Да ће следећи редовни, проглашен за „судбоносни“, самит Европске уније у Бриселу поново да роди „евромишића“ могло је да се претпостави читавих 24 сата пре његовог почетка – по врло значајном форуму који је одржан на другом крају Европе – у Букурешту. Редовни конгрес Европске народне партије (на нормалном језику – европских конзервативаца), који је одржан у Букурешту, претворио се у размену гласних изјава његових главних учесника. То су биле значајне у Европској унији фигуре, какав је председник Еврокомисије Жозе Мануел Барозу, федерални канцелар Немачке Ангела Меркел и премијер Шпаније Мариано Рахој. У својим излагањима они су позивали на јачање европске интеграције, али нове – ефикасне, али – што је много важније – при том нису понудили никакве усаглашене антикризне механизме.

03.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Петар Искендеров

„Више Европе“ –био је лајтмотив излагања Жозе Мануел Барозуа – у овом тренутку највећег присталице реформирања Европске уније у федерацију европских земаља. На исти начин је била формулисана и главна парола конгреса водећих европских конзервативаца: „Наш одговор је – више Европе!“ Мислило се на финансијску кризу без преседана, која данас бесни читавом Европском унијом.

Међутим, како је показала дискусија, учесници партијског форума који су се баш уочи самита Европске уније састали ради дискутовања о антикризној статегији и тактици, превише различито виде њихове принципе. Јасно је да упоређење Барозуа, Меркелове и Рахоја са познатим ликовима басне о Лабуду, Раку и Штуки, који су заједнички терет вукли свако на своју страну, изгледа превише некоректно политички. Међутим, никако се не можемо ослободити оваквих поређења, иако они очигледно не могу да помогну оптимизму инвеститора и финансијских експерата читавог света.

Главни „генератор идеја“ у лагеру европских конзервативаца наравно да је председник Европске комисије Жозе Мануел Барозу. Он је убеђен да ће цео Евросавез, а конкретно еврозону, моћи да спаси само повећање нивоа интеграције – најпре у финансијско-економском сектору, уз контролу наднационалних банака и параметара државних буџета. „Европски савез не представља узрок проблема, већ је средство које је неопходно за њихово решавање“, – изјавио је Барозу у Букурешту и додао да су „нам неопходни одговорност, солидарност, дисциплина и конвергенција“, као и „поштовање европских прописа“. Као што се зна, управо под паролом солидарности и заједничке одговорности Еврокомисија и Европска центробанка (ЕЦБ) инсистирају на својим пројектима формирања јединственог банкарског савеза, издавања евробондова и солидарног откупа облигација без вредности од „проблематичних“ земаља еврозоне.

Међутим, још више аплауза од Барозуа учесници форума европских конзервативаца доделили су његовом главном опоненту – канцелару Немачке Ангели Меркел. Она има своју истину и своје рецепте за излаз из кризе, који се своде на већу одговорност оних земаља које су и надувале садашње финансијске балоне. Она је позвала на стварање „економије која је усмерена на будућност“, али је свој позив и адресирала конкретно – Грчкој, Португалији, Шпанији, и земљама Централне и Источне Европе које управо покушавају да излече своје финансијске системе. „Реформе које они врше нису увек популарне, али се решење закључује у томе да се сачува јединство“ – подвукла је А. Меркел и тако упозорила да „проблематичне“ земље морају да играју по општеприхваћеним правилима. Другим речима: ЕУ прво мора да сачека да је „стигну“ њени сопствени чланови, а тек после тога да се бави формирањем различитих европских федерација – заједничким, у ствари – немачким новцем.

Не чуди да је премијер Шпаније такође пожелео да учествује у дискусији. Мариано Рахој добро схвата да управо финансијска ситуација у његовој земљи данас представља главобољу читаве Европске уније. Амерички економиста Нуриел Рубини који ужива велики ауторитет уопште, сматра да ће Шпанија зато што је платежно неспособна пред саму Нову годину или, у бољем случају, пред пролеће 2013.године потпуно изгуби могућност да на светским финансијским тржиштима узима новац. Одмах после тога, како он мисли, због дружења са Италијом ће доћи до техничког банкрота земље и распада еврозоне. “Вероватноћа таквог исхода у најскоријих 3 – 5 година износи скоро 50%“ – сматра Рубини¹.

Јасно је да шпански премијер нема права да се сложи са оваквим оценама. Одатле и његова упорна жеља да не тражи помоћ од ЕЦБ и других европских антикризних механизама. Јер услови које међународни кредитори предлажу добро су познати по Грчкој и очигледно не доприносе јачању позиције шпанске Народне партије у самој земљи. Али шеф кабинета исто тако не може да заобиђе јадну финансијску стварност своје земље. Зато је Мариано Рахој принуђен да јавно демонстрира сигурност у сопствене антикризне снаге, при том избегавајући нагле покрете према потенцијалним кредиторима. „Ми можемо да прихватимо лекције од садашње кризе. А оне су у упорној потреби веће интеграције, – изјавио је Рахој у Букурешту, очигледно да би подржао Барозуа. Што се тиче решења постојећих финансијских проблема, шпански премијер предлаже Европској унији да преузме на себе потпуну „навигацију“ овим процесом, и са своје стране обећава Бриселу „збијање редова“.

Према подацима The Wall Street Journal-а, до „збијања редова“ Европске уније и Шпаније може да дође већ у новембру – до када ће влада земље ипак морати да се обрати захтевом за међународну помоћ. Позивајући се на изворе из Европе, ове америчке новине саопштавају да ће помоћ Мадриду бити указана не само преко ЕЦБ, већ и преко новог Европског механизма за стабилност (ЕСМ). А то, са своје стране, захтева од шпанске владе сагласност да ће испунити оштар антикризни програм, који ће се састојати не само од реформе тржишта рада, већ и од, по традицији осетљивих за владу,питања регулисања својих финансијских односа са својим регионима².

А у међувремену су ујутро (18.октобра) светски финансијски индекси забележили приметан раст. Тако је хонгконгшки берзански индекс Hang Seng одједном скочио за 0,5% и тако постигао максималну величину за период од 2.марта 2012 године³. Али – гле јада – до тога је дошло као последица информације о расту кинеске економије. Осим тога, и број новоградњи у САД-у је битно превазишао претходне прогнозе. Али су подаци европских конзервативаца ипак доспели у тај списак позитивних фактора.

Не чуди што су учесници самита одлучили од самог почетка да се осигурају тако што су изјавили да он носи „међукарактер“, а да ће конкретне одлуке да се доносе на исто таквом форуму у децембру. „Савет у Бриселу оцењује оно што је већ постигнуто. У новембру и децембру ће се одржати заседања Европског савета, на којима ће се донети и конкретне одлуке“ – у вези са тим је у свом редакцијском чланку подвукла италијанска La Stampa⁴.

Управо таква судбина очекује иницијативе које је у Бриселу објавио председник Савета ЕУ Херман ван Ромпеј. У његовом извештају је био и део о финансијама у коме није било ничег новог. У њему се радило, најпре, о формирању „јединствене финансијске структуре“ која би надзирала банке земаља еврозоне.

У почетку се претпостављало да тај надзор треба да врши ЕЦБ. Али одмах су се појавила три питања.

Прво се појавила сумња о постојању правне основе за тако значајно проширење овлашћења Европске центробанке. Изјава коју су у вези са тим припремили правници саме Евробанке је констатовала да законодавство ЕУ не дозвољава да се у рад ЕЦБ уносе такве измене⁵. Као могући излаз из ситуације предложено је да се формира нова структура која би била надзорни орган. Међутим, одмах је дошло до конфликта интереса међу члановима еврозоне и земљама које нису у њој, а чланови са ЕУ – другим речима, предлог је одмах угрозио јединство читаве Европске уније. Чак је један од оних који раде на пројекту формирања свеевропског банкарског надзорног органа – Свен Гиголд, немачки експерт из области права, признао да се главни задатак састоји у томе да се у тај посао увуку Пољска, Шведска и Румунија као земље које немају евро као своју монету. Али чак ни сами аутори рада на пројектима ЕУ не покушавају да у тај рад увуку и Велику Британију.

Најзад, постоји и трећа, изгледа најозбиљнија препрека која, по речима француских новина Le Figaro, брише „могућност брзог формирања банкарског савеза“. Ради се о позицији Немачке која захтева шира права ЕУ да контролише буџетску политику појединачних земаља, него што би то била мониторинг улога ЕЦБ. Како је изјавила Ангела Меркел, говорећи у бундестагу само неколико сати пре отварања најновијег самита, „успели смо да на плану учвршћења буџетске дисциплине урадимо много, али ми, односно цела немачка влада, сматрамо да треба да се крене још даље и да се Европи дају истинска права на мешање у националне буџете“ . А то је за сада неприхватљиво за већину земаља-чланица ЕУ, на челу са Француском.⁶

Као што је песимистички приказао насталу ситуацију један од европских дипломата који је хтео да остане анониман, „формирање органа за банкарски надзор није незаконито решење. То је, једноставно, неправилна одлука.“⁷ Уосталом, та иста констатација важи у свему не само за финансијску политику Европске уније, већ и на њено актуелно политичко поступање. Последња околност се чини још опаснија за стабилност не само Европе, већ и њених суседа.

(Наставиће се)

1 AFP 171908 GMT OCT 12

2 http://top.rbc.ru/economics/25/09/2012/671235.shtml

3 The Wall Street Journal, 18.10.2012.

4 REUTERS 0913 181012 GMT

5 La Stampa, 19.10.2012

6 The Financial Times, 17.10.2012

7 REUTERS 1910 171012 GMT

Нови ФБР фељтон који вам, поштовани читаоци СРБског ФБРепортера представљамо садржи анализе и мишљење о појединим догађајима везаним за тему економије, уваженог експерта и нашег сарадника Часлава Кузмановића. Надамо се да ће неке од анализа стања, дати одговоре на многе речене и прећутане истине о корацима које су, најчешће погрешно, правили они који су у одређеном времену били задужени да воде политику у овој области у Србији. Ово је део оног што су “заборавили” да треба да знате… Колико је тај њихов посао био успешан видљиво је и данас, сиромаштво и народа и државе, задуженост и неправилна расподела средстава довела је ту област далеко испод тачке са које се може нешто исправити. Осим, ако се не нађе неко па као Франсоа Оланд у Француској направи оштар рез и ред у економској политици Србије.

03.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Како да млади у Србији покрену свој посао

(среда, 01. јун 2011.)

Ка новим домаћинима

Чињенице о малим и средњим предузећима у Србији • Зашто банкари воле да вам дају новац за било шта • Шта је исплатива пословна замисао • Могућности за које млади не знају • Димне завесе једног одлазећег режима

Млади су највеће жртве привредног „развоја“ у Србији (ако такав уопште постоји), али и ове цивилизације шпекуланата, која очигледно постоји и којој Тадићев режим упорно тежи.

Скоро 600.000 службено признатих незапослених (октобар 2010) чине око петину радно способног становништва. Половина неславног броја (283.996) припада младима до 34 године старости, то јест онима који би требало да стварају породицу и буду у могућности да је исхране. Ако би се броју незапослених младих додао и број образованих и способних, који је напустио земљу немајући воље и стрпљења да слуша лажна обећања режима о новим радним местима — списак незапослених био би далеко већи.

Млади имају и додатни проблем, јер већина пријављених, као и оних који раде на црно, трпе разне облике притисака и малтретирања на послу од стране „газда“ заокупљених првобитном акумулацијом (пљачком) капитала. Газдама је појам друштвене одговорности непознат.

Због тога је један од најважнијих задатака у Србији оспособити најмлађи нараштај да буду добри домаћини, професионалци и предузетници. Само тако неће бити економско робље Новог светског поретка.

Бити мајушан, а жив

Економије у транзицији већином су уништиле велика предузећа. Због тога су мала и средња предузећа (МСП) и предузетници прокламовани као окосница транзиционог развоја. Али малима је неопходно пружити организовану и дугорочну подршку, и током оснивања и током даљег редовног пословања.

Неопходност ове помоћи проистиче из основних одлика МСП а то су:

• у власништву су једног човека или мањег броја партнера
• власници су најчешће држављани Србије
• представљају најпогоднији начин за самозапошљавање и испољавање предузетничких способности те отварање нових радних места
• углавном су локалног значаја
• имају мало тржишно учешће, тј. релативно мали број купаца
• под извесним условима лако се прилагођавају захтевима тржишта
• управљање је „резервисано“ за власнике предузећа
• имају прилагодљиву организацију без јасне поделе рада и структуре
• величина предузећа је мала у односу на главне конкуренте у одређеној делатности (према обиму продаје, броју запослених, вредности имовине предузећа)
• имају мањак сопствених специјализованих кадрова за поједине сложене пословне функције од којих је најважнија функција развоја.

