити земљу од започетог растакања њеног територијалног интегритета. А потом, све по реду, ако буде било основа.

Елем, Уставном суду Србије, вероватно као ретко којем националном уставном суду у свету, припала је мучна и незахвална, али племенита дужност у руке, да исходом своје нормативно – контролне надлежности отвори правни простор за моралну рехабилитацију државне политике и опоравак националног самопоштовања са једне стрене, или пак верификује и „одобри“ средство за окончање процеса еутаназије сопствене државе, са друге стране. Уставни суд, јасно је, не може бити компензација за потпуно одсуство парадокса родољубља, врхунског начела одговорне оданости сопственом Отачаству, односно јаке патриотске орјентације која је под снажном и искључивом доминацијом чистог моралног принципа, тј. принципа неподржаваног и необавезаног односом који проистиче из нормативних нужности (Устав, закон, одлука, резолуција…) и зато се од њега не може очекивати одговор који представља свеобухватно решење, какво је могло бити издејствовано да је политичка класа на власти током протеклих пет година била повинована моралном императиву, тј. парадоксу родољубља, ако већ није била у дослуху са сопственим Народом. Највише што се може очекивати јесте хируршка правна прецизност у погледу предлога Демократске странке Србије о оцени уставности уредби Владе о бриселским споразумима, посебно стога што је реч о питању од највећег државног значаја у новијој историји Србије.

Специфичну тежину овом неодложном питању даје не само ванвремена актуелност косметске истине у нашем Народу, већ и његова присност са општом националном историјом насталој на њој (косметској истини) и његово (неодложног питања) проистицање из најдубљих, темељних  основа националног идентитета. Постали смо, дакле, и на жалост, потоњих дана, болно свесни чињенице да последња линија одбране јужне српске покрајине неће бити видовдански код којим је Космет оплеменио своје потомке, па можда ни дуго најављивани консезус о Косметском питању, већ један формално-правни акт, Устав, односно, једна национална институција, Уставни суд Србије.

Оваквим расплетом догађаја на безпризорно неморалној политичкој сцени Србије (част доследно аутономним изузецима), Уставни суд, и нехотећи, постаје веома значајан чинилац даље судбине Србије а његове одлуке неће одредити само будућност наше државе и нашег Народа, већ, не треба то занемарити, и дизајн даљих непочинстава креатора свуда где је његова чизма ступила, и где још није. То је управо она круцијална околност, следећа после основне, коју би Уставни суд стално требао да има на уму док се буде бавио оценом уставности Боркових бриселских договора, ако не због епилога свог професионалног ангажмана овим поводом, а оно због властите, стручне и институционалне аутономије коју не сме да доведе у питање, без обзира на карактер своје одлуке. Када већ о својој политичкој (и моралној) аутономији нису бринули они који су га (Уставни суд) својим деловањем довели у положај да управо он мора пресећи Гордијев чвор. Ако мора.

Плетенијесловес

Бадњевац: Др.Владан Петровић направио соларну енергану

7. новембар 2012

Разочаран односом крагујевачких власти и наше државе, доктор Владан Петровић размишља да своју технологију понуди страним компанијама

Крагујевац – Прошло је лето, а сунце које је пржило и сушило усеве ишло је у прилог проф. др Владану Петровићу, власнику крагујевачког предузећа „Алтернативна енергија“. Пошто је у теорији већ „укротио сунце“, сада се показало да његова соларна енергана, коју је поставио на породичном имању у родном Бадњевцу, беспрекорно ради и у природним условима.

– Не морам више да бринем ни за струју, ни за топлу воду – каже овај научник који је заштитио 36 изума и објавио више од 50 стручних радова, највећим делом из области обновљивих извора енергије.

Овај седамдесетогодишњи Шумадинац, ипак, није сасвим миран. Брине га то што наша држава не показује нимало интересовања за пројекат који би могао да јој донесе „апсолутну енергетску независност“, па и профитабилне извозне аранжмане у којима би своје место, кроз израду делова, пронашао велики број наших малих и средњих предузећа.

Од марта ове године, када је „Политика“ објавила први текст о Петровићевој соларној енергани која ради „24 сата дневно 365 дана у години“, овај доктор машинства је свој пројекат представио у Врњачкој Бањи и Трстенику. Сарадња је, претходно, успостављана са Великом Планом, а сада је заинтересована и власт у Крушевцу.

Одговор није добио једино из Владе Србије, ни прошле ни ове, а ни из Крагујевца, града у којем је завршио машински факултет и чије је власти прво упознао са својим изумом.

