Category: Вести
КНДР прети Јужној Кореји нуклеарним ратом
Представник Северне Кореје је приликом говора у Генералној скупштини УН изјавио да Јужна Кореја и САД заоштравају ситуацију на Корејском полуострву. По његовим речима, Сеул и Пјонгјанг се налазе на ивици нуклеарног рата.
02.10.2012. serbian.ruvr.ru
© Flickr.com/benben/cc-by-nc-sa 3.0
„Данас је због дуготрајне непријатељске политике САД према КНДР, због бесконачне конфронтације и затегнутости на Корејском полуострву, овај регион постао најопасније жариште на свету, и једна искра може да означи почетак нуклеарног рата“, изјавио је заменик министра спољних послова КНДР Пака Кил Јона.
Serbia – Kosovo: normalization but not recognition
02.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter
By Ian Bancroft
Tomislav Nikolic, President of Serbia
Before the UN General Assembly in New York began on September 25, Serbia’s new president, Tomislav Nikolic, expressed Belgrade’s readiness to engage in high-level negotiations with Pristina. Such political dialogue is expected to proceed during the autumn, to what end questions remain.
Thus far, Belgrade and Pristina have engaged in several rounds of negotiations on a range of technical issues – including freedom of movement, vehicle registration plates and the recognition of diplomas – under the EU’s mediation.
Belgrade has been widely criticized for failing to implement several agreements reached, including those on Kosovo’s participation in regional forums and integrated border management.
Some progress, however, has been made by Serbia’s new government. A protocol on integrated border management has been signed, whilst the insistence that nameplates for Kosovo representatives in regional forums contain a status-neutral footnote has been dropped. Instead, the footnote need only be mentioned in accompanying documents.
President Nikolic has already stated his willingness to publicly shake hands with his counterpart in Kosovo, Atifete Jahjaga – a step his predecessor, Boris Tadic, was never prepared to take whilst in office (though he has since shaken hands with Kosovo’s prime minister, Hashim Thaci).
Nikolic’s nationalistic past potentially provides him with a firmer political foundation from which to deliver difficult compromises. However, the domestic consensus amongst Serbia’s political elites that Nikolic craved is unlikely to materialise, partly because of the disarray in which the main opposition party – Tadic’s Democratic Party (DS) – finds itself at present. The lack of a clear government strategy also hasn’t helped.
Eager for a foreign policy success of her own, the EU’s foreign policy chief, Catherine Ashton, is likely to play a more intensive role in the enhanced dialogue. During a meeting with Kosovan Prime Minister Hashim Thaci, Ashton remarked that ‘difficult decisions would be needed both in Belgrade and Pristina, and both sides needed to be ready to engage, including at political level.’
The EU has made it clear that Serbia won’t receive a date to commence accession talks until further progress has been made vis-à-vis Kosovo. As such, additional agreements are now expected, pertaining in particular to electricity transmission and telecommunications issues. Steps to remove so-called ‘parallel institutions’ in the north of Kosovo, which is predominantly ethnic Serb, will also be required.
Solutions to more substantive issues, however, particularly concerning the status of the north, remain distant. Serbia’s prime minister, Ivica Dacic, recently called for the partitioning of Kosovo, describing it as the ‘only possible realistic solution’.
The idea remains unpopular within international circles – and has been rejected out of hand in Pristina – partly because of fears that partitioning Kosovo would have negative ramifications elsewhere in the region, such as Bosnia-Herzegovina and Macedonia.
However, as James Ker-Lindsay, a senior research fellow on the politics of south east Europe at the London School of Economics (LSE), tells bne, „I still believe that a negotiated redrawing of the boundary between Kosovo and Serbia is the most logical solution to the Kosovo problem. There is nothing under international law that says that a state cannot negotiate its own boundaries. Indeed this is a fundamental sovereign right. If this is the price for a comprehensive settlement that will lead to Serbia’s recognition of Kosovo, and Kosovo’s full entry into the international system, then it certainly seems to be a price worth paying to draw a line under the problem.“
Ker-Lindsay adds that, „if Kosovo really is unique, as we have so often been told, then surely any solution to that problem can also be presented as such. Moreover, Belgrade can simply say that its agreement with Kosovo is one that it reached in negotiations with Pristina. It has no bearing on how any other states in the region may wish to manage their own domestic affairs.“
Kosovo’s own domestic politics is set for a shake-up in the coming months, in part due to the expected return of Ramush Haradinaj, a former leader of the Kosovo Liberation Army (KLA) and former prime minister of Kosovo. Haradinaj is expected to be acquitted before the end of the year following a partial re-trial on six counts of murder, cruel treatment and torture. Haradinaj was originally acquitted in 2008 of a host of charges because of a lack of evidence, in a trial that was dogged by criticisms of witness intimidation.
Rumours are rife of a possible coalition between Haradinaj’s Alliance for the Future of Kosovo (AAK) and Thaci’s Democratic Party of Kosovo (DPK), with the former possibly serving as prime minister and the latter becoming president.
The possibility of early elections can also not be ruled out, which would provide the nationalistic Vetevendosje (Self-Determination) with an opportunity to build upon an impressive first election performance back in 2010. Vetevendosje has opposed dialogue with Serbia and advocated a Greater Albania platform.
