Category: Вести

43. међународни фестивал поезије: "Смедеревска песничка јесен"


Центар за културу Смедерево домаћин је 43. међународног фестивала поезије који траје од 15. до 19. октобра 2012. године.

14.10.2012. ФБР приредила Биљана Диковић

ПОНЕДЕЉАК 15. ОКТОБАР:

18:00 Музеј у Смедереву

• Отварање изложбе фотографија Фестивал у објективу Радослава Ранисављевића

• Поздравна реч Мише Ивковића, члана Градског већа за просвету и културу

• Изложбу отвара Татјана Гачпар, директорка Музеја

• Музички тренутак: ученици Музичке школе из Смедерева

19:00 Народна библиотека

ДВАНАЕСТИ САЈАМ ПОЕЗИЈЕ

• Поздравна реч Бранчета Стојановића председника Скупштине града и председника Организационог одбора Фестивала.

• Реч Драгана Мрдаковића, директора Библиотеке
Свечано уручивање награде Змај Огњени Вук,
• Образложење одлуке жирија
• Уручење награде
• Реч добитника награде

Песнички портрет Ђорђа Сладоја, добитника награде за 2012. годину.

О награђеној књизи Златне олупине (издавач Српска књижевна задруга, Београд, 2012.) говори Милета Аћимовић Ивков, председник жирија.
Песме из књиге Златне олупине говоре Миљан Губеринић и аутор.
• Музички тренутак: Ансамбл етно одсека Музичке школе Коста Манојловић у Смедереву

УТОРАК 16. ОКТОБАР:

10:30 Народна библиотека

СВЕЧАНОСТ ДАРИВАЊА

• Домаћи и страни аутори дарују Библиотеку у Смедереву својим најновиjим књигама

12:00 Вила Обреновића

• Обилазак Виле и поетско-фолклорни програм Учествују песници гости фестивала и Културно-уметничко друштво Смедерево.

• Дегустација вина Винарије Јеремић (у случају кише програм се одржава у Музеју)

17:30 Вински град

У СЛАВУ БАХУСА

Вече поезије и музике посвећене вину и дегустација вина. Учествују гости фестивала, драмски и музички уметници.

19:30 Концертна дворана Центра за културу

ВЕЧЕ ОРФЕЈА
СУСРЕТИ ПЕСНИЧКИХ ФЕСТИВАЛА

• Представљање Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија)

• Поздравне речи: Асис Санијал, директор Фестивала у Калкути и Горан Ђорђевић, директор Смедеревске песничке јесени Песме казују: Асис Санијал, Рамеш Пуракајаста, Алок Бандјопадјај (Алок Кумар Банерји), Пинто Мукерџи (о Смедереву и Калкути) Драган Драгојловић, Александар Навроцки (Пољска), Бенедикт Дирлих (Немачка), Прошот Калами (Иран – САД), Александар Стојковић (Румунија)

• Музички тренутак, Вања Симић и Бобан Девечерски.

• Песме казују смедеревски песници Томислав Стевановић, Љубица Златовић, Вера Хорват, Наташа Бајић, Добривоје Станојевић и Горан Ђорђевић.

• Додела награде Смедеревски Орфеј за 2012. годину.

• Реч председника жирија Томислава Стевановића.
• Свечано уручење награде

• Награду уручује прошлогодишњи добитник Владан Петковић

СРЕДА 17. ОКТОБАР:

10:30 Свечана сала Гимназије

СВЕТЛОСТИ РЕЧИ

• Сусрет учесника Фестивала са ученицима средњих школа. На сусретима учествују и млади песници, ученици средњих школа.

11:30 Скупштина Града

• Потписивање уговора о сарадњи Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија), и Међународног фестивала поезије Смедеревска песничка јесен

12:00 Брод на Дунаву

• Подневни перформанс Музика на води (аутор и извођач Коља Мићевић, српски песник и преводилац из Париза), песници и музичари – гости Фестивала. (у случају кише програм се одржава у Музеју) 13:30

• Обилазак Тврђаве и Храма Св. Георгија

19:00 Хол Центра за културу

• Отварање изложбе слика Милоја Марковића, Чувар времена Изложбу отвара: Вера Хорват, историчар уметности

• Отварање изложбе књига издавача БЕОГРАДСКА КЊИГА, Изложбу отвара: Милан Тасић, директор.

19:30 Велика дворана Центра за културу

СВЕЧАНОСТ ОТВАРАЊА ФЕСТИВАЛА

• Хор Слога при храму Светог Георгија у Смедереву под управом професорке Тање Петровић: Ој, девојко Смедеревко, Плотију уснув и Есимиоти еф имас.

• Песму Миодрага Павловића, Научите пјесан говори Миљан Губеринић

• Поздравна реч Горана Ђорђевића, директора Фестивала.

• Поздравна реч Радомира Андрића, председника Удружења књижевника Србије.

• Поздравна реч Вулета Журића, председника Српског књижевног друштва.

• Фестивал отвара Бранче Стојановић, председник Скупштине града Смедерева и председник Организационог одбора Фестивала

ПЕСНИЧКА БАШТИНА
• Сећање на Стевана Раичковића

• Стихове Стевана Раичковића говори Миљан Губеринић

ЗЛАТНИ КЉУЧ СМЕДЕРЕВА
• Уручивање међународне песничке награде.

• Реч председника Одбора за доделу награде Драгана Драгојловића.

• Свечано уручење награде

• Награду уручује др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева

• Реч добитника награде

ПЕСНИШТВО ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

• О поезији добитника Награде и књизи Планета Дунав говори књижевни критичар Богдан А. Поповић.

• Песме говори Љубомир Симовић

Музички програм: Бора Дугић, фрула

ЗЛАТНА СТРУНА

• Пет изабраних песника Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић и Љубинко Дугалић, читају одабране песме.

Хол Центра за културу
Гласање публике

ЧЕТВРТАК 18. ОКТОБАР:

11:00 Велика дворана Центра за културу

ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ

• Свечано уручење награде Златни кључић, Драгомиру Ћулафићу

• Реч Моша Одаловића, председника Одбора за доделу Награде.
• Награду уручује Бојан Теофиловић, заменик градоначелника Смедерева

• Реч добитника Награде
• Учествују: Градимир Стојковић, Радомир Андрић, Мирјана Булатовић, Миодраг Јакшић, Јовица Тишма, Мирјана Стефановић, Радивоје Рале Дамјановић и деца из вртића.
• Ученици ОШ Бранислав Нушић изводе игроказ на стихове Драгомира Ћулафића у режији Соње Милетић

12:00 Удружење параплегичара

• Посета групе песника Удружењу параплегичара
• Даривање књигама библиотеке Удружења

13:15 Фоаје концертне дворане Центра за културу

• Промоција књига Фестивала
• Сусрет песника са новинарима

19:30 Концертна дворана Центра за културу

 

МЕРИДИЈАНИ, МЕЂУНАРОДНО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ

• ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТКО КРАСНИ ЗА ПРЕВОЂЕЊЕ САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ

• Реч Радивоја Константиновића, председника жирија
• Образложење Вере Хорват, чланице жирија
• Свечано уручење награде
• Награду уручују: Радивоје Константиновић, Бранче Стојановић и Славица Красни, супруга преминулог Златка Красног.