Разочаран оваквим односом, доктор Петровић је сада близу одлуке да лиценцу за своју соларну енергану понуди страним компанијама, које су током ове године стрпљиво чекале на повољне вести из Бадњевца, и ових дана сунцем окупаног шумадијског села.

– Можда ме нису добро разумели, мени новац није потребан, нудим само сарадњу. Али ако надлежни у држави и Крагујевцу неће да разговарају са мном, ту су компаније из Немачке, Енглеске, Холандије, Индије и многих других земаља које су заинтересоване да откупе моју технологију – каже наш саговорник, показујући писмо о намерама хрватске фирме „Адрија Панос“, уверене у успех на изради система „и за централно грејање и за производњу струје“.

Професор Петровић је докторирао у Немачкој, где је у великим металским концернима, попут „Тисен круп“, био на челу тимова који су се бавили развојем нових технологија. Када је пре двадесетак година одлучио да се врати, његова једнина жеља је била да се стави „на располагање отаџбини“.

Иако у причи нашег саговорника има већ заборављеног романтичарског патриотизма, реч је о сасвим практичном човеку, који је прецизно израчунао колико шта кошта и какву би корист имала наша земља.

– Енергана у Бадњевцу је само прототип у који су партнери из британске компаније „Стор енерџи“ уложили 250.000 евра. За комплекснија постројења, попут оног у Великој Плани, са чијим сам властима договорио сарадњу, потребно је пет пута више новца, али таква енергана би се исплатила за највише четири године, имајући у виду цену гаса – наводи Петровић, објашњавајући да за разлику од свих соларних енергана у свету његова ради током целе године, без обзира на број сунчаних дана.

Петровићева соларна енергана састоји се од покретног концентратора са посебним огледалима и специјалног акумулатора ваљкастог облика. Пречник концентратора у Бадњевцу је 13, а пречник и висина акумулатора су осам метара. Енергана ове величине способна је да произведе струју и топлу воду за 60 станова површине од по 50 метара квадратних.

За Велику Плану предвиђен је концентратор пречника 55 метара и акумулатор висине и пречника 22 метра, што је довољно да се осветли и загреје 5.400 квадратних метара, а да се цео Крагујевац снабде струјом и топлотном енергијом потребно је направити 392 таква концентратора и само један велики акумулатор, висине и пречника 90 метара.

Доктор Петровић је свестан да су овако велика постројења скупа, али напомиње да је реч о улагањима у будућност, од којих би грађани највише користи имали кроз очување природе у коју се више не би испуштао штетни угљен-диоксид.
________

Извор: Политика
http://srbin.info/2012/11/badnjevac-dr-vladan-petrovic-napravio-solarnu-energanu/
http://dijaspora.wordpress.com/2012/11/08/nepodrzavanje-nasih-vrhunskih-inovator-i-pronalazaca-izumitelja-visoko-rentabilne-tehnologije-je-dokaz-vise-da-je-drzava-pod-uticajem-stranih-faktora-da-deluje-u-interesu-tudjeg-profita/

На савременој етапи, економски односи представљају прву и главну линију руско-српске сарадње. Њима је суђено да и убудуће одреде вектор, ниво и квалитет узајамних односа наших земаља. У целини, читав спектар руско-српског партнерства несумњиво носи карактер дубоко пријатељских симпатија. При том се као главна карактеристика може издвојити усмереност руско-српских веза на узајамно угодној трговачко-економској сарадњи, која несумњиво има блиставе перспективе, са поузданим тенденцијама раста и перспективама да та сарадња прерасте у истинско стратешко партнерство. Ипак, подвлачим, у овом тренутку стратешко партнерство је само могућност, чија реализација зависи од много фактора.

13.11.2012. Фонд стратешке културе, ФБР аутор и члан редакције Ања Филимонова

Размотримо економску сферу узајамних односа Русије и Србије у односу на 2012. годину. Потпредседник владе и Министар спољне и унутрашње трговине и телекомуникација Р. Љајић, изјавио је да најтежи задатак нове владе није питање Космета и то није питање евроинтеграција, него питање изласка из економске кризе. У том смеру Србија пре свега може да се ослони на Русију – солидна и мултидисциплинарна “акумулација” већ постоји. Тако је по резултатима Статистичког завода Србије, обим трговинске размене Србије са Русијом у јануару 2012. године износио 1855,6 милиона долара (истина то је за 15,5% мање него у истом периоду 2011. године). Руски извоз је износио 1323,8 милиона долара (мање за 21,5%) а увоз из Србије – 531,8 милиона долара (повећање за 4,5%). Русија по обиму трговинског промета са Србијом од јануара до августа 2012. године, заузима друго место међу иностраним трговинским партнерима Србије, са укупним уделом од 9,5% у њеном укупном спољнотрговинском обрту (прво место заузима Немачка са трговинским обртом од 2240,7 милиона долара и укупним износом од 11,5%). По обиму извоза у Србију, Русија такође заузима друго место са укупним износом од 10,7%.¹