Помоћ малима је такође неопходна како не би губила из вида потребу везивања за одговарајуће системе у свету, глобалну поделу утицајних сфера и тржишта.

Важно је и да предузећа избегну лутања када крену трагом разних стратегија домаћег развоја на релацији пољопривреда — индустрија — саобраћај — бањски туризам и слично. А развојна дистанца у односу на оне испред нас стално се увећава.

У одсуству координације са виших нивоа догађаће се и грешке које су нам већ познате. Дуплирају се капацитети, новац се неразумно троши на изградњу сопствених објеката — иако је неискоришћених објеката, опреме и радне снаге у Србији много.

Банке ће вас радо задужити

Млади морају знати да пут од пословне замисли, преко оснивања малог предузећа па до започињања посла није ни лак ни кратак. Најбоље је да започне израдом квалитетног пословног плана.

Пословни план дефинише начин како да се оствари изабрани пословни програм. Он има три сврхе:

• да будући власници предузећа непрестано и системски сагледавају вредност пословног подухвата
• да увери друге установе (нарочито банке и друге улагаче) да је изабрани пословни програм исплатив
• да успостави критеријуме за вредновање резултата након што је програм започео, како би се редовним поређењем планираних и текућих делатности препознале невоље пре него што постану нерешиве.

Прву и велику грешку у пракси млади чине када се пословни план прави само да би задовољио другу наведену сврху. Тада се прибавља конфекцијски пословни план, јер је много јефтинији, и то од многобројних приучених мешетара који не пропуштају прилику да будућем предузетнику гарантују добијање потребног новца од кредитора, јер са истим имају „специјалне везе и односе“.

Тужна је истина да се банкарски чиновници много не брину за квалитет пословног плана приликом његове провере. Банкари ће дати кредит ионако обезбедити на више начина, а најчешће хипотеком на постојећу имовину будућег предузетника, у трострукој вредности одобреног кредита. У најбољем случају банка проверава да нема формалних недостатака и очигледних рачунских грешака.

Постоји још један разлог за такво поступање банкарских радника. У условима ненормално великог броја банака тј. вишка финансијског капитала — велика је јагма за онима који имају намеру да се задуже. Чак и плате банкара у великој мери зависе од износа укупно упосленог капитала банке. То је истина иза лаких кредита, а не да је ваш посао препознат као поуздан.

Шта је стварна пословна рачуница

Млади ће се и ретко позабавити претпоставкама на којима се заснива финансијски план пројекта. А од тога зависи финансијски и оперативни смисао покретања посла, као и могућност повраћаја позајмљеног новца.

А кључне претпоставке целе рачунице јесу 1) брзина оптицаја уложеног новца тј. трајање репродукционог циклуса, као и 2) претпоставка да ће се током века пројекта наставити улагање дела добити и то са истом, пројектованом исплативошћу.

Да се не лажемо, управо је ове две претпоставке и најтеже претворити у стварност. Поготову у привреди преоптерећеној кашњењем у измиривању међусобних обавеза између тржишних субјеката. Кашњење државе у измирењу обавеза привреди износи и до астрономских 300 дана, а уобичајен рок плаћања великих трговинских ланаца је између 180 и 250 нехуманих дана.

Због свега наведеног, од непроцењиве је вредности стручна и институционализована помоћ будућем предузетнику у изради доброг тј. остваривог пословног плана . То је пословни план који садржи у себи и симулацију разних неповољних ситуација (смањење цене производа, повећање цене материјала и сл.) како би се исправно утврдиле границе исплативости посла и у нежељеним случајевима.

Бирократа жели да се намири

Под претпоставком да је претходна ситуација успешно превазиђена, будућег младог предузетника чекају бројне административне потешкоће. Национална алијанса за локални економски развој (NALED) уз истраживачки ангажман Фонда за развој економске науке (ФРЕН) препознала је преко 200 непотребних административних процедура које представљају терет за предузеће.

Непотребне процедуре ометају улазак новог предузећа на тржиште, а додатни трошкови оптерећују постојећа предузећа.

Детаљи извршених истраживања се публикују у такозваним „Сивим књигама“, а за ову прилику довољно је рећи да се ради о непотребно утрошеним милијардама динара на националном нивоу. Колико је режиму стало до унапређења предузетништва најбоље говори податак да је од 75 препорука „Сиве књиге“, до средине 2010. спроведено само шест, док је десет делимично спроведено (или је спровођење у току).

Градске и општинске управе би морале да се много активније укључе у овај процес.

Произведено се мора и продати

Сви су чули од опсенара за израз „маркетинг план“, али ретко ко од новопечених „стручњака“ објашњава колико се овај део пословног плана заиста бави важним питањима.

Знате ли колика је производња у земљи? Колико и ко купује? Које су потребе и жеље вашег претпостављеног купца? Који купци нуде најбоље резултате? Са каквим ценама наступити? Која је доступност постојеће трговачке мреже и расположивост других путева до купаца? Знате ли обим и својства конкуренције или близину конкурентских фирми? Које начине оглашавања користити и колики су им трошкови?

Све ове одговоре, неопходне за опстанак и развој малог или средњег предузећа, предузетник не може прикупити без активне помоћи државе и њених установа као што су Институт за истраживање тржишта, базе података Привредне коморе и других.

Држава је такође незаменљив чинилац проширења тржишта склапањем међународних уговора и споразума на бази реципроцитета. Новчаним подстицајем од стране државе, учешћем у стварању информационе инфраструктуре и бизнис инкубатора, информационих центара и гроздова (кластера), битно би се повећале могућности малих и средњих предузећа за успешан раст и развој.

У нормалној земљи, предност би се морала дати онима који унапређују квалитет производа и пословања, уводе иновације, запошљавају већи број људи, а не припадницима одређене политичке странке.

Како да се посао испили

Пословни инкубатори имају за главни циљ да будуће предузетнике унапред обуче основним пословним вештинама. А када постану чланови, да им се помогне у економским, правним и књиговодственим пословима, пословним саветовањима и надгледањем њиховог бизниса — све док га успешно не развију. Овим путем се почетни трошкови посла битно умањују, што је важно за целокупно даље пословање.

Неколико градова у Србији је већ отворило пословне инкубаторе, па је сад могуће и вишеструко корисно ову праксу проширити на што већи број локалних самоуправа, разменом искустава и информација.

Пословно–технолошки инкубатор техничких факултета у Београду је добар и посебан пример делатне улоге факултета у започињању сопственог посла студената.

Пројекат „ПЛАТО Србија“, чији је један од носилаца Привредна комора Србије, такође је пример како се у једно сажима пословна мрежа, метод, тимски рад и пројекат. Циљеви овог пројекта су: повећање пословних резултата малих и средњих предузећа; подстицање духа иновација; повећање конкурентности МСП и подстицај локалног развоја; преноса знања и искуства; размена искуства; оспособљавање власника и руководилаца МСП за анализу, планирање развоја и контролу управљања; повезивање МСП са другима ван земље…

За наше предузетнике може бити интересантна пракса и искуство тзв. „еуро–инфо“ центара, који постоје дуже од двадесет година и који су основани ради подршке малим и средњим предузећима.

Битна поука у вези са поменутим центрима је да су хоризонтално повезивање на локалном нивоу и поруке према врху власти подједнако важне као и оне које стижу од стране државе.

За предузетнике у Србији важни су пре свега одговори на питања: који су могући партнери (купци, продавци, добављачи, банке, трговинска и друга удружења), какви су услови пословања, важећи правни прописи у области формирања предузећа (режими трговине, стандарда итд), као и мере које се предузимају у подстицању рада малих и средњих предузећа (извозне субвенције, пореске олакшице, инвестиционе могућности, истраживање и развој).

У условима постојања „инфо–центара“, за прикупљање свих ових података, непотребни су посредници, путовања и још много тога што смањује трошкове отпочињања сопственог посла.

Гроздови су важни

Гроздови (у новоговору: кластери) су модел умрежавања предузећа, где се на флексибилан начин покреће развој МСП и на тим основама подстиче економски развој на локалном и регионалном нивоу.

Замисао развоја гроздова је помало сложена за неупућене. Због тога се може остварити само уз истовремену сарадњу представника власти, фирми као кандидата за грозд, финансијских установа, установа за обуку и других организација.

Непосредна претходница развоју грозда су инкубатори, и тамо где постоје искуства са инкубаторима, гроздови се заиста брзо развијају. Стечена искуства развоја гроздова се могу пренети у домаћу праксу из развијених земаља окружења. Гроздови могу да повежу технологије, индустрије и уопште економију двају региона или чак више регија из више земаља.

Влада и асоцијације (коморе, удружења) битно помажу развој гроздова кроз успостављање веза, односа и дијалога тако да настаје сарадња међу предузећима и између мрежа малих предузећа, јавног сектора и невладиних организација, са свим благотворним резултатима таквог умрежавања.

Мала и средња предузећа у Србији

Велике могућности постоје, али се мора бити и свестан посебног стања у којем је привреда Србије последњих пар година — да се млади не би уљуљкали и пропустили да дају све од себе у мисији од које им зависи судбина.

Рецимо, криза српске привреде одразила се на обим и структуру кредита одобрених малим и средњим предузећима у 2010. години. Из извештаја Министарства економије и регионалног развоја види се да је кредите за ликвидност користило 14.623 мала предузећа у укупном износу од 263.451.741 евра, и 1.995 средњих предузећа у укупном износу од 341.731.343 евра.

У истом периоду, кредите за инвестиције је користило 1.376 малих предузећа у укупном износу од 74.368.504 евра и 287 средњих предузећа, у укупном износу од 75.132.114 евра.

Уочљиво је да преовлађују кредити за ликвидност у односу на кредите за инвестиције –како по броју малих и средњих предузећа која су их користила, тако и по суми која је у те сврхе употребљена. То показује недостатак капитала за редовно пословање и непостојање развојног амбијента у земљи.

Логично је упитати се који су уопште ефекти мера одлазеће Цветковићеве владе. Свакога дана се у Србији, за осам радних сати, угаси, односно престане да ради, око 20 предузетничких радњи. Последњих месеци је за неколико стотина већи број затворених од броја отворених занатских радњи.

Потпредседник асоцијације малих и средњих предузећа Србије, Драгомир Ракић, основни узрок таквом стању види у кризи која истрајава, али и високим дажбинама које се плаћају држави по разним основама. Такође тврди да и „ово ново што се отвара, то је отворено про форме ради да би се конкурисало за нешто“.

Званични подаци Агенције за привредне регистре потврђују тренд гашења пословања, не само код предузетника, већ и код малих и средњих предузећа.

У августу 2010. г. је основано 589, а угашено 1.273 привредна друштва. Истог месеца основана су 2478 предузећа а угашена 2.840. У октобру 2010. г. основано је 543, а угашено 875 привредна друштва. Предузетничких радњи отворено је 2.569, а затворено 2.626.

Питање је може ли Србија да учини пословну климу за предузетнике и мале фирме подношљивијом, јер на тај начин унапред отклања могуће социјалне проблеме.

Криза захтева прилагођавање. Ако је потребно, неке дажбине и смањити. Погрешно је мислити да повећање дажбина попуњава мањак у државној каси. То се никада не дешава. Ако се угасе мала и средња предузећа држава ће у будућности имати још више проблема са сопственим финансирањем.

У Унији послодаваца уочили су тенденцију да новоотворене фирме немају запослених или имају тек једног. То значи да се отварају само да би неке друге фирме, које су неликвидне или у проблемима, покушале да пребаце неки део своје имовине или новчана средства, пре него што буду затворена или оду у стечај.

Податак који недвосмислено одсликава стање малих и средњих предузећа на тржишту је тај да свега 10,45 одсто малих и средњих предузећа зараде исплаћује на време, а да око 15 одсто има кашњења дужа од три месеца.

Јасне могућности и режимска замајавања

Постоји домаће знање о корисним начинима учешћа државе при оснивању и развоју МСП, постоје бројне стратегије за повећање броја запослених, смањење сиромаштва, планови развоја овога или онога… Али армија незапослених и осиромашених се непрестано увећава.

То заправо значи да је економски понор много дубљи него што режим сме и да наговести. Уједно нам и доказује да без нових улагања и поновне индустријализације нема стварног напретка.

Шта у оваквим условима значи мера режима да на годину дана ослободи дажбина предузећа која запосле или пријаве већ запослене, а досад непријављене раднике? У економском смислу вероватно скоро ништа. Овој мери насешће само мање лукаве „газде“ који нису свесни да откривањем непријављених радника дају сигнал властима за нека будуће контроле и казне.

Они који буду примљени посредством ових мера, биће и отпуштени када прође њихово временско трајање. Створиће се једногодишњи привид напретка и смањења незапослености. Управо тај привид је неопходан режиму пред скоре изборе.

У политичком смислу ова мера у суштини значи прикупљање гласова. Али и још нешто. Главни циљ је заварати и отупети оштрицу незадовољства пре свега младих.