• Обраћање добитника награде, преводиоца Душка Паунковића
О књизи Јутарњи анђео руског песника Дмитрија
Александровича Мизгулина говори преводилац и издавач Неда Николић Бобић
• Музички тренутак: Тања Андријић, сопран и Добрила Миљковић, корепетитор

• МЕРИДИЈАНИ

ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТНА СТРУНА

• Реч председнице жирија Данице Андрејевић
• Свечано уручење награде
• Награду уручује Горан Ђорђевић, директор Фестивала
• Награђени песник чита награђену песму

ДОДЕЛА НАГРАДЕ ПУБЛИКЕ

• Извештај председника комисије за пребројавање гласова публике, Радослава Јовановића
• Награду уручује Милорад Поповић, власник ФОТО ДУНАВА, покровитељ награде.

ЗАВРШНО СЛОВО
Фестивалске програме воде Александра Ђоковић и Миљан Губеринић.

УЧЕСНИЦИ ФЕСТИВАЛА:

Љубомир Симовић, Ђорђо Сладоје, Драгомир Ћулафић, Коља Мићевић (српски песник из Париза), Кнут Одегард (Норвешка), Радомир Уљаревић (Црна Гора), Радомир Андрић, Закерија Гало (Италија), Драган Драгојловић, Ристо Василевски (Македонија – Србија), Асис Санијал (Индија), Александар Навроцки (Пољска), Ана Багријана (Украјина), Инга Дрим (Литванија), Славомир Гвозденовић (српски песник из Румуније), Љубица Златовић, Милован Марчетић, Хелен Двајер (Ирска), Ели Видева (Бугарска), Драган Мраовић, Алок Кумар Банерје (Индија), Наташа Бајић, Мићо Цвјетић, Бенедикт Дирлих (лужичко-српски песник из Немачке),
Адам Пуслојић, Ајтен Мулуту (Турска), Зосим Попац, Александар Стојковић (српски песник из Румуније), Жељко Ђурић, Диана Балико (Белорусија), Добривоје Станојевић, Ђорђе Брујић (Црна Гора), Јовица Тишма, Клети Сотеријаду (Грчка), Вера Хорват, Мирјана Булатовић, Рамеш Пуракајаста (Индија), Вуле Журић, Милица Јефтимијевић Лилић, Славе Ђорђо Димовски (Македонија), Љубица Рајкић (српска песникиња из Румуније),
Видосава Арсенијевић, Балаш Селеши (Мађарска), Миодраг Јакшић, Олга Панкина (Македонија-Русија), Градимир Стојковић, Прошот Калами (Иран-САД), Томислав Стевановић, Радивоје Рале Дамјановић, Максим Замшев (Русија), Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић, Љубинко Дугалић, Горан Ђорђевић.

ПЕТАК 19. октобар:

КУЛТУРНА БАШТИНА СРБИЈЕ

• Обилазак археолошких локалитета Виминацијума и
Лепенског Вира

Нобелов комитет: “Болесник уопште не заудара”


Сензационалана вест је прострујала светским медијима: Нобелова награда за мир додељена је Европској Унији – организацији која обухвата 27 европских држава и која се по свом статусу уопште не бави регулисањем међународних конфликата војно-политичког карактера. Европска Унија као организација, нема чак ни неопходне инструменте за “наметање мира” – то јест, сопствену војну организацију.

У овом случају постојећи НАТО има свој сопствени статус и своје органе управљања.

14.10.2012. Фонд стратешке културе, ауторска колумна: Дмитриј СЕДОВ

еу заставе

Међутим, како је приликом проглашења лауреата изјавио Турберн Јагланд, председник Нобеловог комитета Норвешке – главно достигнуће ЕУ била је успешна борба за мир и мирно регулисање конфликата, демократију и људска права.

Сама формулација премије је још конкретнија: “Нобелова награда за мир за 2012. годину, додељује се ЕУ због њеног рада на уједињењу Европе и њеног прерастања из континента рата у континет мира.

Ова одлука отвара нека питања, па је неопходно замислити се над овим што се догађа.

Европа се претворила из континента мира у континент рата 1945. године, када је сломљен немачки фашизам. Тада није било ни помена о Европској Унији. Касније је европски мир, који је одржаван супротстављеношћу два блока, утемељен Хелсиншким актом из 1975. године, који до данас нико није укинуо.

Потрес садашњег система започео је оног тренутка када је будући добитник Нобелове награде Михаил Горбачов са својом екипом уништио Варшавски пакт. Најопаснија је била фаза распада СССР али је и она, слава Богу, протекла без мешања спољних сила.

Због тога, некаква миротворачка делатност ЕУ изгледа веома сумњиво.

Међутим, постоје неке историјске епизоде којих се у Ослу баш радо не сећају.

То се у првом реду односи на рат против Југославије 1999. године, у коме су земље ЕУ узеле активно учешће. Био је то једини међународни војни конфликт изникао на тлу Европе после Другог светског рата и кривци за тај конфликт су САД и ЕУ, који су “булдожер политиком” кренули да избришу са лица земље суверени режим Слободана Милошевића, који је ометао прекрајање граница на мапи Балкана.

Комплетна историја авантуре НАТО и ЕУ у Југославији 1999. године, није ништа друго него историја нове европске милитаризације, која сама себе украшава миротворачким венцима.

Данас руководиоци немачког МИП-а изражавају посебно ликовање поводом доделе Европској Унији Нобелове награде за мир. Они су очигледно изгубили памћење па се не сећају како су њихови претходници уздизали организацију косовских главосеча, који су крвљу залили покрајину и који су натерали Београд да тамо уведе војне јединице. Немачки политичари не воле да се сећају тога, како су се управо на територији Немачке налазили логори “албанских избеглица” (по неким подацима више од 20 хиљада људи) и управо те “избеглице” су се преко Италије и Албаније враћале на Косово и придруживале се јединицама ОВК, а оружје за те јединице куповано је немачким новцем.

Потом је почео рат који је однео хиљаде српских живота и владе држава ЕУ су у целини биле апсолутно ангажоване у том рату. Сада они тај рат приписују себи као заслугу и покушавају да представе косовског Франкештајна (кога су сами одгајили), као доброг дечака.

Може се помислити да су се кратковидости учили од својих америчких колега, чији “добри дечаци”, када се докопају широког пута, обавезно постају разбојници. Не толико у Америци, колико у Европи. Европске обавештајне службе већ данас кукају због доминације албанске нарко-мафије, али то је тек почетак. Главно изненађење “добри дечаци” спремају у Јужној Србији и Македонији, а после ће се позабавити Грчком и Италијом. Због чега? Због тога што они по својој природи не могу ни радити ништа друго. Сви руководиоци тог режима изашли су из миљеа патолошких насилника и убица и такви ће остати до краја живота.

Да ли се ефекти такве политике ЕУ могу назвати “учвршћењем мира на континенту”?

После тога су се земље ЕУ – Француска и Велика Британија – без икакве легитимности умешале у догађаје у Либији и одиграле најодвратнију улогу у тим догађајима. Доћи ће време када ће крв и прљавштина либијског преврата прекрити “бесмртном славом” руководиоце ЕУ.

Истина, говорећи чисто формално, то нема везе са Нобеловском формулацијом, јер се Либија налази на другом континенту, али за здравомислеће људе то ништа не мења на ствари.

Могли би набрајати и друге епизоде са учешћем земаља ЕУ, појединачно и скупа, у војним авантурама Запада у већ започетом XXI веку. Али постоји још интересантније питање: Шта се заиста догађа са Комитетом за доделу Нобелове награде?