Whilst relations between Belgrade and Pristina will likely continue to normalize in the coming months – barring any spike in tensions in the north of Kosovo – the more substantive issues of the north and recognition are likely to remain long unresolved. Those compromises achieved to date have been driven primarily by the prospect of European membership – a prospect that has since grown more distant. As the pace of accession slows, however, so too does the momentum towards further concession. While the doors of Europe remain open, a sustainable compromise agreement may still be possible in the future. Were they to close, however, the state of frozen conflict would ensue.
ПЕТИЦИЈА: НЕЋЕМО РУДНИКЕ НИКЛА У СРБИЈИ
02.10.2012. извор ФБР
КЛИК НА ОВАЈ ТЕКСТ ВОДИ ВАС ДО ПЕТИЦИЈЕ АКО ЖЕЛИТЕ ДА ЈЕ ПОТПИШЕТЕ
у наставку објављујемо ТЕКСТ ПЕТИЦИЈЕ:
НЕЋЕМО РУДНИКЕ НИКЛА У СРБИЈИ
Топола
Врњачка бања
Начин експлоатације никла?
Прво се посече шума, да би се направила чистина! Онда се на великом пространству преко ископа полива сумпорна киселина! Она једе све осим руде никла!
Шта би експл. никла сумпором угрозила у Србији?
Природне благодети Мокре Горе, Таре, Рзава, Дрине, Аранђеловца, Опленца, Тополе, Врњачке бање, Златибора, Ђетиње…
Сумпор?
Сумпор је минерал твроће леда. На Мосовој скали заузима мјесто 1.5. Има свијетложуту боју, што и смањује рефлексионе особине. На обичној температури сумпор је слабо активан. Тачка паљења сумпора је на температури од 250°Ц. Сумпор се веома лако једини само са флуором, а са хлором већ доста теже. Са друхим елементима као на пример водоником тек при повишеној температури. Реагује и са металима али тек на повишеној температури, и те реакције су егзотермне тако да се отпочета реакције синтезе сама наставља даље неретко са жарењем мешавине.
Сумпор изазива надражаје слузокоже носних канала и очију. Већина његових једињења је отровна. Сумпордиоксид се испушта као споредни продукат из аутомобила и из димњака фабрика загађујући животну средину. Напада систем за дисање људи и животиња. Растварајући се у ваздуху узрокује киселе кише које уништавају биљке, металне конструкције и грађевине.
Зашто рудник?
Доступни подаци о рудницима никла говоре да у кругу од 100 километара људи најчешће оболевају, од карцинома носа, синусних шупљина и гркљана, а канцерогена материја се у организам уноси водом, храном или удисањем. Природа је перманентно уништена, а здравље околних становника, биљке и вода угрожени!
Зашто?!!
Последњих неколико година, због раста цене, велике стране компаније селе пререду никла у неразвијене земље. Цена никла на светском тржишту стално расте и достигла је 17.000 долара по тони. Процењено је да лежиште Липовац има око 18 милиона тона руде, сиромашне никлом. Добило би се свега око 150.000 тона чистог никла, али који вреди два милиона долара. Рачуница јасно показује колико би милиона тона јаловине остало, а та јаловина третирана киселином, представљала би еколошку бомбу следећих сто година.
Паметном два пут’ не треба рећи!
ПОСЛАТО НА СЛЕДЕЋЕ АДРЕСЕ :
Председник Републике Србије Томислав Николић http://www.predsednik.rs
Влади Републике Србије http://www.srbija.gov.rs
Министарству природних ресурса, рударства и просторног планирања http://www.ekoplan.gov.rs
Свим општинама Републике Србије
Свим медијима Републике Србије
Србски херој руске победе
Сада мало ко зна да се у чувеној Бородинској бици у руској армији борило читавих десет српских генерала, као и мноштво војника нижег ранга. У саставу царске армије Александра Првог под командом фелдмбаршала Кутузова борили су се генерали Георгиј Емануил, Јован Шевич, Јован Адамович, Никола Вујич, Иљја Дука, Петар Ивелич и Никола Иванович де Прерадович. Скоро сви они су били представници друге или треће генерације исељеника у Русију у 18. веку за време владавине Петра Великог и Елизабете.
02.10.2012. Глас Русије, пише: Олга Журављова
Милорадович © Фото: ru.wikipedia.org
Међу српским генералима највише се прочуо Михаил Милорадович, херој Отаџбинског рата 1812. године. Он је командовао централним позицијама Бородинске битке.
Милорадовић је био пореклом из старог племићког херцеговачког рода, који се за време Петра Првог преселио у Русију, говори у интервјуу за Глас Русије руски балканолог Олег Барабанов. Михаил Андрејевич био је праунук Михаила Иљјича Милорадовича, блиског Петру Првом. Отац Михаила Андрејевича, Андреј Степанович, био је Черноговски намесник.
До тренутка успона на престо цара Павла Михаил Милорадович је достигао чин капетана. Био је поштен и храбар, показао се у бојевима и волео је војну службу. Сада се име генерала Милорадовича асоцира искључиво са жалосним догађајима од 14. децембра 1825. године, наставља Олег Барабанов.
Међутим, овај познати војни посленик био је један од најбољих ученика генералисимуса Александра Васиљјевича Суворова, он је учествовао у најмање 52 битке, између осталог и у Отаџбинском рату 1812. године, истакао се у Бородинској бици.
Највећу славу Милорадович је стекао као један од најискуснијих и највештијих офанзивних генерала руске армије, који је успешно гонио Французе до граница Руске империје, а затим и у страном походу, учествовао је у заузимању Париза. У Бородинској бици Милорадович је командовао десним крилом Прве армије. Затим је био на челу одступнице, задржавао је војску Француза, чиме је осигурао повлачење читавој руској армији. Главна својства генерала, којима је заслужио поштовање међу својим и противничким војницима, била је храброст, неустрашивост која се граничила са безумљем.
