Category: Вести
Антисрпска пропаганда Њујорк тајмса…
Нова сазања о медијским манипулацијама Њујорк тајмса (ВИДЕО)
ИЗВОР: ПРАВДА
4. октобар 2012, 02:41
БЕОГРАД – На Фејсбуку се појавио човек под именом Карл Хаудбург који је за врло кратко време постао звезда ове друштвене мреже. Хаудбург је изнео нове податке о манипулацији светских медија у вези са Србијом. Хаудбург је француски држављанин и живи у Београду.
Хаудбург је дошао до података о новинару „Њујорк тајмса“ Данијелу Симпсону који је у свом интервју за америчку телевизију, а који је пренла „ТВ Раша тудеј“, изнео детаље како је вршена медијска манипулација над Србијом и како је њему сугерисано „у ком светлу треба да прикаже Србе“.
Хаудбург, који је објавио ове податке, јавио се редакцији Правде и ускоро ће о томе више говорити.
Данијел Симпсон је бивши дописник Њујорк тајмса из Србије. Његов посао је био „да испита да ли се Срби слажу са тиме да су лоши момци” – говори на снимку.
– Није требало да извештавам како људи мисле, већ да објавим како су западни планери мислили да треба – говори Данијел у свом интервју.
Преносимо снимак интервуја, преузетог са „ТВ Раша тудеј“, са Данијелом Симпсоном, где он објашњава да је „Њујорк тајмс“ због својих циљева покушао да га натера да измишља вести.
Он је потврдио да је „Њујорк тајмс“ био оруђе у рукама САД у антисрпској пропаганди.
Хаудбург, који је дошао до ових података рекао је да ће се јавити редакцији Правде и да ће у вези са свим тим, у интервју који нам је обећао, више говорити.
Карл Хаудбург је француски држављанин и са својом породицом живи Београду, а себе претставља као „српског амбасадора за свет“. Према сопственим речима, намера му је да промени лошу слику о Србима у свету.
Редакција Правде је до Хаудбурга и ове вести дошла захваљујући колегама са портала Србски Фејсбукрепортер.
+++
Њујорк Тајмс је алат САД за антисрпску пропаганду!
Приредила редакција СРБског ФБРепортера
03.10.2012.
Даниел Симпсон је бивши дописник Њујорк Тајмса у Србији. Његов посао је био да испита да ли су се Срби сложили да су лоши момци, „Ја нисам требао да извештавам о томе како људи размишљају, већ да објасним како су западни планери мислили да треба да мисле“ – рекао је он у свом чланку.
Погледајте интрвју са Даниелом Симпсоном где он објашњава да је Њујорк Тајмс покушао да га натера да извести да Срби планирају да Ираку продају оружје за масовно уништавање, (WМД) (а у ствари то су били делови за авионе). Он је потврдио да је Њујорк Тајмс био оруђе у рукама САД у антисрпској пропаганди.
_________________
Извори:
1. РТ
2. http://www.ambassador-serbia.com/2012/10/02/new-york-times-anti-serb-propaganda/#.UGwCvq4afa8
+++
Први канал руске телевизије – Обојене револуције су мртве! Амин!
ВОДЕЋИ КОМЕНТАТОР ПРВОГ КАНАЛА РУСКЕ ДРЖАВНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ МИХАИЛ ЛЕОНТЈЕВ У АУТОРСКОЈ ЕМИСИЈИ ОДНАКО О ГРУЗИЈИ
„Ипак, здраво!
„Грузијски сан” се остварује. Грузија се с муком ослободила побеснелог Мишике. Избори на којима је учествовало 16 партија, претворили су се, у суштини, у плебисцит.
То јест, „Грузијски сан” – није глас за милијардера Иванишвилија. То је глас за Грузију без Сакашвилија.
Сва егзит-пол истраживања сведоче да је опозиција убедљиво победила. Њен лидер Бидзина Иванишвили изјавио је да рачуна на две трићине гласова у парламенту. Победу опозиције принуђен је био да призна и сам Сакашвили.
Кроз зубе, кисела лица, што не захтева објашњење: Сакашвилија су жртвовали. И то ментори. Није тајна да је садашња америчка администрација, Обамина, мање одушевљена Мишиком од претходне Бушове. Они су га мазили, називали „златним момком”… Али су дозволили да победи опозиција, а Сакашвилију нису дозволили да је угуши.
А раније су дозвољавали!
Бидзина Иванишвили
Председник Централне изборне комисије Грузије Зураб Харатипвили изјавио је да су била кашњења без преседана у бројању гласова: „Сервер ЦИК био је предмет напада. Врши се невиђен притисак, међутим, чинимо све да решимо тај проблем”.
И треба! „И вирус је уништио доказе видеорегистратора”… Знамо, чекало се. То је корективна замисао: сачекати док Запад не каже да су избори били поштени и легитимни, а затим објављујемо резултате. Прво пресуда, па тек онда суђење.
Инсерт из филма: „12 столица”:
„Помоћи ће нам из иностранства. Запад је са нама”.
Али, овде није било тако. Запад се охладио. И хладно је саопштио да док не добије резултате никаквих саопштења неће бити. Преживи, ако можеш.
Инсерт из филма: „12 столица”:
„Ујутро новац – поподне столице”.
Уочи избора Сакашвили се обратио позивом да се заштите тековине обојених револуција од руске претње: „Ови избори су преломни моменат за Русију. Уколико преживимо, биће то добар пример другим земљама. После тога више нико никада неће приступити Евроазијској Унији”.
Михаил Сакашвили
А ако он не преживи, онда ће то бити лош пример. И сви ће се учланити.
Мишику нико није вукао за језик. Он је то констатовао.
Пораз обојених револуција, све до једне: Србија – Николић, Украјина – Јанукович, Грузија – Иванишвили, чак и Киргизија.
Нису ово баш неке светске громаде, али су ипак, сви до једног, противници „обојених” револуционара.
То јест, та етапа је завршена. Обојена револуција је мртва. Амин.
Ипак, до виђења!”
Линк репортаже: http://www.1tv.ru/news/leontiev/216750
Превео и приредио: Горан Шимпрага
 Раздел: Новости |
 Аналитическая программа „Однако“ с Михаилом Леонтьевым02.10.2012
Однако, здравствуйте! |
_______
http://www.rusija.rs/component/content/article/90-vesti/3648-obojene-revolucije-su-mrtve-amin.html
ЗБИЉИЋ: КАКВО НАМ ЈЕ НОВИНАРСТВО?
КАКВО НАМ ЈЕ НОВИНАРСТВО?
Пише: Драгољуб збиљић
(Наше новинарство је одавно, одавно – никакво, само маленом броју појединаца свака част! Примери немуштог писања о ћирилици и о лажном поносу на „парадирањима“ геј-лезб популације. Тзв. електронско новинарство обично је исцрпније, одговорније и корисније од класичног новинарства.)
Често се код нас (па и на страницама сајтова) спомињу новине, новинари и новинарство. Па шта представљају и коме користе наше новине, телевизије, радија, новинари и какво нам је уопште у Србији новинарство као специфична и неопходна професија у друштву?
На први поглед, новинарство у Србији је област слободне друштвене делатности. Оно је слободно, самостално, како рекосмо, само на први поглед. Слободно је по томе што се у њему „свашта“ може наћи. Ни у чему другом не нможе се рећи да је довољно професионално и слободно. Наше новинарство је у сваком погледу мањкаво, затворено, недовољно оспособљено, с мало детаљно обрађених тема. (Увек треба рећи свака част појединачним примерима.)
Могло би се рећи и потврдити да је најслободнији део новинарства тамо где се углавном новинарски рад не наплаћује, где се, дакле, ради и пише џабе а то је данас ово новинарство које постоји на сајтовима. Оно је често најразноврсније по темама и у појединим темама је и најисцрпније, а понекада чак и најстручније у обради многих питања.