Чињеница да је ово тело по питању хуманитарних и политичких димензија (да природне науке не узимамо у обзир) потпуно неадекватно, одавно је свима јасно. Али ако се додела награде веома егзотичним књижевницима још и може објаснити крилатицом да је то “ствар укуса”, политички проблеми се ипак не решавају “укусима”. За то увек постоји планирани предумишљај.

Можда ово што се дешава има везе са стањем комплетне западне цивилизације, коју поликотолози називају цивилизацијом Модерне?

Јер ова цивилизација Модерне, која је састављена из два дела (европског и америчког), у последње време даје слику дијагнозе наркомана који умире од апстиненције. Прво се десила предозираност доларима, која се неизбежно завршава падањем у депресију. Срце наркомана, које куца у САД, почело је да застајкује, а његови екстремитети у Европи, поготово јужној, грчевито се трзају. И сви органи тог страдалника вапију само за једним – за новом дозом.

И ето, прошлог месеца је Федерални Резервни Систем “убризгао” у вену наркомана нову порцију “зелениша” и САД су почеле да дишу.

Но, реакција још није стигла до периферије и у Европи се синдром апсиненције продужава.

Да ли ће ФРС одиграти улогу Спаситеља који је васкрсао четверодневног Лазара, није познато. Јер по Светом Писму, од Лазара се већ био почео ширити мртвачки задах.

Можда су због тога локални европски реаниматори одлучили да изнад врата болесника окаче таблу са натписом: “Болесник уопште не заудара”. А као илустратори, овај пут су послужили уметници из Нобеловог комитета.

На чему им можемо честитати и пожелети пуно успеха у том изузетном стваралштву.

Додељивање Европској Унији Нобелове награде за мир за 2012. годину, представља трагичну грешку. То је данас изјавио и председник Чешке Вацлав Клаус.

“Ја мислим да је то трагична грешка. Нобелова награда је увек додељивана појединцу за конкретну делатност. Доделити награду организацији, притом бирократској организацији, значи изгубити ту награду. Ја не знам ко ће се осмелити да је прими” – рекао је Клаус.

Тога дана нешто раније, портпарол за штампу чешког председника Радим Охват је изјавио да “Председник у то не верује и ту одлуку сматра шалом”.

Ово мишљење Вацлав Клаус је изнео пошто је сат времена пре званичног објављивања имена лауреата, Норвешка Радиодифузна Корпорација известила каква ће бити одлука Нобеловог комитета. А после званичне потврде вести, чешки председник је изнео још ригорозније мишљење.

Вацлав Клаус има репутацију отвореног еуроскептика и редовно се залаже за заштиту чешког суверенитета од ширења наднационалних овлашћења Брисела.

Како је данас у Ослу, приликом проглашења имена лауреата премије, изјавио Турберн Јагланд, председник Норвешког комитета за доделу Нобелове награде, главно достигнуће ЕУ је успешна борба за мир и мирно регулисање конфликата, демократију итд.

Избор Нобеловог комитета осудио је активиста Лав Пономарјов, који предводи покрет “За људска права”. Одговарајући на питање новинара у интервјуу за “РЦН”, он је изнео мишљење да је награду требало доделити девојчици из Пакистана Малале Јусуфзах или казахстанском политичару Владимиру Козлову, али никако ЕУ.

“Нобелова награда за мир мора да се додељује људима, онима који ризикују свој живот, своје здравље, породицу. Који се боре за мир, за демократију, за слободу човека. Давати такве награде великим концернима које уједињују државе, ја сматрам неправилним – објаснио је он своју позицију.

“Благо речено, то је неочекивано” – изјавио је Леонид Слуцкиј, председник руског “Фонда за мир”, бивши портпарол ПАСЕ и председник комитета руске Думе по питањима ЗНД-а. По његовом мишљењу Комитет је одиграо “чудан потез” јер је “мироторство у најбољем случају – другостепени аспект деловања ЕУ”.

Олег Барабанов, шеф Катедре за ЕУ при МГИМО1 сматра да је Нобелова награда за мир доста често додељивана из чисто политичких мотива. Ове године је Нобелов комитет директно указао на постојање кризе у еврозони, што потврђује додела награде заједници држава, ради подршке у тешкој ситуацији.

“У ствари, можемо слободно рећи да је за процес уједињења Источне и Западне Европе много већи допринос пружио тај исти Михаил Горбачов, који је већ добио Нобелову награду, као и тај исти Лех Валенса, који је такође добио Нобелову награду” – приметио је О. Барабанов у интервјуу за “Комерсант”.

“Нобелову награду за мир ЕУ је добила због мирног погрома у Мадриду и Атини, а такође и због мирног убиства Гадафија од стане Француза” – иронични су корисници “Твитера”. “Европској Унији су доделили Нобелову награду. Једна бирократија награђује другу. Када би то Нобел видео, никада не би напуштао бизнис са оружјем” – додаје @msvetov.

Да подсетимо да величина престижне награде за 2012. годину износи 8 милиона шведских круна или око 1,2 милијарде долара. Нагарада се традиционално уручује 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела.

Нобелова награда за мир додељује се за заслуге у учвршћењу мира. Данашњи случај је 24 у историји, када је премија додељена организацији.

По мишљењу Нобеловог комитета, уједињење Европе које је почело после Другог светског рата, показује како “историјски противници могу постати блиски партнери, захваљујући правилно усмереним напорима и изградњи узајамног поверења”. У Другом светском рату Француска и Немачка су били непријатељи, међутим данас је рат између тих држава, које чине језгро ЕУ, просто незамислив.

1 Московски државни институт за међународне односе

Српски Сабор Заветници: Света земљо, мили роде, са вама смо до слободе!!!


Стогодишњица ослобођења Космета

И у Београду обележена стогодишњица од Балканских ратова

15.10.2012. извор: ФБ Српски сабор Заветници

tribina01

У препуној сали Општине Вождовац пред више од три стотине људи обележена је годишњица од ослобођења Старе Србије, Свете земље и наше колевке. Скуп је отворио и госте поздравио председник Српског сабора Заветници Стефан Стаменковски, који се извинио онима који нису пронашли место за седење рекавши да је мала било која сала у Србији да прими све оне којима су Косово и Метохија у срцу. Он је подсетио на чудесне подвиге српске војске, која је за само три недеље успела да ослободи Немањину Студеницу, Милешеву, Симонидину фреску у Грачаници, Високе Дечане, Богородицу Љевишку , да ослободи царски Призрен и Пећку патријаршију, Скопље, Куманово и Прилеп Краљевића Марка.

Протојереј Храма Светог Саве Александар Средојевић, очитао је молитву и благословио скуп. Говорећи о духовности српског народа кроз векове, он је Заветницима поклонио „Небеску литургију“ Светог Николаја Велимировића и пожелео успех и сваки благослов у слављењу свога рода.

За Средојевићем, за говорницу је изашао војни историчар и пензионисани генерал Милисав Секулић. У свом надахнутом говору он је из ретких архива изнео податке о мобилизацији Срба, о великом одзиву српских добровољаца, који је већ првог дана мобилизације у неким местима достизао и до 96 одсто. Позиву се одазвало преко 400 000 Срба, међу којима је био песник и дипломата Милан Ракић, писац једне од најлепших песама „На Газиместану“.

tribina04
Секулић је изнео сијасет примера јуначке погибије за Отаџбину и ток трибине из прошлости усмерио ка новијој историји и актуелном тренутку, уз поруку да Косово не треба жалити, Косово треба ослободити.

