УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ СУ ЗНАЛЕ ЗА ТРГОВИНУ ОРГАНИМА НАВОДИ СЕ У ИЗВЕШТАЈУ
                                                                                                                                                                                                                                             Тајни документ који је објавио „France24“,  указује да су Уједињене Нације знале за трговину органима  на Косову, непосредно  после рата још 2003 године, 5 година пре него што су Тужиоци Хашког трибунала први пут поставили то питање.

14.10.2012. ФБР превод Љиљана Јовановић

„France24“: УН знале за трговину органима на Косову и Метохији још 2003. године!?! (ФБР превод)

Очекивало се да Генерални Секретар Бан Ки Мун у среду, представи  извештај о ситуацији на Косову, у Савету Безбедности у New York-у, и тиме  потврди подршку УН истрази о трговини љуским органима током послератног периода на Косову.

Али из тајног документа до којег је „France24“ дошао, види се да су УН знале за трговину људским органима много пре него је тај проблем отворила Карла дел Понте, бивши Тужилац Хашког суда за бившу Југославију   у својим мемоарима објављеним 2008. године.  

(Кликните на фотографију да видите поверљиви документ..)

Овде дат извештај који датира из 2003. године, представља непотпуну компилацију докумената из истраге УНМИК-а, Мисије УН на Косову. У документима се описује трговина људским органима, која се одвијала на Косову у периоду од 1999- 2000. године одмах након што је НАТО подржао рат за независност  Косова.  

Документа добијена од Италијанске „TM news“, новинске агенције, детаљније описује како су  високи команданти ОВК добијали  и транспортовали и продавали људске органе са Косова и  Албаније.

Наведене жртве су углавном српски мушкарци али и младе жене из неких источноевропских земаља. Они су одвођени преко границе у тајне затворе и приватне куће у Албанији, где су им вађени витални органи, што је доводило до њихове смрти, каже се у извештају.
Тајни документ описује случајеве мучења, погубљења, и закопавања Срба као одмазде за злочине почињене над етничким Албанцима.

Скривање  информација  

Документ из 2003. никада није показан ЕУ полицији и судским органима (EULEX), који су били задужени за истрагу злочина који су почињени током рата.

Прве јавне оптужбе о трговини органима од стране Карле дел Понте, добиле су мали одзив јавности.

Али извештај објављен крајем 2010. године, наручен од стране Парламентарне Скупштине Савета Европе (PACE), истакнуте европске организације за људска права, и ауторитет извештача, швајцарског посланика Дика Мартија, добио је већи публицитет. 

Када су се наведени злочини дешавали на Косову је било распоређено на десетине хиљада војника, послатих од стране УН  као и од стране Европске организације за безбедност и НАТО како би се обезбедила сигурност цивила.

http://www.france24.com/en/20110216-un-confidential-document-kosovo-organ-trafficking-investigation-unmik-eulex

14.10.2012. Разговор водио: ФБР аутор Владимир Недељковић

Новинар Добрица Гајић недавно је објавио књигу Обнова демократије/Изабрани интервјуи (1992-2007), коју су издалиЦентар за унапређивање правних студија и Скупштина општине Сопот.

Добрица Гајић

Професор Слободан Антонић, као рецензент, високо је оценио Гајићеву књигу:

„Ова књига се може читати на два начина: као floriarium егзистенцијалног мишљења великана српске културе који више нису са нама – Капора, Калајића, Николе Милошевића, Данка Поповића, патријарха Павла…; и као политичко сведочанство о једном времену које је суштински одредило нашу данашњу судбину, сведочанство које нам дају тадашњи важни актери, аналитичари и критичари – Зоран Ђинђић, Дража Марковић, Александар II Карађорђевић, Љубомир Тадић, Небојша М. Крстић, Милан Ст. Протић…

Ова књига је драгоцени белег који показује читав дух наше епохе, наше најбоље рефлексије светско-историјске инерције у којој пребивамо – као и о отпору који јој пружамо, она је сведочење и о политичким и националним заблудама којима смо робовали, и којима, нажалост, још робујемо – али и о истинама које смо тада схватили, а које нас и данас воде.

Књига вредна пажљивог читања, подвлачења и размишљања…“

С Гајићем смо разговарали о Обнови демократије, али и о нашем новинарству и политичарима с којима је сарађивао.

Због чега су корисне књиге изабраних интервјуа?

