Један упита:
„Шта је твоје, а шта моје?
Небо или земља,
радост или туга,
свјетлост или мрак,
уздах или издах,
живот или смрт…?“
Други размисли, те му одговори:
„Ја сам и на небу и на земљи,
дијелим и радости и туге,
у свјетлости искрим јаче,
у мраку пут освјетљавам,
присутан сам и кад живот издахне,
те се смрћу вјечност удахне.
Ништа није, ни моје, ни твоје.
Гдје сам ја, ту си и ти.
Сагласје клепета анђеоских крила.“
А човјек?
Човјек у својој гордости воли да је сам,
себи својствен, самодовољан…
да посједује и да присваја.
Не горди се, човјече, пред величином туђих дјела,
већ се унизи пред величином својих недјела.
Чак ни мисли које имаш нису твоје.
Дјело су Господа.
Он је створио свијет за двоје.

Фото:Два анђела; Википедија