Атмосферу у сали општине Вождовац подигла је чудесна интерпретација косовско-метохијске песме „Црвен цевете“ Катарине Цвијовић.

tribina02

Милан Милинковић, књижевник и новинар поредио је историјске прилике некадашње и данашње, и подробно изнео историјске налазе о пореклу Албанаца. „И ми сада тим таквим дагестанцима, азербејџанцима треба да дамо своју свету земљу, зато што то неко мора јер је обећао? Само ако је његово!“- рекао је Милинковић.

Последњи у низу обратио се новинар и драмски писац Рајко Ђурђевић, који је провео девет година на Косову и Метохији, написао „Косовску хронику“ више од сто пута извођену у Народном позоришту.

Оптужујући државу, Броза и комунизам за српску Голготу на Косову и Метохији, Ђурђевић је набројао све државне мере ФНРЈ и СФРЈ којима су Србе прогонили са њихових вековних огшњишта.
„На Косову и Метохији посејано је две и по хиљаде светиња и оволике године сили не успева да их назаштићене и небрањене поруши. Шта мислите, колико је духовности требало да се оне саграде?

„Остаје увек семе семена Божијег! Српству нема краја!“, закључио је Ђурђевић.

Својим присуством трибину су подржали представници Срба са Косова и Метохије, представници Владе Републике Српске Крајине у прогонству, др Мила Алечковић, др Часлав Оцић, Станислав Гашпаровски, Србин из дијаспоре, писац Дејан Лучић, Младен Обрадовић, представници родољубивих удружења „Наши“ и „Србска част“, представници ДСС, као и припадници удружења потомака бораца Балканских ратова.

tribina03

Скуп је затворио Стефан Стаменковски уз поруку „Света земљо, мили роде, са вама смо до слободе“, а Катарина Цвијовић охрабрила је све српске душе песмом „Са Косова зора свиће“, која се певала поносно, подигнитих глава, са три скупљена прста.

Догодине у Призрену!

Србине, пробуди се! Угаси ТВ, молим те…


Србине, пробуди се! Угаси ТВ, молим те…

15.10.2012.
Глас Косова и Метохије

Велики поздрав из Северне Косовске Митровице, свима који имају очи да виде и стрпљења да читају нешто алтернативно, нешто што није РТС…

Циљ ове странице је да шири истину, да диже морал и расветљава мрак у којем живимо ових 13 година.

Хвала свима који не верују причама „Инсајдера“ да смо сви препродавци нафте, трговци оружјем, курве и блудници, који се продају за плату Тачија.

Хвала вам што знате да смо већина побожни, мирољубиви људи, срчани и храбри, који само бране свој дом и своју децу…
Волимо Србију, сматрамо је својом земљом, али нисмо слепи за њене мане, за њене бруке и увек ћемо оштро писати и о њој.

Србија мора да устане, да се врати на морални ниво светоотачки, да се стари поштују, да је Патријарх Србин и Православац, да Председник љуби Бога, воли Богородицу, а да живи од плате, не од крађе… да девојке држе девојаштво, да не рађају копилад у 13 година, да момци поштују све девојке ко сестре, а не да их третирају као предмете, да синови поштују родитеље, да ћерке помажу оца и мајку, да деца слушају учитеље, да су добронамерна и послушна, да се помажемо међусобно, да нико не буде просјак нит остављен на улици, да су сва деца удомљена, да нема домова за незбринуту децу… да нема старачких домова… да се свако брине за своју нејач, младу и стару… да се не седи по цео дан у кладионицама, а да се о ослобођењу своје отаџбине са поспрдњом гледа…

 

Востани Србије!!! Доста је било!

Ако власт не ваља, сменимо је, ако не ваља ни следећа, и њу! Ако не ваља Патријарх, да се склони, да се бира нови, ако не ваља економија, да се заврну рукави, ако не ваља школа, да се напишу нове, боље књиге, ако ни те не ваљају, спалити па поново…

Да се не улази у унију педерастије, содомије и неморалштине, него с православнима да се ујединимо… Мењајмо свако себе и промениће се Србија. Гледај да своје грехе умањиш. Никад нећеш бити савршен, али тежи до смрти савршенству. Нек ти је пример Господ и Милош и Лазар… или Александра царица аРоманов, Милица кнегиња, свете Немањићке, а не голе певаљаке које јуре од мушкарца до мушкарца, рађају неку тужну децу…

Ако си мушко, брани домовину! Иако ти је у Мачви можда Косово далеко, иако никад ниси био у Метохији, пио њене воде, молио се у њеним Црквама – дођи брани земљу, јер кад сутра нас не буде, а нападну Мачву, ко ће тебе бранити брате мој?

Част је највећа бранити своју домовину, своју стару мајку, своју цркву, своју сестру, своју драгу, своју децу…
Част је и велика награда на Небесима… Кладионицу нек посећује Холанђанин и Белгијанац. Ти си Србин, овде се сваке друге године брани дом… није било лако прецима, није ни теби… али ако не желиш, искреније је да одеш и будеш Холанђаннин…

Косово и Метохија је твоја отаџбина колико и моја…Ту су твоји преци, колико и моји, ту је твоја света гора, твоја деца, твоји споменици, твоје парче неба, твоје реке, твоје смарагдне шуме… дођи и брани своју земљу….

Губиш време гледајући тенис. Ето данас је победио Новак. Имаш ли шта од тога. Мало радости, па празан фрижидер, деца кукају да се обуку, жена крши руке, нема шта да скува… а Новак богатији за милион два… и можда, ако му је леп дан, да их опет Теодосију, да овај плати КПС полицију Тачијеву, да млати твој народ на КиМ…

 

Србине, пробуди се!

 

Молим се Богу сваки дан да се пробудиш и да се дигнеш…
Ја без тебе не могу сам да се ослободим, али скупа, с молитвом на уснама, у радости ћемо прославити 100 година од ослобођења Старе Србије… и то достојни својих предака, а не овако посрамљени и спуштене главе…
Немој да појачаш тенис а да мене утишаш, брате мој…
Новак и да изгуби меч, неће бити страшно ништа… ја ако изгубим дом, част, децу, цркве, мостове, реке, шуме…нема ми повратка, ни живота, пропао сам. Угаси ТВ, молим те…
а1

 

Симовић: Умни и духовни рат за Београд


Умни и духовни рат за Београд

 

Тајна Знања Ананде Ор СрбИнде

о Души и Духу Престоног Града

 

Драган Симовић

 

 

Београд, још од смрти Деспота Стефана Лазаревића,  нема србску духовну и енергетску потку.

Када се Београд посматра са становишта духовне науке, одмах се види да је тај Град под јаким чинима, под јаким утицајима магијских и енергетских зрачења, да је, буквално, запоседнут сенкама и утварама, прикојасама и бесовима.

Сенке и утваре немају толико утицаја у надземљу колико имају у подземљу Града!

Душе луталице, дуси изгубљени у простору и времену, тамни ентитети који бивају заглављени између двају упоредних светова, скривају се, и већ вековима обитавају, у мрачним подземним пролазима, у прахришћанским катакомбама, у спиљама и раселинама оног другог, невидљивог и сеновитог, Београда.

Судбина Срба, на овим просторима, повезана је са судбином Престоног Града!

Ово о чему говорим, то су суштаствена Знања наших аријевских Предака, ВедСрба, КолоВена.

Престони Град јесте Теме илити Круна једног Народа и једне Државе.