Проблем је елктронских новина у томе што се ту јављају многи људи под псеудонимима и тако је то, често, превише „слободно“ новинарство. Нисмо довољно мудри да кажемо како би се могло на најбољи начин регулисати да се људи морају јавити под својим стварним именом (нарочито у коментарисању испод објављених текстова), а да опет не бидемо лишени сваке могућности да се објављује и под псеудонимом. Да ли би се могло укинути објављивање под псеудонимима, а да то не буде ограничавање људских права и да не буде компликовање у слању текстова у техничком смислу и успоравање у временском погледу? Ми једино мислимо да би се могло и да би било изузетно корисно да се и у електронском новинарству људи јављају само под својим правим именом. И то не због ограничавања слобода, него једино ради оЗБИЉНОсти у вези са честим очигледним увредама личне и опште природе, каквих често имамо пред очима у свим елктронским оглашавањима. Кад многи људи не били превише лаковерни (а многи су склони да верују и у отворене, очигледне лажи о човеку ако им то користи), онда не би ни увреде биле толико штетне, али како има много људи којима одговара да се о некоме изричу лажи, то је штетно и по човека, и по истину, и по друштво и по друштвени морал.
Примећује се лако да у електронском обавештавању има честих покушаја да се личност дискредитује увредама и лажима, да би неко на тај начин оспорио неке истине и чињенице које је аргументима немогуће оспорити. Ипак, све у свему, треба рећи, по нама истину, да је елетронско новинарство постало не само добра, позитивна, допуна лошем општем новинарству код нас у Србији него и изузетно корисно у ситуацији када имате штампано, телевизијско и радијско новинарство које је такво каквим смо га већ описали малопре.
Новинарство је, по својим одликама, „руднички“ посао. У њему мора да се копа и да се тражи руда као у једном општем великом руднику. У руднику се може копати од злата до свих других метала и угља најнижег квалитета. Ако би се наше новинарство упоређивало с рудником, могло би се рећи да се у нашем новинарству ископава угаљ најнижег квалитета. Онај угаљ који сагорева тек у деловима, а оставља толико пепела да је његово коришћење једва исплативо. Новинарство треба да буде слободно у мери да не сме да има тзв. табу-тема (забрањених тема). О свему може да се разговара, али је важно како се разговара и да ли је дозвољено разговарати из свих углова. Новинарство мора садржавати сваку струку у обради текстова, а то значи да новинари ваља да буду не само редакцијски, него и спољни јер ниједна редакција нема новинарских кадрова који могу све области да покрију. А и кад би имала, увек је и потребно и нужно чути још неко мишљење. Врло су важни саговорници новина и новинара, при чему кад кажемо новине и новинари, мислимо, наравно, на све видове (штампана средства, ТВ, радио и сл.).
1. Пример: писање о српском језику и ћирилици
Предочићемо то, најпре, на нама најпознатијем примеру ћирилице у српском језику, чиме се бавимо и професионално и друштвено преко Удружења „Ћирилица“, истичемо – све бесплатно, а непрекидно 12-ак година.
То питање у нашем новинарству, може се слободно рећи, и даље је права табу-тема, каква је била и пре десет, и пре двадесет и пре педесет и више година.
Свестрано и стручно обрађивање питања ћирилице је у Србији постало „забрањена тема“ после Новосадског договора (1954) о „нашем“ језику и писму. Кажемо „нашем језику“ зато што је он преименовљаван много пута, а да то преименовљавање нема никакве везе с језичком науком, нити може да име оправдања. Језик је код Срба већ по оснивању прве Југославије било политичко питање, при чему је лингвистика служила као помоћно и манипулативно средство. Тада је (1954) српски језик коначно политички потврђен као преименован (српскохрватски и хрватскосрпски) на квазилингвистички начин, а ћирилица је тада постала писмо којему је формално у Закључцима Новосадског договора (1954) дата лажна равноправност, а одређена му је судбина стварним политичким налогом о замењивању латиницом која је пре тога била само писмо католичких корисника српскога језика, а већински део Срба, наравно, увек је у хиљадугодишпњем трајању српски језик писао ћирилицом. (Подразумева се, наравно, српски састав ћириличког писма).
Када су, после очигледног разбијања с хрватске стране, лажног српско-хрватског политичког језичког зајдништва још 1967. године, Срби су задржали и у пракси и у језичкој науци и у правним документима (у уставу и законима) „српскохрватски језик“ и двоазбучје, за разулику од Хрвата коју су таква решења питања језика и писма напустили. Тек када је било очигледно да ће Југославија бити растурена и споља и изнутра, Срби су први пут у своме тада новом Уставу 1990. године дали првенство српском миленијумском писму ћирилици, али на недовољно јасан начин, тако да се ни тада није већинско Српство вратило своме писму, тј. једноазбучју које је у пракси природна појава у целом свету. Српска језичка наука је тада, нажалост, остала у старој области квазинауке сербокроатистике, па је чак саопштила из Удружења за српскохравтски језик и књижевност да је назив „српскохрватски језик научан“ и да га не треба мењати. И тај назив је остао у Уставу из речене 1990. године. Убрзо су српски лингвисти били споља приморани да одступе па је већ у Закону о службеној употтреби језика и писма 1991. године назив језика био „српскохрватски“, али је наглашено да је исправан и назив „српски језик“ кад се ради о језику који је у српској варијанти.
У том смислу је настављено даље правничко решење питања назива језика и писма ћирилице, па је тек 16 година касније у Члану 10. Устава Републике Србије донета научна референдумска одлука да се српски језик (после стотинак година политичког лутања) поново зове научним имено „српски језик“. Тај је Устав усвојен на референдуму и усвојен је потпуно јасан и лингвистички оправдан Члан 10. који има два става. Један се став, наравно, односи на српски језик и његово писмо, а други став на остале језике и њихова писма, чију службену употрбу регулише посебан закон у складу с дотичним Уставом. Тај Члан 10. гласи:
„У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Тај Чалн 10. добро нам је познат јер смо ми (лично) и још наша три члана у име Удружења „Ћирилица“ били позвани на разговор о том решењу код помоћника минтсра за културу (тада је био министар Драган Којадиновић, а помоћник минситра, сада, нажалост, почивши, мр Бранислав Брборић, и предлог тог решења у реченом члану ми смо били пре тога већ упутили споменутом Министарству културе. Ми смо имали једино још једну реч коју је помоћник министра избацио уз образложење да је то „непотребно, јер се подразумева“. Ми смо знали да је непотребно и да се за довољно разумне подразумева, али смо унапред знали како се код нас тумаче устав и закони, па смо једном речју имали намеру да онемогућимо свака злонамерна, тј. намерна крива тумачења. Та реч је била „њихова“, тако да је цео други став у нашем предлогу гласио:
„Службена употреба других језика и ЊИХОВИХ писама уређује се законом на основу Устава.“
Да смо били у праву, потврђује се ових дана, јер је, на пример, неки Александар Дикић овај други став повезао с првим и написао да је и „латиница писмо српског језика“. Она јесте у нашој настављеној неуставној пракси писмо српског језика, дакле, друго писмо које је у јавности, у ствари, одавно прво, али то Члан 10. Устава Србије нигсде не допушта.
2. Латиница у српском језику је пример масовне неуставности, а новинарство о томе ћути
Нисмо хтели да даље и детаљније ово питање овом приликом објашњавамо. Хтели смо само да дамо пример масовне неуставности која траје у Србији у вези са српским језикоми његовим писмом, а што пропуштајуи власт и српска језичка струка, школа итд. А новинаертво се тиме или не бави или се бави нестручно и манипулацијски. И да, у вези с тим, предочимо како је у томе наше новинарство сасвим немушто (намерно је немушто, или из незнања), јер задржавањем и даље ове тем под „забрањено“ изузетно рестриктивно према објављивању текстова који то објашњавају.