Оно што плаши сваки режим — чија је једина стварна намера даљи останак на власти — јесте снага, знање и радикализам младости у разрешавању онога „што се више трпети не може“.

Али младост може добити ту политичку и биолошку битку само ако употреби знање, мудрост и истрајност. А нема лепшег и већег изазова него бити свој домаћин.

---

Објављено као: „Како да млади у Србији покрену свој посао [Ка новим домаћинима]“, Велика Србија, јун 2011, Српска радикална странка, Земун

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (1)
Часлав Кузмановић – СРБСКА ЕКОНОМИЈА (2)

Дан св. апостола Луке и св. Петра Цетињског уједно је годишњица једног важног догађаја у историји Српске православне цркве. Наиме,  Указом кнеза Милана од 18/31. октобра 1881. митрополит Михаило, први поглавар аутокефалне Српске цркве у ослобођеној Србији уклоњен је са свога положаја.

02.11.2012.

Дневнополитичка бура и утицај стране државе учинили су да се на безакони начин уклони један од најобразованијих епископа Православне Цркве тога времена.

Митрополит Михаило Јовановић и краљ Милан Обреновић

Време митрополита Михаила (Јовановића) и кнеза Милана Обреновића било је време велике наде и оптимизма за Србе у свим државама у којима су до тада живели. Почетку слободне државе и ослобођењу нових крајева од Турака, тј. Нишког, Пиротског и Врањског округа са једне стране, придружили су се и радосни догађаји у црквеном животу: Васељенска патријаршија је дала потпуну самосталност Српској цркви у Кнежевини Србији 20. октобра 1879. и та аутокефалност се односила и на епархије у новоослобођеним крајевима. Уз то, народ у Нишкој епархији, који је до тада припадао расколничкој Бугарској егзархији је са својим епископом Виктором и свештенством изрекао сједињење са Српском црквом и о томе је обавештен митрополит  Михаило. И касније, када митрополит Михаило буде уклоњен са престола, Нишки митрополит Виктор ће му остати веран, због чега ће и сам бити уклоњен са дужности епархијског архијереја.

Србија је у то време, дакле, била земља великог оптимизма, било је то време када је народ поштовао своје господаре, и у јужним новоослобођеним крајевима је после ових догађаја нарочито постало популарно име „Милан“, које је давано мушким новорођенчадима по кнезу ослободитељу.  Ипак, било је и сличности са нашом савременошћу: Србија, која се тада увећавала била је на неки начин сличних граница као данашња која се територијално „смањује“: Стара Србија (Косово и Метохија и Рашка област), Јужна Србија (Вардарска Македонија) и Босна и Херцеговина су биле под страним освајачима, Црна Гора је била у сличном положају као ослобођени део Србије, земље северно од реке Саве су биле под Аустроугарском и тамо су Срби имали посебну независну црквену организацију на челу са Карловачким патријархом. И, оно што је у том времену било слично са нашим временом, то је да је протекторат над Србијом имала држава која је била непријатељски расположена према српском народу. Као што је данас Србија под  де факто протекторатом Европске Уније и Сједињених Америчких Држава, тада је била под  де факто протекторатом Аустроугарске.

Карта Србије из 1878.године
Српски народ је у време догађаја о којим говоримо био подељен на неколико црквених организација:
-у ослобођеној Србији је била аутокефална Српска црква у Србији,
-изнад реке Саве, у тадашњој Аустроугарској Карловачка митрополија која је за поглавара имала патријарха у Сремским Карловцима,
-у Босни и Херцеговини и јужним деловима под турском влашћу Срби су припадали Васељенској патријаршији,-у Црној Гори су због нередовног стања архијереји били су хиротонисани од Карловачког митрополита, или, од руских архијереја,
-Беч је створио и једну чудну црквену организацију, у складу са својом политиком ометања православних: српско-румунско-русинску митрополију са седиштем у Бечу. Овој митрополији припадали су православни у Далмацији и Боки.

Владајуће идеологије и тада и данас у тим државама којима су владари Србије давали поверење биле су фаталне за народ Србије.  Није ни чудно онда, што су и тада и сада гласови независних утицајних људи у Србији били недобродошли. Интерес српског народа није могао бити идентичан интересима Аустроугарске или САД или ЕУ, тако да су владаоци Србије морали или да одбаце тесно савезништво са овим силама или да постану њихове марионете на штету сопственог народа. Ипак, понекада се у историји дешавало да српски владар прихвати да постане вољна марионета (углавном запада) у замену за неку своју уску и краткотрајну добит. Можда су највише тачке оваквог односа између западне силе и домаће власти биле у време кнеза Милана и данас у периоду после 2008. године, када за власти Србије оданост западној сили «нема алтернативу». Таква безалтернативна оданост свом патрону доводила је често до несрећних и дугорочно штетних потеза. За време кнеза и касније краља Милана, Србија је кренула у штетни по себе рат  који се завршио срамним поразом од Бугарске на реци Сливници. Подстрек Србији за ову авантуру дошао је од «савезника» из Беча.

Данас је, опет, Србија ухваћена у коло које води неко други, па је овако поражена кренула у обрачун са државама које сметају њеном патрону, а њој нису нимало непријатељске. Како објаснити то што Србија данас уводи санкције Белорусији, Сирији, него као сервилност Европској Унији и САД?

Ипак, у свим временима су постојали људи чије мишљење није одређивало то «како ветар дува» и митрополит Михаило Јовановић је један од таквих. Михаило, један од најобразованијих Срба свога времена био је изузетно свестрана и богословски плодна личност, добротвор своме народу и брижљиви народни отац. Он је написао службе св. Петру Цетињском и св. Стефану Пиперском, написао је или уредио и многа богословска и догматска дела која се данашњим професорима на Београдском теолошком факултету не би допала пошто су професори заражени јересју митрополита Јована Зизјуласа.

Како објаснити чињеницу да се после обарања митр. Михаила нису могли наћи архијереји који би изабрали новог поглавара, већ су изборни «сабор» чинили световњаци, а не свештена лица. Оданост се не може купити, а митр. Михаилу су сабраћа архијереји били одани. Иако митрополит Србије у оквиру граница нове државе, дакле, територијално поглавар цркве «проширеног београдског пашалука», његова љубав се није могла ограничити границама ове државе већ је једнако бринуо и за православне под турском и аустроугарском влашћу. Као васпитаник руских богословских школа користио је своје везе да и материјално и на друге начине помогне свештенство и народ на окупираним подручјима. Основао је «Страначку» богословију која је подизала кадар који се враћао на окупирано подручје и тамо подизао духовну и националну самосвест. Управо је ова његова брига била препозната код аустроугарских агената као опасност за Аустроугарску и кренуло се у безобзирну акцију уклањања митр. Михаила. Тадашњи посланик (амбасадор) Аустрије у Србији захтевао је да се Михаило уклони и кнез Милан је испунио његову жељу.

Акт о уклањању митр. Михаила била је атомска бомба за Српску цркву тада која се одразила на читаво њено тело. Само присутство митр. Михаила у Београду било је за његове противнике неиздрживо па су га, онако обезвлашћеног прогнали 1883. чак и из земље. Наравно, овакво безакоње није се могло представити јавности у свом голом виду, већ је као повод за уклањање митрополита Михаила узето неслагање са владом око Закона о црквеним таксама. Ипак, епископ Сава и историчар Слободан Јовановић сматрају да је ово био само изговор, а да је одлука о уклањању донета много раније.

Просто се намеће поређење између «уклањања» митрополита Михаила у 19. веку и «уклањања» епископа Артемија у 21.веку. Сличности су очигледне. Оба ова епископа били су препознати као противници режима у Србији, мада су у суштини обојица били само неравнодушни оци и пастири свога народа и противници освајачких тежњи великих држава – митрополит Михаило је сметао Аустроугарској, а еп. Артемије САД-у. Митр. Михаило је своју активност бодрења народног духа обављао на за Аустроугарску важном подручју Босне и Херцеговине, а еп. Артемије на Косову и Метохији на коме је проглашена лажна држава под америчким протекторатом. За оба ова архијереја је савезништво са Русијом било много природније од савезништва са државама запада чије су идеологије долазиле у сукоб са тежњама српског  народа. Аустроугарска је по дефиницији била спроводница идеологије Ватикана и настојања да се шири римокатолицизам, што је православнима који су живели у Аустроугарској представљало сталну главобољу. Само високом самосвешћу и оданошћу богооткривеној православној вери велики део нашег народа је током векова остао православан. Ипак, немали део је подлегао римокатоличком прозелитизму помогнутом државним репресијама, те су некада бројне православне заједнице у Будиму, Печују, Сент Андреји и другим градовима готово нестале, поунијаћене и покатоличене.

Партијарх Иринеј; Мери Ворлик

Са друге стране САД су вођене идеологијом која би по дефиницији требало да представља апсолутну слободу вероисповести, али која на делу то није. Могли би идеологију САД условно назвати хуманитаризмом. Она се у суштини своди на заштиту универзалних људских права. Једно од људских права у овој идеологији је и право на практиковање своје вероисповести, што подразумева и немешање државе у унутрашње кадровско устројство било које верске заједнице. Ипак, САД, када им то затреба, прекрше правила своје идеологије  те се умешају тамо где не би смеле. Да ли свесно или не, битан принцип њихове идеологије је одређивање двојних стандарда за вредновање, или другачије речено – лицемерје. Наопаки стандарди које САД има у оцењивању степена верских слобода били су јавно обелодањени у време када је Стејт Депармент објавио међународни извештај о религијским слободама за 2008. где је Србија оптужена као држава у којој су религијске слободе угрожене, а Косово где су цркве порушене, а верници протерани, је представљено као држава у којој цвета слобода вероисповести. Слично се десило и приликом рушења епископа Артемија, Америчка амбасада се брутално умешала у кадровска решења СПЦ, а потврду ове тврдње имамо и у депеши  Америчке амбасаде из 2010. коју је објавио Викиликс и која описује сусрет патријарха Иринеја и америчке амбасадорке Ворлик:

„Although some of his early public statements suggest that he still is finding his way amidst the tremendous responsibility of leading the SOC, his willingness to take on controversial issues such as reconciliation with the Vatican and sanctioning Bishop Artemije bode well for the future.  End Comment. WARLICK“ (10BELGRADE248)

„Иако неке од његових раних изјава наводе на то да он (п. Иринеј) и даље тражи свој пут у оквиру огромне одговорности вођења СПЦ, његова жеља да се бави контроверзним питањима као што је помирење са Ватиканом и санкционисање епископа Артемија дају наде за будућност. Крај коментара. Ворлик.“

Стране амбасаде играле су моћну улогу у српској домаћој политици, али није им се увек додворавало, што показује и пример Аустроугарске амбасаде тј. посланства и њеног шефа Хенгелмилера који је по повратку митрополита Михаила на свој престо 1889. могао само немоћно да протествује. После абдицирања краља Милана и указом Краљевског намесништва од 18.05.1889. митр. Михаило је враћен на свој ранији положај и Српска црква је добила своје правилне канонске обрисе.

Теодосије Мраовић и Теодосије Шибалић

Постоји још сличности између случаја митр. Михаила и еп. Артемија. Рушење митр. Михаила је значило и рушење читаве канонске јерархије Српске цркве у Србији. Епископи нису прихватали нову управу. Са друге стране рушење еп. Артемија је значило и рушење манастирских општежића која су била добро устројена у «српском Јерусалиму», на Косову и Метохији. Опет, нашло се и ту некакво решење од стране рушитеља, и нашли су се људи који су заузели положаје у првом случају јерараха Српске цркве, а у другом игумана рашко-призренских манастира.  Занимљивост је да је и у првом и у другом случају избор за неканонског архијереја пао на особу која се звала –Теодосије. Ипак, поред идентичног имена „митрополита“ Теодосија Мраовића и епископа Теодосија Шибалића не знамо да ли је било других сличности у карактеру. По оцени потоњег патријарха Димитрија који је био изабран за Епископа нишког у време владе митрополита Теодосија,  Теодосије Мраовић је био племенит човек, те је његово држање допринело да се спор реши „на миран начин и корисно по углед земље и Цркве“. Наиме, митр. Теодосије је, по повратку митрополита Михаила добровољно одступио са престола.

