Тежина мрака притиска ми недра.
У крику сове дишу лажи страха
и краду смислу све песничке слике.
.
Слушам тишину у мени што стрепи,
док ми с пера не капље мастило,
а у даљини, досадно, лаје нечији пас.
.
Несаницу боли белина папира
и поглед на ноћ што не оставља траг,
тек вероломан зов — туп, празан и стран.

Фото: Сова; Википедија