„Политика“ је у томе најречитији пример „немуштог“ новинарства. Нити хоће сама, преко својих сталних новинара сарадника и сарадника стручњака, да то питање до краја растумачи и објасни, нити дâ да спољни сарадници објаве ни у оквиру познате рубрике „Међу нама“ право објашњење нити хоће сама Редакција да уважи Устав у том објашњавању. Напротив, од сарадника споља одобрава само текстове који су у складу с једним њиховим чувеним насловом од пре пет-шест година: „Штитити ћирилицу, не запостављати латиницу“. А то, сасвим јасно и очигледно, ниподаштава Устав у Члану 10. Јер Устав не каже да се „српски језик пише ћирилицом а може стандардно и латиницом“, јер нико на свету нема нашу праксу у решењу питања писма (двоазбучје), јер су два или више писама за један језик у једном народу не само непотребна него су трајно немогућа, неодржива. Па, док су насилно одржава, апсолутно су штетна. Та штета се највидније сагледава у убрзаном затирању српске азбуке у јавном исписивању.
3. Да није овог електронског вида новинарства,
тема о ћирилици била би готово сасвим забрањена
Само овј пример у вези са српским језиком и његовим писмом потврђује колико је наша штампа (већина је на српском језику, а на неуставном писму) не само дезинформацијска и рестриктивна према истини, науци и чињеницама него је не само у писању о томе непоптуна, лажна и нестручна него је и сама у пракси неуставна, јер српски језик пишу неуставним писмом.
То држава, власт, Влада, министрства за то задужена виде (или ништа одавно и не виде?), али уопште не хају.
Да није овог електронског новинарства, очигледно је да би још једна велика тема била под практичном забраном. Реч је о патриотизму. Ми у нашој штампу, на телевизији и на радију више или немамо ни једне једине речи о патриотизму или ако и имамо, то је све спрдња с тим осећањем које је прордно а најприродније је кад у њему не постоји ни трунка мржње према било коме, него је само реч о љубави према свиом народу и свему што је у народу вредно. Ни свака друга љубав (на пример она према супротном полу или љубав према мајци никада и не подразумева никакву мржњу према „туђим“ мајкама и „туђим“ момвима или девојкама) не подразумева, наравно, никакву мржњу према било коме другоме.
4. Пропаганда за мањинску геј-лезб полупацију
Наше новинарство је, на пример, обично рестриктивно и према свестраном тумачењу појаве идеологије геј-лезб популације која је претворена у злоупотребу државе, полиције, целога остатка народа и пише се о томе на тај начин да се сматра нормалним изношење на улицу интиме ове мањинске популације, чија права на необилчну љубав и секс нико не угрожава, него се то право користи за насиље над народом и његову провокацију заокупљањем нечим што је интима и нечим што ни по ком основу не може да буде „улично питање“ нити припада врсти поноса који може да тражи улично парадирање и „шетњу“ у ту сврху. Јер геј-лезб популација је врста необичне потребе мањинских група људи у љубави и сексу, а о љубави и сексу не праве се уличне параде, јер се љубављу и глађу јавно не поносимо, него је то саставни део утољавања једне врсте потребе која је слична глађу. И нећемо ваљда сад да размишљамо о томе да ли је утољавање глади било које врсте за „парадирање“.
Очигледно, реч је о злоупотреби идеологије која хоће да смути један народ до те мере да се он уопште не бави својим нерешеним животним питањима, него да буде окупиран нечијим „правом“ да воли на необичан начин. Јер, човек, кад нађе партнера, сам бира начин љубави и секса.
Наше новинсртво ни о томе не пише на стручан начин, не посматра то питање свестрано из угла сваке науке, него је само, најчешће, пука подршка тој идеологији и тим мањинским потребама које се улично и на друге начине злоупотребљавају.
Треба признати истину да је ово елетронско новинарство и у писању о тој теми неупоредиво исцрпније и професионалније и, углавном, одговорније, па тако и корисније у поређењу с класичним видовима новинарства.
СИМОВИЋ: Свет је већ затрован лажима!
Свет је већ затрован лажима!
Верујем у једну будућу Србију!
Драган Симовић
Свет је већ затрован лажима!
Људи лажи јесу највећи загађивачи и тровачи
Мајке Земље.
И не само да су људи лажи затровали Мајку Земљу, они су затровали и најудаљенија звездана јата.
Против људи лажи већ се и Природа побунила!
Људи лажи нису људи, они су само животиње и звериње у људскоме обличју.
Они су најнижа раса отпалих човеколиких бића.
Они су највећи опсенари и обмањивачи овога света, и свих иних светова.
Они су у свим и јавним и тајним светским владама; они су творци свих светских поредака, и налогодавци свих светских преврата, и извођачи свих најпрљавијих светских послова.
Они су светски олош и шљам проглашен за светску елиту!
Смрад њихових душа допире и до најудаљенијих звезданих јата!
Против смрада њихових душа, већ се и сва творевина Божја побунила.
Светски олош и шљам, привукао је к себи и србски олош и шљам!
Један олош и шљам, свуда проналази исти такав олош и шљам!
Не зна се који је олош и шљам већи и гори олош и шљам!
За словесног и освешћеног Србина то је један те исти шљам!
И србски олош и шљам проглашен је за србску елиту!
Они који долазе, они који после нас морају доћи, челичним ће метлама мести брда и планине олоша и шљама.
Желим, хоћу, и морам да верујем, у једну будућу Србију без олоша и шљама!
У Србију којом влада Велики Дух Стварања.
У Србију под Недремљивим Оком Великог Створитеља.
У Србију, у којој ће Човек бити усаображен са Творцем, Духом и Природом.
Заиста, верујем!
И заиста знам, то у шта верујем!
Self-Financing that Works for the Poor
Arely Domínguez, right, and other members of El Guapo at the inauguration of the bankomunales exhibit. Credit: Estrella Gutiérrez/IPSCARACAS, Oct 2 2012 (IPS) – “We were used to losing, so a group of us said to ourselves: let’s lose something here,” said Carmen Caravallo, describing the start of a “bankomunal”, a self-managed microfinance fund based on investment, in her rural community in eastern Venezuela.
Ten years later, Caravallo and the other members of the bankomunal in Llanada de Puerto Santo, in the state of Sucre, “are getting used to winning,” she told IPS. “Now we are a family, and we have learned to be responsible; we have improved our lives with money that belongs to us, and strange as it may seem, we feel we are very much in charge,” she added.
Bankomunales, present in 14 countries on four continents, are the brainchild of Venezuelan social entrepreneur Salomón Raydán, who demonstrated that the poor can be self-financed, after Muhammad Yunus of Bangladesh, the father of microcredit, had shown that they could be financed.
The 54-year-old Caravallo, who is in mourning after the recent death of one of her three children, said the road has been “slow, hard and paved with mistrust.” But after three years “people began to make a profit, and saw that we were reliable and responsible.”
In her community of 1,000 people, in one of the poorest states in the country, she is treasurer of the local bankomunal, which began with 20 members and now has 107 as well as “a long waiting list to join.”
Similar experiences have been repeated in 180 bankomunales throughout Venezuela, which have a combined total of 25,465 members who contributed a minimum of 2.30 dollars to become both investors and clients.
Raydán, a philosopher and sociologist by training, told IPS the idea was born 15 years ago, out of his experiences as an adviser for small farmer financial assistance programmes and from what he learned about the way of life of poor rural communities.
Poverty is defined by the irregularity of income, more than the lack of it, he said. “Insecure and fluctuating resources do not allow the poor to face spending that is needed for survival, and so poverty takes root,” said Raydán, the head of the Foundation for Rural Finance (FUNDEFIR).