Управо Милорадович се договорио са маршалом Јараом о привременом помирењу приликом повлачења руске војске из Москве. За време битке код Вјазме 22. октобра 1812. године, армија под командом генерала Милорадовича и донског атамана Платова (25000 људи) победила је 4 француска корпуса са 37000 војника укупно. Французи су изгубили 8500 људи – убијених, рањених и заробљених. Губици Руса износили су око 2000 људи.
За успешна дејства свог корпуса почетком 1813. године Милорадович је први добио као награду право да носи на еполетама венац Цара Александра Првог, а за вешто руковођење војском у страном походу 1. маја 1813. титулу грофа Руске империје. Као девизу одабрао је речи: Моја отвореност ме подржава. 16. маја 1814. године Милорадович је био именован за команданта пешадијске резерве активне армије, 16. новембра за команданта гардијског пука.
Турски, француски и аустријски меци нису ништа могли Милорадовичу, а руски, испаљен из пиштоља декабристе Каховског, био је смртоносан. Пред смрт Милорадович је питао ко је у њега пуцао. Када су му одговорили да је то био метак племића, он је рекао: Хвала Богу.
Директне потомке генерал није оставио, и са њим се угасило горфовско презиме Милорадович. После прославе стогодишњице од рођења Михаила Андрејевича 1871. године, цар је дао најстаријем у роду Грогорију Александровичу грофовску титулу, како би овековечио у потомству сећање на заслуге указане престолу и држави од стране грофа Михаила Милорадовича.
ПОТРЕБНА ПОМОЋ – МИРОСЛАВ ИЗ ЉИГА
02.10.2012. ФБР електронском поштом
ПОТРЕБНА ПОМОЋ – МИРОСЛАВ ИЗ ЉИГА
Помози Бог!
Драги оци, браћо и сестре,
мало, мало па неко се на листи огласи да му је у нечему потребна помоћ, те овај угрожен, те онај, те некоме треба за операцију итд. Верујем да су сви вапаји оправдани, Господ зна…
Стигох на ред ја и моја породица. Просто речено остали смо без посла и ја и жена и немамо примања, на ивици смо егзистенције (мени скроз стао посао, жена добила отказ, јер се смањила продаја у цвећари). Здрави смо и прави и желели би да радимо и својим рукама зарадимо, не тражимо да нам неко прилаже новац има угроженијих, гризла би нас савест да од њих отимамо. Написаћу нешто о својој породици, тј. о себи и о својој жени, па ако некоме затреба такав профил радника, или има неку идеју, или савет нека нам напише приватно писмо на мејл ван листе. Радили би скоро све послове, па чак да долазим(о) кући викендом, или месечно, у питању је преживљавање. Господ је допустио скорби (муку) ради мојих грехова, мањка ревности, првенствено ради моје гордости. Ако неког увредих нека ми опрости. На листи има доста који ће да се изненаде овим писмом, јер нас лично познају. Једино не би радили посао, где би морали да правимо компромис са нашим верским убеђењима – алергични смо на новотарије, отворени и прикривени екуменизам… Уредницима и осталима се извињавам, што пишем овакво писмо на листи (није ово сајт за огласе, или огласна табла), али мука ме је натерала и надам се да ћете имати разумевања.
Имам 41. годину, жену Светлану (34 год.), сина Стефана (7,5), ћерку Милицу (6). Син ми иде у други разред основне школе, а ћеркица у предшколско. Од куће до вртића, односно школе има 3,5км у једном правцу. Кад је лоше време обично их возимо аутом (кад имамо гориво), а остало, син иде сам пешке, а Милицу водимо до вртића пешке. Трудимо се да побожно живимо ( да ревнујемо), али ту је и успона и падова. Трудимо се да постимо како СПЦ налаже, да држимо молитвено правило, да будемо редовни на литургији, да се често исповедамо и често причешћујемо у складу са благословом духовника у односу на наше духовно стање. Трудимо се да децу васпитавамо у православном духу и да не изостају са литургије. Поштујемо све православне, али морам признати да смо велики русофили.