– Интервјуи са утицајним личностима могу бити значајно сведочанство о одређеној епохи и самом човеку с којим се разговара. Отуда није лоше сабрати интервјуе јер су они објављени на различитим местима, а само њихов аутор има увид у то где се налазе и колико их тачно има. Нисам без разлога за књиге интервјуа Сведоци историје и Обнова демократије направио спискове својих текстова у листовима с којима сам највише сарађивао. Поред интервјуа већ одштампаних у тим књигама, будући истраживачи могу у библиографији запазити неки интересантан наслов који ће, на основу пружених података, лако пронаћи. Према томе, такве књиге су веома корисне. Понекад трају деценијама. Мислим на Десет писаца – десет разговора Бранимира Ћосића и на Агонију Европе Богдана Радице. Ћосић је, као што је познато, разговарао с Бором Станковићем, Црњанским, Миланом Ракићем, док је Радица интервјуисао Мана, Жида, Берђајева, Унамуна.

Професор Јовица Тркуља истакао је једном приликом да сте интервјуима које сте урадили реафирмисали тај жанр у српском новинарству. Шта је новинару који води одређени интервју најпотребније?

Добрица Гајић, проф. Јовица Тркуља

– Најважнија је стечена култура и способност да се постави право питање, стрпљење да се саговорник саслуша, као и одговорност да се чињенице не злоупотребљавају. Никад нисам ценио оне који на основу снимљеног разговора конструишу интервју, па он понекад не личи на оно што се у стварности догодило. Имао сам прилике да се у то уверим у појединим редакцијама. Интервју који се ради за новине није исти као онај који се води на телевизији. Понекад одређени разговор у некој емисији изгледа на први поглед занимљиво, али кад погледате транскрипт, разочарате се како то на папиру изгледа. Новински интервју мора бити заокружена целина, то јест мора имати своју архитектонику. Мали број новинара уме то да изведе на прави начин.

У Обнови демократије објавили сте и интервјуе које сте водили са Зораном Ђинђићем. Како оцењујете његов политички ангажман?

– Зоран Ђинђић је био најлуциднији политичар с којим сам разговарао. Ти разговори вођени су 1996/97. године. Имали смо добру комуникацију. Знао је да после интервјуа остане по сат времена дуже разговарајући са мном о неким књигама. Код њега ми се свидело то што је много радио на себи. У то време почео је да прати економску литературу и да се интересује за менаџмент. Гледао сам га како је сазревао као говорник и како је страховито брзо умео да излаже своје идеје. Касније се с њим нисам виђао. Но, кад се бавите овим чиме се ја бавим, увек задржавате критичку дистанцу према сваком саговорнику. Ни Зоран Ђинђић ту није био изузетак. Нисам имао разумевања за многе потезе које је у политичком животу вукао. Ипак, не сумњам у то да је својим радом Ђинђић обележио крај прошлог и почетак овог века на нашем простору.

Постоји ли неки саговорник кога цените више од других?

– Захвалан сам свима који су пристали да ми дају интервју. Наравно, саговорници су се међусобно разликовали. У Сведоцима историје налази се нпр. интервју са Андријом Раденићем. Био је то историчар који је са готово математичком прецизношћу желео да тумачи догађаје. У Обнови демократије постоји разговор с Марком С. Марковићем, који је располагао даром да у општим цртама, иако није детаљно пратио дневну политику, наслути развој будућих догађаја. Сваки је саговорник прича за себе. Као и новинар, уосталом. Нажалост, приличан број мојих саговорника није више међу живима.

Незавидан положај новинара

Како гледате на друштвени положај новинара и стање нашег новинарства?

– Највећи број новинара живи веома тешко. Новинарство је материјално неисплатива професија, осим за мали број новинара у великим медијима. Годинама сам радио без стажа, једва састављајући крај с крајем. Ни данас нисам у много бољој ситуацији. Наравно, има у новинарству и лепих ствари. Водио сам разговоре са врло значајним представницима културног и политичког живота. И то је оно што остаје. За тако нешто морате се изборити, то се ничим не може купити. Иначе, квалитет српског новинарства је на прилично ниском нивоу. Сензационалистичким приступом подилази се најширој публици, мало је озбиљних ствари у јавности. Изгледа да оне више никога не интересују. Ни уреднике, ни читаоце, ни гледаоце, ни слушаоце…

Мало се зна да сте сарађивали са Српском радикалном странком и Војиславом Шешељем. Да ли се кајете због тога?