“Eighty percent of poor people in the world have access to credit through informal systems,” mostly self-managed in their communities, he said.
“But these sources are insecure and they do not add value for their users. They need to be adapted to offer more transparency, training, security and efficiency, so they become more formal, although that doesn’t mean they need to be regulated according to the rules of the state that has excluded them,” said Raydán.
These mutual credit associations began to operate in 1997, granting multiple and variable loans, in contrast with traditional systems that make rotating loans of fixed amounts, which are widespread in poor areas of the developing South.
Furthermore, “their members are not just savers, but investors; they are active, not passive,” he emphasised.
“Only 2.5 percent of the poor population of the world has access to banking services, and microcredit systems serve 105 million people, while the demand for microfinance is two billion people,” he said.
Venezuelan microinvestors acquire a certificate of assets worth 2.30 dollars. No one can acquire more than 15 percent of the total assets, members of different bankomunales who have arrived in Caracas for a photo exhibit about the system tell IPS enthusiastically.
Members are the leading lights of the show launched in September in a gallery in the capital city, where powerful images are shown of open-air meetings or gatherings in borrowed spaces – meetings of credit committees and activities involving the granting or payment of loans.
There are also images of members on cultivated land in both rural and urban areas, grocery stores set up in homes, other small shops, home renovations, sewing or repair workshops, and minifactories producing different products. Other members are depicted next to children wearing new school uniforms, or holding up new kitchen utensils.
Credits are granted for “any legal purpose,” in general to be repaid in three to 18 months, with interest decided by each organisation. Loan amounts vary: a new association may only lend up to 100 dollars, while a more established one may have a ceiling of 2,000 dollars.
All decisions are made at well-attended meetings, and the credit committee gives its decision on each request within 24 hours. “We know each other and we know everyone’s payment capacity; we work on trust,” said Arely Domínguez, head of the bankomunal in El Guapo, a village that was reborn from tragedy.
In December 1999 a flood burst the dam near the village, located 125 kilometres from Caracas, in the north-central state of Miranda. The low-lying land in El Guapo, home to some 3,000 people, was flooded.
FUNDEFIR was one of the organisations to come to their aid, and a year later Domínguez and 34 others founded their bankomunal, which now has 117 members and makes an average of 10 loans a week, totalling 6,000 dollars.
First of all, like everyone else involved in the initiative, they received training and advice from FUNDEFIR. “We learned how to balance our accounts, write budgets, do audits, assess risks and use computers,” said Domínguez, a 49-year-old schoolteacher with two daughters.
Up to August, bankomunales had granted 275,631 credits to 84,884 people, for a total 3.6 million dollars at the official exchange rate.
In El Guapo, the bankomunal operates in the building of a cultural association, but most of the associations meet in members’ houses. Officers are elected at general meetings and work on an honorary basis.
The vast majority of members are women, but the number of men is increasing. One-third of loans are requested for consumption, one-third for enterprises and one-third for emergencies, especially health problems.
Every loan is backed up to at least 40 percent by certificates of assets of the member and his or her sponsors, “to be in the safe zone,” a mantra repeated by the members. “There are hardly ever any problems, but on the second default, they are out,” Caravallo said.
Profits are calculated monthly and distributed to the members annually. “One of the principles of bankomunales is distribution rather than accumulation,” said Raydán. “The profits have little economic importance, but a great deal of educational importance.”
It is “a financial education programme, not a microfinance programme, and the profits help generate a sense of entrepreneurship,” he said.
The model has spread to Bolivia, Brazil, Chile, Colombia, Dominican Republic, Haiti, Peru, Germany, Spain, Hungary, Portugal, Senegal and Indonesia.
The Spanish version, Comunidades Autofinanciadas, won the 2009 prize for the best microfinance programme in Europe, while FUNDEFIR’s system was voted in 2010 one of the 25 social projects in the world most likely to be globalised, by Ashoka Globaliser, an international foundation that promotes social enterprise.
FUNDEFIR has financial support from Total Oil and Gas Venezuela, a subsidiary of the transnational French oil corporation Total, which works in the east of the country.
Diana Vilera, the sustainable development manager, told IPS the company “seeks to promote projects that are a tool for people to be lifted out of poverty.”
“Oil companies take a lot out of the planet and the environment, and we have a duty to contribute whatever we can, beyond the business angle,” she said.
http://www.ipsnews.net/2012/10/self-financing-that-works-for-the-poor/
В.Азаров: "Сребреница – в ожидании окончательной истины"
Сребреница – в ожидании окончательной истины
12 июля в жизни международного сообщества произошли события, приковавшие внимание многих средств массовой информации. Вновь заговорили о Балканской войне, о незаживающих ее ранах. На территории Республики Сербской в городке Сребренице на кладбище Потокари под звуки мусульманских молитв, доносящихся из репродукторов, происходила церемония поминовения жертв массовых казней в 1995 году. Помимо десятков тысяч боснийцев, приехавших из городов Боснии и других стран, церемонию посетили боснийские политики, представители соседних стран, США, ООН, Евросоюза и НАТО. Впервые на подобном мероприятии присутствовала делегация Сербии, возглавляемая президентом страны Борисом Тадичем.
В годовщину взятия Сребреницы сербами земле были преданы тела 610 человек, до этих пор лежавших в братской могиле – одной из многих окружавших город. С захоронением этих людей число могил приблизилось к двум тысячам, но до сих пор еще не идентифицировано около семи тысяч тел. 20 братских могил ждут эксгумации.
Это траурное событие несомненно тяжелым грузом лежит на совести всех балканских народов, не нашедших в свое время нравственных и духовных сил, чтобы не допустить злодеяний, не сеять смерть среди своих соседей. Ни под каким предлогом не может быть оправданий тем, кто убивал, насиловал, жег и калечил невинных людей. Ответственные за эти и другие преступления против человечества, несомненно, должны быть наказаны. И думаем, что когда-либо справедливость восторжествует, потому что нет ничего выше и ценнее человеческой жизни, и никому не дано право насильственно ее отнимать.
После тех драматических событий международное сообщество с легкой руки НАТО, ООН и США признало ответственными в «резне» боснийских сербов, до этого сделав все, чтобы в глазах мировой общественности демонизировать их. Но как бы изощренно не работали информационные технологии, чтобы признать кого-то виновным требуется иметь доказательства. Но вот с доказательной базой дело обстоит не так то гладко.
Солидная группа международных ученых по расследованию событий произошедших в Сребренице, во главе с профессором Пенсильванского университета Эдом Херманом, которую никак нельзя уличить в симпатиях к сербскому народу, выражают большое сомнение в официальную версию произошедшего.
В отличие от атаки хорватских сил против сербов, произошедшей при молчаливом согласии США, на зону защищенную восками ООН в Западной Славонии и Республике Сербской Краине, члены комиссии считают, что захват Сребреницы войсками боснийских сербов был ответом на военную провокацию, проведенную мусульманами. Если хорватские операции «Молния» и «Буря», были направлены, прежде всего, против мирного населения этих районов, то боснийские сербы поступили цивилизованно и гуманно с мусульманами этого анклава.
Чтобы вернуть принадлежащую им в течение веков землю и восстановить справедливость, они после взятия города провели операцию по перевозке мусульман из Сребреницы в Тузлу автобусами. За первые две недели августа 1995 года были вывезено 35 632 человека. Именно это количество было зарегистрировано и расселено Международной организацией здравоохранения и боснийской властью. Эту же цифру передает Международный комитет Красного Креста, отмечая при этом, что около 3 000 мужчин пытались выйти из Сребреницы без семей.