По занимању сам металоглодач четвртог степена и имам “Б” и “Ц” категорију у возачкој дозволи. Радио сам као металоглодач у Железари у Смедереву и код приватника. Радио сам у војсци као војник по уговору, као возач у касарни у Пожаревцу, потом сам радио 2 године код др. Ратибора Ђурђевића у издавачкој кући Ихтус Хришћанска Књига у Београду ( Ратибор је један од наших најачих експерта који је критички писао против масонерије, јеврејског лобија, новог светског поретка итд.). Код њега сам у стану упознао Старца Јулијана Студеничког (духовника патријарха Павла) и одатле од те 1998. год. почињу моји контакти са „духовним светом“, са манастирима. У време бомбардовања Беоограда приходи ми се смањују и немогуће је било више са тим примањима да живим у Београду и прелазим да радим на продаји књига манасстира Рукумије до данашњег дана (око 12 год.). У Рукумији код о. Симеона могу слободно рећи да сам духовно прогледао. Данас је тај посао око књига што се тиче моје продаје тако рећи скроз стао и нема прихода. Радећи тај посао обишао сам преко 170 манастира у Србији и Црној Гори и нешто У Републици Српској и ту упознао доста монаштва и духовника са којима већином одржавам контакт. Сад сам посебно близак са манастиром Рукумија, м. Пребрежење Овчарско кабларско и Манастиром Дубрава на Златибору. Једно време су ме стално моји познаници и пријатељи молили да их водим, или возим у неки манастир код неког духовника, на исповест, духовни разговор, молитву за здравље итд. пошто добро познајем манастире и духовнике. Онда сам дошао на идеју да је то народу потребно и почео да се рекламирам да возим мојим старим аудијем по манастирима. За већину народа је то било скупо, а мени неиплатљиво, јер се ауто кварио, али моје главне муштерије су били Руси (служим се руским језиком). Возио сам руско монаштво, свештенство и обичан народ. Путовања су била једнодневна па до чак 12 дана. Било је напорно, али руси су били задовољни. Проблем је што је промет мали, пар тура у току године, што немам рекламу, боље возило, лиценцу туристичког водича да би могао званично да се рекламирам итд. (посао помоћу штапа и канапа). Сад је и тај посао скроз стао, а ауто ми није споссобан за дуг пут, потребно ми је за мене незамисливих 150 евра да га оспособим. Послаћу вам у прилогу моју назови рекламу на руском. 2004. године сам се преселио из Смедерева после 29. год. проведих у том граду у завичај у своје село Гукош код Љига. Ту имамо толико земље за своје потребе, за башту у којој са женом радим, а и родитељи помажу. Од животиња за сад имамо само кокошке, ако Бог да док дођемо до средстава и направимо неки помоћни објекат и неко прасе и козу. Ја сам градско дете и нисам вичан сеоским пословима, али се трудим и полако се усавршавам и улазим у кондицију. Велики сам љубитељ светоотачких књига, занима ме православна духовност и делатни православни живот. Моја породица је упућена на манастире и наши највећи пријатељи су у манастиру, а Господ зна, можда и нама буде кончина у манастиру.
Моја жена је сељачко дете пореклом из села Јабланице са Златибора, на три сата пешке од манастира Увац, или ти манастира Дубрава. У манастиру Увац се среће са оцем Данилом који је уводи у православни живот. Од школе је завршила средњу пољопривредну школу у Пожеги. Као дете са села вична је свим сеоским пословима, а посебно сточарством. Овде у Љигу је пар година радила сезонски у расаднику, цвећари и наравно кући око баште. Спремала је и зимницу за продају. Иначе воли и да доста чита и то што ради око пољопривреде доста је и теоретски поткована. Побожнија је, вреднија и ревноснија у свему од мене. Не стиди се никаквог поштеног посла, као и ја (сређивање туђих кућа, чување деце итд.)
У прилогу вам шаљем и пар фотографија о нама да и визуелно имате слику отприлике о коме се ради.
Ако је воља Божија угодиће се да нам преко ове листе на неки начин помогне, било саветом, или понудом неког конкретног посла, а ја као глава моје породице сам задовољан што куцах и на ова врата…
Мирослав
Молим вас проследите писмо на што више мејлова да би нам неко понудио посао, савет итд. Наравно, ко може нека нас помене у молитви.
Адреса и телефони се налазе у прилогу, тј. у реклами на руском. ПДФ АДРЕСА, РЕКЛАМА, ТЕЛЕФОН
Благодарни за све Богу и вама Мирослав, Светлана, Стефан и Милица
Благодарни за све Богу и вама
Мирослав, Светлана, Стефан и Милица
Србин, предузетник са севера Косова и Метохије – "Ако сада паднемо, бојим се да устати не можемо!"
Ако сада паднемо, бојим се да устати не можемо!
02.10.2012.
ФБР
Као становник Косова и Метохије и предузетник са севера Космета налазим за сходно да кажем пар речи о дешавањима око царине. Најавом власти у Београду да ће спровести договор о интегрисаном управљању царинама, живот Срба на северу Космета се додатно компликује. То ће довести до затварања и оно мало фирми које сада раде, а ево и зашто.
Сва роба као и репроматеријал ће поскупети од 16-30% . Да подсетимо – шиптари немају тарифу 8%, али имају додатну акцизу и царину за поједине артикле. Али то није главни проблем, овде је новац у другом плану. Како сада ствари стоје сва роба која би
дошла на гранични прелаз Јариње (јер он овим договором то и постаје) упућивала би се на терминал у јужни део Кос. Митровице. Aкцизна роба ишла би на Мердаре.
Пошто су наша возила углавном регистрована на КМ таблице, које нису дозвољене у јужном делу, пререгистрација на шиптарске таблице је неизбежна. Такође неизбежна би била и регистрација фирми код шиптарских власти. То не може да се спроведе без шиптарских личних карата. Да би се добила лична карта у свакој држави па и у овој шиптарској потрбно је да на лични захтев извадите извод рођених као и држављанство, наравно и једно и друго са печатом шиптарске државе. Тако долазимо до просте чињенице да прихватањем царине прихватамо државу Косово и газимо све оно зашта смо се борили све ово време.
Не можемо а да се не осврнемо на изјаву новог шефа преговарачког тима да ће цариници бити статусно неутрални. Како? Царина и цариници су део државе за коју раде и од које примају плату. Па нека буду и сви Срби они раде по шиптарском царинском систему што значи за шиптарску државу.
Такође морамо се осврнути и на емисију Инсајдер која сасвим случајно иде баш сада. Све нас педузетнике гура у исти кош, да смо криминалци и шверцери и тако свесно праве раздор у ионако очајном и заплашеном народу, а све у циљу лакшег успостављања царине.