Епископ рашко-призренски Г.Г. Артемије

Још једну сличност између случаја митр. Михаила и еп. Артемија видимо у непопуларности архијереја који су довели на узурпирани престо њихове тзв. наследнике. Митрополита Теодосија је хиротонисао поглавар Српске цркве у тадашњој Аустроугарској, карловачки патријарх Герман Анђелић, док је Теодосије Шибалић постављен као паралелни Епископ рашко-призренски за време патријарха Иринеја. Патријарх Герман Анђелић је остао записан у историји као „ретко непопуларан“ у православном српском народу архијереј, како то каже у свом капиталном делу „Српски јерарси“ епископ Сава Шумадијски.  Колико је п. Герман Анђелић испуњавао налоге Бечке владе и да ли је био заговорник  европских интеграција Србије попут данашњег патријарха Иринеја, владика Сава не наводи, али чињеницу да је био изабран од стране аустроугарске власти народ му никада није опростио. Наиме, насупрот жељи српског народа и јерархије који су изабрали тадашњег Епископа горњокарловачког Теофана на место карловачког патријарха, бечки цар је поставио Германа. Пре тога Герман је био од стране Аустроугара постављен за администратора Карловачке митрополије, поред живог патријарха Прокопија кога су Аустроугари насилно пензионисали.   Са друге стране, непопуларност садашњег патријарха Иринеја међу верујућима, осим претеране присности са (сваком) Владом Србије, лежи  и у његовој острашћеној политици приближења Ватикану, као и у јеретичким изјавама у којима исповеда протестанску „теорију грана“ и оданост јереси екуменизма. Опет, и Герман и Иринеј су гонили значајне личности свога времена: п. Герман чувеног архимандрита Илариона Руварца, а п. Иринеј еп. Артемија. Прогон митрополита Михаила из земље и полицијски прогон еп. Артемија са Косова чине још једну сличност.

Државу кнеза Милана су његови опоненти често пежоративно називали «пандурском». Овакав епитет може се лако прилепити и на данашње државно устројство Србије у којој полиција противуставно прогони једног епископа са једног дела територије на други део и у којој је министар полиције уједно и председник Владе. Мада су начини прогона данас софистициранији (читај: препреденији) и тадашња и данашња власт су се грубо умешали у устројство Цркве. Кнезу Милану је био потребан само правни акт да би уклонио митрополита а властодршцима из Београда поред полиције још понешто, тј. и државни медији и неколико стратешких потеза.  Градоначелник Београда из тадашње владајуће партије, Драган Ђилас, тражи дозволу од окупатора на Косову да посети цркве и манастире Косова и Метохије са циљем да подржи «умерене чланове клира, укључујући викарног епископа Теодосија и оца Саву Јањића» (омашком у документу Викиликса написано «Јансић»), године 2010. у току кулминације рушења епископа Артемија. Наравно, канцеларија Европске Уније даје предлог шиптарској «влади» да повољно одговори  на захтев. Шта то значи кад члан владајуће партије жели неког да «подржи» видели смо у догађајима који су потом уследили.

“Djilas said he would only visit churches, in order to show support for moderate clergy members, including Vicar Bishop Teodosije and Father Sava Jansic at Decani.  The EU office informed us on February 1 that it had passed the request on to Pristina with a recommendation that the GoK look favorably upon the request.“ (Викиликс – документ 10BELGRADE162)

Можда ће неко приметити, да између митр. Михаила и еп. Артемија, ипак, постоји једна битна разлика, а то је – начин свргавања. Митр. Михаило је, на делу и формално, свргнут од стране световне власти, а еп. Артемије од стране црквене. Да, то јесте врло битна разлика, али, ко може да тврди да се у историји Српске цркве нису свргавали архијереји на правди Бога и од стране црквене власти? Да, било је и тога.

Свети Јосиф Темишварски

Начину свргнућа епископа Артемија је најсличније свргавање Епископа темишварског Јосифа, тј. светог Јосифа Темишварског. Свети Јосиф био је свргнут од црквене власти за време патријарха Пајсија Јањевца који је слао два епископа узастопно у Темишвар да заузму престо св. Јосифа. Св. Јосиф је ово свргнуће сматрао безаконим и није се повиновао тадашњем српском патријарху. И тада су, као и данас, на једном епископском престолу постојала два сукобљена епископа, једног је признавао патријарх српски, а другог верујући народ. И тада и сада су се папски емисари превише бавили на патријаршијским дворовима обећавајући брда и долине и иза леђа народа радили на унији. До измирења између институција Српске цркве и св. Јосифа Темишварског дошло је тек по упокојењу патријарха Пајсија и паралелног Епископа темишварског  Севастијана. Нови, богомудри патријарх, Гаврило Рајић (свети свештеномученик Гаврило) заузео се за признање еп. Јосифа као Темишварског епископа. Такве перипетије је имао велики борац против папске јереси и унијатства св. Јосиф Темишварски који је убрзо по престављењу називан светитељем, а канонизован је од Српске и Румунске цркве.

„Рехабилитовање“ митрополита Михаила и Епископа темишварског Јосифа и њихов повратак на престо даје наду и данашњој генерацији православних Срба да се Српска православна црква може извести из стања канонског беспоретка, у које је упала уклањањем епископа Артемија без икакве доказане кривице, у стање канонског поретка. Надамо се само да се неће толико дуго чекати, као што је био случај са еп. Јосифом – да умру сви његови узурпатори престола и патријарх који га је гонио, већ да ће се, слично као у случају митр. Михаила, узурпатор  престола добровољно уклонити са места које је против-канонски и против-природно заузео.

(Литература: Сава, Епископ  шумадијски: Српски јерарси од деветог до двадесетог века)

Објављено на дан св. апостола Луке и св. Петра Цетињског коме службу написа Митрополит  Србије Михаило.

Припремила екипа Фб странице «Православље живот вечни»

„Србија тражи аутономију за север КОСМЕТА?
Теме које ће бити на преговарачком столу у Бриселу 7. новембра јесу финансирање институција Србије на КиМ, реализација споразума о интегрисаном управљању прелазима (односно Дачић пита Ештон да умоли Тачија да призна право Србије да има своје царинике на својој административној линији – признаје границу са на силу отцепљеном Аутономном покрајином Косово и Метохија од Србије која је под окупацијом стране војске на територији државе Србије у међународно признатим границама) верско и културно наслеђе (то је наслеђе сваког Србина, не Дачића и било ког појединца и не може се о томе преговарати чије је, свакако ниједан од манастира и цркава није направио неки даљи предак Тачија већ је то србско наслеђе), сазнаје „Блиц“.

02.11.2012. фбр уредник Биљана Диковић

И тако ће „српске власти“ у будућим разговорима „инсистирати“ да „север добије територијалну аутономију“. (!?!)

Извор „Блица“ додаје и да би испуњавање споразума о прелазима требало да отпочне у децембру, када би и Европски савет могао да одлучи да Србији да условну одлуку о датуму преговора о чланству у ЕУ.
Наредна рунда дијалога премијера Србије Ивице Дачића и Хашима Тачија са посредником у преговорима, високом представницом ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон, почеће одвојеним састанцима. Тек после ће уследити заједнички састанак. Према сазнањима „Блица“, Брисел настоји да атмосфера буде што непосреднија, тако да ће заједнички састанак имати највероватније форму радне вечере.

Инсистирамо да неко НАТЕРА ДАЧИЋА ДА ПРОЧИТА УСТАВ СРБИЈЕ! И ОБЈАСНИ МУ ДА ИМА ОБАВЕЗУ ДА ГА ПОШТУЈЕ! НЕ МОЖЕ ТРАЖИТИ ТЕРИТОРИЈАЛНУ АУТОНОМИЈУ ЗА ДЕО СВОЈЕ ДРЖАВЕ КОЈИ ВЕЋ ИМА ТЕРИТОРИЈАЛНУ АУТОНОМИЈУ!?

Члан 4

Територија Републике Србије је јединствена и неотуђива.

О промени границе Републике Србије одлучују грађани референдумом.

…

Члан 6

У Републици Србији постоје Аутономна покрајина Војводина и Аутономна покрајина Косово и Метохија, као облици територијалне аутономије.

КОСОВО И МЕТОХИЈА ЈЕ ПОКРАЈИНА ДРЖАВЕ СРБИЈЕ!

ПО СВИМ ОВИМ НАВЕДЕНИМ СТАВКАМА ПЛАТФОРМА СРБИЈЕ ПРЕДСТАВЉА ПРИЗНАЊЕ ОКУПАЦИЈЕ ДЕЛА СРБИЈЕ, ОДНОСНО ПРИЗНАЊЕ ПРАВА НЕКОМ ДРУГОМ НА ДЕЛУ СВОЈЕ ТЕРИТОРИЈЕ – ИЗДАЈУ, А ШТА КАЖЕ УСТАВ СРБИЈЕ О ТОМЕ:

Члан 51

Одбрана Републике Србије је право и дужност сваког грађанина.

Нико нема право да призна или потпише капитулацију, нити да прихвати или призна окупацију Републике Србије или било којег њеног дела.

Издаја Републике Србије је злочин према народу и кажњава се као тешко кривично дело.

************

Члан 53

Свако је дужан да се придржава Устава и закона.

Свако је дужан да савесно и одговорно врши јавну функцију.

******

Члан 90

Влада:

1. води политику Републике Србије и извршава законе, друге прописе и опште акте Народне скупштине у складу с Уставом;

**********

Даље се у вести говори о томе шта је извор листа из дипломатских кругова навео: ни од Београда ни од Приштине не тражи се у овом тренутку потпуна реализација постигнутог споразума током прошле владе. Засад, постоји предлог којим се предвиђа реализација два пилот-пројекта, од којих би један био на северу Косова, а тек треба да се договори и који прелаз, а други на прелазу Кончуљ или Мердаре.

Платформа Србије предвиђа да уместо косовских полицајаца и цариника, који ће бити на прелазима заједно са српским колегама, Еулекс има извршну улогу на прелазима. (!? где су УН!!! Резолуција 1244 УН више не постоји!?!)
Када је реч о финансирању институција Србије на КиМ, од Београда се у овој фази разговора очекује транспарентност протока новца.
Према сазнањима „Блица“, основни принципи платформе за преговоре Београда и Приштине која треба да буде завршена наредне недеље јесу: статус српске заједнице, нема разговора о независности Косова и неопходност европских интеграција Србије. Међутим, платформа предвиђа и активну улогу у целокупном процесу који је започео у Бриселу и српске заједнице са КиМ.
Битан став Београда је и да од начина решавања питања севера Косова зависе многа појединачна решења. Основни принципи платформе заправо су теме и смернице са којима преговарачи Београда одлазе у Брисел…

 

И ЈОШ НЕШТО – СА КИМЕ СЕ САСТАЈЕ ДАЧИЋ? ЗАШТО ТАЧИ НИЈЕ УХАПШЕН?

– Потернице које су наши правосудни органи покренули против лица која се терете за кривична дела тероризма – Харадинаја, Чекуа и Тачија – и даље су на снази. И наша централна и међународна – рекао је Дачић. (Глас јавности 2008.)

– Црвена Интерполова потерница може само да се повуче по налогу нашег суда, што није учињено. Међутим, друга је ствар да ли ће се оне из централе прослеђивати осталим чланицама Интерпола, пошто је обичај да се оне стопирају када је реч о највишим политичким функционерима. С друге стране ми покушавамо билатералним каналима да обавестимо остале државе да је за тим особама српско правосуђе расписало потерницу – каже извор “Вести” из полиције. (новинар.де 2008.)

ОВО СЕ У медицини зове ЛОБОТОМИЈА (главе, односно народа!) Атак на здрав разум!

Пише: Драгољуб Збиљић

          1. Сумњиви гласови за нове академике

Поводом јучерашњих (1. новембра 2012) избора нових дописних и редовних чланова САНУ желим да подсетим да одавно круже разне приче и оправдане жалопојке на никакав рад већине академика чије титуле баснословно а бескорисно плаћа овај осиротели народ у Србији.

Јучерашњи (1. новембар 2012) изборни дан у САНУ није могао да прође без јавних наговештаја чак и о трговини титулама за које се издвајају, по писању „Таблоида“, 10.000 евра!

О томе извештавају у данашњим (2. новембар 20012) издањима и „Вечерње новости“ и „Политика“, на пример.

Подсећамо на део текста из „Вечерњих новости“:

„А приче са улице пренеле су се и у холове најзначајније научне и уметничке институције. Последњих дана појединим академицима анонимно су достављана писма и дискови са материјалом у којима се тврди да у САНУ постоје незаконите радње, да је уочи избора лобирање превазишло уобичајене оквире и прерасло у отворену трговину гласовима, где је подршка Одељења коштала по 10.000 евра.

– Добио сам и ја тај диск. Не знам ко га је послао, али сам сигуран да Академија о томе не сме да ћути. Свакако морају да реагују и надлежни – Министарство просвете и тужилаштво. Неко треба да испита има ли истине у тим тешким оптужбама – сматра Часлав Оцић, дописни члан САНУ. – Помиње се и да је фалсификован потпис академика Љубомира Тадића, како би један од кандидата добио потребну подршку Одељења.

Највише оптужби у тим писмима пало је на академика Војислава Становчића, како је управо он трговао гласовима и подршкама, по цени од 10.000 евра. Он тврди да ништа од тога није истина, али каже да неће реаговати нити тужити било кога.