– Стицајем околности, сарађивао сам скоро три године. Чини ми се да је Шешељ ценио мој рад у Погледима. Никад ми није рекао ниједну ружну реч, а гледао сам га како виче на многе посланике и функционере СРС. Александар Вучић је један од њих. Једино је Томислав Николић имао другачију позицију у то време. Њега је Шешељ уважавао више од осталих. Не кајем се због те сарадње. Сувишно је о томе причати на такав начин, мада је тачно да то време представља застој у мојој новинарској каријери.

Према Вашем мишљењу, које су добре а које лоше стране Војислава Шешеља?

– Шешељ је несумњиво интелигентан, вредан и образован политичар. Бољи је говорник него писац. И поред силне скрибоманије, није написао ништа значајније, нешто што ће остати. Мени је, у политичком смислу, сметала његова везаност за Слободана Милошевића, што је у Хагу доведено до врхунца. Као да је имао комплекс ниже вредности према Милошевићу, чију сам политику увек осуђивао и тај став ни данас не бих променио. Контрапродуктивно је било и зближавање Војислава Шешеља са Садамом Хусеином.

Питате ме за Шешељеве лоше особине? С те стране могу рећи да се ради о врло непринципијелном и неморалном човеку. Уверио сам се у то и на личном примеру. Сарадњу са мном прекинуо је на тај начин што ме је његова секретарица о томе обавестила службеним писмом. Из тог разлога нисам с њим разговарао кад бисмо се срели у Скупштини Србије, где сам годинама био акредитован новинар. Било је то пре његовог одласка у Хашки трибунал. Друге појединости ове квалификације нису за ширу јавност.

Шешељ је у странци често постављао лош кадар на важне позиције. Волео је и послушнике. Кад сам му скренуо пажњу да губи дуеле са Чанком и Батићем и да мора бити много припремљенији, није ме више питао за мишљење. Све у свему, Војислав Шешељ је најзаслужнији и за узлет и за слом Српске радикалне странке.

Добрица Гајић, Војислав Михаиловић

Неколико година били сте шеф Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Како се одвијала сарадња с Војиславом Михаиловићем?

– Сарадња с Војиславом Михаиловићем одвијала се уз обострано уважавање. Међутим, у самом Српском демократском покрету обнове није постојала добра комуникација између Војислава Михаиловића и Верољуба Стевановића. Михаиловић је био исувише везан за Коштуницу, који га је на крају изиграо и оставио без посланичког мандата. Стевановић је наставио да се шлепа уз Млађана Динкића и ДС. Михаиловић је, према мом суду, добар као део тима, као што је било у Српском покрету обнове. Штавише, био је угледан потпредседник Скупштине Србије, али он, засигурно, није способан да води политичку странку.

Кад сте већ поменули Коштуницу, правили сте некад интервјуе и са њим?

– С Војиславом Коштуницом водио сам неколико разговора пре његовог доласка на власт. После тога, нисам га уопште срео. Чини ми се да је поштен човек, јер нисам чуо да је узео нешто што му не припада. Замерам му једино на томе што су под његовом влашћу у неким државним медијима на површину испливали људи којима тамо није било место. То се није могло десити без његовог знања. Не бих да улазим у детаље, али је факат да се и његова политика променила. Сада се ДСС противи уласку Србије у Европску унију, а раније није било тако.

Добрица Гајић, Војислав Михаиловић, Верољуб Стевановић

Да ли је нормално да се такве ствари дешавају?

– Доследни и одрасли људи не би требало да праве ненормалне заокрете спрам онога што су раније заступали. Али свашта се дешава, понекад и на општу корист. Милорад Додик је некад страшно вређао Републику Српску, а данас је њен ватрени бранилац. Ивица Дачић је променио политику СПС-а и тако ојачао странку. Имате и обратан пример, какав је Вук Драшковић. Тај човек је правио невероватна одступања од почетних позиција, па не чуди што је спао на овако ниске гране.

Своја политичка опредељења променили су Томислав Николић и Александар Вучић. Шта мислите о њима?

– У праву сте, некад је Николић био главна узданица Војислава Шешеља. Промена код њега последица је свађе са Шешељем, а не некаквих великих идеолошких размимоилажења. Касније је то требало оденути у ново рухо и формула се нашла у свему ономе што је до јуче дифамирано и омаловажавано. Вучић је, сетите се, дуго размишљао ком ће се царству приволети. Никад нисам имао разумевања за његова пренемагања, па немам ни сада. Видећемо на шта ће изаћи њихова нова политика. У Влади је СНС, очигледно, танка у кадру. Чини ми се да су на репрезентативна места постављени Вучићеви послушници, а не људи који би тај посао обављали онако како доликује. Исти је случај и с некима у Николићевом кабинету. Уосталом, погледајте само ко је председник Скупштине Србије или министар правде.