Искрено се надам да ће народ, већ одавно уморан од свега, смоћи снаге да још једном каже НЕ шиптарским хордама и страним окупаторима. Јер ако сада паднемо бојим се да устати не можемо!
Приватни предузетник
Лепосавић
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ
Извор: Небојша
02.10.2012.
ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ ДИС И ДРАГАН СИМОВИЋ
Јахачи праисконог таласа свести
Величине које је изнедрила Потка
Спавалице наших министара просвете
У приказу професора српског језика Ненада Гугла о чудесном песнику Владиславу Петковићу Дису изненадило ме неколико мислилица, а највише брутално-негативна критика од стране четворице познатих критичара. Ево шта је ова арогантна четворотактна четворка написала:
Јован Скерлић: ”То је поезија декаденције, оне која, по речима једног искреног песника њеног, тежи рају блата… Поезија Владислава Петковића има све карактеристичне црте које је Гијо клинички одредио код дегенерика”.
Велибор Глигорић: ”Тај човек који је често живео у хипнози својих песничких осећања, плашио се те хипнозе, ослушкивао у њој злослутне гласове, осећао тајну смрти која ће захватити све што му је драго”.
Зоран Мишић: ”Песник тмуран и поноран, опседнут ништавилом и загробним сновиђењима”.
Борислав Михајловић Михиз: ”Опседнут идејом пролажења и кобног умирања, главном својом песничком идејом, Дис је створио једну фантастичну загробну резигнирану оркестрацију”.
Када прочитате овакву критику помислите да се ради о неком човеку залуталом у нашу димензију простор-време, који је почео да пише песме несвестан да уопште нема талента, и помислите да је тај, тј. Дис, кобајаги песник, слагао речи као неки од становника једне установе у Падинској скели. На срећу и на радост, Дисова поезија је преживела ове отровне, опаке и мрзне оцене и ушла у велике и вечне споменаре.
Наравно, мене не интересују мишљења ових критичара и не ценим их. Ценим поезију великог песника Диса, громаду – песника, чија је душа имала приступ у танане и тајинствене просторе свести, непознате и недоступне непосвећеним људима, и недоступне, свакако, овим критичарима. Не интересују ме више њихова декадентна, тмурна хипнотизирана, и опседнута мишљења, али ме интересују они као личности, као ауторитети, који су се усудили да пишу о просторима који су за њих непознати и недокучиви, и о песнику који је ван оквира које су они направили као што се прави ступица или мишоловка. И стога је за мене њихова критика недостојна и лажна, трице и кучине. Нису имали знања или храбрости, или обоје, или нешто треће, да дигну руке према небу, да устану, да ускликну на провиђење, да свету пројаве песничку величину која се зове Владислав Петковић Дис.
Нећу се упуштати у анализу приказа четири поглавља Дисове збирке Утопљене душе дате по праслици крста простора Исток-Запад и Југ-Север у облику:
1.Кућу мрака као исток
2.Умрле дане као запад
3.Тишине као југ
4.Недовршене речи као север
Интересантно би било сврстати ове критичаре и њихове речи упућене Дису, по приказаном крсту уз анализу значења четири стране света, особина Анђела-чувара ових одредица, четири темперамента, и још пуно тога. То остављам за неку другу прилику.
И, на крају овог писанија о Дису, послушајмо смирено, јасно и чисто, својом интуицијом и душом, његов познати стих:
Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота
И с њом спава невиђена њена лепота
И упитајмо се, такође интуицијом и душом, који је то простор и где је то место где она спава…
Смирена и чиста душа зна да се изван ствари, илузија и живота каквог ми перципирамо, налази Извор, кога називамо Бог, илиТворац, или Сведржитељ, или Световид, и да се то место осећа и зна, зна и осећа, у нашим срцима.
Песника који је њену спавалицу изнедрио и у стих преточио, Скерлић сврстава у дегенерике, Глигорић смешта у свет хипнозе, Мишић у загробна сновиђења, а Михиз у загробну резигнирану оркестрацију.
Све је то могуће у једној земљи на брдовитом Балкану, но то није све…
ДРАГАН СИМОВИЋ
Песник Румених Облака
Један од четворице јахача Пегаза Крилана
Како критичарима или министрима објаснити просторе ИЗА
Приказ о песнику Дису, тачније, злокобно мишљење познате и веома утицајне четворке критичара, о његовој поезији, помогло ми је да се сетим и изнесем једно друго запажање, кроз питања:
Има ли ишта горе за песника од несувислих критика? Може ли песник, после оваквих отрова, да постане познат и доступан широј читалачкој популацији и може ли да штампа своје радове?
Наравно, има нешто много горе и оно је у земљи Праисконији, земљи која коси регистрацију СРБ, у свакодневној служби таме и незнања. Горе је када критика уопште не постоји, као да не постоји песник. Ћутање о песнику је црње од сваког мишљења, па и оваквог како је то урадила ова четворка. Ћутање је ускраћивање Речи, што је много, много болније, много теже, него ускраћивање воде или хлеба. Човек може да живи без хлеба и воде неколико дана, стотину дана, штавише, може да живи цео живот без ових намирница, али то је друга прича. Без Речи човек не постоји, поништен је, ускраћен, гумицом обрисан, dilite.