– Таквих прича било је и раније, али Академија никад није реаговала – наглашава Становчић. – Не знам тачно чији су интереси да блате САНУ, али мислим да су то неки утицаји који долазе изван наше земље.“

Можда је мање важно.мислимо ми, шта долази од прича „изван наше земље“, али оно што се у нашој земљи види, од САНУ и српских академика које плаћа осиротели народ, сам народ нема готово никакве користи. Или, макар,има сигурну штету, а корист је невидљив „мачак у џаку“

 

          2. Заслужена тежа робија за сербокроатисте!?

 

За друга одељења САНУ нисмо ваљано упућени, тј. не знамо, па нећемо да се мешамо ни једном речју, али за Одељење језика и књижевности, као скроман али самолустрирани стручњак од погубне сербокроатистике, знамо довољно сигурно за једно.          За оно што су вајни академици Одељења за језик и књижевност у тој највишој научној институцији Србије учинили српском језику и писму ћирилици за последњих стотинак година, тј. у 20. веку, а то настављају и у овом 21. веку, сигуран сам да би било корисно и поучно то Одељење распустити, свим члановима и животно и посмртно одузети титуле академика, живе лажне академике из сербокроатистике осудити на 20-годишњу тежу робију и забранити оснивање новог Одељења за наредних 50 година.

Па и то је мало за те вајне академике који су српски језик претворили у српскохрватски и предали сувереност српскога народа на име и власништво његовог језика, па и данас праве некакав Речник (мртвог) српскохрватског књижевног и народног језика, као да српски народ још нема свој српски језик и српско писмо ћирилицу које после хиљаду година њене употребе данас на улици нема више од 2 одсто у општој употреби. (Срамота!) А писмо се, наравно,не чува само у кабинетима академика, него много више и практичније на улици, тј. у јавним исписима по којима се види симболички и стварно српска ћириличка традиција и култура.

Наши вајни академици за српски језик и писмо и данас својим уникатним на целом свету решењем у правопису и струци за школе двоазбучјем само у српском језику практично и успешно затиру последње остатке српске ћирилице у јавној употреби и у самој Србији и на целом српском језичком простору.

Куповали или не куповали титуле, такве титуле академика у САНУ, кажу многи, немају покриће ни за н од науке.

(2.новембар 2012)

Бошко Живановић, професор српског језика и књижевности живи у селу Јеленчи код Шапца. Има 24 године и до сада је објавио три књиге песама и прозе, као и велики број сатиричних и „васпитних“ текстова у престижним шабачким новинама. До сада је био гост Радио Београда, локалних ТВ станица, члан жирија на такмичењима рецитатора, као и учесник других културних и књижевних манифестација у Шапцу. Пише за часопис за децу и младе „Витез“ из Београда, чији су уредници еминентни српски песници Добрица Ерић, Перо Зубац, Недељко Попадић…  Бошко је постао наш аутор и први текст којим се представља читаоцима СРБског ФБРепортера је приповетка „Косовски крин“ која је недавно објављена.

02.11.2012. за ФБР приредила Биљана Диковић

Косовски крин

Рат… Најцрња парада са својим оркестрима. И највеће људско зло…

Пробали смо укус рата, моја генерација и ја: мирис барута у дечијим носићима, зажарено небо са грудвама од челика, страх у очима маме и тате док са нама децом беже као кртице под земљу, опекао нам је зенице за цели живот… Живот, на који други нису мислили… Живот, за који су хтели да се што пре угаси… Ни тада ни много касније нисмо разумели зашто. Једино знам да смо још дуго бежали у кућу кад чујемо звук авиона…

Наредних тринаест година нису изветриле дим ужаса над Србијом нити погасиле свеће на гробљима, али сада добро знамо шта је био повод– Косово. Taмо и данас гину, лажно подељени “наши” и “њихови”, гину– људи, по туђој команди, продати… Под окриљем “звездица “ или чинова. Ретки који имају куда, беже. Они који немају, уз врисак погињу главу сваки пут кад рафал прошара фасаду и прозоре.

„Не брините, то нас само бране… Чувају мир…”, одзвања празан глас са телевизора… Тако из дана у дан…

Са свега шеснаест лета на раменима и она је морала у избеглиштво. Метак је отерао далеко од куће, а залутала граната отерала је кућу доврага пар дана касније. У њој су, загрљени скупа, остали отац и мајка и млађа сестра ноћи кад је смрт без најаве банула. Њу су послали да се склони у Војводину, код мајчиних и срећом је (ако се то може назвати срећа) преживела. Са њом је преживела и ова прича…

Случај нас је спојио неку годину касније. Био је уписни рок за бруцоше на факсу, гужва и главни хол носио је море студената. Као апсолвенту који је то давно прошао, није ми било нимало привлачно да се пробијам кроз масу и већ сам гледао како да је што безболније заобиђем, када ме је рука на рамену овлаш укочила:

-Извини, знаш ли где је катедра за психологију?

Већ сам био готов да изустим како на огласној табли све лепо пише, па и то да је психологија на другом спрату, како треба само мало да се потруди да прочита, како људи данас хоће све на тацни…

Међутим…

“Да” је било све што сам рекао, јер ме на препад сударише очи које преведене на мисаони језик значе: ноћ. Чекавши је испред врата поменуте канцеларије који трен касније, имао сам довољно времена да на брзину реконструишем претходних неколико минута. Била је лепа, колико год то отрцано звучало, али пет познатих чула нису могли регистровати тамне сеизмолошке вибрације које су ту и тамо потресали хармонију погледа. Очигледно је годинама утврђивала бедеме хладноће око себе, јер ме на путу до другог спрата није удостојила ни са “хвала” нити је рекла макар име. О, познавао сам ту тишину… Нека рушилачка стихија мутила се уместо ореола које данашње “чедне” девојке веродостојно накаче. Оне обично легну у кревет у осам, да би у дванаест биле код куће.

Али ова стихија није припадала њој. Само се вијорила, као барјак…У еху од два слова, хиљаде најтужнијих мисли сјурило ми се у памет, са само једним епилогом који ће ме касније данима прогањати као упоран ноћни комарац: ко или шта је погасило све животне радости у том бићу дискретнијем и од женске сиротиње, отело јој шарени папир, коцкице и избрисало боје још у пелени детињства? Тај мрак не може се настругати маскаром ни сенком, нити створити синтетички из темпере. Била је то неизлечива детиња туга која се уреже дубоко у зенице и цели век неуморно тиња, сведочећи о оштрици ужаса која их је некад давно посекла. То “да” је, схватио сам много касније, било одговор на многа будућa непостављена питања, одјекнуло кроз животе као нагазна мина чији се ехо зауставио тек у овим редовима. И пронашао пут до вечности.

Врата се отворише и затворише, сад се већ нисам двоумио како да начнем гвоздену маску.

-Чуј, код нас понекад људима надевају имена, чисто да се не збунимо кад на улици неко викне: “Хеј, човече!” или “Жено!”…

За часак сам на руб усне истерао малог демона осмеха, али се он тако брзо поплашио да нисам био сигуран није ли то само моја уобразиља. Спустила је поглед и подигла руку, сетивши се изгледа тек тад како је пропустила први параграф бон- тона.

-Да… Овај, извини. Слађа…

Него шта си… И то од већине коју овде свакодневно виђам. Само да север није провејавао кроз трепавице, можда бих те прогласио за оне користољубиве. Демантовала ме већ следећег момента:

-Па, хвала ти. Управо сам постала бруцош на буџету, не замери…

Слободном руком стидљиво показа мали црвени индекс. О, било је радости испод тих трепушки, али очигледно да овде није познавала никог, а још мање неког са ким би поделила прву студентску радост и да би се сад најрадије изгубила из целе те подневне збрке.

-Хеј, па то је озбиљна ствар, ко је за то да се прослави?

Затим је пред собом видела ђака првака са два прста “добровољца” и преврнула очима за трен. Kанда је маска мало попустила?

– Не брини, не бих јутрос доручковао да сам хтео да једем такве као ти. Знам једно месташце у близини…

Кажу да урођени сензори код девојака обично препознају лаж од истине и добро од зла. Не знам да ли се црвена лампица активирала код ње тада, али десетак минута касније, када је једно “клик” означило куцкање чаша, био сам уверен да убудуће сигурно неће.

-Ако си до сада била, свака част, али надам се да вуковац овде ипак нећеш постати…

Овај пут успео сам све да их насмејем. И очи и њу.

-Живели…

Пронашавши заједно катедру, од тог дана изналазили смо још прегршт ствари које је живот љубоморно скривао. Дуге шетње кејом, Петроварадин као викендица листали су до тад непрочитане странице дневника девојчице заточене у телу младе жене. Причала је с почетка сасвим стидљиво, затим све слободније да би повремено из ње куљала сва горчина годинама лепљена по души, неретко исплахивана сузама. Знала је и осећала да сад по први пут може и сме да говори колико год пожели, слободно, и да те речи не заглушују минобацачи нити односе дунавски ветрови. Ретко се код људи могла срести таква усхићеност којом је отварала прозоре на зиду успомена, смењивана амбисом и смехом, лепршањем руку, а која се  по правилу најчешће завршавала братским загрљајем када већ уморна клоне пред улазом зграде.

“Хвала ти. Лаку ноћ…”, писало би обично на мом дисплеју који трен касније и у те три тачкице на крају стајало би више од било које књиге.

Лаку ноћ и теби. Чврсто сањај Дунав на првој михољској месечини ове јесени…

*                    *                    *

            Речи поседују моћ. Разговори су скоро увек бољи од ћутања, али делују тек када у саговорнику oткријеш део себе. Тако си сигуран да што више сличиш са неким, боље се и разумеш са њим. Но, право разумевање настаје тек онда када тишина између вас постане пријатна.

Тако је разговор једва приметно све више уступао место управо тој безгласној причи, која се понекад сводила на банална, готово дечија питања поникла негде у дубини сфере којом смо заједно пловили. У мирно предвечерје, које се канило да зароби кеј, пресекла је тишину готово шапатом, као да се плашила да ће гласом отерати речне птице:

-Знаш, у нас никад нисмо остајали напољу овако касно…Било би превише опасно, увек су нас терали у кућу пре мрака…

-И ниси ништа пропуштала… Ноћ коју проведеш сама сматрај узалуд потрошеном.

Очи су јој пазариле капљицу околног сумрака и замутиле га у мали знак питања.

-Зашто то кажеш? Зар ниси толико њих провео шетајући сам?

-Јесам, зато ти и кажем…

Понекад ме урођена патетика привлачила као магнет. Ни овај пут нисам одолео. Срећом, била је кратка века. Као и тишина.

-Зашто се људи убијају? Одакле им право да узимају туђе животе?

Па, биће да је у нечијој помраченој свести кликнуло да, ако можемо да их стварамо, имамо  пуномоћ и да их узимамо натраг. Не, нисам то изговорио наглас. Ипак, било је то типично дечије питање, а деца се понајмање смеју разочаравати.

-Видиш, неки  то називају „политика“, кажу да новац обрће свет. Пре ће бити “поликлиника” и ту новац обрће само људе психички подобне за њу.

Можда то и није цела истина, али поред мене је био неко коме није требало разјашњење из стручне литературе, него саговорник, мелем за живу рану, дворска луда и смехотворац.

-Код тебе је све тако једноставно, на вестима су увек помињали некаква “кључна решења, дијалоге, мировне процесе, стагнације”…

Јес’, на вестима су помињали… То је као предизборна кампања: сви обећају све. Онда му дође свеједно за кога гласамо, ако ће нам у сваком случају бити боље? Не липши магарче… Но, сламку за коју се ухватила Мала Риђа чврсто сам држао решен да је не испустим све док начисто не исплива.

-Заправо и јесте сасвим просто. Прости људи па просте и ствари. Видиш, ништа компликовано…

Видим ли ја то наговештај разведравања…? Делимично. Мрак са којим сам се ухватио у коштац очито је имао савезника у њој. Али и она га је имала у мени. Па ко дуже издржи…
-Шта је у човеку тако деструктивно…? Шта нас то нагони на…?

Глас се опет насукао на тишину. Није то добар знак. Дрхтај из њега брзо се пренео на усне. Затим још даље…

-И зашто моје Косово…?