У актуелном избору који нам се намеће, да ли сте Ви за Русију или Европску унију?

– Немојте ми замерити, ја сам за Србију. Мислим да је патријарх Иринеј дао мудар одговор на слично питање: „Паметан човек и паметна политика окреће се према свима. За нас је блискост с Русијом и нормална и природна. Наравно да се ни Европе не одричемо. Идеал је да будемо са свима у коректним односима.“ На политичарима је да то оперативно спроведу. Ако Томислав Николић нешто од тога уради, добиће прелазну оцену. Борис Тадић је пао на испиту, на њега ће будуће генерације гледати као на онога ко је Хашком трибуналу испоручио Радована Караџића и Ратка Младића. А то није најбоља препорука за српску историју.

Специјалиста за интервјуе и приказе

Добрица Гајић рођен је 11. марта 1965. године у Београду. Завршио је Економски факултет у Крагујевцу. Поезију, интервјуе и приказе објављивао је у Православљу, Гласу Цркве, Погледима, Факу, Студенту, Књижевној речи, Књижевним новинама, Дуги, Борби, Демократији, Нашој Борби, Српској речи, Политици, Блицу, Дану, Данасу, Правди, Свескама, Српском књижевном гласнику, НИН-у, Сведоку, Новој српској политичкој мисли, Зениту, Херетикусу…

Објавио је две збирке песама: Водени знаци („Хипнос”, Београд 1990) и Црна мећава („Видици”, Београд 1992). Са руског језика превео је брошуру Николаја Берђајева Марксизам и религија (Центар за културу, Паланка 1994), за коју је написао и поговор. Заступљен је у двојезичној антологији Песма о Косову – The Poem of Kosovo („Видици”, СКЗ, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу, Београд 1991), коју су приредили Ирена Костић и Слободан Вуксановић.

У књизи Сведоци историје/Разговори с поводом (2002-2005) објавио је неколико десетина интервјуа са нашим познатим историчарима и угледним интелектуалцима (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010). Критичке приказе штампао је у књизи Поуке прошлости/Прикази књига (2006-2010) (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010).

Био је уредник Студента, Видика, Књижевне речи (в. д. главног и одговорног уредника), Погледа, Линије, Круне (главни уредник), Нашег бренда и дневних он-лајн новина Независност (в. д. главног и одговорног уредника). Неколико година обављао је дужност шефа Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Тренутно је ангажован у веб редакцији Нове српске политичке мисли. Живи у Малом Пожаревцу.

Некад се о Вама писало да сте нада српске метафизичке поезије. Зашто двадесет година ћутите на том плану?

– Искрен да будем, нисам незадовољан одјеком које су моје две збирке песама у своје време имале. Кад будем објавио трећу, надам се да ћу оправдати наде које су у мене полагане. Није битан број наслова, већ да ли сте написали нешто вредно. Научио сам да у животу треба бити стрпљив и истрајан. Тада постоје велики изгледи да ствари дођу на своје место, али вам то нико не може гарантовати.

ПРОДАЈА ЊИВА СТРАНЦИМА или ИМАЈУ ЛИ ОВИ РЕСОРНИ ПАМЕТИ – уговор за четири године: србска земља = 5.000 евра/хектар, иностранство 50-70.000 евра/хектар!?

14.10.2012. блог Бест ТВ

Према подацима Министарства пољопривреде, око 430.000 хектара обрадивог земљишта је у државном власништву. За сада их углавном обрађују земљорадници који имају потребну механизацију и материјалне могућности да за њено коришћење плаћају предвиђену надокнаду.

После потписивања Споразума о почетку преговора о стабилизацији и придруживању Европској унији, Србија ће се обавезати да ће четири године после почетка преговора дозволити и странцима да купују наше њиве. Такав рецимо, по државу не баш прихватљив потез, како истичу стручњаци, није урадила ниједна земља која је била кандидат за чланство.

„Ту обавезу одложити због тога што странци долазе да купе земљу јефтино да би касније с њом шпекулисали. Хектар земље се данас у Србији продаје по пет хиљада евра, а у ЕУ је од 50 до 70 хиљада евра“, напомиње Бранислав Гулан из Привредне коморе Србије.

Стручњаци поручују да треба сачекати са продајом државне земље и због реституције, али и да се сачека боља цена. До тада, како кажу, оранице треба давати у закуп по тржишним ценама.

ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ПАПИНО ИЗВИЊЕЊЕ?