Како се предвиђа, руске инвестиције у Србију на крају 2012. године ће износити више од милијарду долара. Што представља продор, јер је укупан обим руских инвестиција у српску привреду у последњих 9 година био нешто већи од 1,1 милијарду еура. Ипак, на наш поглед, главно је следеће: у септембту 2012. године Владимир Путин је за време сусрета са Томиславом Николићем у Сочију изјавио да “Лукоил” и компанија кћерка “Гаспрома” представљају највеће платише пореза у Србији. Чиста добит “Нафтне индустрије Србије” (НИС), чији контролни пакет акција припада руском “Гаспромњефту”, износио је у првом полугодишту 2012. године 22 милијарде динара (230 милиона долара). Инвестиције НИС-а у производњу у том периоду су износиле 17,2 милијарде динара (179 милиона долара) – за 76% више него у првом полугодишту 2011. године. Већина инвестиција односи се на улагање у модернизацију Рафинерије Панчево и на еколошке пројекте (9,5 милијарди динара). Такође, на сусрету је било указано да је пораст укупног трговинског обрта у 2011. години порастао за 42% а на дневном реду је и реализација узајамно корисних пројеката у области обојене металургије, машинства, туризма, банкарског сектора. Руски Председник је изјавио да су руске компаније спремне да наступе као партнери у модернизацији Електропривреде Србије (успешни примери такве сарадње већ постоје, између осталог реконструкција подземног складишта гаса “Банатски двор”, који је подмирио потребе за гасом у абнормално хладном периоду). Према прелиминарним проценама, реализација најкрупнијег руско-српског енергетског пројекта “Јужни ток” омогућиће отварање око 2 200 нових радних места у Србији и привући ће око 1,5 милијарди еура директних инвестиција. Да додамо и узајамну сарадњу Министарства за ванредне ситуације Русије са својим српским колегама, по питању стварања хуманитарног центра у Нишу, преко кога је руска авијација у летњем периоду 2012. године радила на гашењу летњих пожара у Србији и другим балканским земљама. У оквирима те сарадње остварен је свеобухватан рад на разминиравању српске територије – у периоду 2011-2012. године очишћена је од мина територија површине веће од милион квадратних метара. Да не заборавимо и на подршку Православљу у Србији и на Космету – Русија помаже у обнови српских православних светиња на Косову и Метохији.

Ради поређења – када је реч о попуни буџета или о задовољавању кључних потреба земље, Србија очекује већу подршку са Запада. Тако је за 12 година, почевши од 2.000. године, земља добила више од 2,5 милијарди еура, од којих више од 1 милијарде отпада на Немачку, 1 милијарда на САД, а остало – на друге државе ЕУ.² Осим тога, Србија рачуна и на новац ММФ и Светске банке. Међутим, међународне финансијске институције и западне земље, додељујући финансијску помоћ, постављају пред Србију доста жестоке не само економске, него и политичке услове, чије испуњење доводи у питање суверенитет земље, пре свега када је у питању проблем Космета.