Голландские воины и британские наблюдатели, которые были свидетелями происходящих событий, указывают, что накануне захвата Сребреницы произошли столкновения между мусульманскими мужчинами. Теми, кто хотел покинуть город до прихода сербов и теми, и кто решил его защищать. Об этом писали многие западные газеты после событий в Сребренице, но почему то это обстоятельство умалчивается.. По их мнению, больше сотни погибло в этих столкновениях и еще несколько сотен погибли в боях при защите города. Это объясняет, почему среди пострадавших нет женщин, стариков и детей.
«Представить себе, что 7- 8 тысяч человек были убиты сербами, просто невозможно!» – вторит военный журналист ББС Джонатан Рупер, который был свидетелем тех событий. Он выступал против официальной точки зрения выработанной НАТО и США. «Если учитывать, что указанное число людей было вывезено из Сребреницы, то убийство 7 300 человек означало бы, что в городе проживало 46 000, но это не соответствует действительности!». Этот факт подтверждает и одна из судей Гаагского трибунала Патриша Волд. Из официальных статистических источников, в том числе и американских, следует, что в Сребренице проживало около 37 000 человек. Значит, количество погибших не соответствует действительности.
Профессор Майкл Мандел, профессор международного права в Йоркском университете в Торонто указывает, что мнение трибунала о произошедшем в Сребренице не подкреплено никакими фактами. «Разговор о том, что боснийские сербы убили о 7 до 8 тысяч человек не подтверждено доказательствами». Мандел указывает, что трибунал подтвердил эксгумацию 2 028 тел. Эти люди погибли в боях между силами боснийских сербов и 28-й мусульманской дивизией.
Видиокадры, показанный в Гаагском трибунале, где сербский паравоенный отряд действительно расстрелял шестерых мусульман, еще не подтверждает, что сербы после захвата Сребреницы убили еще более 7 000 человек.
Так откуда появилась цифра 7-8 тысяч убитых? Следует учитывать, что захоронения на кладбище и вокруг него проводились в течение первых трех лет Балканской войны, когда в районе Сребреницы зверствовал командир мусульманского отряда Насер Орич. Он показывал корреспонденту газеты «Вашингтон Пост» Джону Помфреу и журналисту «Торонто Сан» Билу Шиллеру снимки его злодеяний, совершенных в сербских селах, рядом со Сребреницей. Шиллер напитал тогда в своем репортаже, что «Орич – наикровожаднейший убийца». «Все эти снимки он показывал мне сам, когда мы сидели у него дома в январе 1994 года. Я с ужасом рассматривал шокирующие видеокадры того, что Орич называл «наилучшие хиты Насера Орича». Я видел на них множество трупов, спаленные дома, отрубленные головы, бегущих людей».
Бывший командующий УМПРОФОРа генерал Филипп Марион , говорил об Насере Ориче «что он соблюдал инструкции полученные из Президиума боснийской власти в Сараево». Эту же информацию подтверждал и генерал Сефер Халилович, командующий вооруженных сил Боснии и Герцеговины.
Факты представленные Международной группой по расследованию событий в Сребренице упрямо свидетельствуют, что в течение первых лет войны сербские села возле города были либо уничтожены, либо их жителей отряды Орича заставляли спасаться бегством. Едва ли проходил хотя бы один день, чтобы мусульмане не жгли расположенные вблизи от Сребреницы села и городки: Братунац, Сикиричи, Коневич Полье, Гдогова, Залажье, Факовичи, Лозница, Ордиче, Бильяча, Црн и Врх, Миличи, Каменица и Кравица. В селе Кравице мусульмане устроили резню во время праздника Рождества Христова.
Джоан Филипс, репортер лондонского «Южнословянского журнала» в своих публикациях указывала, что только до 3 марта 1993 года около 1 200 сербов было уничтожено и еще 3 000 ранено в результате нападений отряда Орича. «В настоящее время, – пишет она, – практически нет сербов в Сребреничской общине. Из 11 500 живших в Братунце более 6 000 вынуждено было оставить свои дома. В общине 24 села сравнено с землей до основания. Последнее большое село в области Братунца и Скелана подверглось нападению и уничтожению 7 января 1993 года». Эти и другие доказательства в 1993 году ООН представила в Гаагский трибунал, но он до 2002 года не удосужился заключить под стражу Насера Орича. «Систематическое уничтожение сербских гражданских лиц в области западнее Дрины, очевидно еще не успели квалифицировать, как геноцид и преступление против человечества, что говорит о принципе двойных стандартов, проповедуемых Гаагским трибуналом», – пишет Джордже Богданич, один из десяти членов Международной группы по расследованию событий в Сребренице.
Британский военный аналитик Тим Рипли, написал, что при захвате Сребреницы голландские солдаты видели, «как боснийские мусульманские подразделения бежали из города, пробегая перед их наблюдательными постами с совершенно новыми образцами противотанкового вооружения». Другой специалист Карлос Мартинос Бранко писал, что «мусульманские силы так и не использовали свою тяжелую артиллерию, находящуюся между прочем, под контролем ООН, против сербов, хотя имели все причины и возможности сделать это. Но в этом случае военный отпор поставил бы под сомнение имидж жертвы, которую мусульмане настойчиво пытались создать».
Истинная цель лидеров в Сараево была очевидна – вызвать интервенцию НАТО против сербов. Для ее достижения требовалось спровоцировать нападение из демилитаризованной зоны и соответственно пожертвовать Сребреницей. Такова точка зрения и Ибрана Муставича, руководителя партии СДА в Сребренице. «Сценарий по сдаче города был соответствующим образом подготовлен. К сожалению, Президиум Боснии и военное командование были замешаны в этих планах. Они и отдали приказ на нападение на сербов из этой демилитаризованной зоны»
На следующий день после поминовения павших в Сребренице на военном кладбище в Братунце состоялось возложение венков к памятнику 3 500 сербам, погибшим от рук Насера Орича в селах Залазье и Бильяна, и поминальная литургия в церкви Покрова Пресвятой Богородицы.
В траурных мероприятиях принимало участие Высшее руководство Республики Сербской во главе с Председателем РС Драганом Чавич и другими высокопоставленными лицами страны. В отличие от мероприятий в Сребренице, возле памятника жертвам геноцида в Братунце не присутствовал ни один из представителей международных организаций. Не было видно и журналистов, чего нельзя было сказать о предыдущем дне, когда работали 157 журналистских групп.
«Двойными аршинами нельзя вести политику примирения, – сказал в своем выступлении при возложении цветов член Президиума Боснии и Герцеговины Борислав Паравец. – Трагедию в Боснии и Герцеговине не возможно рассматривать в раздельности как сербскую или мусульманскую».
В.Азаров
АЛЕКСАНДАР ДИНЧИЋ: МОГУ ЛИ РАВНОГОРЦИ И АНТИРАВНОГОРЦИ ЗАЈЕДНО?
Александар Динчић
У циљу успостављања равнотеже између комуниста и монархиста, тачније, левичара и десничара, како би били сви задовољни и духови из прошлости се стишали, а након доношења Закона о допуни закона о правима бораца, војних инвалида и чланова њихових породица из 2004. године, данас се може врло често чути и прича о два покрета отпора, која је од демократских промена у Србији заживела по школским уџбеницима историје. Међутим, следбеници контранационалних снага мрште се на ту помисао. Не могу бити два покрета отпора – борио само један, док је други издајнички.
Коначно је за њих свануо дуго очекивани дан. Барем је тако изгледало на први поглед. У петак, 28. септембра, скоро сви новински медији објавили су одлуку Вишег уставног суда Републике Србије да је Равногорском покрету ускраћено право на борачки додатак, личну инвалиднину, додатак за негу и помоћ, ортопедски додатак, право на бањско и климатско лечење о трошку државе и друга помагала. Међутим, они и даље имају права на пензију и професионалну рехабилитацију. Другим речима, они нису учесници народноослободилачког рата, јер је Уставни суд уредбу Владе Србије од 17. јуна 2005. године, оценио неуставном.
