Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Тражим ноћ да се склоним,

од сунца да побегнем.

Ноћ је за мене сјајнија

од сваког сунчаног дана

јер само у њој сањам

о жени плаве косе.

Сањам она слатка блаженства

која си ми погледом обећала

и чујем нежну песму

из неког далеког раја.

Видим облаке како се сустижу

и дуго гледам у ноћ.

Немам речи да ти кажем

шта си учинила са мном.

Био сам једини путник

кроз срце твоје,

драгана моја,

у једном давнашњем животу

 којега се не можемо присетити

 ни ти ни ја.

Ишао сам сумрачном стазом једнога сна,

да тражим драгану, која је моја била

у једном ранијем животу.

Њен је дом стајао на крају једне опустеле улице.

Њен омиљени паун дремао је на шипци,

на вечерњем ветру, а у углу ћутаху голубови.

Она спусти жижак поред капије и стаде преда ме.

Подиже своје крупе очи к мојима, и запита ме немо:

„Здраво ли си, пријатељу?“

Покушах да одговорим, али нам се речи изгубише и заборавише.

Премишљах непрестано, али ми имена наша не хтедоше пасти на ум.

У очима јој заблисташе сузе.

Она подиже своју десницу к мени.

Узех је и остах ћутећи.

Наш је жижак треперио на вечерњем ветру и угасио се.

(Препев на србски: Давид С. Пијаде)

Остала ми душа негде покрај тебе
на путу сам пуном камења и трња,
ко рањеној срни, срце опет зебе
ова хладна ноћ, сада је још црња.

Нећу да боравим у свету

у којему нема лепоте,

доброте и љубави;

у таквоме свету

нема живота са смислом.

Ствараћу своје светове,

ствараћу своје планете,

звезде и сунца,

 али у свету

 који су синови таме стварали

нећу ни дана једног

 да обитавам.

„Веруј љубави и онда када задаје бол.

Не затварај своје срце.“

„Ах, не, пријатељу, мрачне су твоје речи, не могу их разумети.“

„О драгана, срце је само ту да се дарује једном сузом, једном песмом.“

„Ах, не, пријатељу, мрачне су твоје речи, не могу их разумети.“

„Радост је осетљива кап росе: док се смеје, већ умире.

Али је јад јак и жилав.

Пусти љубав пуну јада нека бди у очима твојим.“

„Ах. не, пријатељу, мрачне су твоје речи, не могу их разумети.“

„Лотос цвета гледајући сунце и губи све што има.

Не би могао понети пупољке у вечитој зимској магли.“

„Ах, не, пријатељу, мрачне су твоје речи, не могу их разумети.“

(Препев на србски: Давид С. Пијаде)

Никада се не поводите за већином,

већ за мањином оних

 што храбро и одлучно

иду својим путем.

Само они

који се усамљени крећу,

стижу до свог циља.

Лепша је свака самоћа и тишина,

него било какво друштво

 људи од овога света.

Ма како да сте усамљени,

 увек постоји неко негде

 што вас тражи, чека.

Никада не будите

 у чопору и крду,

но усамљени путујте

под звездама

 попут степског вука.

Саљакова су деца као ласте.
Расту и певају у топлом гнезду,
а онда угледају своју звезду
и неког златног септембра,
баш као све селице,
и баш као што треба,
покупе осмехе у котарице
и упуте се до неког свог југа,
да у њима порасте оно што живот буди:
да заврше високе школе и постану људи.

Лирика вечног тренутка

01

Ниједна птица, ниједно биће, ниједан човек не може  да опстане изван свог јата.

Изван свог јата, изван свог племена, изван свог рода, изван своје културе и својега језика.

Само у свом јату, само у свом племену, само у окружењу блиских и сродних душа, гле, ми ћемо моћи да се развијемо у здраву, јаку, снажну, самосвесну и самобитну личност.

Колико је сродних душа око нас, толико је и снаге у нама!

 

02

До мене је стигло писмо, писано срцем и душом, једне дивне и честите Србкиње, из Лесковца, која више од тридесет година обитава и ради у Данској.

Она је свих ових година, како ми пише, трагала за собом, трагала за својим прецима и коренима, трагала за својим душевним, духовним и звезданим јатом.

И још каже, смерно и чедно, да је после толико лутања и трагања – најзад! – међу нама, нама окупљеним око Србског журнала, пронашла своје јато, пронашла оно што је све ово минуло време негде другде тражила.

Роса је захваљујући текстовима, записима и песмама на Србском журналу, сазнала ко је, чија је, одакле је пошла, куда и зашто иде…

Она нас, све нас, доживљава као свој род рођени, доживљава као браћу и сестре, доживљава као своје божанско и звездано јато.

А ја бих додао: Роса је, после буђења и освешћивања, од обичне Србкиње постала Бела Србкиња.

Нека је благословена!

 

03

Ове своје лирске записе заокружићу Росиним писмом, без икаве исправке, језичке и стилске, без икаквог песничког и списатељског дотеривања и улепшавања.

Писмо је, заиста, онако, у целини, како је и до мене стигло.

Писмо писано срцем и душом.

Писмо упућено свима нама!

Zdrav,radostan i blagosloven bio, Dragane Beli Srbine!