Поред сектора нафте и гаса, да поменемо и друге перспективне и веома значајне пројекте, који су почели да се развијају почетком 2012. године. Тако је Русија постала прва земља са којом је Србија почела преговоре о потенцијалном стратешком партнерству у управљању металуршким комбинатом, “Жељезаром Смедерево”. У Београду су од 21 до 23 августа одржани преговори између делегација ЗАО “Зарубежстройтехнология” и АД “Железнице Србије” о заједничкој реализацији инфраструктурних пројеката по питању изградње и модернизације жељезничке инфраструктуре Србије, на рачун руског државног извозног кредита у износу од 800 милиона долара. На преговорима који су одржани 21-23 августа у Москви између Првог Потпредседника владе и Министра одбране Србије Александра Вучића и заменика Председника владе РФ Димитрија Рогозина, била су размотрена питања војне и војно-техничке сарадње, укључујући и заједничку производњу специјалне технике, која ће се извозити на тржите трећих земаља као и размештање руских поруџбина у фабрици за производњу војне опреме која се отвара у Србији. Шири се сарадња холдинга машиноградње “Прва петолетка” из Трстеника са “Камазом” (предузеће “Хидраулика” које се налази у саставу холдинга, произвело је и испоручило у августу ове године за потребе руске аутомобилске индустрије, производе у вредности од 230 хиљада еура и по речима генералног директора српског холдинга Л. Панића, руско тржиште је главно тржиште за његову компанију). Са “Камазом” раде погони “Сервоуправљача” и “Кочионе технике” који производе аутомобилске цилиндре, хидрауличка устројства и кочионе системе. Трговинска представништва РФ разматрају могућност куповине АБС Минел од стране руских инвеститора. Руска компанија “ЕКФ” почела је са припремама за испоруке на српско тржиште електроопреме руске производње. Одржани су преговори са српском компанијом «GLK GROUP» D.O.O. о могућностима извоза обуће на тржиште РФ.³ Осим тога, Трговачко представништво РФ у Србији одржало је низ преговора. Са директором ХЕТ “Ђердап” Станковићем , разговарало се на тему реализације пројеката реконструкције и модернизације поменуте хидроелектране, које остварује руска компанија ОАО “Силовые машины”. Са руководиоцем лабораторије Нуклеарног Института у Винчи Н. Нешковићем, разговарало се о реализацији пројекта за инсталацију и пуштање у производњу малог циклотрона за производњу радионуклеида. Са представницима српског предузећа “Ниш ауто” разговараало се о питањима сарадње са руским фирмама у снабдевању руског тржишта пољопривредним производима и могућностима отварања дистрибутивног центра на територији РФ. Са руководством једног од најкрупнијих српских предузећа за производњу каблова “Новкабел” (Нови Сад) разматрано је проширење сарадње, имајући у виду да је основно тржиште за главни производ компаније, руско тржиште. Са председником српске компаније “ЕК групе” разматрана је могућност реализације изградње у Русији стамбено-пословног комплекса са укупном површином 1,2 милиона м² и друго.⁴ Народна Банка Србије је 10. октобра 2012. године уврстила руску рубљу међу конвертибилне валуте са којима се могу спроводити трансакције на међубанкарском девизном тржишту и дала је овлашћење финансијским и монетарним институцијама у Србији да врше трансакције са руском националном валутом. Ова мера ће допринети наглом јачању српско-руских трговачко-економских веза.⁵

У целини, напори РФ су усмерени на брз раст економског потенцијала у Србији. Природа узајамних веза са Русијом је дијаметрално супротна од приступа Запада, који је усмерен на то да се максимално “исцеде” из Србије, како економски тако и политички уступци, који корак по корак кидају суверенитет земље. За Србију достигнути ниво економске и војно-техничке сарадње, подвлачим, равноправне сарадње са Русијом, има стратешки значај и потенцијал који је тешко проценити. На основу ње, Србија такође може са своје стране да заиста да допринос, реалан допринос, формирању регионалног економског и геополитичког дневног реда.

Важно је напоменути да је, по последњој информацији, 11. новембра текуће године, на иницијативу српске стране дошло до телеффонског разговора између Председника Србије и Председника Русије. Разматране су перспективе билатералне сарадње у оквиру споразума постигнутих у Сочију 11. септембра 2012. године…

 

(Наставак следи)

 

1 http://www.ved.gov.ru/articles/2035

2 http://www.svobodanews.ru/content/transcript/24693604.html

3 http://www.ved.gov.ru/news/5550.html

4 http://www.economy.gov.ru/

5 http://www.ved.gov.ru/news/6092.html

МТБЈ је створен као оружје за вођење рата на територији бивше Југославије и да би учврстио резултате рата у корист победника. Постепено је трибунал достигао задате циљеве: “освештан” је рат НАТО против Југославије, уништен је политички и војни врх земље, оправдани су злочинци који су починили масовна зверства над Србима у Босни и данашњој Хрватској, оправдано је руководство терористичке ОВК са циљем оправдања сецесије Косова и Метохије…

13.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев

Све те радње немају ништа заједничко са међународним правом. Напротив, те радње престављају рушење међународног права. У вези са тим, важно је погледати како се понашају други чиниоци међународне заједнице? Да ли је било ко стао у заштиту Србије и Срба?