Новинари су ову одлуку презентовали бомбастим насловом „Равногорци се нису борили за слободу“.
Најпре треба рећи да Уставни суд не суди већ само оцењује (доноси одлуку) да ли је нека уредба у складу са Уставом Републике Србије или није. Новинари, посебно они у Новом Саду, где су се скоро десиле корените промене су се по свом добром обичају поново залетели да покажу неку ексклузиву. Али и поред тога сви критизери Равногорског покрета започели су своју кампању по бројним интернет страницама.
Такође, да ли ће већ једном новинари научити да се равногорци не могу борити за слободу, јер је Равногорски покрет политичко крило Југословенске војске која је ушла у рат на страни антифашистичке и антинацистичке коалиције још 6. априла 1941. године. Дакле, за слободу могу да се боре само припадници Југословенске краљевске војске, као што су се борили: у земљи (четнички) и у иностранству (античетнички).
Исто тако, код нас није рехабилитован Четнички већ Равногорски покрет, па отуда бројним удружењима назив „Равногорски“. Иста удружења нису крива што криво приказују истину већ они који су писали, расправљали у Парламенту и донели закон да се равногорци рехабилитују а четници и даље жигошу, гнушајући се појма „четник“ и одвајајући га због четништва Косте Пећанца. Међутим, упут за наставак ратовања после слома фронта кога су се придржавали краљевски официри није носио назив „равногорски“ већ „четнички“. Тадашњи Парламент није се могао похвалити познавањем наше ратне прошлости.
Тако је одлучено да статус бораца НОР-а имају у припадници Југословенске војске у
Чича Дража и савезнички официри, 1944. Источна Босна.
отаџбини (ЈВУО) и Равногорског покрета, почев од 17. априла до 15. маја 1945. године. На страну што тих припадника ЈВУО никада није било 1941. године већ тек од јануара 1942. године, али поменути политичко крило, настало тек после свенародног конгреса у селу Ба 1944. године, као активно од 17. априла, практично је исмејавање историје. Зашто је баш узет 17. април? То је друга страна медаље овог Закона. То је датум капитулације војске Краљевине Југославије. И због тог датума – када је завршен рат између војске Краљевине Југославије и Осовине, може да се уведе још један, како у Закону пише, „ослободилачки покрет“, да би се снаге изједначиле као борци у народноослободилачком рату. То је највише засметало контранационалистима, јер су заправо они били покретачи и учесници тог народноослободилачког рата, само седам деценија нису могли да истакну један светли пример неког активног члана како се борио у краткотрајном априлском рату, нити неку војно-политичку антифашистичку и антинацистичку акцију од 17. априла до 22. јуна 1941. године, када је Стаљину пресео савез са Хитлером.
Такође, исте контранационалне снаге су позив на револуцију назвали општенародним устанком народа Југославије, а чињеница је да Македонија и Косово и Метохија никада нису устали на устанак, тј. револуцију.
Следећи ове натписе, неумитно се поставља питање: јесу ли до сада припадници тог законом озваниченог Равногорског покрета добили нешто од горње поменутог? Наравно, нису. Суштина Закона о изменама и допунама закона је у томе да не може да се примењује. То је трећа страна медаље. Тако је Србија једина правна држава у којој се закони доносе и не примењују због терета прошлости. Наиме, тај исти Закон предвиђа да ће комисију која одлучује о додели горњих бенефиција чинити поред других и три представника Субнора. А да ли ће контранационалне снаге пружити руку националним? С тога није јасно због чега су се представници Субнора уопште љутили свих ових година.
Истина, то се наших политичара, који су историју Равногорског покрета до тада учинили из историјских читанки Владе Стругара и одатле писали и доносили закон уопште није тицало. Битно је било само придобити сигурне бираче ради политичког напредовања. Није више тајна да је Равногорски покрет од самог почетка добро икоришћен као одскочна даска за политичку каријеру и политичко напредовање многих који су се заклињали Чича Дражи, али су у срцу ипак носили Друга Тита, као и све оно што су имали за време његовог живота. Национализам су носили на ђоновима својих ципела и био им је само покриће да се не одрекну интернационализма. Процес деброзовицације код нас није никада завршен, нити му се скоро надзире крај због нових полетних снага. Комунизам је нашао ново рухо, прикрио се и чека прилику да поново експлодира, користећи погодно тло.
Дотле ће убеђени комунисти глумити народне демократе, Брозови следбеници и стари Ранковићеви кадрови плаћати велике своте да их у Америци проглашавају личностима године – а друге оптуживати да су плаћени историчари, улицама ће се носити црвене радничке заставе са звездама петокракама и стално понављати прича о српском геноциду.
С тога и не чуди једна оваква оцена Уставног суда, која је, шта више, и добра, јер не може се спајати оно што је неспојиво. Правда је спора али достижна. А правде нема у неправедном друштву које упорно покушава да олупине Титаника извуче из морских дубина , да га поново направи и пусти да плови морем.
Фотомонтажа – ђенерал Дража Михаиловић са припадницима Удбе.
Следбеницима Јосипа Броза Тита и нашем окружењу, колективно престрашеним бауком великосрпске творевине, одлука Уставног суда представља још једну победу.
Сви смо данас сведоци да се на мала врата и вештачким, насилним путем, путем ауторитета историчара разних невладиних организација, а под изговором антифашизма, жели фашизам прилепити српском народу и на тај начин Срби оптужити за све кривице некадашње Титове Југославије, која је de facto, свела исту Србију на предкумановске границе. Тиме се желе Срби оптужити за ратове деведесетих, где су, како нас уче, или нас желе учити, починили неки страшни геноцид и да се на тај начин добије и легитимно покриће да се и овако мала Србија сведе у границе Београдског пашалука – вечни сан Бечког двора, касније и КПЈ, а данас нашег региона. Данас се води тешка научна борба где је наша Академија наука потпуно маргинализована и минирана новим полетним снагама. То је борба Давида против Голијата, где на једној страни имамо организацију са одличном логистичком и материјалном подршком а на другој само правду, Бога и ништа више.
То данас само неук човек не види. Зато се по правилу за мишљена у вези све чешћих одлука у корист котранационалних снага пита наш регион, тј. некадашње зараћене републике Титове Југославије, као највећи капитал неревизионистичке историје и њених следбеника.
Подсетићемо да су после преформације Титове тајне политичке полиције шездесетих година прошлога века многи њени кадрови завршили по универзитетима, у привреди, здравству, школству, по спортским друштвима, итд. Када је деведесетих година прошлога века, под утицајем модерне источне кризе, започело отопљавање исти кадрови нашли су нову залеђину – постали су ватрени следбеници демократије код нас. Тако је процес револуције, која никада не престаје, стално текао. Заправо, ако мало боље погледамо, примењен је рецепт фебруарске револуције из 1917. године, када су бољшевици, видећи јачину мењшевика постали умерени мењшевици док им коначно нису заболи нож у леђа и постали комунисти. Разуме се, власт су узели силом, али и памећу – поткупљујући их или придобијајући паролама.
За разлику од других земаља, запљускиваних левичарско-бољшевистичким идејама, једино је српски народ на време прочитао комунисте када су се они појавили у лето 1941. године у форми народних ослободилаца. Тада је такође покушан репринт фебруарске и припрема октобарске револуције који нису прошли. Зато је српски народ највише и кажњен. И данас се кажњава. Оно што се комунистичкој литератури назива Привременом владом у периоду између две револуције, код нас су четрдесет и прве били Народноослободилачки одбори, који су имали задатак да под фирмом организовања народноослодилачке борбе против окупатора и његових помагача ударе глогов колац на уставне темеље постојеће државе зване Краљевина Југославија. И док се револуционарна војска од око 14.000 људи већ припремала да удари у леђа краљевској војсци која се налазила у тешким борбама на Краљеву, у Ваљеву, Јадру, Подрињу, Мачви, итд, дотле су српски официри – посебно жандармеријске струке, увидели с ким то они покушавају да сарађују и заједнички се боре. Тако се историја мало поиграла, јер се пуковник Михаиловић нашао у улози генерала Корнилова коме су такође комунисти иза леђа, док се борио на фронту против Немцима, чинили велику саботажу. И као што је генерал Корниолов скупљао војску да ликвидира совјете у Петровграду тако је и пуковник скупљао војску да удари у центар контранационалних снага – Ужице.