Saslusala sam sa decjom radoznaloscu tvoju poeziju i mogu sa sigurnoscu napisati da mi je razgalila srce i dusu, najzad je moja dusa nasla svoje jato i ako sam vec polustara-ali sto bi nasi stari rekli-bolje ikad, nego nikad…celog Zivota sam se osecala drugacijom i trazila i trazila svoje jato i kada sam se umorila jato je doletelo samo…ali bio je i tu jedan mali-za mene veliki predznak-jedan galeb fantasticno lep je poceo da mi dolazi na terasu proslo leto, pa sam ga pocela hraniti virslicama, pa je posle doveo svoju dragi i na kraju njegova 2 ptica, pa su na travi trcali po mene kao 2 mala steneta dok nisu odrasli i odleteli…onda ga zimus nije bilo i pre nego da mi stupimo u kontakt, ko se opet pojavio i klunom mi lupa u staklo da otvorim vrata na tarasi i nahranim ga, moj stari prijatelj galeb sa kojim pricam kada mi je tesko a on mi odgovara na svoj jezik, evo ga stigao je sa svojom dragom i opet pricamo a on dolet i trazi virsle za svoju dragu prvo, pa onda i on sleti na tersu i pojede ostatak…to je onaj veliki ovde ih zovu srebrni galep, pravi veseljak i veliki oportunist….nadam se da te nisam ovom malom dogodovstinom iz mog obicnog Zivota malo umorila, ali hocu da kazem da mi je on dao znak da nisam usamljena dusa da cu i ja naci svoje dusevno jato i eto ja vas nadjoh, kad pisem vas mislim na Marka i tebe Beli Brate…juce sam poslala novac Marku da mi posalje tvoje 2 knjige i jedva cekam da ih dobijem…

Zdravlja svetlim mislima i snovima tvojim divotni Srbine…

1. Jos jedna mala interesantna stvar imamo dodirnu tacku oko Rudolfa Stajnera i ja sam bila samo godinu dana na njegov seminarijum ovde u Danskoj i u njegovoj pedagogiji ima nesto sto mislim da je dobro ali ima i neke stvari gde su loncici previse izpomesani pa sam posle toga isla u obicnu pedagosku skolu inace sam zavrseni kuvar-cevabdzija iz Leskovca i ovamo sam od osamdeset pete i jedva sam se snasla zbog onog pogresnog komunjarskog ucenja u skoli i sto jedan nas pisac lepo napisa 1943-”da NEZNAS ko si medju drugima”…e pa sada se polako pronalazim u tvojim stihovima i u citanju o nasim Belim Srbima…hvala ti do neba…
3. 
4. (Сварог – Бог Светлости)

Лирика вечног тренутка

01

Последњих година, гле, све је више божанских душа које се оваплоћују (инкарнирају) у Србији и то, превасходно, у породицама Белих Срба.

На сваком кораку срећем децу која просто зраче и сијају, која исијавају чудесну, стваралачку и божанску енергију.

Срећем децу која су прави драгуљи, прави дијаманти, децу која су послата из Вишњих духовних и божанских светова, срећем Беле Србчиће и Беле Србкињице.

Данас сам, на једној дечјој (а србској – србској зато што је титловање србском азбуком!) телевизији гледао емисију у којој су деца, између пет и седам година, одговарала на многа суштаствена питања, на сушта и суштаствена питања на која ни одрасли не би умели да дају сувисле и словесне одговоре.

Верујте ми, та су ме деца, уистини, задивила!

Од њих сам чуо тако мудре одговоре на питања о породици, о родитељима, о браку, о љубави, о томе како настају, како се зачињу и како се рађају деца.

Ни многи одрасли, ни многи савремени прозападњачки интелектуалци и философи не би умели да дају тако освешћене и мудре одговоре.

Рекао сам: ова деца – то је звездана будућност Белог Србства и Беле Србије!

02

Овај наш портал (Србски журнал), из дана у дан, бива све лепши, све бољи, све садржајнији, све духовнији и све богатији.

Са нашег портала распростире се и шири чудесна унутарња светлост, светлост унутарњег неба, светлост која се шири и распростире Србијом, шири и распростире Европом, шири и распростире Светом, шири и распростире Васељеном преко планета, звезда и сунаца, преко сазвежђа и далеких звезданих јата.

Ми, својим стваралачким бићем и духом, стварамо своје унутарње светове, своја унутарња небеса, своје унутарње васељене.

03

Ово је прави тренутак, да ободрим и осоколим све вас, песнике, који ми шаљете своје песме, да их објављујем на нашем порталу.

Заиста, сви сте ви веома даровити, а неки су од вас узрасли веома високо у песничком, стваралачком и духовном смислу.

Ваша поезија зрачи; ваша поезија исијава радост, топлину, љубав и светлост; ваша поезија озарује душу и уздиже визионарски, сневалачки, песнички и стваралачки дух.

04

Отворите своје срце, отворите своју душу, отворите и ослободите свој песнички дух!

Поезија нас исцељује, поезија нас спасава, поезија нас васкрсава и вазда изнова из пепела рађа.

Заиста, сви сте дивни!

Сви ви: Милорад Максимовић, Биљана Гавриловић, Јагода А. Маринковић, Бранислава Чоловић, Марко С. Марковић, Стари Словен, Мирослав Симовић…

Заиста, сви сте ви рођени песници; сви сте ви песници послати из оностраних вилинских и божанских светова и звезданих јата; и, надасве, сви ви имате своје песничке задатке, своје песничко посланство, своју песничку мисију.

Стога, будите веома одговорни према песничком и стваралачком дару који сте од Створитеља и Васељене примили!

Онај ко убије божански стваралачки дар (таленат) у себи – учинио је један од највећих и најтежих грехова.

Тај грех се, верујте ми, тешко прашта!