Одговор ће бити фрустрирајући. У заштиту Србије стао је ништавно мали број држава. На жалост, за Резолуцију СБ УН о стварању МТБЈ, у мају 1993. године, гласала је тада и Руска Федерација. Међутим, после смене отворено прозападне власти и доласка на руководеће место у земљи В. В. Путина, ситуација се променила. Делатност МТБЈ почела је да добија објективну оцену. Почетком двехиљадитих, Русија је почела јавно износити повреде у раду тог трибунала. Она је прва иступила са протестом против антисрпског усмерења у делатности МТБЈ. Дата је изјава о политизацији делатности тог суда, а такође и о томе да се у низу процеса повређују норме важећег права.

На заседању СБ УН у јуну 2012. године, представник Русије је изнео оштру критику на рачун наставка коришћења МТБЈ за притисак на Србију, чак и после тога кад је она испунила све захтеве Запада и његове судске креатуре (чак и оне неправедне, злочиначке и неморалне – попут испоручивања српског хероја Ратка Младића). Тако је руски дипломата истакао да је влада Србије последњих година предузела важне напоре за сарадњу са МТБЈ, међутим, тужилаштво Хашког трибунала наставља да “врши притисак на српску власт, како би активно истражили због чега су неки оптужени успели толико дуго да се скривају на територији Србије”. Представник Русије је најозбиљније препоручио тужилаштву Хашког трибунала “да се фокусирају на питања која се директно односе на надлежност суда” и приметио је да Србија води националну истрагу која нема никакве везе са процесима у МТБЈ и успешно спровођење Резолуције 1966 (2010.г).¹

За време разматрања делатности МТБЈ на Генералној Скупштини УН, представник РФ је 15. октобра 2012. године, поново био једини који је подвргао критици покушаје Хашког трибунала да створе слику како се он труди да испуни резолуцију СБ УН, него и даље све ради по свом нахођењу.² Крајем 2011. године, руски представник Виталиј Чуркин је наступајући у својству Председника СБ УН рекао председнику МТБЈ Теодору Мерону, који је тада био у сали. “Процес над Војиславом Шешељем је постао гнусан, представљени извештај нема везе са реалношћу, рок који сте навели – 2016. годину – за завршетак разматрања апелације је неприхватљив, молим вас да у следећем извештају изнесете ствар подробније”.³ И какав је резултат тога? У следећем извештају Мерон је процесу над Шешељем посветио још мање пажње него у претходном.⁴

У вези са тим, РФ треба да примора трибунал да испуњава како своје обавезе, тако и захтеве сталног члана СБ УН. Тако на пример треба ставити вето на следећу резолуцију за (бесконачно) продужење пуномоћја појединих судова у сваком конкретном случају. Или да се откаже финансирање те фабрике за фалсификовање историје. На крају крајева, учествујући у финансирању рада МТБЈ, све државе сносе одговорност за оправдање злочинаца и демонизацију жртава тих злочина.

Без обзира на регионални карактер његовог назива, МТБЈ је створен не ради локалних већ глобалних циљева. Приликом процесуирања у том суду, трибунал је почео да крши постојеће норме универзалног (то јест, створеног од стране свих чланова међународне заједнице и у корист свих њених чланова) међународног права и чак да ствара нове. При том, користећи англосаксонски приступ доношења одлука као норму права, почело се постепено формирати ново међународно право, које носи регресиван и репресиван карактер. Уз помоћ тог новог, паралелног права, могуће је оправдати агресију, “освештати” геноцид, уништити највише државно руководство замењујући га својим људима, и на тај начин једноставно освојити читаве земље и себи потчинити читаве народе.

У вези са тим, све земље света морају подићи свој глас против незаконите делатности МТБЈ. Престанак рада МТБЈ 2013. године, неће затворити то питање зато што је створен његов клон – Међународни резидуални механизам за кривичне судове (МРМКС). Више руководство и судије МРМКС-а су у својој основи иста лица из МТБЈ. То значи да ће МРМСТ наставити где је стао МТБЈ. а то захтева и наставак борбе против МРМСТ-а. Штитећи Србију и Србе, те друге државе ће заштити и себе. Јер после потпуног слома важећег међународног права, неће остати ништа што ће моћи заштити следећу жртву западне агресије.

 

1 См. стенограмму заседания Совета Безопасности ООН №6782 от 7 июня 2012 г., // Официальный сайт ООН в интернете: http://daccess-dds-ny.un.org/doc/UNDOC/PRO/N12/362/99/PDF/N1236299.pdf?OpenElement

2 См. документ ООН: GA/11301 от 15 октября 2012 г.

3 См. документ ООН: S/PV.6678 от 7 декабря 2011 г.

4 См. документ ООН: A/67/214–S/2012/592 от 1 августа 2012 г.