Комунисти су се енергично почели припремати за грађански рат, баш као и њихови учитељи пре двадесет четири година. У Чачку су чак имали и тренинг борбе против контрареволуционарних снага. Лењин је говорио да бољшевици могу и морају узети државну власт у своје руке и подвлачио: „Већина народа је за нас“. Исто је то говорио и Јосип Броз Тито у Ужицу. А народ није био ни за Лењина ни за Тита. Зато су југословенски комунисти и њихови учитељи за међупериод до избијања грађанских сукоба, успели да поубијају многе „народне непријатеље“, противнике комунистичке идеологије и застараше и обезглаве широке сељачке народне масе, који су, по Лењиновим априлском тезама, хтели-не хтели, морали да се придружују револуцији.
Међутим, уместо октобарског сценарија из седамнаесте следио је трогодишњи изгон из Србије и октобарски повратак, али са тенковима Црвене армије. Односно, започео је период који многи занесењаци и братопомиритељи назваше „братоубилачким ратом“ и где је престало патриотско деловање равногораца – како је саопштио председник Субнора, Проф др. Миодраг Зечевић а лист „Дневник“ пренео. Председник Субнора је исто тако саопштио да је Равногорски покрет била само војна формација и као таква брука и срамота за српски народ.
За Миодрага Зечевића, професора на Правном факултету, наравно ништа не значи да се иделогија коју данас заступа могла гонити чак и када су комунисти имали сву власт, јер не постоји акт да се КПЈ ставља у ред незабрањених политичких странака, односно, акт о укидању Закона о заштити државе. Како настала – тако и нестала. Неуставно. По том истом акту којим се штити држава деловали су Зечевићеви „равногорци“, јер су на то имали право. Друга је ствар што се Зечевић као правник не држи права већ пропаганде. То није никаква новина. Постала је пракса код нас.
За такве заговорнике и њихове аплауз-мајсторе не значи ништа што је законски било недозвољено да један министар-премијер (Иван Шубашић) држи седам ресора и да уз то има три човека који чине владу, што Дражи Михаиловићу није одузет ђенералски чин, што Тито није положио заклетву пред Шубашићевим министрима, што је након поништавања споразума Тито-Шубашић привремена скупштина ДФЈ и даље радила и припремала изборе за Уставотворну скупштину, што је у периоду interegnuma извршен масовни и никада санкционисани ратни злочин, итд.
Јованка и Јосип Броз Тито.
Такође, за исте заговорнике, којима су уста пуна антифашизма, не значи ништа што су комунисти у Други светски рат ушли као савезници Хитлерове Немачке. Краљевина Југославија и њена војска, коју Зечевић назва „равногорском“, ушли су у рат у табор антинацистичких и антифашистичких снага. То су историјске чињенице. И ми заиста имамо чиме да се поносимо када је реч о антифашизму и антинацизму. А то нису комунисти, самопрокламована народноослободилачка војска. Народ је најмање подржавао комунизам, који је пре рата, као што је познато, био гоњен због субверзивне делатности. Дакле, то је кључна ствар на којој треба да почне преиспитивање прошлости. Такође, познато је да је пре рата Ђенералштаб Војске Краљевине Југославије наредио наставак рата у случају слома фронта четничком борбом. Значи, предаје нема, док је исто тако чињеница да су они које Зечевић назива ослободилачком војском саботирали одбрамбену моћ земље. И тако, корак по корак, долазимо до најглавнијег: „Могу ли се антифашистичке-антинацистичке и револуционарне-деструктивне снаге уопште изједначавати?“
Уколико све ово правилно сагледамо биће нам много лакше да се бавимо преиспитивањем наше прошлости на коју су Титобранитељи већ ставили вето. Међутим, данашње преиспитивање прошлости, које налаже чак и Резолуција 1481 Парламентарне Скупштине Савета Европе и њена 12 тачка, код нас се модерно, по европски, назива ревизија прошлости, а сви поборници те струје – историчари-ревизионисти. Они рехабилитију квислинштво и четништво у Србији и уводе исту Србију у табор фашизма и по правилу су плаћени за то. Другим речима, наша ратна прошлост нема алтернативу – не сме дирати, јер једном је написана и тачка. Већ су по том питању и судови почели да се оглашавају и доносе неке оцене. Истини за вољу, неће ови исти судови ићи баш толико далеко, јер ће увек имати око гуше камен зван Европска унија.
Ниш, 1. октобар 2012.
PUTIN ABOUT GADAFFI AND MCCAIN
Source: RT
Радикални исламисти се селе на Косово и Метохију
Радикални исламистички елементи и њихови финансијери, углавном из Саудијске Арабије и других држава у Персијском заливу, селе своје активности у БиХ, Македонију, Црну Гору и Србију.
03.10.2012. Глас Русије, пише: Игор Гојковић
Фото: EPA
Путем ове телевизије и поменутог Центра за исламске студије покренута је и велика кампања за изградњу вехабијске „мега џамије“ у Приштини, што и бројни умерени Албанци сматрају директном и агресивном провокацијом екстремиста.
Greece-Germany: who owes who? (1) London 1953: cancellation of the German debt
1 October by Eric Toussaint
Since 2010, in the stronger countries of the eurozone most political leaders supported by mainstream media have flaunted their so-called generosity towards the Greek people and other weaker countries in the eurozone that are currently in the limelight (Ireland, Portugal, Spain…). In this context, measures that further destroy the economy of recipient countries and involve social regression on a scale unprecedented over the past 65 years are called ‘rescue plans’. To this we must add the ripoff of the March 2012 plan to reduce the Greek debt – a plan that involves a 50% reduction of debts owed by Greece to private banks whereas these same debts, if negotiated on the secondary market, had lost up to 65 to 75% of their value. While the government’s debt to private banks was reduced, there was an increase in what it owes to the Troika resulting in new measures of phenomenal injustice and brutality. This agreement to reduce the debt aims at burdening the Greek people with permanent austerity; it is an insult and a threat to all peoples in Europe and elsewhere. According to the IMF research unit, in 2013 the Greek public debt will amount to 164% of GDP, which shows that the debt reduction announced in March 2012 will fail to provide any actual relief of the debt burden weighing on the Greek people. It is in this context that Alexis Tsipras visited the European Parliament on 27 September 2012 and underlined the need for a genuine reduction of the Greek debt, referring to the cancellation of a large portion of the German debt through the 1953 London agreement. Let us take a fresh look at this agreement.
The 1953 London agreement on the German debt
The radical reduction of the debt owed by the Federal republic of Germany and its fast economic recovery so soon after WWII were achieved through the political will of its creditors, i.e. the United States and its main Western allies (United Kingdom and France). In October 1950 these three countries drafted a project in which the German federal government acknowledged debts incurred before and during the war. They attached a declaration to the effect that “the three countries agree that the plan include an appropriate satisfaction of demands towards Germany so that its implementation does not jeopardize the financial situation of the German economy through unwanted repercussions nor has an excessive effect on its potential currency reserves. The first three countries are convinced that the German federal government shares their view and that the restoration of German solvability includes an adequate solution for the German debt which takes Germany’s economic problems into account and makes sure that negotiations are fair to all participants.” |1|
Germany’s pre-war debt amounted to 22.6 bn marks including interest. Its postwar debt was estimated at 16.2 bn. In the agreement signed in London on 27 February 1953 these sums were reduced to 7.5 bn and 7 bn respectively. |2| This amounts to a 62.6 % reduction.