Потка Места, на којему почива Престони Град, пресудна је, скоро судбинска, за свеколики живот, и њезина енергетска и ментална зрачења творе поље усудбеног илити кармичког исијавања, чијим најтананијим дејством, титрајима и трептајима, бивају захваћени и Народ и Држава.

То је чудо једно, како се Срби нису томе посветили!

Како се нико од Срба није запитао, зашто је Београд тако често рушен и спаљиван, зашто је толико невиног народа, превасходно Срба, умирало мученичком смрћу у своме Престоном Граду!?

Само име града скоро да не одговара, у овом случају,  уклетом Бићу Града!

Београд је био БеоГрад само за владавине Деспота Стефана Лазаревића, будући да је Деспот Стефан био велики посвећеник, упућен у многа Тајна Знања; био је ВедСрбин, Аријевац.

Зато су Га и убили мучки, потуљено и лукаво у лову! Није истина оно што стоји у житијима и у древним летописима, да је Деспот напрасно умро, већ је истина да се око Њега ковала завера, која је ишла преко Ватикана, и да је, као што рекох, мучки убијен у лову!

По убиству Деспота Стефана, Београд, а са Београдом и Србство и Србија, упадају у вековно ропство, у тартарски духовни мрак, а из тог духовног мрака, после скоро четири столећа, Србство васкрасава Црни Ђорђије, који је, опет, био у кармичкој и духовној вези са ВедСрбином, Деспотом Стефаном Лазаревићем.

Да Карађорђе није мучки убијен, управо као и Деспот Стефан (а није случајно да су обојица ВедСрба убијена скоро на истом месту!), Београд би, за кратко, васпоставио Србску Духовну и Енергетску Потку!

Сви доцнији покушаји да се развежу ментални и енергетски чворови Потке Београда, нису уродили плодом.

Из једног јединог разлога – што је србска културна и духовна елита, од средине деветнаестог века, била искључиво прозападна, односно, под јаким утицајем европског позитивистичког и материјалистичког учења, и што, будући таква никаква, није могла да појми и да схвати духовне димензије Живота!

У међувремену се био појавио један Велики ВедСрбин, Божански Посвећеник, Аватар Перунов, који је имао намеру да над Београдом распростре енергетску и духовну мрежу, да над Београдом постави невидљиви дејствени и умни штит, те да тако заштити Београд, за сва времена, од свих нежељених и негативних утицаја

(штавише, и од самог бомбардовања, како из ваздуха тако и са земље!)

али је и Он, као и претходници му, био осујећен од прозападне, ватиканско-унијатске, србомрзачке културне и политичке елите.

Име тог Божанског ВедСрбина сви знамо.

Зове се Никола Тесла!

Срби морају да знаду, да је Тесла, због тог Наума, био исмејан од прозападне, ругалачке и србомрзачке елите, када је почетком тридесетих година прошлога века, затражио од Југословенске владе скромна средства, да над Београдом постави невидљиви енергетски штит!

Тесла је, кажу, био веома тужан и сетан због тога!

И даље се присетимо свега онога кроза шта је све Београд пролазио у целоме двадесетом веку.

У васцелом двадесетом веку, заиста, Београд није ни седам година био Србски!

Србомрзачко умно и духовно дејство двадестог века, прелило се и у двадесет и први век!

Ако бацимо поглед на Београд са становишта Тајних Знања, ако га посматрамо Одозго, из Виших Светова, видећемо и схватићемо да Београд нема Србску Духовну Потку, да Београд, штавише и није Србски Град, нити по Дејству нити по Духу.

Али, не очајавајмо!

Ускоро ће се појавити велики посвећеници, ВедСрби из Русије, који ће развезати све енергетске и менталне чворове, и снова, после толико времена, васпоставити Србску Потку Београда.

И тада ће Београд, али заистнски, бити Србски Бели Престони Град!

 

Нинић: Јагодински „волонтер“ зарадио десет милиона динара


Јагодински „волонтер“ зарадио десет милиона динара

 

Пише: Иван Нинић

Члан Градског већа Јагодине Мићо Гарић који јавну функцију обавља волонтерски, у пословима са Дирекцијом за изградњу Јагодине зарадио је 10.384.662 динара преко своје фирме Елек Гарић д.о.о, сазнаје Пиштаљка. Руководство Дирекције није било вољно да одговори на питања сарадника Пиштаљке, али доступни подаци показују да је у петогодишњем периоду Дирекција од Гарићеве фирме куповала електроматеријал и материјал за одржавање јавног осветљења у Јагодини.

 

Према подацима из АПР-а 100% власничког удела у предузећу Елек Гарић има Мићо Гарић, који поред функције члана Градског већа обавља и функцију директора свог предузећа. То практично значи да се Гарић налази у директном сукобу јавног и приватног интереса, јер преко своје приватне фирме послује са јавним предузећем које треба да, као члан Градског већа града Јагодине, надзире у правном и финансијском смислу.

 

Откако је Гарић први пут постављен за члана Градског већа 28. маја 2008. па све до 20. јула 2012. Управа за трезор је евидентирала укупно 37 уплата на рачун предузећа Елек Гарић д.о.о. из буџета Јавног предузећа Дирекција за изградњу Јагодине. У првих седам месеци ове године Гарић је зарадио највише, односно 3.012.987 динара, а пре тога 2.682.496 динара (2011), 2.682.496 динара (2010), 1.054.313 динара (2009) и 1. 234.866 динара (2008). Иначе, крајем маја ове године Скупштина града Јагодине одлучила је да Гарић по други пут буде постављен на функцију члана Градског већа.

 

Од ЈП Дирекција за изградњу Јагодине сарадник Пиштаљке је затражио информације о броју и врсти тендера који су додељени предузећу Елек Гарић д.о.о, информације о томе које све услуге је предузеће пружило Дирекцији и колико новца је на тај начин зарадило. Такође, од Дирекције су затражене копије извештаја о избору најповољнијег понуђача и копије записника са тендера у којима је учествовала фирма Елек Гарић д.о.о, али и копије потписаних уговора у периоду од 2008. до 2012. године. Из тражених докумената могуће је поуздано сазнати начин на који је Дирекција додељивала послове фирми чији је власник и директор истовремено и високи градски функционер.

 

Директор Дирекције за изградњу Јагодине Миодраг Јевремовић одбио је да достави информације и документацију која се односи на пословање тог градског предузећа и фирме Елек Гарић, а у свом одговору наводи да се тражи превелики обим информација, које су већ доступне на Порталу јавних набавки, као и то да су сви извештаји о јавним набавкама Дирекције уредно достављени Управи за јавне набавке. Међутим, на званичном Порталу јавних набавки нема података о тендерима које је Дирекција доделила фирми Елек Гарић, а разлог за то може бити чињеница да се јавне набавке мале вредности не објављују на порталу.

 

Шта је све од робе и када Дирекција за изградњу куповала од фирме члана градског већа могуће је сазнати преко базе података пословног портала „Е капија“, на којем се види и да је иста фирма интензивно пословала и са Електродистрибуцијом из Јагодине. Према подацима „Е капије“, Дирекција је током 2010, 2011. и 2012. године, кроз више поступака јавних набавки, набављала електроматеријал и материјал за одржавање јавне расвете. С друге стране предузеће Електродистрибуција је такође са Гарићевем фирмом интензивно уговарало набавку и монтажу кабловских спојница и завршница, али и дрвених кочића за обележавање трасе.