Дакле, у Праисконији илити Србији, у свету а није од света, постоји песник, ништа мањи од Диса, у много чему интересантнији, бриткији, плоднији, агилнији, песник – ратник Светлости, распршивач таме и опсене. Њега нема у читанкама, нема у критикама, његове књиге се не штампају у великим тиражима са тврдим корицама и углађеним критикама. Има га у електронским гласилима, полуилегалним, дављеним и гушеним. Сваки дан Песник нам дарује нову песму или песнички приказ српске или светске политичке или животне сцене. У питању је песник и писац -мудрац и пророк Драган Симовић. Заћутала су сва пера која би по својој функцији требало да певају, да громовима свету приказују, заћутала, бедна и кукавна, и јаднцијата. Где су сада критичари, макар неки нови Скерлић, Глигорић, Мишић, Михиз, где су критичари – проналазачи, где су министри просвете и културе – откривачи, где су издавачи? Ови потоњи – издавачи, можда немају новац за овакве намене. Уосталом токови новца су увек тајанствени.
Нећете Драгана Симовића, песника румених облака, наћи у школама и универзитетима, јер његово луцидно писаније не одговара многима у Србији и свету, онима које је освојила моћ, новац или секс, па су од јада обневидели и оглувели. И заузети су чувањем фотеља и положаја или других пролазних привида. Њих Вечност не дотиче, Истина их не дотиче, Мудрост их не дотиче…
Судбина многих великана се одиграла после њиховог одласка са света наличја у свет иза дуге, одакле је дошла Велика Раса која је у овај свет мрака донела Светлост Слова, Слога, Речи, донела Говор, донела лепоту, истину, захвалност, правду, мудрост…
Великанима духа није била важна слава, није био важан новац, нису се продали Туђинцима ни за мале, ни за велике паре. Нису прихватили њихове слатке речи, идеје криволовке, нису их освојили многи њихови рогати, безуби, и безосећајни идоли која потурају као божанства.
Било им је важно да донесу оно што су донели, да предају свету те велике дарове, и да се врате у светлосну Сваргу одакле су потекли.
Преузми текст Владислав Петковић Дис
Тијанија, 28. 09. 2012.
Владан Пантелић
______________________
http://dzonson.wordpress.com/2012/10/02/vladislav-petkovic-dis/
Ана Филимонова – "Дошло је време да западни политичари добију по прстима…"
Да ли Немачка гура Србију преко “Рубикона”?
| Ана ФИЛИМОНОВА | 02.10.2012 | 00:02 |
| Фонд Стратешке Културе |
Изгледа да западни фактор (чију ударну снагу последњих месеци представља Немачка), не жели Србији да омогући ни тренутак предаха. Тако је «Wall Street Journal» од 30. септембра текуће године публиковао материјал у коме се каже да су српске власти послале позитивну поруку (наступи Томислава Николића и Ивице Дачића на Генералној Скупштини УН) поводом предстојећих преговора Београда и Приштине, на високом нивоу, а под покровитељством Брисела. Подвлачи се следеће: Београд се заложио за поуздан мир на Косову и наставак преговора, уз понављање тезе да Србија не признаје независност Косова; Србија ће, наводно, због наставка преговора бити награђена добијањем датума за почетак преговора са ЕУ. Први потпредседник владе и министар одбране Александар Вучић, између осталог, тим поводом, указује на следеће: · Србији су заиста постављени тешки услови за добијање датума за почетка преговора о приступању ЕУ. · Могућност да се поправи положај земље налази се само у оквирима наведених услова. Међутим, очигледно је да је на сцени некакво миксовање услова. Са једне стране “ми имамо децембарске услове у којима нема (ни помена) укидања паралелних институција, нити других ствари”. Рекло би се да се на ово може ставити тачка. Премда и децембарски услови такође морају постати део и парламентарне и јавне расправе. Међутим, Немачка је угледала дивну могућност да за себе откине “још једно парче српског колача”. И мало загризавши, наставља са експанзионистичким притиском. После завршетка председничких избора у Србији, Александар Вучић је у својству специјалног изасланика Томислава Николића у Немачкој водио преговоре са најзначајнијим званичницима ове земље. Очигледно је тада немачка страна прешла у завршну фазу припреме терена за истицање прекомерних захтева. Александар Вучић је приметио да је уложио све своје снаге за добијање најбољих могућих услова за земљу. То јест, током његове посете водили су се преговори о немачким условима Србији, који као што видимо, нису били разрађени до краја и сада је на ред дошла и њихова дорада. Ипак, о преговорима који су вођени са Немачком, о њиховом садржају и без преувеличавања – о њиховом судбоносном значају за земљу – јавност која се налазила у постизборној еуфорији, није уопште била обавештена. Касније, као што је познато, уследио је одиозни немачки ултиматум у седам тачака. И тако, нова фаза међународног положаја Србије карактерише се одредницама: “Ми можемо побољшати положај Србије у датим оквирима, но, наше могућности су ограничене… Ситуација са радом у задатим оквирима може се поправити, али то неће бити ни идеално ни добро за грађане Србије… Ми морамо рећи људима са каквим мукама и проблемима се срећемо… Мишљење Немачке се не сме потцењивати и онај који мисли другачије, није искрен према свом народу…Због чега ми морамо слушати канцелара Ангелу Меркел? Због тога што читава Европа зависи од Немачке, а владајућа коалиција Хришћанског демократског савеза и Хришћанског социјалног савеза – најјача је партија у Европи!”1 Србија поново упада у жељезна гвожђа немачке политике. А притом Немачка је енергетски опонент Русији. Тако је пре неколико