Драган Симовић: Тајнопис душе у праскозорје света 7

161
Све што мислиш
Да јеси, гле,
То је привид
И опсена!
162
Из праисконог незнања, гле,
Самога си себе
Заувек утамничио!
163
Праисконо праскозорје –
У трену овом свиће!
164
Не ратуј против себе,
Јер си цео створен
Са сврхом и смислом!
165
Себе си самога
Стварао из себе.
166
Ја који јесам,
Одувек сам био,
И вечно ћу бити!
167
Рођен сам, а не створен,
Из Посвећене Утробе
Велике Мајке у Светлости!
168
Ти што си дошао
Из Пупка Стварања,
Гле, мој Предак јеси!
169
Ти, Који Си Творац
Свих бића и светова,
Ноћас ме, у просјака
Прерушен,
Походиш у колиби
Мојој,
Кушајући душу
Суштаства ми Твојега, –
Таква је, о Свемоћни!
Тајинствена игра Твоја.
170
Да ли су Твоји снови – моји,
Или су моји снови – Твоји, –
То одавно није
Ни Теби ни мени
Важно!
171
Све је већ речено,
А као да ништа
Није доречено!
172
Њишем се на зрелом житу
Што се под ветром
Источним повија
У сутон вечерњи
Румен и жут
173
И пре доласка на свет –
Ми бејасмо били!
174
Из Суштаства је, гле,
Све постало!
175
Бејаше било,
Давно,
У једном дивотном сну.
Пре сете, гле,
И туге од века!
176
Из љубави наше, гле,
Рађа се, у трену овом,
Будуће једно
Звездано јато!
177
Ми знамо ко смо,
Али ви никада,
Ништа,
О нама сазнати
Нећете!
178
Док мирујем, гле,
Крећу се светови –
Давно постали
И будући!
179
Не чинећи ништа, гле,
Путујем
Низа звездана јата!
180
То глас –
Из дубине Бића –
Узраста, гле,
Над водама!
Фото: Фб страница – Flawers und Nature