14.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Владимир Димитријевић, фотографије ФБР

Ривели Марко Аурелио
У Независној Држави Хрватској, насталој по вољи нациста, између 1941. и 1945. године исписане су најстрашније странице Другог светског рата.
Усташе Анте Павелића, уз подршку Хитлера и Мусолинија, побили су на стотине хиљада православних Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома у име „коначног решења“ етничко-верског питања, које је решавано и масовним „прекрштавањем“ у католицизам. У ономе жшто у историји називамо балканским холокаустом, одлучујућу улогу, директну и посредну, одиграла је Света римска црква преко надбискупа загребачког, монсињора Алојзија Степинца.
Надбискуп геноцида је активно сарађивао са усташком диктатуром; припадници хрватског католичког клера лично су учествовали у масовним истребљењима и „прекштавању“.

У интервјуу који је дао дневнику „Данас“ око Васкрса 2012, епископ ремезијански Андреј, викар патријарха србског г. Иринеја, најавио је да су могуће позитивне промене у односу Ватикана и СПЦ.

По њему, „истина је да постоји добра воља код званичне Римокатоличке цркве да се и тај проблем усташтва из Другог светског рата још једном размотри, не само са историјске тачке гледишта, после чега ће сигурно уследити извињење Светог Оца, као што смо то видели почетком 21. века у Атини, поводом посете папе Јована Павла Другог Грчкој, када се он извинио због злодела крсташа над источним хришћанима у средњем веку, пре свега се то односи на Четврти крсташки поход из 12О4. године на Цариград. (1) Епископ Андреј изнео је став по коме је главни разлог што папа неће бити позван у Ниш 2013, на прославу 1700-годишњице Миланског едиката (који би, пре свега, требало славити у Милану, зар не?) чињеница да је у Другом светском рату у НДХ извршен геноцид над Србима, при чему се данас „многи Римокатолици гнушају поступака учињених у име Римокатоличке цркве од стране Хрвата“ (2). Ова оптимистичка изјава србског архијереја очито је плод жеље да, у временима турбуленција терминалног глобализма, што пре дође до зближавања с Римом (ради, како неки мисле, „заједничког сведочења“ хришћанства у секуларизованој Европи).То зближавање је, за сада, бар кад су Срби у питању, немогуће управо због сећања на догађаје из Другог светског рата на територији нацифашистичке марионетске творевине зване Независна Држава Хрватска.

ТОМПСОН У ВАТИКАНУ, ТРИ ГОДИНЕ ПРЕ ОПТИМИЗМА ВЛАДИКЕ АНДРЕЈА

Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2009, учинио Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему стручњак за србско-хрватске односе, Ратко Дмитровић, каже: “Забрањен му је наступ у неколико европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и благослови“. (3) Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 20. века. А та историја крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“. (4)

УСТАШТВО ИЛИ КРОАТОПАПИЗАМ У АКЦИЈИ

Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“ (5). У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /…/ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“ (6). Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: “Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха“ (7).

ПЛОДОВИ ПАПИСТИЧКЕ РЕЛИГИОЗНОСТИ

Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело. Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички свећеник, Звонко Брекало, и сам усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца, нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио“(8). Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“. (9)

УЛОГА ВАТИКАНА У СТРАДАЊУ СРБА У НДХ

У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./…/ После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/…/ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/…/“ (1О). По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“. (11) Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“ (12). Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт“ (13)

ИМА ЛИ У ВАТИКАНУ ЗНАКОВА ПОКАЈАЊА?

Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу (14). Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 250 хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо… И – шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?