дана, по речима посланика Бундестага из владајуће коалиције, Карла Георга Вељмана, Берлину неопходно да убеди Москву у неперспективност пројекта “Јужни ток”. Европа, јел, сумња у сврсисходност пројекта “Јужни ток”. У немачком парламенту алтернативни гасовод који обилази Украјину називају блефом и инструментом политичког притиска.2 Немачки концерн RWE (са којим су српска електроенергетска компанија и А. Вучић у име владе Србије потписали Меморандум о узајамном разумевању и сарадњи у области електроенергетике) води преговоре са НАК “Нафтагас Украјине” о продаји руског гаса из Европе у Украјину у реверсном режиму. Узгред, RWE успешно послује и на Косову. Још у јуну 2000. године, уговор за термоелектрану “Косово Б” добио је конзорцијум на челу са RWE, обновивши тамошњу опрему која је била у лошем стању, а данас концерн неставља сарадњу са Косовским електроенергетским системом (КЕК). Немачка у односу на Балкан делује у складу са континуитетом своје геополитичке трасе. Због тога будуће невоље и патње које очекују српски народ а које помиње А. Вучић, нису сасвим неосноване: немачка геополитика која се спроводи “жељезом и крвљу” никада није имала обзира према словенским народима. Председник Пруске, Ото Едуард Леополд фон Бизмарк, човек челичне воље и великог дипломатског талента, чија се манијакална фокусираност и подмуклост налазила на граници цинизма, говорећи у Ландтагу3, рекао је следеће: “Не решавају се тешки проблеми времена говорима и одлуком већине, већ … жељезом и крвљу”.4 О хришћанским народима Отоманске империје Бизмарк је писао са, за њега, карактеристичним цинизмом: “Рат за тако недостојна бића не може оправдати жртве цивилизоване Европе”. Немачки канцелар је сматрао да се балкански народи налазе изван оквира европске цивилизације.5 Да ли се немачка геостратегија променила од тих времена? Са распадом биполарног система, Немачка је остварила спољнополитички продор: признала је суверенитет Словеније и Хрватске, почела да формира немачку економску зону у југоисточној Европи. Ипак, у протеклом периоду Немачка није успела да постигне запаженије резултате у својој спољној политици. Покушаји самосталног деловања наишли су на жестоко противљење не само Велике Британије и САД него и других европских држава, међу њима и Француске. Тада Немачка бира активну регионалну политику као нови метод успостављања своје спољнополитичке самосталности. После Дејтонског споразума (1995) немачке банке су почеле појачано да убризгавају дојч-марку на Балкан како би под своју контролу ставиле монетарни систем бивших југословенских република. Међутим, одмах је дошло до мимоилажења, прикривеног једва видљивом сагласношћу, Немачке са једне и САД/В. Британије са друге стране. Циљ Вашингтона је био да стимулише навођење “северноатлантског моста” преко кога би САД могле спроводити своју глобалистичку политику у Европи.6 Немачка тада није имала могућност супротстављања па је на нивоу Балканског региона одлучила да се угради у англо-саксонску политику. И тек након инсистирања САД и Велике Британије на независности Косова, Немачка је увидела за себе прилику за отварање дуго очекиваних перспектива, како у политичким тако и у економским односима. Она је на себе преузела улогу “Европског промотера” пројекта “Република Косово”. И ту треба истаћи две доминантне карактеристике: прва је – Бундестаг наступа са најнепомирљивијим ставовима, а друга – први пут Немачка је престала да се плаши историјских паралела. У савременој етапи развоја глобалистичких процеса, може се констатовати да је приоритетни циљ глобализације ликвидација оних режима који се противе и ликвидација сваког унутрашњег супротстављања. Изворна претпоставка понашања Савезне Републике Немачке према Србији, била је немачко обезбеђивање своје доминације помоћу одузимања другој страни њених национално-државних циљева, политичке воље, самосталне спољне и унутрашње политике. Својеврсна иронија настале ситуације огледа се и у томе да се они који се декларишу као напредне снаге (владајућа Српска Напредна Странка чији је званични лидер управо ових дана постао А. Вучић) користе за слабљење земље. Као што нам показује историја, тријумфалан почетак може имати неславан крај. У садашњој фази, Немачка тежи да стекне стратешку контролу над Србијом и даље је “притежући”. Али постоје озбиљне сумње у то, да ће у тренутној ситуацији вишеструке сарадње са Русијом која има много шире перспективе, српски народ који пројављује хероизам, витештво и неустрашивост у одбрани севера Косова, толерисати даљу узурпацију својих права. Озбиљна анализа са позиција геополитичког реализма показује да противтежа неопходна за препород Србије јесте принципијелно нова етапа стратешке сарадње са Русијом. Само она може извући Србију из статуса системски заостале државе (у коју су Србе путем војне агресије угурале западне земље), са погубним и понижавајућим карактеристикама протектората високог степена зависности. Или простије речено, дошло је време да западни политичари добију по прстима… ______________________ (1) http://www.mondo.rs/s261388/Info/Srbija/Vol_Strit-_Razgovori_se_nastavljaju.html (2) http://glavnoe.ua/news/n110309 (3) Парламент у тадашњој Немачкој и Аустрији (прим. прев) (4) Чубинский В.В. Бисмарк. СПб., 1997, с. 154. (5) http://www.archipelag.ru/geopolitics/piryadok/balkany/collection/315/ |
| Тагови: Немачка Русија Србиjа Александар Вучићhttp://srb.fondsk.ru/news/2012/10/02/da-li-nemachka-gura-srbiiu-preko-rubikona.html |
Правда – Хашим Тачи финансира Б92?