Ето, пукло је. Осетио сам да се црна река наново излива. Не помаже ту Бог зна шта и урадио сам једино што сам још добро знао: подвукла се под моје раме и пустио сам да се стихија разлије и на моју обалу… Дунав, који је све време савесно држао минут ћутања, био је само тричава речица у поређењу са тим…

 

*                    *                    *

 

Новембар је докаскао са арњевима пуним киша, севера и измаглица које се из долина река најпре преселе на равнице, затим преко ноћи неприметно настане градске улице и напослетку замуте погледе и оних најупорнијих који тврдоглаво одбијају зиму од свог прага. Петроварадин је дао све од себе да се што пре загрне једном од измаглица и нестане из видокруга града, стидећи се голотиње коју мора да отрпи до неког познијег марта. Често сам у његовој нирвани успављивао гитару. Дабоме, онда кад већ ником није потребна успаванка, па молове распарају само изгубљени лепети какве ноћне грабљивице. Ветар је узалуд вршљао тргом, мотао се око Милетића мокрог као мередов, забацивао лишће по порти катедрале, њушећи последње мирисе лета. Кишило је калеидоскопски ситно.

Евентуално је понедељак умео да приреди овакву панораму, којој смо гостовали крећући се ка студењаку. Стресавши кишобране пред вратима факса, разишли смо се и по обичају придруживали свако свом друштву: ја колегама, она књигама. Била је својски предана свему што би јој могло допринети успеху, читала је превише, слабо излазила и уопште избегавала дружења до ситних сати по местима тако типичним за млади свет који долази на студије. Многи би је већ сад окарактерисали као “штребера”, са свим предиспозицијама за тај епитет који сам, да се не лажемо, и са̑м имао у почетку.  Још првих дана  носала је и враћала хрпе књига тамо- овамо и на једној од почетних “кафа за упознавање” у малом кафеу „Филозоф“, нисам издржао да је не пецнем. Нагавши се заверенички ка њој, добацих:

-Чуј, имам пријатеља, шпедитира. ‘Оћеш ти средим за солидну кинту да натовари на приколицу оне твоје пергаменте, требаће добра потпала градској топлани сад кад је грејна сезона?

Није се насмејала. Био је то фаталан стереотип, један од носећих стубова малограђанштине. Људе проклето мрзи да загребу испод површине, то је све. Касно сам схватио грешку.

– Ха! Мислиш да си духовит?

Одговор је стигао још у питању.

-Наравно да не. Само сам помислио да је можда време да се посветиш мало више себи…

-То је моја посвета. Ако тиме желиш да кажеш како сам просечна “цвикеруша”, онда прихвати да јесам. И штребер. И бубало.

-Нисам то рекао. Зар не мислиш да је мало без везе…

Упс! Право у минско поље…

-Не мислим! А очигледно не мислиш ни ти, бандоглави створе! Иначе би и сам нешто прочитао!

Добро да су околни столови стајали празни, свакако би било радозналог окретања. Покушао сам још једном.

-Ама сачекај. Хтедох рећи како баш и није неопходно да си нон-стоп међу корицама. Ниси се ваљда заветовала некој од тих књига, ха?

Духовитост која је била у плану, изостала је. Уместо ње, иронија је зазвонила на сва звона.

-Не. Али јесам њој! Читав живот ме учила да су књиге најбољи пријатељи, а сад си и сам то доказао! Идиоте!

Она најјача водена сила пенила је на ивици капака. Гнездо стршљена опасно је претило да се разулари и на прстима тишине повукох се иза црвене линије. Да, добро сам знао којој њој је то дала обећање. Коме се једино могла заветовати на прагу куће кад је пре скоро три године коферима запечатила своје огњиште родног Зубиног Потока. Ономе ко нас једино и никад не изневери кад изневеримо и сами себе, чији лик прво угледамо, а име прво научимо и које се изговорено на било ком језику увек једнако разуме… Тамо доле, на промаји метака, док је слика мајчиног лика титрала у поплави ридања, заклела се на оно најсветије: постаће човек, али  не само споља, биће самостална, чуваће достојанство изнад свега. Јављала се редовно сваки дан, сатима плакала у слушалицу, затим уморна легала или се враћала скриптама, све док веза једног дана није давала заузеће. Родбина је већ следећег обистинила најцрње страхове.
-Слађо, сине, ти си већ велика…

Врисак! Агонија! Несвест! И само бол, бол, бол… Вечан и сједињен заувек…

-Не, нипошто не долази! И ми бежимо. И сви…

Сваки тај флеш и ехо разривали су је тектонски изнутра, понекад сами од себе, а сада је иницијална каписла била моја иронија. Из чисте непромишљености, али то је било најмање битно. Отиснуо сам само камичак са врха не слутећи да ће се до дна обрушити пола планине. Нисам се нашалио двапут на исти рачун. Ни касније, ни никад више…

 

 

*                    *                    *

 

 

Ипак, била је чудно јака. На ком врелу је изналазила снагу до данас нисам сазнао. Оно што сигурно знам је да сам крај ње одрастао за ноћ или две. Сваки разговор носио је питање, реторско, на које се заправо не очекује одговор. Или је понекад био лајт- мотив за размишљање када сати и минути остану на прагу спољњег света и када си сам себи једини друг. То је препознатљива оаза којој свако од нас неумољиво одлази било због тешког тренутка или лаке  релаксације и можда једина брава која свако друштво оставља споља. “Човек је најјачи кад је сам”, кажу. И најслабији, додао бих. Нијансе су у питању…

Хармонија је, убрзо, опет успостављена и све је текло као и пре. С том разликом што више нисам иницирао теме које би, макар и случајно, вукле “на југ”. Каткад их је сама начињала, али то је већ било нешто сасвим друго. Оно сасвим прво јесте знак да је чаша у тим тренуцима била критично пуна и пажљиво смо је заједнички одливали, никад превише нагло. Па ипак, треперио је ваздух, осећао се немир у тим тренуцима. Од тад, све је било савршено исто, а опет– друкчије. Није се дало објаснити. Одавало ју је све: покрети, расположење, чак и она снага била је, не слабија, већ превише далека да би се за њом посезало. Једино се та промена није односила на студије, што је и било за очекивати. Факултет је остао њена опсесија, испити  су завршавани, чинило се, као од шале, али заправо се та мајушна пега најбоље исписивала испод обрва. Исто као и оног дана кад смо се срели први пут.

Ћутао сам. Чекао. Очекивао да се сама, како је већ добро знала ослободи и саопшти ми кад смогне снаге. Али није. Тонула је… Сада је кап у мојој чаши претила поплавом. Наслоњени на ограду оног блесавог сата на Петроварадину, само физички гледавши у правцу Алмашке цркве, било је питање тренутка. Дан се ведрио прилично за то доба године.

-Немој мислити да не видим… Нешто те мучи, данима… Прихватам да понекад ниси спремна за причу, али, превише је ћутања…

Неко би можда очекивао напрасну, наглу реакцију, вику, чак агресију. Међутим, добро сам знао када треба подметнути шибицу под наталожено лишће. И заиста… Поглед није “откочила”, али била је поново ту, међу нама.

-Желим натраг… Кући…

Чисто, једноставно. Без сузе, која би се у кадар савршено уклопила. Северац се поигравао са црним праменом заносећи га у очи и забацујући на леђа, но очигледно га није примећивала. Знао сам да негде изнад црквеног торња и града види махање руку, плаховити Ибар и чује кикоте детињства испред  породичне куће. Да слути хук црног путничког воза како јој из распаљених зеница чупа сваку пољану и сваки хлад, сваки камен и тако знан сваки обронак. Не, није то могло стати у причу. Ни ову ни било коју… Витлао сам по глави најутешније речи, али свака је одолевала болу који се просуо као кључало уље на голе шаке. Да, најзад је свануло: све ово време утехе, дружења, маскараде било је само добра надстрешица за оно што је годинама капало по савести. Сада је најзад попустила. Без великих калкулација оцртавало се једино могуће решење. Превалила га је преко усана ветерански лако и још једном потврдила истину: највеће силе су ћутљиве у човеку, као и у природи.

-Разумем те… Можеш да одеш кад…

-Хоћу да пођеш са мном.

Велики сат изнад нас преобразио се у огромно звоно и слудео све боје около. Дунав је одоздо бљештао рефлектујући далеко зимско сунце које је одједном несносно би̏ло право у очи. Срећом, све је трајало само неколико секунди. Изненадност тих речи пресекле су ме унакрст, нисам се надао томе, али… Коцкице се брзо сабраше и да не би моју тишину погрешно протумачила, просто сам рекао:

-Наравно. Знаш да хоћу…

Па на шта сам мислио? Да је пустим саму!? Дуговао сам јој најмање толико. Поново расписах конкурс за паметне речи, али глава је већ давала “вољно” мозгу и склопљене руке којима сам је нежно обгрлио с леђа као у једном великом филму о трагедији на мору, беху једини логичан покрет. Затишје испуни сваку празнину намењену речима, ветар ми прамење њене косе просу у лице и као да и сам за трен угледах зелене ливаде Косова и по њима несташну игру девојчица високо горе у облацима…

 

*                    *                    *

 

 

Са првим снегом те зиме опростио се новембар. Ипак, није био једини који се опрашта: у црвени женски кофер стало је мало ствари и много успомена, али непресушна жеља чинила га је лаким као перце. Свеједно, кофер је био моја брига, и њен и мој. Били су безазлени у поређењу са њеним бригама. “Шкљоц!” и врата су закључана. Кључић клизну у џеп капута. Пусто степениште зграде разносило је ехо корака.

-Јеси ли сигурна да си све понела?

-Нисам. Највећи део ипак ћу донети од тамо…

Још једном се тишина наметнула као најприхватљивији разговор и подесио сам њен тајмер на најмање пола сата. Само је Слађа знала шта се крчкало у њој и ма шта да је у питању, састојака је свакако било превише. И најмања реч могла је кулминирати. Снег јој се напољу топио на лицу брже него на мом, што је само потврдило претпоставке: ћутати и ништа не питати. Како је станица кроз снежну стихију постајала јаснија, тако се и корак све више успоравао. Још један семафор… Ту смо. Празан фронтални плочник, завејан, делио нас је од улазних стаклених врата железничког хола и шалтера. Кофери су, као што рекох, били код мене, али невидљиви терет који је она носила притискао је за тле далеко јаче. Двоумила се… Или није? Поглед прикован негде на шаву покретних врата као да држи неког на нишану, уснице стиснуте у малу пресу, једино убрзано дисање одаваше да се ради о живом бићу, не о кипу. Пахуље су брзо провејавале.

-Још има времена да се предомислиш…

Покушао сам да звучим самоуверено, ни сам не знајући како би то заправо требало да изгледа. Никада се нисам сналазио у оваквим ситуацијама. Као да је сналажење сада било потребно… Уместо одговора, зањихала се као да пада, а затим најодлучнијим кораком који памтим умарширала у станицу остављајући белу бразду за собом. Нисам ни покушао да је испратим темпом, јер када уђох, већ је стајала на излазу ка перонима  са две карте у руци. Снег није стигао да се истопи на том капуту одлучним као никад пре. Прошао сам и са̑м до стајалишта за возове, спустио кофере поред клупе. Гологлава, леђима окренута, са снежним велом на тамној коси, контрастом капута и све те белине наоколо, више је подсећала на портрет мртве природе неког мајстора кичице. По филмском правилу, перон беше испражњен и сем главних глумаца још је само ветар набацивао сметове као метлом перје овде у заветрини. Стајао сам још увек иза. Гледао. Нека беда није ми дала ни корака. А само толико је фалило да јој ставим руку на раме… Можда загрлим. Можда само склоним покретни вео са косе. Пружих руку у покушају да из места савладам тај метар, али тек тада схватих да дрхтим. Био сам чврсто забундан, она гологлава. А ипак дрхтим ја! Дођавола, изгледа да ме пробила зима. Некако истовремено, синуло ми је да бих се тресао и поред ужарене пећи. Није то било од студени…

И док сам се још борио да то признам себи, из далека зачух продоран писак. Далеко са десне стране, на месту где се пруга стапала са тмурним небом, назрех дим. Одбројавање поче. Занет, нисам приметио када се окренула ка мени. Лица одлучног, сталоженог и сасвим мирног. Лако сам је замислио двадесет и пет година од овог тренутка: била је иста као сад.

-Види, знам да сам била груба последњих дана. И ако сад не желиш да пођеш…

-Још има времена да се предомислим?

Направила је паралелу мом осмеху и чврсто се бацила у загрљај који више ниједна зима неће избрисати. Стајали смо припијени ту на промаји снегова, пруга, на раскршћу путева одакле се људи разилазе, нестају у измаглици свако свога света и по правилу више не срећу. Стајали смо, као за инат свему томе, никад сигурнији  да се нећемо растајати, ма какве мећаве дувале око нас. Између два капута постало је осетно топлије. Знао сам какву душу од памука носи у грудима и да је ово довољно да је натопи амброзијом. Док се машина полако заустављала, кондуктер искочи и поздрави нас веселим гласом и војничким салутом:

-‘Бар дан, омладино! Растанци умеју да буду незгодни. Мој вам је савет да скратите.

-Уф, онда ћу морати да га продужим. Бар за једно шездесет година!, добацих уз осмех, пењући се за њом.

Насмејани, крајичком ока спазисмо збуњеног чикицу како се чешка испод капе, у чуду гледајући за нама.