СТЕПИНАЦ: БЕАТИФИКОВАНА ПРЕПРЕКА ПОКАЈАЊУ

Хрватски надбискуп загребачки, касније кардинал, Алојзије Степинац, проглашен је „блаженим“ и уведен у римски светачник 1998. године, од стране папе Ивана Павла Другог, чиме је постао „државотворни“ светац Хрвата, оно што је Србима Свети Сава. За време Другог светског рата, Степинац је био војни викар усташке војске и члан Државног сабора НДХ, руковођа прекрштавања Срба, човек од поверења усташког режима (додуше, повремено је долазио у сукоб са тим режимом, па и због његове суровости, али је у кључним тренуцима, подржавајући хрватску државу, био спреман да на све сукобе заборави). Он је 1941. године, а поводом покрштавања, писао Павелићу, рекавши: “Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа,људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћење је лако и прихватљиво.“ (15) Такође, Степинац је 1943. године папи Пију писао о опасности нестанка НДХ под ударима Срба и комуниста, у коме пише (док трају усташки покољи) да четници убијају у маси хрватско становништво католичке и муслиманске вероисповијести (пошто је Павелић муслимане у Босни сматрао Хрватима). Степинац узроке србских „масовних злочина“ тражи у Средњем веку, и каже да „од појаве српске династије Немањића (крајем 12. вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, католици су били прогоњени/…/ Конац је био нестајање католицизма у првоме мјесту у Црној Гори“ (16)… Иван Цвитковић указује на праву природу Степинчевог званичног акта: “Иако у писму детаљно пише о четничким покољима над становништвом и католичким свећеницима, Степинац не налази за потребно да бар једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер, недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како је већ у католицизам преведено 240.000 православних и покушава оправдати усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“(17). Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског нацистичког режима, па је 10. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске“ (18). А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи, бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож, приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“(19), после чега је почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату, па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину Југославију. Ако се све ово зна (а зна свако ко се бар мало бавио нашом новијом историјом, каква је то онда маштарија о папином извињењу? Ако папа Степинца сматра за блаженог, а Хрвати га доживљавају као свеца – заштитника своје државе, у којој је протеривање и убијање Срба, што га је започео Павелић, довршио Фрањо Туђман (опет уз подршку Ватикана), о каквом је екуменизму ту реч? Ми, православни, потомци Јасеновачких Новомученика, и даље чекамо одговор.

Анте Павелић и Алојзије Степинац

1.Катарина Живановић: Епископ ремезијански Андреј: Папа неће бити позван у Србију док се не извини“, Данас, 15-16 април 2О12, стр. 2 Васкршњег додатка.

2. Исто

3.Ратко Димитровић: Томпсон код својих у Ватикану, Печат, 9О/2ОО9, стр. 43

4. Исто

5. Богдан Кризман:Павелић и усташе, ЧГП Дело, ООУР Глобус издавачка делатност, Загреб, 1978,стр. 534

6. Исто,стр. 535

7. Предраг Р. Драгић Кијук,Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О12,стр. 2О3.

8. Милко Рифер: Јасеновац – град мртвих 1943, Накладни завод Хрватске, Загреб,1946.

9. Ратко Дмитровић, исто

1О. Ани Лакроа Риз: Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд, 2ОО6,стр. 465

11. Исто, стр.467

12. Исто,стр. 466

13. Исто, стр. 467

14. Пјер Блет: Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима, Кршћанска садашњост, Загреб, 2ОО4, стр. 176-179

15.Иван Цвитковић: Ко је био Алојзије Степинац,Сарајаво, 1986, стр. 93

16.Исто, стр. 164

17.Исто, стр. 168

18. Исто, стр. 17О-171

19. Исто, стр. 177

ПРОСТИТУЦИЈА – ДЕО НАШЕГ ДРУШТВА14 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Данијела Радосавчевић

Србија је битна карика једног од пет главних светских ланаца за транзит проститутки и белог робља ка западној Европи. Зашто је све то баш тако, зашто се све више младих особа бави „најстаријим занатом“?

Са Института за криминолошка истраживања кажу да је код нас кажњиво навођење на проституцију, а не пружање услуга, због чега је постала честа пракса да се елитне проститутке оглашавају преко интернета. Када крену, обично планирају да тај посао раде краће време, док не узму неки новац. Али, криминални свет не испушта „лаку робу“. Већина њих кад-тад затражи физичку или неку другу заштиту, и тако својом вољом оду у наручје криминалаца. Проблем је и средина која их одбацује, јер људи не желе да их виде у свом друштву. Најчешћи клијенти су им наши људи, али се наше девојке одлично котирају и у страним круговима па их узимају и странци. Овај проблем постаје све већи, обимији, а друштво у коме се налазимо једноставно затвара очи због страха од „замерања“ великих сила. Када написах ово *великих сила*, у ствари, желим да упитам све вас који ће те наћи за сходно да прочитате и дате кратак одговор – шта се заправо дешава?

Податак да годишње око 3.000 девојака са наших простора проциркулише ка Космету, Македонији, али и осталим државама бивше Југославије, није нимало занемарујући, а друштво и даље ћути..
У нашем главном граду, у нашој метрополи – Београду, улицу Страхињића Бана прозваше и силиконска долина, а друштво и даље ћути… Разлог ћутања је вероватно и то што су у трговину белим робљем често укључени цариници и полиција… На жалост, много се младих (деце) одлучи на овај тужни корак јер, све оно што не могу наћи у својој породици потражују на улици, па тако у недостатку породичне топлине, љубави и материјалних добара, на њихов први поглед – улица пружа. Под плаштом „пословне пратње“ девојке отворено оглашавају врсту секса коју пружају, а клијентела коју траже најчешће су странци. И тако се полако упуштају у посао коме се не види крај…

Село Гибовац, Смедеревска Паланка. Разнолики људи, свака породица живи на свој начин. Сеоски обичаји, сеоски послови, а време је такво какво је, па људи раде за себе и своје потребштине – да не кажем , преживљавање и државне наметнуте дажбине.

