пише : Миша Матић

Ових дана се навршава 70 година од неких славних догађаја наше светле и јуначке прошлости!      У зору 31. августа 1941. године опалила је прва устаничка Равногорска пушка из руку потпуковника Веселина Мисите.

потпуковник Веселин Мисита, најмлађи мајор Југословенске краљевске војске, класни друг маршала Де Гола.

Операција је почела договором о почетку борбе против Немачкох окупатора у манастиру Троноша, одакле се кренуло у опсаду Лознице. Опкољавање, које почелу током ноћи резулторало је позивом на предају Немачком гарнизону у 8.30, после немачког одбијања предаје у 9 сати потпуковник Мисита испаљује 7 хитаца ка Немцима, као знак за свеопшти јуриш.

Прво је заузето Немачко упориште у дому културе, затим гарнизон смештен у гимназији, док је најдуже одолевала Немачка јединица смештена у  кафани Лазе Хајдуковића. Јуриш на тај немачки положај лично је предводио потпуковник Мисита, бацајући бомбе ка непријатељу и у том јуришу пада, пресечен Немачким митраљезом. Команду преузимају игуман манастира Троноша решервни поручник Георгије Бојић Џиџа и капетан Богдан Дрљача, док одступницу држи капетан Драгослав Рачић. 

 Вече 31. августа Лозничани проводе у првом слободном граду у окупираној Европи. Сутрадан, 1. септембра је на Лозничком гробљу сахрањен потпуковник Веселин Мисита, где му је и данас гроб и споменик. Наредног дана је од заробљена 93 Немачка војника формиран 1. логор са Немцима као заробљеницима у Европи. Он се налазио у манастиру Троноша, а први командант логора је био носилац Карађорђеве звезде, резервни мајор Миша Ђукановић.

Број заробљених Немаца је премашио бројку 500 после битке на Завлаци и ослобађања Бање Бовиљаче, када су сви заробљеници премештени у војни магацин на Косовцу испод Цера. Тај логор је био пријављен Међународном Црвеном крсту и имао статус логора ратних заробљеника. Немци, међутим по лажном обавештењу, мислећи да је ту Рачићева команда, бобмардују логор где гине већина заробљеника, а и сам командант логора мајор Ђукановић. Наставите читање →

Горке су наше лекције из прошлости. Силом су нам наметане туђинске вере, мењане државне границе, култура, писмо, па чак и језик. За ово горње је увек постојао добар разлог- наши историјски непријатељи су одувек знали- да све док смо уједињени у нашој светосавској вери и памтимо своју српску традицију и корене- никада неће моћи да нас покоре.

Није зато џаба она изрека, „да народ који се одриче своје прошлости, одриче се и своје будућности!“ Та изрека нам у овим безбожничким временима виси над нашим погнутим главама као „дамаклов мач“ и прети да нам се обистини у својој најтрагичнијој варијанти.

У наставку је текст који је настао као резултат ауторове преписке са члановима једног интернет форума. Током дискусије на том форуму, аутору су постављена следећа питања: Да ли треба трговати са територијом Космета? Како променити атроцијску и издајничку власт у Србији? Које су алтернативне политичке опције? И још нека друга… У тексту сам покушао да прикажем властито виђење актуелне политичке ситуације у земљи, и укажем на неке могуће сценарије. Наравно, све то базирано на властитом искуству и ауторовом субјективном мишљењу. Коначан суд, као и много пута до сада, препуштам својим читаоцима… Наставите читање →

1 септембар 2011,  пише: Милан Грујић

Ко није спреман да се бори за Србију, нека се повуче. Ко нема снаге, нека поднесе оставку. Коме је свега доста, пецање може да буде добра алтернатива. Нема предаје.

Сад, кад је најтеже, кад је јасно да у Европи једино ми немамо право на државу, да једино ми немамо право на интеграције, да једино нама не дају да размишљамо о нормалном животу – већ смо уценама и притисцима Запада принуђени да размишљамо о голом опстанку – баш сада, када би многи одустали, ми морамо да се боримо.
А тешко је. Србија данас има свега два, три искрена пријатеља у Европи. Сви наши суседи, осим Румуније, признали су део територије Србије за независну државу. Све државе бивше Југославије признале су насилно цепање Србије с осмехом на лицу. Осмех им је био заједнички именитељ. Од ува до ува. Срби у Хрватској, у БиХ… немају право на посебну државу, Албанци на Косову имају?! Никоме нормалном у свету није јасно зашто, али тако је. Сетите се како је настала Панама! Или прочитајте ако не знате. Наставите читање →

август 29, 2011 ат 23:31
——————————————————————————–

Пише Ратко Дмитровић
 

После боравка Ангеле Меркел у Загребу и Београду ваљда је и последњем Србину јасно да за положај малих народа у међународном поретку уопште није важна историја, фашизам и антифашизам, улога злочинца или жртве злочина тих народа у прошлости… важно је нешто друго
 

Лепо је то што су Срби као народ у последњих, узмимо, 200 година константно били на страни слободе, правде, антифашизма, хуманизма…што су се зарад вечних вредности тукли против неупоредиво јачих непријатеља, жртвовали, приносили милионе жртава на те „свете олтаре“ међународних односа и поретка. Заиста, то јесте лепо. А да ли је све то Србима било на корист. Нимало. Напротив. Наставите читање →

30 август 2011

У уводном делу свог текста „Косово или ЕУ- истинска или имагинарна дилема“, евроатлантско пропагандно гласило из наслова, наглашава ултиматум ЕУ Србији, по коме Србија ако жели да постане „кандидат“- мора да потпише „царинске печате“ са „Косовом“, деблокира учешће сепаратиста у међународним институцијама и њихово учешће на регионалним скуповима- и све то до 10-ог септембра, наравно ове године.

…За то време ће НАТО окупатори и шиптарски сепаратисти одржавати непробојни „војни карантин“ над северно-косовским Српским гетоом- јер ако се Србија, а нарочито „непоћудни“ српски елементи на Северу не „повију“ уследиће сурова одмазда немачког панцира и шиптарских „башибозука“. Наставите читање →