The agreement set up the possibility of suspending payments and renegotiating conditions in the event of a substantial change limiting the availability of resources. |3|
To make sure that the West German economy was effectively doing well and represented a stable key element in the Atlantic bloc against the Eastern bloc, allied creditors granted the indebted German authorities and companies major concessions that far exceeded debt relief. The starting point was that Germany had to be able to pay everything back while maintaining a high level of growth and improving the living standards of its population. They had to pay back without getting poorer. To achieve this creditors accepted:
First, that Germany should in most cases repay debts in its national currency (mark), and only marginally in strong currencies such as dollars, Swiss francs, pounds sterling.
Second, while in the early 1950s, the country still had a negative trade balance (importing more than it exported), they agreed that Germany should reduce importations: it could manufacture at home those goods that were formerly imported. In allowing Germany to replace imports by home-manufactured goods, creditors agreed to reduce their own exports to this country. As it happened, for the years 1950-1, 41% of German imports came from Britain, France and the United States. If we add the share of imports coming from other creditor countries that participated in the conference (Belgium, Netherlands, Sweden and Switzerland) the total amount reached 66%.
Third, creditors allowed Germany to sells its products abroad and even supported such exports so as to restore a positive trade balance. These elements are all present in the aforementioned agreement: “The payment capacity of Germany’s private and public debtors does not signify only the capacity to regularly meet payment deadlines in DM without triggering an inflation process, but also that the country’s economy could cover its debts without upsetting its current balance of payments. To determine Germany’s payment capacity we have to face a number of issues, namely,
1. Germany’s future productive capacity with special consideration for the production of export commodities and of import substitution;
2. the possibility for Germany to sell German goods abroad;
3. probable future trade conditions;
4. economic and tax measures that might be required to insure a surplus in exports.” |4|
Moreover, in case of dispute with creditors, German courts were declared competent. It was said explicitly that in some cases ‘German courts may refuse to enforce a decision of a foreign court or of an arbitral body,’ for instance when the enforcement of the decision would be contrary to public policy’ (Agreement on German External Debts, Article 17, (4)).
Another significant aspect was that the debt service depended on how much the German economy could afford to pay, taking the country’s reconstruction and the export revenues into account. The debt service/export revenue ratio was not to exceed 5%. This meant that West Germany was not to use more than one twentieth of its export revenues to pay its debt. In fact it never used more than 4.2% (except once in 1959). In any case, since a large portion of the German debts were paid in deutsche marks, the German central bank could issue money, or in other words monetise the debt.
Another exceptional measure was that interest rates were substantially reduced (between 0 and 5%).
Finally we have to consider the dollar grants the United States made to West Germany: USD 1,173.7 million as part of the Marshall Plan from 3 April 1948 to 30 June 1952 (i.e. about USD 10 billion at today’s value) with at least 200 million added from 1954 to 1961 (about USD 2 billion today), mainly via USAID.
Thanks to such exceptional conditions West German economy was able to recover very fast and eventually absorbed East Germany in the early 1990s. It is now by far the strongest economy in Europe.
Germany 1953 / Greece 2010-2012
If we attempt a comparison between the way Greece is treated today and the way Germany was treated after the Second World War, the differences are obvious and the injustice is flagrant. Here is a non-exhaustive list:
1.- Proportionally the debt reduction granted to Greece in March 2012 is far smaller that the one granted to Germany.
2.- Social and economic conditions associated with the plan (as well as with previous ‘rescues’) do not support economic recovery whereas they largely contributed to restore the German economy.
3.- Greece must privatise its assets to foreign investors whereas Germany was prompted to control key economic sectors along with a fast-expanding public sector.
4.- Greece’s bilateral debts (to countries that participated in the Troika ‘rescue’) have not been reduced (only debts to private banks) whereas Germany’s bilateral debts (starting with those towards countries that had been invaded or annexed by the Third Reich) were reduced by 60% or more.
5. – Greece must pay in euros while its trade balance with European partners (particularly Germany and France) is negative, whereas Germany paid most of its debts with strongly devalued deutsche marks.
6. – The Greek central bank is not allowed to lend money to the Greek government while the Deutsche Bank did lend to the German government and ran the printing press (though moderately).
7. – Germany was allowed not to use more than 5% of its export revenues to pay its debt while no limit has been set for Greece.
8. – The new securities on Greek debt that have replaced the previous set of securities owned by the banks are no longer within the jurisdiction of Greek courts, but of courts in Luxembourg and the United Kingdom (and we know how sympathetic they are to private creditors) while the German courts were declared competent.
9. – In terms in paying external debts, German courts could refuse to enforce decisions of foreign courts or arbitration bodies when they were contrary to public security. In Greece the Troika obviously will not have Greek courts invoking public security to suspend payment. Now as it happens both the huge social protests and the rise of neonazi groups are the direct outcome of measures imposed by the Troika and by the country’s repayment of debts. Whatever the outcry in Brussels, the IMF and the ‘financial markets’ the Greek government could legitimately invoke the state of necessity and public security to suspend payment of debts and cancel the antisocial measures imposed by the Troika.
10.- In the case of Germany the agreement contained the possibility of suspending payments while conditions were renegotiated in the case of a substantial change that reduced available resources. Nothing similar is mentioned in the case of Greece.
11.– The agreement on the German external debt explicitly mentioned that the country could produce goods it formerly imported so as to achieve a trade surplus and support local producers. But the philosophy behind the agreements forced upon Greece and the rules of the EU prohibit such support, whether in farming, manufacturing, or services, since this would contravene ‘fair competition’ with other EU countries (Greece’s main trade partners).
We could add that after the Second World War Germany received substantial grants, notably, as mentioned above, through the Marshall Plan.
We can thus understand why the Syriza leader, Alexis Tsipras, refers to the 1953 London agreement when he calls upon European public opinion. The utterly unfair way in which the Greek people is treated (as well as those other peoples whose governments enforce the Troika’s recommendations) must raise a fair amount of public outrage.
But let us face reality: the reasons that led Western powers to treat West Germany the way they did after WWII do not apply for Greece today.
A genuine solution to the tragedy of debt and austerity will require massive social mobilizations in Greece and in other EU countries as well as the accession to power of a people’s government in Athens. The new government (backed by popular support) will have to decide on a unilateral act of disobedience, such as suspending repayment and cancelling antisocial measures, to force creditors to major concessions and finally impose the cancellation of illegitimate debts. A citizens’ audit of the Greek debt must prepare the ground on which such decisions will be made.
Translated by Christine Pagnoulle and Judith Harris
http://cadtm.org/Greece-Germany-who-owes-who-1
Footnotes
|1| Deutsche Auslandsschulden, 1951, p. 7 and following in Philipp Hersel, El acuerdo de Londres de 1953 (III), http://www.lainsigna.org/2003/enero…
|2| 1 USD dollar was worth 4.2 DM at the time. West Germany’s debt after reduction (i.e. DM 14.5 bn) was thus equal to USD 3.45 bn.
|3| Creditors systematically refuse to include this kind of clause in agreements with developing countries.
|4| (Deutsche Auslandsschulden, 1951, p. 64 and following) in Philip Hersel, El acuerdo de Londres (IV), 8 de enero de 2003, http://www.lainsigna.org/2003/enero…
Eric Toussaint, associate professor at the University of Liège, is president of CADTM Belgium (Committee for the Abolition of Third World Debt, http://www.cadtm.org). Author with Damien Millet of Debt, the IMF, and the World Bank, Sixty Questions, Sixty Answers, Montly Review Press, New-York, 2010, of AAA. Audit Annulation Autre politique, Seuil, Paris, 2012.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 