Отац, који не може да превазиђе прерану смрт своје супруге, и ћерка на коју падају сви кућни послови, као и незавршена основна школа, су тема данашњег текста. Наиме, пријатељ који је желео да помогне, и није успео, замолио ме да изнесем и поделим ову тужну причу…

Аница је дете рођено 1993. године. Радост. Безбрижно детињство је кратко трајало, мајка умире прерано, па Аница наставља да ради све што до тада није радила. По завршетку основне школе у свом селу, уписује средњу железничку школу у Београду. И ту почиње све оно што ово друштво оправдава, а зашто? Аница полако са својим друштвом излази на улицу. На улици је понуда, од заносних „силиконских“ плавуша до бринета и „природних“ црнки, које су веома цењене. Девојке су њене другарице, обично имају од 17 – 25 година. Она се прикључује својим другарицама. На једној страни немаштина, отац алкохоличар, недостатак мајчинске љубави, а на другој материјално покриће. Постаје лак плен. Шетња по београдским улицама где раде макрои, проститутке и џепароши, постаје Аничина свакодневница… Туга једне младости, срамота једне породице, фамилије… Размислите и пре него ли изађете на улицу или одете у неку јавну кућу, да тамо не видите своје дете, дете свог пријатеља, дете које је принуђено да ради нешто што не жели…
Да ли затварати очи пред овим постојећим проблемом? Иако се Аница представља као независна, њен пријатељ сматра да заправо неко мора да стоји иза ње, али ко? Оваквих прича је све више, а друштво као да не чује вапај – где је држава у којој се све ово дешава? Ко је за све ово одговоран?

14.10.2012. ФБР аутор Рајица Марковић

САМОБИТНОСТ БОЖИЈА

Рајица Марковић

Отуђење модерне цивилизације претворило је људе у поцепане атоме расуте у трк за себичним жељама. У тој трци за себичним стицањем пролазних уживања људи једни другима постају конкуренција а где је конкуренција ту лако завлада завист и мрзост. Мрзост је стање душе несвојствено човеку кроз које човек помрачује своју савест и самом себи постаје туђин.

Државни и национални идентитет Срба је увек био српски, па је тако и коришћен назив: српска задруга, српска војска, српске железнице, српска влада итд, у именима институција и привредних друштава Кнежевине/Краљевине Србије.
За читаоце СРБског ФБРепортера, у циљу бољег разумевања појма НАРОДА и НАЦИЈЕ, са становишта струке на питања Биљане Диковић уредника СРБског ФБРепортера одговара уважени историчар Милован Балабан, новинар и извршни уредник интернет магазина Видовдан.

14.10.2012. ФБР аутор Биљана Диковић

Милован Балабан

ДИКОВИЋ: Да се подсетимо, појам нација и народ у западним земљама, начин и време настанка…

БАЛАБАН: На западу се појам стварања нација везује за период Француске револуције и Наполеонових ратова (1789-1815). Тада је трећи сталеж (односно грађанство) са снажније изграђеном националном свешћу узело државно кормило у своје руке истргнувши га од морално посрнулог племства. Освајачки ратови Наполеона су у, тада још увек претежно сталешкој Европи, ширили бакљу револуције, али су истовремено изазивали отпор покорених народа – што је заједно резултирало уздизањем националне свести западноевропских народа, на челу са њиховом буржоазијом. Наравно, ово је завршни чин једног процеса који траје у западној Европи у континуитету од 15. века, односно великих географских открића и стварања апсолутистичке монархије као првог облика модерне државе. Тада су почели да се ударају темељи водећим нацијама западне Европе – Енглеској и Француској, док ће неке, као на пример Немачка, сачекати 19. век да би оствариле своје националне снове.

ДИКОВИЋ: И то значи, када упоредимо појам нације и народа?