 

У једном од обавештења које је портал „Е капија“ објавио, види се да је Дирекција за изградњу у децембру 2011. године фирми Елек Гарић д.о.о. доделила посао набавке материјала за одржавање јавног осветљења на територији града и то кроз преговарачки поступак без објављивања јавног позива. „Наручилац је покренуо наведени поступак с обзиром да би промена добављача и понуђене врсте електроматеријала другачијих техничких карактеристика и некомпатибилност са већ уграђеном опремом, проузроковало несразмерно велике техничке тешкоће у употреби и одржавању и додатне трошкове за наручиоца“, стоји у објављеном образложењу Дирекције.

 

Статутом Града Јагодине прописано је да су извршни органи града градоначелник и Градско веће (члан 38), као и то да Градско веће доноси решења, закључке, упутства, смернице и друга акта (члан 86). Статут прописује да Градско веће између осталог предлаже буџет и друге одлуке и акте које доноси Скупштина Града, као и то да решава у управном поступку у другом степену по правима и обавезама грађана, предузећа и установа и других организација у управним стварима из надлежности Града (члан 43). Консолидовани буџет Града Јагодине обухвата и буџет ЈП Дирекција за изградњу, што значи да тај буџет Скупштини града предлаже Градско веће у коме право гласа има Мићо Гарић. Осим тога Гарић као члан Градског већа решава у другом степену о правима о обавезама ЈП Дирекција за изградњу, чији је оснивач град Јагодина.

 

Иако се у регистру и даље води као директор и власник предузећа, Гарић је 6.5.2011. године извршио пренос управљачких права на извесног Ненада Сарића. Он је ову обавезу извршио годину и по дана пошто је 1.1.2010. године кренула примена Закона о Агенцији за борбу против корупције. Гарић је исту обавезу имао и по ранијем Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција („Службени гласник РС“, број 43/04), али таква промена у регистру АПР-а није забележена, без обзира што је на функцију члана Градског већа први пут ступио 28.5.2008. године. Индикативно је да је управо тог дана ЈП Дирекција за изградњу на рачун предузећа Елек Гарић д.о.о. уплатила 350.000 динара.

 

Према Закону о Агенцији за борбу против корупције (члан 36) фирма Елек Гарић д.о.о. је била у обавези да благовремено обавести Агенцију о учешћу на тендеру и резултатима тендера почевши од 1.1.2010. године, али је Гарићева фирма ову законску обавезу почела да поштује тек у јуну 2012. године. Због непријављивања учешћа те фирме у јавним набавкама Агенција за борбу против корупције је почетком јула ове године поднела прекршајну пријаву против Миће Гарића. За овај прекршај прописана од 100.000 до 500.000 динара за правно лице, али и казна од 10.000 до 50.000 динара коју би евентуално платило овлашћено лице у привредном друштву.

 

Извор: http://pistaljka.rs/home/read/286

Симовић: Нека нам Србство буде Светиња!


Нека нам Србство буде Светиња!

 

Драган Симовић

 

 

Морамо да се узнесемо у Великом Духу Стварања изнад свих мена, опсена, привида и обмана, и да појмимо, схватимо и освестимо, да смо Срби, ако имамо Претке Србе, ако имамо СВЕТЛОСНИ ЗАПИС србски, ако имамо ДНК србски, ако имамо Србску Душу, ако имамо Србско Срце, ако имамо Србски Ум и РазУм!

Ако из Бића Суштог говоримо и пишемо србски; ако из Бића Суштог осећамо и мислимо србски; ако из Бића Суштог саосећамо, препознајемо и освешћујемо Биће Србства, и доживљамо и појимамо и освешћујемо боли и муке сваког Србина и сваке Србкиње као своје боли и своје муке; ако, велим, СаУчествујемо у Свеколиком Бићу Србства, у Саборности и у Љубави, онда смо ми, уистини, Срби Стриборјани, ВедСрби Аријевци!

Тада, и само тада, кад се узнесемо на поље БЕЛЕ СВАРГЕ, нећемо више бити ни Србијанци нити Шумадинци; нећемо бити ни Војвођани нити Босанци; нећемо бити ни Црногорци нити Косовари, већ Расни Срби, КолоВени, Стриборјани, Хиперборејци; бићемо Самосвестан и Самобитан Народ, који зна ко је, зна одакле је, и зна куда и камо и зашто иде; и бићемо Словестан Народ којему ће сви ини а сродни народи да се клањају, онако камо ћемо и ми да се клањамо свим иним а сродним народима, будући да смо сви ми, Словесни Народи, једна те иста Раса ПраАријеваца!

Сви наши расколи, и све наше међусобице, јесу последица наше неосвешћености, нашега несамопознања, нашега несамопоштовања!

Дужност сваког Расног Србина јесте да брани и спасава свакога Расног Србина!

Испричаћу вам сада нешто што одавно, годинама, нисам никоме причао, али овога пута морам, зато што је са сврхом и смислом.

Имао сам двадесет и две године. Боравио сам у Немачкој (и радио разне послове), у једном градићу између Хановера и Хамбурга.

Редовно сам излазио у дискотеку, слушао музику оног времена, дружио се са разним народима, имао сам пријатеље међу Немцима, Грцима, Турцима, Шпанцима, Талијанима и инима.

Једне су вечери, не знам како и не знам зашто, кренули Немци да бију једног Србина.

Њих двадесеторица на једнога!

Иако до тада нисам познавао тог Србина, ја сам без размишљања, са столицом у рукама, ускочио у гомилу, и почео да ударам тако жестоко унаоколо, и да ричем као дивља звер, што је у трену изазвало пометњу и забуну међу оним Немцима што су тукли несретног Србина (а после ми је и власник дискотеке рекао, да су присутни били скоро залеђени мојом риком и мојим витлањем унаоколо), тако да су се у трену нападачи раздвојили и разбежали. Из те туче изишао сам са неколико модрица и ожиљака, са поцепаном мајицом и раскрвављен, али сам макар спасао оног несретног Србина којему ни име нисам знао!

Да нисам то тада и тако учинио, вазда бих се (вероватно и дан-дањи!), са срамом и стидом присећао те летње вечери у дискотеци!

Био бих јадан и никакав, да сам мирно и равнодушно посматрао како пребијају Немци мојега Србина!

Наравно да ја нисам човек који воли испаде и туче, али сам тада то морао да учиним, зато што ми је у магновењу стигла порука из Унутарњег Бића, порука из Србске Акаше, да спасавам својега саплеменика, својега Србина, не размишљајући о последицама, не размишљајући о томе како ће ме окружење гледати и схватити.

И, као што већ рекох, дужност сваког Србина јесте да брани и спасава свакога Србина, жртвујући, притом, и себе самога!

На концу приче, једна разјаница.

Будући да сам Песник, мени песничка слобода дозвољава да пишем велико слово, и да стављам ускличник, и тамо где ини писмени и образовани не би то чинили!

То је отуда што ја вазда пишем из својега Унутарњег Бића!

Не пишем из Главе и Ума, већ из Срца и Душе!

Будући да сам студирао светску књижевност, да сам филолог и лингвиста, подразумева се, наравно, да познајем и Правопис!

Али, Песник, са сврхом и смислом, често одступа од Правописа!

То се зове, већ рекох, песничка слобода!

 

Ана Радмиловић: Ко су Србијанци, где живе и шта су они?


КО СУ СРБИЈАНЦИ, ГДЕ ЖИВЕ, И ШТА СУ ОНИ ?