Сели смо у купе. Још један писак и воз је кренуо.

 

 

БЕОГРАД – У Србију је стигао нови руски амбасадор Александар Чепурин, речено је Танјугу у дипломатском представништву Русије у Београду.
Завршио је престижни институт МГИМО (Московски државни институт међународних односа) и говори енглески, француски и италијански.

02.11.2012. Танјуг, новости.рс

Чепурин, који је у септембру напунио 60 година, током своје дипломатске каријере био је амбасадор Русије у Данској, а претходно је обављао дужност директора одељења за кадрове Министарства спољних послова Русије.

Од 2000. до 2005. године радио је као заменик директора Четвртог департмана земаља ЗНД у Министарству спољних послова, а у новембру 2005. године именован је за директора Департмана за рад са сународницима у иностранству.

Завршио је престижни институт МГИМО (Московски државни институт међународних односа) и говори енглески, француски и италијански.

„ЏЕПНИ УГОВОРИ“ ТРУЈУ СРБИЈУ

Светску, али и домаћу јавност шокирали су недавно објављени резултати француских истраживача према којима су пацови, који су храњени генетски модификованим кукурузом, много брже оболевали и имали великих здравствених проблема.
Тим поводом, домаћа јавност имала је прилике да чује и професора Миладина М. Шеварлића са Пољопривредног факултета у Београду, који је веома оштро говорио о присуству ГМ хране у Србији преко светског гиганта „Монсанто“ али и о веома јаком утицају ГМ лобија у нашој земљи.

02.11.2012. светињебраничева.рс, пише: Милан Динић

У жељи да ова тема не остане само на нивоу једног телевизијског обраћања, већ да буде продубљена, а са намером да сазнамо каква је заиста опасност од ГМ хране и колико је она продрла у наше животе, „Сведок“ је разговарао управо са професором Шеварлићем.

Шта је проблем са генетски модификованом храном?

Проблем је што имамо укрштање гена једне врсте са генима биљке и животиње друге врсте, а можда већ сада а у будућности врло извесно и са човеком. То може да буде врло лоше јер се у природи тако нешто никада не дешава и не знамо куда то води.

Резултати експерименталних истраживања исхране експерименталних животиња са генетски модификованим производима показују изузетно лоше резултате по здравље тих животиња. Немогуће је одржати прехрамбену безбедност човечанства само на бази једне генетски модификоване биљке из једне врсте биљака. Природа има богатство и ниједна лабораторија то богатство не може да замени.

Шта може да крене по злу када је реч о коришћењу генетски модификоване хране?

У другој генерацији експерименталних животиња запажају се проблеми у органима. У трећој генерацији, јављају се тумори. У четвртој генерацији јавља се велика смртност и бесплодност. Ако бисмо то пројектовали на људе, то значи да ова генерација која сада једе генетски модификовану храну, знајући да то једе или не, кроз 75 година би имала катастрофалне последице.

То су доказали многи научници и у Русији, али и на Западу. Енглески истраживач мађарског порекла, доктор Пустаји, због јавног саопштавања тих резултата без дозвола мултинационалних компанија практично је изопштен из научног света и његова каријера је уништена. Џон Фаган је 2009. радио анализу 136 до сада јавности доступних студија и научних радова који говоре о аргументима за и против генетски модификованих организама. У том раду побио је све аргументе које су мултинационалне компаније истицале у својим маркетиншким кампањама „за ГМО„.

Други проблем који се јавља јесте што мултинационалне компаније не дозвољавају да на декларацијама производа који садрже сировине од генетски модификованих биљака и животиња стоји упозорење потрошачима да тај производ садржи генетски модификоване сировине.

Зашто би неко ко производи нешто што тврди да је добро избегавао да истакне то што је наводно добро и себи направи позитиван маркетинг?!

Зашто?

Ради се о томе да су мултинационалним компанијама познате штетне чињенице о генетски модификованој храни и они, прикривајући те податке, покушавају да избегну да наредним генерацијама људске цивилизације плаћају енормне одштете због могућих штетних последица по основу конзумирања тих производа.

Када је генетски модификована храна ушла у широку употребу?

Генетски модификоване биљке су у широку употебу ушле почетком 1990-их. Данас су оне доживеле експанзију захваљујући монополу мултинационалних компанија и политичком утицају владе најјаче државе на свету која стоји иза њих. Те биљке сада заузимају око 150 милиона хектара, са образложењем да је њихова производња рентабилнија и безбедна, што научно није доказано.

Недавно су француски научници објавили резултате свог двогодишњег истраживања које су спроводили у тајности?

Њихови налази су потпуно супротни од тврдњи мултинационалних компанија. Зао дух је пуштен из боце. Ми сада, осим прехрамбено-безбедносних последица, не знамо ни какве ће последице бити по различите врсте мутација које могу да настану у природи.
Мултинационалне компаније једино интересује профит, а тиме се реализује друго Кисинџерово начело да „ко влада храном, влада људима“.

Да ли би Србија требало да се отвори за генетски модификоване биљке и животиње?

Не видим зашто би Србија са пет милиона хектара пољопривредних површина односно четири милиона хектара обрадивих површина, и са седам милиона становника себи дозволила те уцене да гаји генетски модификоване организме. Ту је прво здравствено-безбедоносни проблем који они више не могу да прикривају.

Други, агроекономски проблем је да, према мојим прорачунима, за милион и 200 хиљада хектара површина под кукурузом, а Србија је 10. извозник кукуруза у свету, ми бисмо морали годишње да дајемо 100 милиона евра само за набавку семена генетски модификованог кукуруза. То би био трошак сваке године, будуће да генетски модификовано семе кукуруза има у себи такозвани терминатор ген који онемогућава да се семе користи и наредне године.

 

Какве би то последице имало по наше пољопривредне институте и факултете?

Наши институти немају такву технологију. Дакле, та семена би морала да се увозе. Реч је о потпуно монополском положају страних компанија. Реч је о једној, и још три са њом директно или индиректно повезане компаније, чијим се генетски модификованим семеном засејава око 150 милиона хектара и планирају да заузму милијарду хектара у свету са ГМ биљкама.

Шта би за Србију значило и колико би је коштало да производи ГМ храну?

То би била и агроекономска катастрофа. Изгубили бисмо најпрофитабилнији део агропривреде – производњу семена и садног материјала, а наша семена се извозе у иностранство. Ако бисмо то овде дозволили не бисмо имали никакав морални аргумент другима да нудимо своје семе и саднице, а да га не користимо код нас. На тај начин бисмо директно изгубили 5.000 радних места у индустрији семена и садног материјала у Србији, а индиректно 50.000 радних места, односно без извора прихода за живот остало би око 150 хиљада становника.

Од када је и колико ГМ храна присутна у Србији?

ГМ храна је у Србији присутна после 2000. године. Одлуком тадашње савезне владе СРЈ прихваћен је „тројански коњ“ у виду донација САД од 50.000 тона сојине сачме за производњу концентроване сточне хране, од генетски модификоване соје. Практично је тада тај генетски модификовани производ ушао у ланац исхране стоке у Србији.

Друго, због отворености граница имали смо увоз генетски модификоване соје без терминатор гена, која се и у наредним циклусима може репродуковати.

Да ли се у српским радњама налазе производи са ГМ организмима? Да ли су они јасно декларисани?

Неодговорно би било да тврдим да је имамо, нити да је немамо. Али знам да сигурно није декларисана ако је има на нашем тржишту – чиме обесмишљавамо основно људско право да потрошач зна шта једе и да има могућност избора. Ипак, као аграрни економиста не могу да се отмем утиску да је килограм живе мере кока носиља, после периода експлоатације у производњи јаја, дакле најлошија категорија живине, скупља него килограм неких пилећих производа.

Поставља се питање шта садрже ти пилећи производи ако су они јефтинији у продавници него килограм живе мере најлошије категорије живине?!

Највише критика упућено је на рачун компаније „Монсанто„. Она послује и у Србији. Са киме послује и од када?

Та највећа и најпрепознатљивија мултинационална компанија за генетски модификоване производе, овде је присутна по основу представништва које има. На свака три месеца, као вид маркетинга, преко медија објављују огласе у којима траже регионалне менаџере, а да притом можда уопште не примају нове људе. Друго, присутна је преко агробизнис система са којима пословно сарађује. Притом, треба имати на уму да та највећа компанија има производе и који нису генетски модификовани.

Помало, као „светска завера“?

Када се ради о тим моћним компанијама у области хране у свету, оне су практично објединиле „свето тројство“: генетски модификоване организме, средства за заштиту биља укључујући и тоталне хербициде и фармацију која од свега тога треба да лечи потрошаче. Тако да имају три нивоа зараде.

Како то „Монсанто“ утиче на српску Владу?

Имају веома јак лоби.

Ко чини тај лоби у Србији?

Поједини политичари, новинари и научници. Образложење појединих научника је да Србија не би требало да остане у такозваном технолошком мраку. Подсетио бих на болест лудих крава. Тако су нам пре 30 година говорили да нема никаквих проблема да се користе конфискати из кланичне индустрије у производњи сточне хране. Када је дошло до проблема и преношења те болести на људе, онда је настао хаос у свету. Да ли нам је трагедија са јапанском атомском централом после цунамија довољна опомена да се и у државама које су изезетно добро уређене и високоразвијене може десити трагедија која изазива последице сличне трагедији после бацања атомских бомби!?

Колико земље су покуповали странци у Србији и да ли преко њих долази генетски модификована храна у Србију?

За сада не толико директно, али индиректно вероватно јесу. Одговор се крије у такозваним џепним уговорима. За такве уговоре сам први пут пре 20 година чуо од колега из Пољске. То су уговори склопљени у адвокатским канцеларијама. Физичка особа или правно лице добије новац да под својим именом купи одређену земљу. Особа која је купила ту земљу је позајмила новац и мора да га врати. После протока одређеног времена, пошто та особа не врати новац, по уговорној обавези долази до преузимања те имовине и тада се појављује онај који заправо јесте прави купац.

Када све то узмемо у обзир, прети ли Србији могућност да остане без сопствене хране?

Удара се на последње остатке система који може да гарантује елементарну самосталност и одрживи опстанак једног народа. Ми се хвалимо да извозимо кукуруз као сировину, а не „хвалимо се“ да увозимо замрзнуто месо из других земља којима извозимо кукуруз.

Али, како се испоставило, месо није једино што увозимо. Ту је и кромпир, јабука…

У условима глобализације производње и тржишта то се не може апсолутно спречити. Али, ми не радимо ништа да спроводимо кампање какве се спроводе у Хрватској и Словенији а које гласе: купујмо наше. Је’л мислите да ће Швеђани или Норвежани пре да купе страни производ него свој, без обзира на цену?!

Ми смо уништили предфармерски сектор. Хемијска и машинска индустрија су разорене НАТО бомбардовањем, а онда је то докрајчено приватизацијом. Уместо да производимо комбајне, ми смо потпуно уређен плац „Змаја“ који је производио комбајне раскрчмили великим светским ланцима који данас увозе 90 одсто производа. На тај начин извршена је окупација српског тржишта страним производима.

Дужина транспорта једног комерцијалног паковања неког производа у међународним ланцима хипермаркета у просеку је 2400 километара. А дужина транспорта неког нашег производа који купујемо са зелене пијаце, укључујући и транспорт сировина и прерађевина, јесте 80 километара. Дакле, плаћамо тридесет пута веће трошкове транспорта производа у међународним ланцима.

Како онда често видимо да је јабука из Србије скупља него јабука из иностранства?

Зато што смо урушили задругарство. У земљи која има ситну сопственичку аграрну структуру без задругарства које може да обједињује велики број малих произвођача, не можете очекивати више. Зато од српских пољопривредника највише користи имају накупци и прекупци. Захваљујући томе, ми имамо међу накупцима оне који примају помоћ из центара за социјални рад, а возе се у БМВ-у који су зарадили на грбачи српског сељака

Постоји ли у Србији стратегија пољопривреде и какве су мере које држава предузима у овој области?

Влада је 2005. донела Стратегију развоја пољопривреде, а носилац је била тадашња министарка из Г17 Ивана Дулић Марковић. Политиком Г17 око распарчавања уређених земљишних комплекса бивших великих друштвених пољопривредних комбината начињен је катастрофалан промашај, јер су уређени земљишни комплекси тих комбината били највећа конкурентска предност српске пољопривреде у односу на фармерски сектор ЕУ.
Оспоравате и начин на који се поступало са земљиштем у државној својини.

Не могу да заборавим незаинтересовано држање политичара око распрачавања пољопривредног земљишта у државној својини.