БАЛАБАН: Када поредимо појам нације и народа можемо констатовати да се у западноевропској мисли нацијом сматра народ који је створио сопствену државу, али се у истој и реализовао, остварио историјски идентитет, и који своју аутентичну мисију остварује равноправно са другим нацијама, дајући свој допринос светској цивилизацији (тако отприлике, то је суштина). Дакле нација је новеовековни појам и означава народе са континуитетом дугог трајања који захваљујући својој историјској свести, култури и цивилизацији, са својом државом, заузимају одговарајуће место у светској историји, али и садашњој консталацији држава и снага у свету. Тако су у исто време и народи и нације Шпанци, Французи, Немци, Италијани и многи други европски народи.

ДИКОВИЋ: Где су по свим тим „стандардима“ Срби?

БАЛАБАН: Иако је историјски развитак Срба и осталих православних народа имао своје специфичности у односу на западноевропске, можемо закључити да Срби имају све компоненте (баш по западноевропским стандардима) које поседује нација. Имају своју историју, историјску мисију (чак своју улогу у Божјем домостроју спасења човечанства – што је виша свест у односу на западноевропско схватање улоге нације, мада морамо признати да је та свест код Срба значајно ослабила), реализацију озбиљне државе у више наврата, а која је била интегрални део система европских држава. Српски народ је, богат и пребогат историјском свешћу, увек тежио да оствари своју српски државу где би се реализовала аутентична српска нација састављена од свих Срба расутих на Балкану несретним усудом који је Србима додељен. Дакле постоји српски народ и српска нација.

ДИКОВИЋ: И многи су покушавали, у континуитету до данас, да оспоре право Србима да се изјасне као народ и нација…

БАЛАБАН: Оне силе којима не одговара јак српски народ са Балкана, јер је сметња њиховим геополитичким интересима, увек су играле на карту регионалног партикуларизма међу Србима. Тако да би се ослабио српски фактор потезало се за разним квазинаучним теоријама (углавном из Лондона и Беча, некад из Берлина, а данас то баштини Вашингтон, а које су најжешће заговарали и крававо спроводили наши суседи) које су доказивале да, можда Срби и постоје као неки народ, али не постоје као остварени реализовани национ. Што би значило да су готово на нивоу афричког племена које ће западна Европа едуковати и просветлити (некада је то радила католичка црква, а последњих сто година европске велике силе, често и кроз злоупотребу европске науке). Користећи сва средства (укључујући и силу) Европа је скоро два века подстицала у одређеним српски регионима са специфичним историјским развитком партикуларну свест која је редовно те делове српског корпуса (или бар њихове предводнике) усмеравала у правцу одвајања од српског организма.

ДИКОВИЋ: Глобализам на делу, па се сетише и појма Србијанци…

БАЛАБАН: То је имало за последицу стварање квазинација (или покушај стварања, јер многи делови историјских српских региона имају свест о припадности српству, што се не сме заборавити – те водити рецимо, кампања против Црногораца зато што су Мило и екипа одвојили српску Црну Гору од Србије) које би требале да створе државу, као Црногорци, Србијанци, Босанци, у последње време и Косовари и Војвођани, а све зарад разваљивања једине историјске и легитимне српске нације, коју твори васколики српски народ, али и ради спровођена глобалних пројеката овладавања светом. Вешто користећи замршену терминологију нација, народ и друго, они су делили Балкански простор и стварали нове нације од српског народа чију су миленијумску кућу безобзирно разваљивали.

ДИКОВИЋ: Да закључимо?

БАЛАБАН: Дакле, постоји српски народ и српска нација, све остало је потекло из кухиње западноевропских великих сила потпомогнутих њиховим истомишљеницима из српског националног корпуса, који брижљиво, ради сопствених краткорочних интереса, гаје партикуларизам међу Србима и константно деле наш народ.

Застава државе Србије

________________________________________________________

*Народи (користи се и реч Нација од лат: nasci, што значи бити рођен) представљају сложене појаве на које утиче збир културних, политичких и психолошких чинилаца.

Културно, народ је група људи који су повезани заједничким језиком, вером, историјом и традицијом, иако народ одликује културна разноликостановника.

Политички, народ је група људи који себе доживљавају као природну политичку заједницу. Иако се то обично изражава кроз жељу за успостављање или очување државе, може такође да добије и облик грађанске свести.

Психолошки, народ је група људи које одликује међусобна оданост, односно приврженост у виду патриотизма. Међутим, за ту повезаност није услов припадност народу – и они који немају национални понос могу сматрати да јој „припадају“.

Са социолошког становишта, народ представља глобалну друштвену заједницу која се јавља у робовласништву, у доба прерастања крвно-сродничких заједница у више облике удруживања који за своју основу имају превасходно територијалну повезаност својих чланова.*

*sr.wikipedia.org/sr/Народ

___________________________________________________