Хашим Тачи финансира Б92?
ИЗВОР: ПРАВДА
2. октобар 2012, 16:07
Према информацији коју је пренео портал “Вести онлајн“, деветнаест фирми са севера Косова и Метохије упутило је јуче руководству Телевизије Б-92 „опомену пред утужење“ у којој се износе захтеви за тренутним заустављањем серијала „Патриотска пљачка“.
Наиме, у захтеву се наводи да серијал неселективно, паушално и без доказа оптужује све привреднике и читаве привредне гране са севера Косова и Метохије за шверц, утају пореза, прање новца и друге криминалне радње. Милан Ивановић, претседник СНВ потврђује вероватност ове информације.
Код јавног мнења у Србији стиче се утисак да се незаконитим радњама баве не само одговорна лица у фирмама већ да су у криминалу сви Срби са севера Косова и Метохије, а посебно са севера. Емитовање овог програма на Телевизији Б-92 као да су наручили Хашим Тачи и други шиптарски сепаратисти и њихови спонзори из иностранства са циљем криминализовања Срба на северу Косова и Метохије и укидања њихових преосталих људских права и слобода – наводи се у Опомени, у којој се још наглашава да су привредници са севера Косова и Метохије против сиве економије, шверца и сваког безакоња, али су изричито и против тога да се оптужују сви без икакве селекције и без изузетка.
Привредници са севера Косова и Метохије наглашавају да ће, ако се емитовање серијала „Патриотска пљачка“ не заустави, Б-92 одговарати за кривична дела клевете и нарушавања пословног угледа и кредитне способности привредних субјеката на Косову и Метохији. Најављују и покретање поступка за надокнаду штете која ће се, како се наглашава у Опомени, износити десетине милиона евра.
Очекује се да ће се групи од 19 предузећа прикључити још неколико десетина фирми са севера Косова и Метохије које се сматрају оклеветанима и које због овог серијала трпе велику штету, наводи се у опомени.
Марко Јакшић, представник Срба са севера Косова и Метохије каже за Правду да је та информација вероватно тачна и да би то било Хашиму Тачију у интересу.
– То је веровато тачно, јер док нема јасно дефинисане царине нема ни независне државе Косово. Циљ тог сеиријала јесте да се пуни буџет „Косова“.
На основу свега може да се закљуши да док нема царине није оштеђен буџет Србије, већ „Косова“ што Тачију није интерес, а то може да оствари само потпуном контролом над царином – закључује Јакшић.
Председник СНВ северног Косова Милан Ивановић каже да је чуо да је таква опомена упуђена телевизији Б92, и да то не би требало да учине само предузетниси са Косова и Метохије већ сви грађани Србије.
– Б92 дисквалификује и омаловажава све грађане севера Косова и Метохије. Они својим политиканстством и тенденциозношћу урушавају српске институције на Косову и Метохији – каже Ивановић.
Веран Матић, директор Б92 којег смо замолили да нам прокоментарише изворну вест, рекао је за Правду да му у електронској пошти доставимо везу ка интернет страници те вести и да ће је накнадно прокоментарисати.
Ивановић наводи да Б92 нема никакве аргументе аргументе за такве тврдње и наводи да извештаји УНМИКА управо говоре супротно, то јест да на северу Косова и Метохије има најмање криминала.
– Много више криминала је у Београду и ово је покушај да се према Србима са Косова и Метохије у нашем народу створи анимозитет како би „Косово“ лакше постало независно. То се лако може постићи ако народ у Србији дигне руке од Косова и Метохије као криминогене средине – каже Ивановић.
Ивановић наводи да су прве две емисије „Инсајдера“ јасно наговештавају такву намеру и додаје да када је реч о гориву које улази на територију Косова и Метохије није реч о цистернама које се туда крећу, већ само о кретању „папира“ са једне на другу страну.
Ивановић наводи да „Косово“ има интерес да се оваква емисија приказује у Србији и да сви знамо ко су финансијери.
На питање да нам наведе финансијере Ивановић каже:
„Знамо ко су финансијери. Б92 је под страним утицајем и страним власништвом. То је телевизија којој је претходна власт дала националну фреквенцију и то сигурно није у интересу Србије“
______________
http://www.pravda.rs/2012/10/02/hasim-taci-finansira-b92/
Драган Симовић – Време је!
Време је!
Драган Симовић
Време је, да снове преводимо у стварност;
да живимо и да будемо оно
што смо сневали;
оно што на јави сневамо;
да између снова и јаве
ставимо знак једнакости!
Време је, за подвиге и за дела
достојна и нашег имена и нашега порекла;
да се по делима својим препознајемо;
и да из чињења наших происходи
како сазнање тако и истина о нама!
Време је, да се присетимо свих оних знања
с којима смо и дошли на овај свет;
знања која смо од Створитеља примили
на самоме Почетку, који и није био Почетак,
већ само један од у бескрајном низу почетака
што се никада ни догодили нису!
Време је, да свако од нас каже самоме себи,
да жели један свет по Божјој мери;
да човек буде усаображен са Богом
и са свеколиком творевином
што из Бога происходи;
да човек чува и поштује себе
као Сушаство Божје, и да не чини ништа
од оног што нарушава поредак ствари;
да човек човека посматра и види онако
како Велики Створитељ
посматра и види творевину своју;
да човек човеку буде Бог
по Љубави, Доброти и Лепоти!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 