Рецимо, комплекс од 1244 хектара уређеног државног земљишта у општини Србобран који је користио ПИК „Бечеј“, након измена Закона о пољопривредном земљиштву, расподељен је тројици паора. Дакле, нису они постали закупци до 50 или сто хектара већ десетоструко више. Е сада је питање, да ли неко може да обрађује три или четири хиљаде хектара, а нема ниједног запосленог радника?! А у време транзиције отпуштено је преко 50.000 радника из сектора пољопривреде. Деценијама су држава и пољопривредни комбинати улагали у процес арондације и комасације земљишта, у системе за наводњавање, ветрозаштитне појасеве… То смо све девастирали распарчавањем државног пољопривредног земљишта.

Када би наши произвођачи добијали субвенције као амерички фармери, наш кукуруз бисмо производили не по цени од 27 већ по цени од 15 динара. А овогодишња суша у свету, укључујући и САД, показала је да све оне маркетиншке приче о отпорности на сушу генетски модификованих семена не пију воду.

 

А шта је са биодизел горивом? Да ли је оправдана бојазан да ће, ако се користе житарице у производњи бензина, са друге стране нестати хране?!

Око тога постоји велика полемика и у свету. Ту није реч само о коришћењу пољопривредних производа, већ и о води. Хиљаду кубних метара воде искоришћених у пољопривредној производњи доносе вредност од 500 долара, а хиљаду кубних метара воде у индустрији доносе приход од 10.000 или 12.000 долара. Где ће онда вода отићи?!

На јесен ће бити спроведен попис пољопривредних газдинстава. Ово ће бити први такав попис од 1960. Шта очекујете да попис покаже?

Молим све пољопривреднике да дају што прецизније податке. У противном, то ће нам се вратити као бумеранг у случају придруживања ЕУ. Јер, све што будемо умањили, за толико ће нам бити ниже базе за одређивање националних квота за производњу и извоз пољопривредних производа. Овај попис одлучује судбину српске самодовољности у производњи хране.

Како је у региону када је реч о ГМО?

Бугарска је донела закон којим је дозволила узгој генетски модификоване хране, па је под притиском јавности од тога одустала. У Румунији има око сто хиљада хектера генетски модификованих пољопривредних култура. У Мађарској тога нема. Хрватска је такође то забранила. Где год је правно неуређен и економски несамосталан систем, ту постоји могућност утицаја и заобилажења воље народа.

Јел’ имате ви проблема због овога што говорите?

Директно не, али индиректно да, у виду сугестија… Ипак, износим аргументе и са свима сам спреман да сучелим ставове „за“ и „против“.

Шта саветујете обичним људима како би били сигурни да једу здраву храну?

Купујте од оних којима верујете и који једу оно што вама продају. Довољно је да једна зграда од 20 станова ангажује три сељака да за станаре те зграде плански производе. Из те зграде седмично може да иде један ауто код тих сељака и да испоручује свеже производе породицама. Важно је да се избаце посредници. У Србији је много паразита између пољопривредника и потрошача па најгоре последице трпе управо те две стране. Мора се поново уздићи кредитно задругарство у Србији како би финансирали пољопривредну производњу са средствима по нижим каматама него што су камате пословних банака. Али морамо имати и потрошачке задруге да би избацили бројне посреднике између произвођача и потрошача.

Генетски модификована соја у Србији!

Ми данас имамо неколико хиљада хектара под генетски модификованом сојом у Србији, иако инспекција тврди супротно. На откупним местима за соју, преко узорковања, врло лако може да се утврди да ли има генетски модификоване соје.

Наша соја која није генетски модификована тражена је од угледних компанија у свету, попут компаније „Нестле“, и постиже изузетну цену на светском тржишту.

Три катастрофалне грешке српских власти у пољопривреди

Наша власт је „у име народа“ направила две катастрофалне грешке која ће имати катастрофалне последице по развој пољопривреде Србије. Сада смо у ситуацији да ова власт направи евентуално трећу грешку која би била забијање глоговог колца у срце српске пољопривреде.

Прва грешка је Споразум о стабилизацији и придруживању ЕУ. У њему стоји да ће четири године од дана потписивања Споразума купци из ЕУ стећи право да купују пољопривредно земљиште под истим условима као и наши грађани. То је апсурд ако се упореде наше и њихове плате. У старту су домаћи купци неравноправни.

Друга грешка јесте што смо брзоплето веровали обећањима циклично променљивих људи из руководства ЕУ који обмањују земље које нису у њиховом чланству, па смо поверовали да више нема додатних услова када смо прихватили Прелазни трговински споразум са ЕУ, а по којем од 2014. код највећег броја производа неће бити никакве разлике између царинских стопа Србије и земаља Уније.

Трећа грешка је што се странцима овде дају огромне погодности и подстицаји, а нашим пољопривредницима се не пружа ни најмањи део такве подршке.

А посебно ће погубно бити уколико садашња или нека будућа власт под притиском САД, због пријема Србије у Светску трговинску организацију, измени садашњи Закон о ГМО и дозволи узгој ГМ биљака и животиња, као и увоз и пласман хране од ГМ сировина.

Сточарство у Србији трајно уништено

Више сам него уверен да смо досадашњим „ад хоц“ мерама аграрне политике, од министра до министра, уништили сточарску производњу као далеко вреднији део пољопривреде. Ми смо сточарство уништили. Учешће сточарства у вредности пољопривредне производње данас је испод 30 одсто, а верујем да ће после сагледавања резултата овогодишње суше бити и испод 25 одсто. То нас ставља на дно европских земаља у овој области. Мислим да више нећемо моћи да извршимо опоравак сточарске производње, те да ће Србија постати трајно увозна земља за сточарске производе који су изузетно скупи.

У сточарству и пољопривреди мора да се ради стално, а наши „способни агробизнисмени“ који закупљују хиљаде хектара земље, живе по градовима, возе џипове и у лизинг узимају тракторе „Џон Дир“… Дакле, новац им не остаје у Србији већ иде даље. Тако је уништено српско сточарство.

„Монсанто„, највећи произвођач генетски модификованог семена у Србији преко Миодрага Костића и МК Групе

„Монсанто“ је мултинационална корпорација из САД која се бави пољопривредом и једна је од водећих произвођача генетски модификованог семена.

Основана 1901, до 1940. године компанија „Монсанто“ је била међу водећим произвођачима синтетичких влакана у САД. До 2002. била је међу 10 највећих хемијских гиганата у САД, да би се потом окренула биотехнологији. Како тврде научници, „Монсанто“ данас држи 90 одсто светске производње генетски модификованог семена.

Ова компанија је често била предмет напада научника широм света. Најновији ударац дошао је пре неколико дана из Француске, када је тим тамошњих научника објавио да су резултати истраживања на пацовима који су јели генетски модификовани кукуруз компаније „Монсанто„, показали да су оболели од тумора и имали тешка оштећења бубрега и јетре. Ова информација навела је француску владу да од Агенције за безбедност хране ЕУ тражи процену валидности налаза стручњака.

Иначе, „Монсанто“ се и раније сукобљавао са Французима који нису били вољни да дозволе његов продор на европско тржиште. Депеше америчких амбасада које је објављивао „Викиликс“ 2010. откриле су да је амерички амбасадор у Паризу 2007, након забране да генетски модификовани организми компаније „Монсанто“ уђу у Француску, предлагао „реципрочне мере“.

Производи компаније „Монсанто“ присутни су и у Србији од 2007. Председник Управног одбора МК Групе Миодраг Костић и директор мултинационалне компаније „Монсанто“ за Источну Европу Герхард Роса потписали су 16. маја 2007. уговор о стратешком партнерству којим је „МК Група“ постала званични увозник и дистрибутер Монсанто хибридног семена кукуруза, сунцокрета и уљане репице за тржиште Србије.

У јавности је у више наврата помињано да су САД Србији, како би постала члан Светске трговинске организације, поставиле услов да дозволи слободан увоз генетски модификоване хране. Ово питање поменуо је и потпредседник САД Џосеф Бајден приликом посете Београду 2009, када му је наводно обећано да ће то бити решено.

Американци хоће да Србија производи и ГМ шљиву

Недавно смо на Пољопривредном факултету имали предавање америчких истраживача о генетски модификованој шљиви која је отпорна на вирус шарке. Они су нам препоручили ту нову сорту, медено-слатку, уместо досадашњих, које нису отпорне на шарку.

Србија се удара у најрањивије и економски најзначајније делове пољопривреде. Ово је једини сегмент привреде Србије који је још увек одржив и који омогућава нацији било какву самобитност и самосталност. Удара се на кукуруз, соју, шљиву… На све оно што извозимо. На тај начин се елиминише самосталност српске одрживости.

Свако ко је боравио у САД уносио је у себе ГМ храну

Сви који смо били у САД по било ком основу током протеклих десетак година сигурно смо конзумирали генетски модификовану храну а да то не знамо, јер на америчком тржишту нема ознаке за генетски модификовану храну у декларацијама. Али једно је користити ту храну десетак или месец дана, а друго хранити се са њом стално. Замислите када би антибиотике користили током читавог живота, а не само у време када нам је имуни систем ослабио услед повремених инфекција.

Право је питање који су мотиви америчке администрације да дозволи да на декларацијама производа који садрже те сировине нема обавештења за купце. То такође злоупотребљавају мултинационалне компаније са маркетиншким образложењем: „па нећемо ми ваљда да трујемо наше становништво“.

Право питање је – коме је намењена та храна? Сигурно није намењена мултимилионерима.

ГМ биљке које детектују експлозив у минским пољима

Постоје и генетски модификоване биљке које мењају боју уколико их засејете на минским пољима. На тај начин оне реагују на експлозив и деминерима показују где се налазе мине. Хрватска Влада после ратних сукоба на њеној територији није дозволила да се засеју те биљке јер је њихов Национални савет за биолошку сигурност рекао да не постоји могућност да се у слободном простору контролише деловање тих генетски модификованих биљака на екосистем.

Странци могу, ја не могу?!

Не само што продајемо обрадиву земљу странцима, него и воду. Колико је до сада тога распродато и где нас то води?

Нажалост продали смо све природне ресурсе, иако сматрам да је то противуставно јер природни ресурси не би смели да буду предмет продаје. Својевремено, када је вршена приватизација „Књаза Милоша“, разговарао сам са тадашњим директором Агенције за приватизацију и он ми је рекао да се не продају водни ресурси него капитал фирме. Када сам предложио да ћу, ако је то тако, да направим конзорцијум који ће да скупи 10 милиона тадашњих марака и да поред фабрике „Књаз Милош“ направимо другу, још модернију фабрику и да са истог извора вучемо воду и плаћамо надокнаду колико и други произвођачи, речено ми је да не може.

Нису спорни само водни ресурси, већ и, рецимо, бушотине за нафту у Србији, које су такође дате по једној врло ниској цени у односу на цену која се добија у другим земљама.

Извор: „Интернет Сведок“

****************

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:

Шта једемо у Србији: У претходних пет година увезли 40.013.073 кг меса у Србију, а провера на ГМО храну врши се у земљи порекла!?

02.11.2012. ФБ страница Канцеларија Косово Метохија

Била је планирана и масовнија посета гробљима у местима Ђаковица, Урошевац, Сува Река-Мушутиште, од које се у међувремену одустало, јер аутобусима није одобрена пратња КПС-а, која се иначе организује у сарадњи са ЕУЛЕКС полицијом.

Напомињемо да полицијска пратња није одобрена ни аутобусима којима ће се обићи гробља у Приштини, Обилићу, Призрену и Косовској Митровици. Међутим, Срби са Косова и Метохије, настањени у централној Србији су и поред тога одлучили да посете гробове својих најмилијих у овим местима.

За даље информације: 011  311 10 19

Основни смисао активности је да се повећа присуство свих српских институција на Косову и Метохији и да се непосредним повезивањем општинских структура обезбеди материјална и духовна сарадња у области привреде, образовања, културе, здравствене заштите и свих осталих сегмената друштвеног деловања, са јасним циљем потврђивања територијалног интегритета државе Србије.

Прва фаза акције подразумева заједничку посету градоначелника и председника општина из централне Србије Косову и Метохији, како би се остварили лични контакти и стекла непосредна сазнања о ситуацији у општинама јужне српске Покрајине.

Програм ће почети 03. новембра.2012.г., у суботу, у 10 часова, окупљањем градоначелника и председника општина у Краљеву, одакле ће се кренути за Косово и Метохију.

Централни догађај је потписивање “Повеље о намерама“ у Косовској Митровици, у недељу, 04.11.2012.г. у 12 часова, чиме ће бити остварени сви предуслови да скупштине локалних самуправа донесу одлуке о братимљењу. Скупу ће се обратити представник Канцеларије за Косово и Метохију, владика Рашко-призренски, владика Липљански, председник СО Косовска Митровица Крстимир Пантић…….

У наредној фази Канцеларија за Косово и Метохију би задржала улогу координатора, по потреби, а све остале активности у вези са међусобном сарадњом преузели би органи локалних самоуправа.