14 октобар 2012, ФБР (преузето са АкадеМедијаСрбија)

Пише: Ана Радмиловић

Србијанци су, према неким веровањима, особе које се као матерњим служе српским језиком. Ово веровање је нетачно због тога што: 1) особе којима је матерњи језик српски а живе у Хрватској – нису Србијанци; 2) ни особе које се као матерњим служе српским језиком, а живе у Војводини – такође нису Србијанци; 3) чак ни особе које се служе српским језиком као матерњим а живе на Косову – нису Србијанци. Србијанство, дакле, није до језика.

Да ли је србијанство, онда, ствар идеолошког карактера?

Није, а ево и зашто када смо оно били „националисти“ причали смо о некаквом српству, па чак и о србству, па чак и о Србству са великим С. Некакво србијанство или Србијанство – није забележено као појам, чак ни када смо имали „територијалне претензије“ и залагали се за „великосрпску хегемонију“ – нико се, никада и нигде није залагао за великосрбијанску или Великосрбијанску (за оне који придеве пишу великим словима) ствар.

Дакле, не постоји великосрбијанство из разлога јер не постоји србијанство.

У Дубровнику су Србе, рецимо, називали (што и даље сматрам мање увредљивим од онога „Србијанци“) Власима.

Ко су онда Србијанци и шта чини једног човека Србијанцем?

Када сам ја давних осамдесетих година прошлог миленијума ишла у основну школу, ми смо, Београђани, Бог да нам прости, Србијанцима називали особе српске (а вала и не само српске) националности које живе дуж такозване јужне пруге, и Србијанац је на нашем београдско – инфантилно – надменом језику заправо било нешто као еуфемизам за сељачину или, у посебним ситуацијама, за цицију (ово због предрасуде да су они јужно себичњаци и рачунџије).

Када сам, такође давних деведесетих година студирала у Новом Саду, схватила сам једну за мене до тада непојмљиву ствар. Сматрали су ме Србијанком. А ја сам то сматрала увредом. То је уједно био и мој први сукоб са надевима које Срби дају једни другима, да не кажем прва криза националног идентитета.

Логично би било, кад сам већ почела да се поверавам, да до овог случаја дође с краја осамдесетих када је свако нормалан ко је имао 15 година био националиста и слушао панк а тако исто и код Далматинаца, па се онда на мору свађаш да ли је кава или кафа, је ли млијеко или млеко и тако даље и тако даље. У Дубровнику су Србе, рецимо, називали (што и даље сматрам мање увредљивим од онога „Србијанци“) Власима: „Ма и ја сан ти Вла’иња“ – могла сам често да чујем од своје најбоље цавтатске другарице, у тренуцима када се мој панкерско-београдски национализам сукобљавао са неким сељачким хевиметалско-хрватским национализмом.

Једно време Србијанцем се сматрала особа српске националности која живи негде између Земуна и Лесковца, или макар до административне границе са Косовом.

Чудно име носе Власи – баш као и до сада неистражени Србијанци. На пример, Грци Власима називају Цинцаре (и то је прилично пежоративно, кажу рецимо „куцо-власи“ што значи отприлике „ћопави Власи“, ко зна зашто ћопави, и то је наравно увреда) Дубровчани Власима називају Србе, а Срби Власима називају оно чудно племе код источне границе које баја, баца уроке и општи с мртвима ко добар дан. Ко ће га знати да ли су то они исти Власи некад давно имали своју државу која се звала ваљда Влашка.

Ко су, међутим, Србијанци – није још увек познато. Једно време Србијанцем се сматрала особа српске националности која живи негде између Земуна и Лесковца, или макар до административне границе са Косовом.

Дакле: не Срби из Хрватске, не Срби из Босне, не из Војводине, Црне Горе и с Косова, не дијаспора – не, него само од Земуна па негде до доле, не зна се тачно докле (Србија усталом нема баш најјасније границе па тако ни Србијанац не зна докле је он Србијанац а када постаје Србин).

Овај језички феномен наравно није стрефио ниједну другу нацију – него Србију, па тако немате ни Русијанце, ни Румунијанце, Хрватијанце или Албанијанце. Имате Србијанце.

Овај језички феномен наравно није стрефио ниједну другу нацију – него Србију, па тако немате ни Русијанце, ни Румунијанце, Хрватијанце или Албанијанце. Имате Србијанце.

Да појам србијанства није само географски схваћено је када се појавила чудна идеолошка подгрупа Србијанаца које себе назива „другосрбијанци“. Другосрбијанац, за разлику од обичног Србијанца који није идеологизован, може да живи било где. Границе Србије не морају да га се тичу (чак је и пожељно да га се не тичу) и за разлику од Србијанца који (бар тако објашњавају овај термин они кои га користе), који дакле мора да живи у (тако се то зове ваљда) ужој Србији – другосрбијанац је ослобођен географских стега и може да живи у Хрватској, Босни, Аустралији или у Кандахару. Другосрбијанац је, дакле, за разлику од обичног Србијанца – слободан као птица да живи где хоће и остане другосрбијанац.

Као контраидеја другосрбијанству на сличан начин (волшебно) појавила се и трећа језичка брљотина а то је – првосрбијанац. Првосрбијанац је, попут другосрбијанца, идеологизована особа српске националности (мада ни то није нужно – јер овде је важна идеја а не ДНК) и он је ваљда све оно што није другосрбијанац. Ако је другосрбијанац склон да вербално напада Републику Србију (ма где она била, у мислима, на парченцету планете Земље или у књигама) те да призива војне нападе на исту јер сматра да та држава ништа не ваља а да су за то криви Србијанци (после су постали криви првосрбијанци, али у почетку су они који не ваљају били кратко – Србијанци), његова супротност је првосрбијанац који брани све што другосрбијанац напада, и такође, напада све што другосрбијанац брани.

На тренутак ћу се поново вратити негде на средину мрачних деведесетих и у Војводину, то јест на оно место где сам први пут сазнала да Србијанци нису само Чарапани (извињавам се Чарапанима, ја нисам знала да су они само подврста Србијанаца него сам веровала да је то посебан језичко-менталитетски појам који означава ружне особине цицијашења, а лоциран је негде oкo Крушевца).

Као контраидеја другосрбијанству на сличан начин (волшебно) појавила се и трећа језичка брљотина а то је – првосрбијанац. Првосрбијанац је, попут другосрбијанца, идеологизована особа српске националности.

Када човека увреде и кажу му (открију му) да је он један тамо Србијанац, човек се природно збуни и стане то да пориче, не знајући шта то тачно значи. У АП Војводини сам, пошто сам сазнала да сам и ја Србијанка и да то није добро, сагледала и друге језичке границе које су некад давно постојећи Срби поставили једни између других – да се зна ко је ко и да не долази до којекаквих мешања.

Презир према Босанцима или Србима из Босне вероватно бих открила и у Београду, али случај је хтео да у време највеће омразе на избеглице сваке врсте с акцентом на оне из Босне будем у Новом Саду. Није ми деловала као неко оправдање прича о давним траумама и некаквим „шестим личним“ барабама, ни прича о акценту („а новосађански је па диван“, мислила сам се ја док сам слушала оговарања), ни страх да ће под најездом дивљих (који су „истерали питоме“ што би рекли Војвођани) Босанаца сви пристојни Новосађани остати без послова, жена, локала и осталих непокретности, те друге имовине.

Када сам се први и последњи пут нашла у новосадском позоришту Бен Акиба у друштва Мађара који су били толико непристојни да причају на мађарском, а ја једина Српкиња (касније ћу сазнати Србијанка) седим и не разумем и реч – разумела сам због чега је тих година у Војводини побеђивала Српска радикална странка. Оно што међутим нисам разумела, то је био презир према Србијанцима и отворена мржња према „прекодринским Србима“.

Неки дан сам путовала у један од (ваљда) центара Србијанаца – Ниш, где сам сазнала чудну ствар од шофера који ме је возио. Човек се наиме сатима жалио на „косовске Србе“ који су, да не поверујеш, покуповали тамо станове и који су покварени, много их је и свуда имау везе. Исти човек, током исте вожње, чудом се чудио и на сва уста хвалио некаквог Албанца из Прешева који је купио (исто као што то раде „косовски Срби“) ауто од њега и „за пет минута завршио све око папира“. Албанац је са својим везама и куповином покретности – сјајан. Косовски Србин је сметња и претња, много га је и „дошао је дивљи, да отера питоме“.

Негде између свих тих ових те оних Срба и разних врста и подврста србијанаца – изгубисмо ми и језик и значења оних речи којима је називана наша нација, нестадоше Срби и нема их више у савременом српском, односно србијанском језику.

Нисам могла да одолим, испричала сам мом возачу како сам ја тако ономад у новосадским новинама затицала огласе за стан следеће садржине „издајем стан девојкама из Војводине“; „издајем собу Новосађанину“ и тако даље. Нисам, такође, могла да одолим а да му не кажем да њега, као Србијанца с јужну пругу, они горе на северу гледају са једнаким неразумевањем, презиром и подозрењем са каквим он гледа оног свог „узурпатора“, косовског Србина.

И да приведем крају причу о томе како су Срби нестали из српског језика, што ће рећи из српског духа (јер језик је само огледало духа, језик произлази из духа) да би касније нестали и као појам, а онда и физички – као некакав национ. Србијанац је онај Србин који није косовски, прекодрсински или војвођански Србин. Другосрбијанац је идеолошка категорија а првосрбијанац покушај да се другосрбијанцу придода архинепријатељ и сушта супротност.

Негде између свих тих ових те оних Срба и разних врста и подврста србијанаца – изгубисмо ми и језик и значења оних речи којима је називана наша нација, нестадоше Срби и нема их више у савременом српском, односно србијанском језику. Ако је за утеху (а није) остали су у неким старим песмама. Док буде тих песама, неко ће се негде, можда, сећати да је „био једном један народ“, да парафразирам неку другу реченицу – али ова је мало скупља, јер старија, а чије последица је смрт илити нестајање једног народа.

Ана Радмиловић
/NSPM/

 

 

http://www.akademediasrbija.com/index.php?option=com_content&view=article&id=1978:2010-12-14-10-10-49&catid=38:cat-komentari-vesti&Itemid=54

Вучинић: "Српство и србијанство"


Српство и србијанство

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић
четвртак, 02. децембар 2010. НСПМ
У јеку све интензивнијих расправа о српским националним интересима и српском националном идентитету све чешће се може чути да се говори о србијанству као о некој посебној не само језичкој одредници. Србијанство се нештедимице користи у званичној хрватској пропаганди, зато се у њиховим медијима непрестано говори о србијанском председнику, србијанској престоници, србијанској влади или србијанском господарству.

Овакав приступ Србији и српству има своје дубоке корене и досеже у време формирања националних покрета током деветнаестог и у првим деценијама двадесетог века када је било потребно јасно показати да српски народ у Хрватској не може бити саставни део јединственог српског националног корпуса.

Овакав приступ Србији и српству има своје дубоке корене и досеже у време формирања националних покрета током деветнаестог и у првим деценијама двадесетог века када је било потребно јасно показати да српски народ у Хрватској не може бити саставни део јединственог српског националног корпуса. Зато се и израз србијанство јавља као оживљавање познатих пропагандистичких образаца коришћених у дуготрајним и трагичним не само политичким обрачунима. Међутим, савремена политичка намера је очигледна и на истом је трагу, потребно је ограничити и омеђити артикулацију и заступање српских националних интереса само на Србију и уклопити их у већ уходану политичку матрицу која се не сме простирати ван њених граница.

Сам појам српства и даље се у том кључу тумачи и доживљава као нека врста злочудне империјалности и великосрпског национализма. Зато није случајно што се сада актуелизује србијанство као јасно одређена географска, културна и политичка одредница. Као једна од суштинских последица оваквог приступа је и даље потенцирање постојања само једног политичког народа у Хрватској, а Срби су одавно изгубили своју констутивност и сведени су на меру припадности етничкој и националној мањини а функционишу као све мањи корпус хрватских Срба или хрватских грађана српске националности. Овакву позицију припадника српског народа у Хрватској најбоље је изразио историчар Драго Роксандић. „Притом морам истаћи, када је реч о Републици Хрватској, да није истина да је већина Срба у Хрватској суделовала у побуни против Хрватске, односно у рату против ње. Етнодемографска већина је ионако живела на подручјима која су стално била под влашћу легалних хрватских власти. Многи су избегли с крајинских подручја на разне стране, а нису ретки они који су били изложени репресији крајинских власти. Недавно смо први пут могли прочитати да се у Хрватској војсци борио немали број хрватских грађана српске националности.“

Сам појам српства и даље се у том кључу тумачи и доживљава као нека врста злочудне империјалности и великосрпског национализма

Какве би реакције не само у оквиру наше просвећене и либерално демократски освешћене анационалне јавности изазвало одређивање припадника националних мањина као српских грађана мађарске, албанске, бошњачко-муслиманске или хрватске националности . То би било окарактерисано и стигматизовано као покушај асимилације, излив великосрпског национализма, потирање европских вредности и настојање да се пониште национална и мањинска права различитих националности које данас живе у Србији. Невоља је у томе што се србијанство све више јавља у наступима политичара, јавних и културних делатника и у самој Србији. Као да се поново јавља време Томе Вучића Перишића и подела на отачаствене синове и немачкаре. Још једна у низу наших трагичних раскола и подела којих је увек било и који трају и данас.

Ова појава се складно уклапа у политикантску повику на Београд и ситно политичко калкуланство у оптужби за београдизацију Србије, а све под видом залагања за што обухватнију регионализацију наше државе. Тај начин говора се све чешће и истрајније јавља и у културној сфери, па се могу чути све упорнија залагања за постојање србијанске кнњижевности као омеђеног резервата. Тако се поништава укупни корпус српске књижевности и културе јер се она ограничава и своди само на географске оквире Србије, без обзира на то што су српски језик и српска култура широко распрострањени на просторима Балкана. Наша култура и књижевност се нису стварали и не стварају се на србијанском језику већ на српском језику који је дуго и упорно функционисао као српско-хрватски језик и то након разбијања федералне Југославије и формирања нових националних језика насталих на развалинама југословенске државе и у новормираним национал-грађанским државама.

Као да се поново јавља време Томе Вучића Перишића и подела на отачаствене синове и немачкаре.

Светозар Милетић је у писму песнику Петру Прерадовићу 1846. године записао. „Ми ћемо остати Срби и нећемо бити ни Хрвати ни Илирци“. Да ли смо ми данас спремни да прихватимо суштинско значење ових речи написаних пре 150 година а да не морамо да се извињавамо што припадамао српском народу, а не некаквом дериватном србијанству.

 

http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/srpstvo-i-srbijanstvo.html